NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Veliki post » HRIŠĆANSKI POST GUBI SVOJ SMISAO VAN BOGOSLUŽENJA

HRIŠĆANSKI POST GUBI SVOJ SMISAO VAN BOGOSLUŽENJA

<p claProtojerej-stavrofor LJUBO Milošević

HRIŠĆANSKI POST GUBI SVOJ SMISAO VAN BOGOSLUŽENJA
 
„Crkva je dobro i blagougodno prihvatila pesme i ostale tropare, radi nemoći uma našeg, da bismo mi zadobili pažnju tom slatkoćom pevanja, tako kao da spontano slavoslovimo Boga – mi nerazumni. A oni koji zadobijaju poznanje pronicanjem uma u reči koje se izgovaraju (bogosluže), padaju u umiljenje i kao po lestvici uzdižu se blage misli… Koliko mi uspevamo da naviknemo naše misli na Boga, toliko nas Božanska želja vuče da dođemo do razumevanja i poklonjenja Ocu, duhom i istinom.“
(Sv. Petar Damaskin, Napominjanje duši svojoj)

 
Iz godine u godinu, uvek pred Veliki post, pitanje načina posta vrlo često se ponavlja i tako nastaju razne, a uglavnom promašene, rasprave. Osećam da je potreban sažet i celovit pregled, po mogućstvu kratak, koji bi objasnio šta je post i kako treba da se posti. U stvari bilo bi to pravilno prenošenje Crkvenog učenja o postu. Crkva nam svoje učenje doksološki predstavlja, ali za to je potrebna crkvenost, tj. fizičko prisustvo. Nažalost, zbog naše necrkvenosti, mi ne čujemo pravo i istinito učenje Crkve. Pitanje crkvenosti i posta u njoj jeste suštinsko pitanje postojanja svakog čoveka pred Bogom. Zato ovim tekstom želim vrlo ozbiljno da pokažem da ni jedna istina ne može dobro da se razume bez pronicanja u reči ontološki učeće doksološke Crkve.
Post „srpskog iskustva“, za čije nepoštovanje nas prekoravaju, kao uostalom i za nepoštovanje sv. Nikolaja Žičkog na koga se obično pozivaju, zanemaruje činjenicu da je pitanje posta pre svega svepravoslavno, i van granica svake pomesnosti. Hajde da se ipak na kratko prvo osvrnemo na to „srpsko iskustvo“, tj. na naše srpske oce i učitelje.
 
Patrijarh Pavle je, nakon iscrpnog izučavanja i upoređivanja tipika, izveo sledeći zaključak: „prva nedelja Velikog posta drži se po svim Tipicima gotovo jednako. U Čisti petak, po Pređeosvećenoj, jelo bez ulja, ili sa uljem i vino. Subotama i nedeljama upotrebljava se ulje i reptilije, ostrige i puževi, a mirjani mogu i ribu“.[1] U ruskom iskustvu Jerusalimskog tipika, po tumačenju Nikoljskog, nalazimo da Nomokanon velikog trebnika, u svom 223. pravilu kaže: „vino i ulje u subotu i nedelju Četrdesetnice jedemo, takođe i reptilije“[2]. Ovo je takozvani „Ustav“ doksološke Crkve.
Pored liturgičkih imamo i juridičke ili disciplinske uredbe Crkve, koje nalazimo u 64. pravilu Apostolskih ustanova kao i u 18. pravilu Gangrskog sabora, koja propisuju da se u dan Gospodnji, tj. vaskrsni, i u subotu, osim Velike subote, strogi post zabranjuje.
 
To što gore Patrijarh Pavle reče da čak i u Čisti petak može da se posti na ulju odnosi se samo na bogoslužbeni prekid posta, na kojem, koljivom na kanonu sv. Teodoru Tironu mi prekidamo i fizički strogi post[3]. Doksološko bogoslovlje, ili bogoslužbeni tekst učenja, jedini je autoritet Crkve, dakle iznad svih pojedinaca, sholastičkih grupa ili čak staraca asketa i podvižnika.
 
Problem sa kojim se susrećemo potiče od konzervativnijeg (strožijeg) shvatanja posta. Pristalice ovog shvatanja uvek žele da prikažu silu volje u individualnom postu kao podvigu, čime se, priznali to oni ili ne, tvrdi da duhovnost zavisi od posta. Ovo je suprotno liturgičkoj istini našeg prebivanja pred Bogom da duhovnost jedino zavisi od crkvenosti. I zaista, u odsustvu spoznaje dubine podviga, a njime i duhovnog života, najčešće se pada u iskušenje da je post odvojen od Liturgije, a to ide čak do ekstremnih mišljenja da je naša liturgičnost drugostepena u odnosu na sam podvig posta. To pokazuju do sada predloženi argumenti kada se radije oslanja na autoritet individualnog učitelja ili podvižnika, a Triod i sve bogosluženje ostavlja se kao nevažan faktor u bogoopštenju a tako i spasenju čoveka.
„Srpska tradicija“ posta pred pričešće sasvim je suprotna Tipiku, i ona urušava simfoniju i učeću poruku doksološke Crkve u razvijanju našeg zdravog duhovnog života. Kada govorimo o postu govorimo o hrani klot (hrani bez biljnih masti), o ulju i beskrvnim morskim plodovima, i o ribi. Dakle, po Jerusalimskom tipiku[4], govorimo o razrešenju posta na ulje i ostalu morsku hranu osim ribe.
 
Ovde se postavlja staro pitanje: Da li pričastnik koji se pričestio u sredu i petak Čiste nedelje, sa tri, odnosno pet dana strogog posta, zbog njegovog zakonskog ublaženja gubi pravo da se pričesti u Nedelju pravoslavlja? Javlja se još jedno pitanje: Da li je veći podvig prisustvo na ovim bogosluženjima ili je to najstrožiji post kod kuće, dakle u odsustvo sa bogosluženja? Po nerazumnim revniteljima, poslušanje bogosluženju – kruni svake pobožnosti[5] i spasenja – jeste prepreka za pričešće? Ovo je postavljanje ljudi iznad Crkve, i radi njih je ona ustanovila „uvod“ u post – „Nedelju mitara i fariseja“. Jedini cilj Crkve zato je da se oni postide i posrame, da bi time dobili potrebno smirenje čak i narušavanjem posta.
 
Kada govorimo o postu, njegovi „konzervativni“ tumači najčešće danas kažu: „Sveti Oci“, pa sveti oci…, crpeći za svoju stvar izdvojen materijal van svakog konteksta. Da u tim rečima više nema nikakvog smisla niti smirenja, mi upravo Svetim Ocima u bogoslovskoj simfoniji sa Crkvom, tačnije njenim doksološkim bogoslovljem, pobijamo lokalne prakse i privatna shvatanja posta (i svih drugih stvari) i objavljujemo ih štetnim.
Radi toga, počećemo od svetog Zlatoustog koji piše o postu sv. Četrdesetnice kao jedinom, kada govori o „završetku posta…, i o sledećem kroz godinu dana“[6]. Da bi bilo jasnije treba da kažemo da je on ovde pisao o Velikom postu.
 
Šta nam ovim govori ovaj sveti učitelj i otac crkve?
 
Obrazovani Crkvom, i u Crkvi, znaju da je u to vreme postojao samo jedan post[7]. Nije nikakva gordost niti sramota da se te stvari znaju, kada se u ovim „konzervativnim“ raspravama obrazovanje i istinite informacije doživljavaju kao neki podmukli i lukavi neprijatelj vere („sofizam“). Kako možemo u odnosu na navedene reči Zlatoustog da primenimo reči sv. Simeona Solunskog koji traži da se pričesti jedanput u 40 dana? Ili u odnosu na reči sv. Teodora Studita, koji je rukovođen manastirskim tipikom govorio: „Zar se svaki dan mi ne pričešćujemo od Njegovog prečistog Tela i Krvi? Šta lepše može da bude od toga?“[8] Srbin će reći, pa nek u „pripremi“ posti i van posta. Dobro, u redu… Ali Nomokanon (228) traži pričešćivanje na „praznike“, a Vaznesenje je „Gospodnji praznik“, dakle odmah posle „otdanija“ kada se završava Pashalni period, a kako mi u tom Pashalnom periodu NE SMEMO da postimo „sedam dana“ (osim srede i petka), onda se javlja pitanje: A kako ćemo da se pričestimo „na praznik“?
U 18. besedi Zlatousti govori o duhovnoj učmalosti kada mi „prilazimo postu samo sa uzdržavanjem od jela“[9], tj. bez crkvenosti koju sam pomenuo.
On doslovno kaže: „ostajući kod kuće, ti ćeš da provedeš vreme u pasivnosti i besmislenosti, a došavši ovde imaš da otreseš svaku uspavanost i lenjost… Onaj koji je nešto pojeo i došao ovamo sa potrebnom skromnošću malo zaostaje za onim koji je postio, a taj koji je postio koji bez usrdnosti i pažnje sluša pouke, malo će da dobije od posta. Onaj koji jede i učestvuje na sveštenim sabranjima sa potrebnom usrdnošću neuporedivo je bolji od onog koji ne jede i ostaje kod kuće, zato što gladovanje nama ne može doneti toliko koristi, koliko nam koristi i dobra donosi učestvovanje u duhovnom učenju (čitaj: bogosluženju).“[10]
Kada govorimo o bogosluženju, sv. Simeon N. Bogoslov divno povezuje ovu nit crkvenosti i pričešća, gde napominje da samo pravilno praznovanje, uznošenje kandila, sveća, tamjana, vozglasa, pesme hvale itd. može da „dostojno“ pripremi za sveto pričešće (u vezi sa ovim pročitati 41. Slovo). Kašnjenje na Liturgiju jeste smetnja za pričešće. A o kojoj Liturgiji govorimo? „Neobnovljenskoj“ (kod nas „novotarskoj“), tj. onoj evharistijske teologije, ili govorimo o Liturgiji punote dana[11], što je sve zajedno: večernja, jutrenja i časovi? Da čovek posti celu godinu on nije dostojan pričešća ako ignoriše ove službe koje sve zajedno sačinjavaju Liturgiju. Tragično je to da Liturgiju kao Anaforu shvataju isto srpski tradicionalisti i modernisti, ta dva već dobro utvrdoglavljena tabora.
Dogma Crkve, koja potiče iz evanđelske poruke, jasno govori da prvostepeni post nije hrana nego ispunjavanje evanđelskih ideala, koji za vreme posta moraju da budu daleko plodniji nego u ostalim danima godine, a tu se posebno podvlači crkvenost. To je post, i to posipanje pepelom smirenja i trpljenja, a fizičkog umivanja lica i mazanjem raznim mirisima[12], čime se, kao ni u čemu bolji niti posebniji od drugih, ne izdvajamo iz liturgičke zajednice! Zato Crkva nama ne daje primer Bogočovečanskog posta u pustinji, niti Pretečinog u pustinji, nego u svom „uvodu“ u Veliki post, Triodom od „Nedelje mitara i fariseja“, ona uči o postu kao velikom unutrašnjem smirenju čoveka, a ne baš gladovanju koje se kod nas izrazito potencira kao opravdanje.
Ta pomenuta nauka Crkve je glavni i jedini uslov za dostojno sjedinjenje sa Hristom, i dalje kroz Njega sa Zajednicom, i obrnuto – kroz čoveka pored nas otkrivamo Hrista! Tako postajemo deo Crkve, tj. deo Hrista, jer se „priČašćujemo“ – uzimamo „delić“ (častь) i putem Njega postajemo deo sa „pri“ i „častь“ opšteg Tela – „satelesnici“[13] Crkve.
Suština pričešća nije individualno postojanje pred Bogom nego je ono overavanje, osvežavanje, potvrđivanje našeg postojanja u Zajednici. Pričešće nije magija, jer ne možemo da ga dobijemo van zajednice (u svojoj klijeti – ma koliko se mi molili!). Zbog toga na svakoj službi dana Velikog posta uz uzdignute ruke sveštenika čujemo reči sv. Jefrema:
„Gospode i Vladiko života moga! Duha lenosti, uninija, vlastoljublja i praznoslovlja, ne daj mi. Duh celomudrenosti, smirenoumlja, dugotrpljenja i ljubavi, daruj mi, rabu Tvome. Da, Gospode, Care, daruj mi da sagledam sagrešenja svoja i da ne osuđujem brata svoga, jer si blagosloven u vekove veka. Amin.“
Kad si sam, kako ćeš ovo da ispuniš?
Ovo pomenuto je uslov za zajedničarenje (pričešće) i skoro ništa drugo! Odnos prema drugom čoveku, i samo to (naravno, treba čuvati tog čoveka i u sebi)! Neprirodno stanje prema samo jednom članu Crkve jeste neuklonjiva prepreka, ne zbog nekih zakona i formi nego zbog realnosti odnosa prema Hristu, jer je rečeno[14] da bogopoznanje nije moguće van vežbanja i otkrivanja Boga u svakom članu Zajednice. Ako postoji bolestan odnos prema našem bratu, uzdržavanje od mesa, sedam, četrdeset ili trista šezdeset i pet dana, neće da ukloni tu smetnju.
 
Post se bavi čovekom, a ne nečim nedokučivim (apstraktnim). On ima zadatak da nas smiri i nauči da se đavolom ne zatremo. Zato „samoglasen na stihovnje, 3. glasa“ na večernji Čistog ponedeljka nas uči da je glavni post zdrav odnos prema Zajednici:
 
„Istiniti post je: odvraćanje od zla, uzdržavanje jezika, odbacivanje jarosti, očišćenje od pohote, i od ogovaranja, od laži, od krivokletstva. Odbacivanje pomenutog jeste istiniti post, i blagoprijatan“.
Deveta pesma Trioda Čistog utorka kaže da mi postimo „postom dobročinstva“, a podoben na „Gospodi vozvah“ prve Pređeosvećene liturgije produžuje tu misao Crkve:
„Dobročinstvom je Ilija ušao u božanstvene kočije, prosvetivši se postom, vaznese se u visine nebeske; njega imitiraj smirena dušo moja, i posti od svake zlobe, i zavisti, i svađe, i naslađivanja brzoprolazećih“.
 
Post sadrži jak imperativ milostinje, koji ima zadatak da smiri domaćina u nama, naše srce, koje skuplja blago, da ga podelimo i sa drugima. Večernja druge nedelje posta, glas 8. ovako uči:
 
„Hodite da se očistimo milostinjom i dobrotom prema ubogima, ne hvaleći se, ne pokazujući naše dobročinstvo, da ne sazna levica delo desnice, da nam sujeta ne rastoči plodove milostinje, nego u tajni Onom koji tajnu zna da zavapimo: Oče, ostavi pregrešenja naša jer si čovekoljubiv“.
 
Prva stihira večernje, prve Pređeosvećene liturgije Velikog posta, nas verujuće zove da molitveno podignemo svoja srca i da postimo i na ovaj zaboravljeni način:
 
„Braćo, posteći telesno postimo i duhovno; oslobodimo se svakog saveza sa nepravdom: razrešimo se od plahovitosti, svaki nepravedni ugovor pocepajmo: dajmo gladnima hleba, siromašne i bez krova uvedimo u naše domove da od Boga primimo veliku milost.“
 
Interesantne su ove „stihovnje Trioda“ na večernji čistog utorka, glas 2:
 
„Post nije uzdržavanje od hrane koje samo vršimo, nego plot koja je na nama, muči nas da je umirimo i tako dostojni („dostoйni“) budemo pričešća, Jagnjeta za svet zaklanog voljom Sina Božijeg, i duhovno praznujemo iz mrtvih Spasiteljevo Vaskrsenje; na visinu dobročinstva da se uzdignemo…“
 
Triod samo ponegde kao da stidljivo pominje „brašna“ = hranu, i to u uopštenom i širokom pojmu njenog značenja a ne specifično.
 
U svetootačkom bogoslovlju kod pisca Studijskog crkvenog ustava vidimo da svaka napadna revnost šteti našem duhovnom životu. On se ovako žali na ove anomalije: „Zašto neki od vas štrče i zamenjuju Tipik sopstvenim, i što je gore od svega, štetnim željama i gordim planovima, ne pokoravajući se pravilima poslušanja i zajedničkog poretka (opštežića), nego u samoljublju proizvoljno izmišljaju bolje zakone, sastavljajući bolja pravila i učenja, bogonadahnutije od starih, što je u samoj suštini bezakonje i bezbožnost[15]. Istiniti post je. kaže sv. Teodor Studit, otrgnuće od svakog zla, a meru strogog uzdržanja čini to da nemamo ni jednu strast“…[16] Prekrasan je post ako on sadrži ono što mu je svojstveno, kao što su mir, krotost, blagočinije, poslušanje, smirenje, sastradanje… Đavo se trudi da onima koji poste ulije sasvim suprotan efekat, da ih navede da polažu nadu na sebe…, da bi potpuno uništili korist koju su dobili[17]. Post se ne ograničava samo hranom nego traži uzdržanje od sveg zla… Shodno tome, molim vas, uzržimo se od obezbeđenosti, lakomislenosti, depresija, zavisti, razdora, zloćudnosti, sebedovoljnosti… Uzdržimo se od pogubne pohote telesne zato što mnogolika zmija napada na nas i kada postimo“.[18]
 
„Post je lek – kaže Zlatousti, ali i taj lek neka je hiljadu puta lekovit, često je beskoristan za one koji ne znaju kako da ga upotrebe. Potrebno je da se zna u koje se vreme on upotrebljava, i sama količina leka, kao i metabolizam onog koji ga prima“, čak i „vreme u godini“[19].
Koji li je to doktor koji leči?
Ko to bolje zna nego Crkva sveta, koja je postepeno propisala postove (vekovima ih uvodila) i koja u određeno vreme traži poslušanje prema njima. Poslušanje nije potrebno tamo gde se ono ne traži, i zato valja da se pomene da Crkva isto tako rigorozno osuđuje i one koji meso smatraju „poganom“ hranom, što je čak i Sveto Pismo osudilo („zakolji i jedi“, D.A. 10, 13; 11, 7). Pravila svetih Apostola (pogledati 53, 64, 66) nas uče da ne smemo da se „gnušamo“ od vina, mesa, a upravo onaj koji to radi „budući sažežen u svojoj savesti javlja se krivcem sablazni mnogima“. Ovde pominjem meso u kontekstu običnog života Crkve van njenih ustanovljenih postova.
 
Kako možemo da regulišemo pričešće „strogim postom“ od „sedam dana“ u drugim postovima, ako ga Tipik uređuje samo za sredu i petak, a monaškim zajednicama i ponedeljkom?
 
Neminovno moramo da se upitamo zašto se ovako lako upražnjava lokalizovanje pravoslavnog predanja kod nas? Kako se to kod nas Srba uvukla recimo ta brojka „sedam“, kada služimo parastose novopredstavljenim, umesto u deveti dan kada ih Crkva propisuje? Ništa manje je legitimno pitanje zašto postoji „srpska praksa vaskršnjih vodica“, koje su u svim pomesnim crkvama samo bogojavljenske? Šta nas navodi na to? Dakle, šta moji školski drugovi, danas pastiri u Srbiji, kažu u vezi sa ovim? Kažu mi skoro uvek: pa narod je navikao, neće drugačije, i ja to ne mogu da promenim, neću da se svađam. Ko će onda to da promeni ako ne mi – pastiri? Teško je, naravno, kao i meni sada pišući ove redove o postu, da će me jedni nazvati modernistom a drugi psevdozilotom. Ali to je cena misionarenja, učenja onih koji javno i grubo ne znaju, a u gordosti svojoj smatraju obrnuto!
 
Vreme je da se nešto kaže i o „srpskoj praksi“. Ona pre svega nema liturgičke posebnosti, nego je nekako kao istrgnuta iz crkvenosti.
 
Nema sumnje da je ona zasnovana na tradiciji naših starih, iz vremena njihovog „necrkvenog“ života, jer crkvenost traži slobodu Crkve. Kojim autoritetom „srpska praksa“ nameće post kada Crkva propisuje da se ne posti? Znamo da Patrijarh, a u svojoj pomesnosti episkop, ima pravo da pozove svoj narod na post u slučaju neke velike nedaće, ali i dalje je to pitanje Crkve a ne ličnog izbora i shvatanja pobožnosti.
 
Za vreme turskog ropstva i njegovog šerijatskog zakona naš narod jedva da je imao hramove da se Bogu moli i pričešćuje, a kamoli da razmišlja o Tipiku i crkvenom blagoljepiju, kao i o ustrojstvu svog liturgičkog života[20]. Živeo je mučenički i tako se mučenički i spasavao, uostalom kao i prva Crkva[21] koja je postojala do sabora i saborskih uredbi crkvenog ustrojstva. Mi vekovima nismo imali fizičku slobodu za to, pored toga ni eklisijalnu, jer nam Fanar nekanonski čak oduzima pravo na samouređenje u svim sferama naše eklisijalnosti.[22] Unutrašnje kanonsko ustrojstvo i liturgičko blagoljepije je nestalo, i prirodno je da Gospod u takvim vremenima stradanja primenjuje ikonomiju, da se između ostalih mnogih „uprošćenih“ stvari tako pripremalo i za pričešće.
 
Sagledavajući sve ovo ne možemo da govorimo o Tipiku i bogoslužbenom krugu dana kojeg jedva da je i bilo, i vrlo je teško sve to uklopiti u ovo o čemu govori Patrijarh Pavle. I sv. Zlatousti učio je o crkvenom životu u slobodi jedne slavne Hrišćanske imperije, a mi ovde govorimo o naciji, i Crkvi u njoj, kojoj su desetkovani sveštenici koji su nekoliko puta godišnje jedva mogli da se pojave u zabitima, gde se obično posle zbegova ostajalo sa uređenim tipom lako pokretnih sela koja su uključivala i crkvice brvnare. Ti pastiri-mučenici su, nemajući mnogo toga, jedva znali osnovne stvari, i narod je osetio potrebu da u takvom odsustvu liturgičnosti nekako duhovno preživi. I klanjamo se pred ovim podvizima naše mučeničke Srpske crkve, ali, da se razumemo, to nikako ne sme da postane „srpsko pravilo“, koje je, kada se pogrešno shvati, direktno protiv liturgičnosti.
 
Šta je suština ovog problema? Pa to nerazumno i slepo, a tako i besmisleno, poslušanje zlim vremenima, koja su goneći Hrista i njegovu Crkvu uništila kanonski organizovan eklisijalni život našeg naroda. I da nam posledice tog gonjenja u našem potpunom neznanju budu pravilo, putevodilja kao neka dobra „srpska praksa“ a tako i „identitet“ u Pravoslavlju? Zar se time mi nesvesno ne ismevamo njihovom teškom krstu ispovedništva? Zar je sve ono o čemu su naši stari maštali, kako da se izbave iz nedaća, nama postalo ideal, pravilo, prepoznavanje? A oni su maštali o slobodi, gde je ta vekovna želja ovekovečena i ovenčana u narodnom stvaralaštvu epskih i lirskih pesama svih ciklusa tragedije našeg naroda.
 
Mi danas imamo potpunu fizičku crkvenu slobodu (za sada) da u njoj ostvarimo ono što naši stari nisu mogli. Oni su ispunili svoju misiju, jer su svoj eklisijalni minimum prvohrišćanski ostvarili u svim vidovima stradanja. Nažalost, nerazumni konzervativci izgleda nisu sposobni da to razumeju pa taj „eklisijalni minimum“ apsurdno predlažu za ideal koji oni vide u „srpskom predanju“[23], koje je nastalo u našem narodu u vremenima represije nad Crkvom. U tom kontekstu se oslanjaju i na sv. Nikolaja Žičkog koje je osnovao svoj bogomoljački pokret upravo radi postepenog obrazovanja većinskog naroda ondašnje Srbije, stanovništva većinom elementarno neobrazovanih seljana. On njima nije mogao da govori oksfordskom dijalektikom i retorikom, i ovim istočnim tipicima i ustavima. Kako tako da govori jednom narodu koji se kroz vekove stradanja odučio od crkvenosti?
Poruka koju želim da prenesem gore navedenim je sledeća.
 
Mi nikako ne možemo da se uporedimo sa tim vremenima, jer bi to bilo jednako odbacivanju vaseljenskih sabora zarad prvohrišćanskog „romantizma“ Crkve, koji je opstajao na ispovedničkom iskustvu Crkve. Između ostalog, mi se suočavamo sa mnogim iskušenjima i sablaznima kada sa tim „romantizmom“ koketira i tzv. evharistijska teologija. (Uzima se eklisijalna forma tih vremena, a odbacuje kasnija „juridika“, tj. poredak, uredbe i disciplina – sve to što su nam za sobom ostavili vaseljenski sabori, kao dogovor ljubavi i poslušanja).
 
U želji da poboljšamo našu duhovnost, da zaista pokrenemo duhovnu obnovu, istinitu a ne ovu agresivnu psevdo-obnovu, sličnu onoj koju su pokrenuli kanonski oci Ruske crkve koji su imali ugled u svem Pravoslavlju, mi uopšte ne možemo niti smemo da živimo bez Tipika. On nam je potreban da bi uredio bogoslužbenu doksološku Crkvu, i skladno primenio metodiku naših poslušanja, kao i po ovom pitanju posta. Ako budemo odbacivali hiljadugodišnji Tipik, koji je uređivao bogoslužbenu Crkvu, mi ćemo potpuno da se asimiliramo u ritualno paganstvo. To je neminovnost neposlušanja koja nas neće mimoići, jer čoveka pokreće „duhovnost“, tj. nomološka potreba za duhovnim životom, a čovek bez bogoslužbene discipline počinje da smišlja i veruje u svašta.
 
Moramo da znamo da pored dogmatskih istina naše vere naš „duhovni život“ čuva samo Evharistija, i to u njenom jedinom vekovima potvrđenom obliku – u punom bogoslužbenom krugu dana. Samo o takvoj Evharistiji govore Sveti Oci, kako filokalnog tako i patrološkog bogoslovlja.
 
Evharistija nije samo „Anafora“, kako je nažalost danas razumeju u srpskoj liturgičkoj praksi naši reformatori modernisti, a ništa manje ni konzervativci kada u svojim javnim disputima otvoreno spore o njoj tako jasno pokazujući da im nije stalo da realne i istinite duhovne obnove našeg već preumornog srpskog bića.
 
Pored lične, celovite, te psihosomatske, pripreme za sveto pričešće, neminovno je da savremeni pravoslavni hrišćanin u tu pripremu uključi obavezno prisustvo na Liturgiji. Ali onoj Liturgiji teološkog pojma dana, što znači na bdeniju, ili večernji i jutrenji. Prilazak svetoj čaši u „kašnjenju“ na Liturgiju jeste prepreka, tj. nedostojno pričešće. Ako danas ima podvižnika i molitvenika koji bi našli vremena da stalno budu na službama, posteći po kalendaru, oni su uvek spremni i „dostojni“ svetog pričešća. Sa druge strane, prilazak svetoj čaši bez bogoslužbenog učešća na Evharistiji dana, o kojem smo ovde govorili, jeste kršenje kanona, a time i nesmotreno, aljkavo, dakle nedostojno, pričešće.
 
Protojerej-stavrofor Ljubo Milošević
 


 
NAPOMENE:

  1. Neka pitanja naše vere, knj. 2, str. 350.
  2. Posobie, k izučeniю Ustava i Bogosluženiя, str. 590. St. Peteburg 1900.
  3. Liturgija sa večernjom ili Pređeosvećena bi trebalo da se služi popodne, predveče, ali kako se danas najčešće služi izjutra, posle pričešća na njoj strogi post sasvim gubi svoj smisao i u ostatku dana ostaje jedna juridička forma bez svog suštinskog značenja. To ćemo lako i dokazati. Da nije tako onda bi liturgičko iskustvo iz vremena sv. Andreja Kritskog uvelo da se na velikom povečerju Čistog petka i dalje čita Kanon sv. Andreja. Ali kao što znamo on se završava na povečerju Čistog četvrtka. Još važnije je da se napomene da se metanije (zemni pokloni – oni su liturgički izraz strogog posta) završavaju sa Pređeosvećenom liturgijom, kako i čitamo u Posnom triodu: „Podobaetъ vedati, яko vo vsehъ pяtkahъ svяtыя i velikiя četыredesяtnicы,na večernяhъ i povečeriяhъ poklonovъ ne tvorimъ“. Da se strogi post završava večernjom Čistog petka nepobitno dokazuje i samo bogosluženje, jer po Tipiku na jutrenji Subote ne poje se „posno Aliluja“ sa njegovim velikoposnim stihovima, nego „Bogъ Gospodь iяvisя namъ…“. Dakle, sve ovo rečeno zaokružuje 32. pravilo Tipikona koje jasno govori: „U dane svete Četrdesetnice …, u subote i nedelje dozvoljavamo vino i jelej“.
  4. Trenutno zvaničnom po kojem Jerusalimska, Srpska, Ruska, Rumunska, Bugarska, Gruzijska, Crkve čeških zemalja, Poljska, Japanska i još neke, uređuju svoj bogoslužbeni život.
  5. O. Pavle Florenski to dočarava ovako: „Vidiš, crkvenost – evo imena tom pristaništu, gde se smiruje nervoza srca, gde se umiruju pritisci razuma, gde veliki mir silazi u razum… Život crkveni se usvaja i dostiže samo životom – ne u apstrakciji, i ne razumno“ (Stolpъ i utverždenie istinы, str. 5-7 ).
  6. Beseda 18, 1, col 180 – 181.
  7. „Pored srede i petka i pashalnog posta (Velikog), o kojem je sada reč, drugi postovi još nisu postojali“. Mihail Skaballanavič, Tolkovый Tipikon, str. 115, Moskva 2004.
  8. Tvoreniя, Maloe oglašenie, str. 124. Moskva 2011.
  9. Beseda 18, 1, col 181.
  10. Beseda 10, 1, col 111 – 112.
  11. „Budite duhom vatreni, Gospodu služite, budite u nadi radosni, u nevolji trpeljivi, u molitvi postojani, pomažite svetima u potrebama; budite gostoljubivi (Rim. 12, 11-14), i tako ne ostavljajte crkve: ni uveče, ni ujutru, ni u podne; muževi i žene, bogati i siromašni, sluge i slobodnjaci, starci i omladino, sa pažnjom prilazite božanskoj Liturgiji, prinoseći Gospodu od truda ruku svojih, na blagoslov doma i svih u njemu.“ (Sv. Jefrem Sirin, Tvoreniя častь III, str. 37. Moskva 1859)
  12. Mt. 6, 17 -18
  13. Sv. Simeon N. Bogoslov, Slovo 41, col 5.
  14. 1 Jn. 4, 20
  15. Tvoreniя, Velikoe oglašenie, Častь II, str. 464. Moskva, 2911
  16. Tvoreniя, Velikoe oglašenie, Častь III, str. 765. Moskva, 2011.
  17. Tvoreniя, Maloe oglašenie, str. 124. Moskva 2011.
  18. Isto, str. 117.
  19. Beseda o statuama III, 3, col 52.
  20. Ivo Andrić, doktorska disertacija: „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirgung der turkischen Herrschaft), Grac 1924. U disertaciji koju je odbranio na Univerzitetu u Gracu, Ivo Andrić opisuje stanje hrišćana pod pravnim statusom Sultana Sulejmana Veličanstvenog. On nam predočava pravu sliku koliko su pravoslavni Srbi mogli da organizuju svoju liturgičku crkvenost. Ovako on piše: „O tome kakvi su ti uslovi bili za onaj deo stanovništva koji nije prešao na islam saznajemo delimično iz Kanuni raja (al Qanuni, zbirke zakona za raju). Ovaj kanun obuhvata niz propisa koje je drugi halif Omar al-Katab propisao za hrišćane i Jevreje u osvojenom Damasku, a koji su u donekle izmenjenom i blažem obliku bili na snazi i u drugim pokrajinama turskog carstva“. Najšira prava hrišćana su pokazana u sledećem: „1. Hrišćani i Jevreji ne smeju u pokorenim zemljama podizati manastire, crkve i isposnice; 2. Oni ne smeju popravljati svoje crkve; […] 4. Za potrebe putnika proširivaće kapije manastira i crkava; […] 9. Nikoga iz svoje sredine ne smeju sprečavati da postane musliman; […] 14. Ne smeju prodavati vino i nositi dugu kosu;“ (ovde da dodamo da ne smeju ni praviti vino, osim od slatkog osušenog grožđa, koje se i danas zadržalo u bogoslužbenoj upotrebi na Kipru i Grčkoj, koje je specifično, jer je vrlo slatko i zbog drugačijih principa fermentacije mnogo prozračno); […] „17. Izvan svojih kuća ne smeju javno nositi krst ni svoje Sveto pismo; 18. U svojim kućama ne smeju glasno i snažno zvoniti već samo kod kuća; 19. U njima mogu samo poluglasno da pevaju; 20. Smeju tiho da se mole za pokojnike“, itd.
  21. Ljubomir Stojanović, „Stari Srpski zapisi i nadpisi“, Beograd 1902-1926. To je šestotomno izdanje srpskih zapisa i natpisa koje je prikupio i objavio srpski istoričar Ljubomir Stojanović. Tomovi ovog izdanja objavljivani su između 1902. i 1926. godine u Beogradu. Navešćemo samo nekoliko primera duhovnog, mentalnog i fizičkog mučeništva našeg naroda pod turskom okupacijom. Na jednom mestu čitamo da u vreme Patrijarha Filipa „mogla se videti potpuna propast crkvama…“ (Zapisi IV, 86. br. 6429); „i teška i nevoljna vremena, koja su samo malo bolja od prvih progona hrišćana, (i) tada ljudi prizivahu smrt, a ne život“ (Zapisi, II, 107. br. 2692). A učenost i stvaranje se pokazuje u ovakvim uslovima: „i prostite, ašte bude gde što pogrešno (napisano), kriя se ot Turakъ po šumi te pisahъ va leto 1635 (7143)(Zapisi I, 329. br. 1273).
  22. Dr Đoko Slijepčević u svojoj „Istoriji Srpske Pravoslavne Crkve“ piše da ukidanjem Pećke patrijaršije 1766. godine vidi „osobenost i suštinu srpskog pravoslavlja, koje nije bez razloga nazvano i srpskom verom“ (Knjiga 1, str. 15). Da li on ovim isto govori ono šta i ja, da padom srpske državnosti nestaje i liturgička crkvenost i njen blagoljepni poredak u našem duhovnom životu?
  23. Zato su u Čistu nedelju po Srbiji svuda prepuni hramovi, i kada se tako „pripremljeni“ pričeste oni pod tim psihološkim utiskom pripremljenog više nemaju potrebu da prilaze sv. čaši sve do sledeće godine. Zbog te anomalije nama su preko minejske godine hramovi većinom prazni.

 


Pripremio:
Ivan Tašić

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *