ХРИШЋАНСТВА НЕМА БЕЗ ЦРКВЕ!

 

ХРИШЋАНСТВА НЕМА БЕЗ ЦРКВЕ!
 
СВЕТО ПИСМО ЈЕ НЕСХВАТЉИВО ВАН ГРАНИЦА ЦРКВЕ
 
Међутим, у свим вековима постојали су, како их назива свети Иринеј Лионски, „исправљачи апостола“,[1] који су себе сматрали себе вишим од апостола, тих „галилејских рибара“. Али, да ли високо образованом европљанину 20.века приличи да вером прихвата све што је речено од стране некаквих „рибара“? Зато многи ослобађају себе чак и од поверења апостолима и желе да протумаче Христово учење, руководећи се само својих схватањима. Па Лав Толстој је директно изјавио, да апостол Павле није добро схватио Христово учење;[2] Себе је Толстој изгледа сматрао вишим од апостола Павла. Веома је задивљујуће колико људи далеко одлазе у свом „тумачењу“ хришћанства. Шта год да пожеле, све то истог тренутка налазе у Јеванђељу. Чини се да је сваку своју испразну машту, па чак и злонамерну мисао, могуће покрити Јеванђелским учењем.
Зар није значајно да сви одступници од Цркве постојано говоре о свом уважавању Светог Писма и да у то исто време, веома брзо прелазе на извртање чак самих књига Светог Писма! Чим људи оставе Цркву, истог тренутка почињу да Писмо тумаче по своме и свако га тумачи различито. Христос се молио Богу Оцу за јединство свих који у Њега верују, апостоли су опомињали на једномисленост, говорили су о јединству вере. Показује се да без Цркве никакво јединство није могуће. Поново се мора догодити Вавилонско „мешање језика“. У Цркви вера хиљадама година остаје једна, иста и никад непроменљива. Али, код оних који су одступили од Цркве вера се мења скоро сваки дан. Постојано се појављују нови секташи и јеретици и сваки њихов учитељ проповеда другачије. Јасно је да без Цркве пропада, пре свега, учење Христово и да се замењује краткотрајним људским мудровањем.
Не, Христова вера постаје јасна и недвосмислена за човека само када он нелицемерно верује у Цркву; само тада бисер те вере и бива чист, само тада се не меша са гомилом прљавог смећа свемогућих, самовољних мишљења и уверења. О свему томе говорио је још апостол Павле, када је Цркву Бога Живога називао „стубом и тврђавом Истине“ (1.Тим. 3:15).
На тај начин при одвајању од Цркве, чак и хришћанско учење постаје нешто веома неодређено, неухватљиво, по жељи, стално променљиво.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Против ересей, кн. 3, гл. 1, параграф 1.
  2. Види предговор женевском изд. „Кратко изложенные Евангелия.“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *