ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
СТАРАЦ НИКАНОР
 

На предлог епископа Иринеја, протођакон о. Миодраг је насликао фреску старца Никанора Хилендарца у хорској апсиди галерије, десно од сцене Успења.
По старчевом упокојењу у Сиднеју, опело му је служено овде, у храму св. Стефана у Рути Хилу. Међутим, то није једини разлог за ову фреску, што се може закључити из његовог житија које следи.
Биографски подаци
 
Старац Никанор (савић), проигуман манастира Хилендара, рођен је у веома старој и побожној фамилији Савића у селу Дивцима код Ваљева, 31. августа 1903. год. Његови родитељи Михаило и Алексија, честити српски сељаци, родили су шесторо деце. Никола, као најмлађе дете, после основне школе уписује пољопривредну школу у Ваљеву. иако је није завршио, у овој школи је стекао љубав према селу и пољопривреди.
Родна кућа николина је била близу цркве у Рабровици и он је још као дете, а и касније, врло често посећивао света Богослужења, што је показивало његову велику љубав према вери и Цркви. Као младић се активно укључује у Богомољачки покрет, чији је оснивач и духовни вођа био св. Владика Николај. Још у то време, док се никола дружио са тадашњим Богомољцима и редовно слушао св. Владику Николаја, могло се наслутити да ће отићи у манастир и тамо се замонашити.
 

После одслуженог војног рока, следећи стопе св. Саве, Никола пешице одлази у Хилeндар и тамо стиже 17. августа 1927. год. после више од две године искушеништва примио је малу схиму и монашко име никанор 15. септембра 1929. године. Током многих година подвижничког живота био је на свим монашким положајима, како у манастиру Хилендару, тако и уопште, на Св. Гори. Све до своје смрти, дуги низ година је био проигуман Хилендара.
Пред крај свога овоземаљског живота Старац је доста путовао и трудио се не само око манастира Хилендара. Подигао је метох у Нишу, цркву у родном селу… ишао је готово свуда где су га позивали, где је постојала вера и нада да ће моћи својим присуством да утеши, охрабри, умири, да загреје љубављу према Богу, оснажи или једноставно, да своме роду буде од какве духовне користи. Говорио је да му није жао себе, свога труда или умора, само ако би своме роду био на корист. Јер, више од пола века је провео у молитвеном тиховању на спасење своје душе, па је сада желео да приложи и своју лепту на добро свог народа, који се споро и постепено будио из масовне летаргије атеистичког сна, наметаног силом безбожне државне власти.
Сви су желели да чују Старца, а он је био штедљив на речима. Бирао је шта ће и пред киме рећи. Био је већи молитвеник него говорник. а када је говорио, то је увек било једноставним језиком, чак и у случајевима када се радило о веома комплексним питањима. Био је у стању да и најсложеније проблеме сажме у једноставне, хришћански здраве оквире, који су одисали мудрошћу и топлином која није од овога света.
По повратку у Хилендар, уморан од пута, ретко и нерадо би коментарисао своје утиске. Једном, када смо га питали како издржава да под старост обилази, теши, саветује, богослужи, моли се и проповеда, он се само осмехнуо и рекао: “нема теже ствари на свету, него волети свој народ”. Јер он је, као и у свему другом, и у својој братољубивости био доследан, пружајући га свакоме, вернима и невернима (у то време комунистима) подједнако, као што и сунце једнако сија на зле и добре. И то је била његова најбоља проповед. Загревајући људска срца он је заиста преображавао своју околину.
Старац се посебно истицао бригом, љубављу и молитвом за српски народ. Поводом српског раскола у дијаспори, као већ познат и врло поштован архимандрит и проигуман светогорски, упутио је преко патријарха Германа Хилендарску поруку Србима у расејању. У то време су се тражили начини за превазилажење дугогодишњег раскола.
 
Долазак у Аустралију
 
Поводом освећења манастирске цркве Нови Каленић код Канбере 1990. године, доследан својим речима и бризи за свој род, иако у позним годинама, старац Никанор је допутовао у Аустралију, доносећи благослов Свете Горе, светог Саве и светог Симеона Мироточивог.
На аеродрому у сиднеју свештенство и мноштво верног народа га је дочекало са великом радошћу. Видећи пред собом часног старину, многи су били забринути због његовог здравља, али их је Старац умиривао: “нека… дошао сам само да пренесем најједноставнију поруку. Поруку о љубави и праштању. Да подсетим на светог Саву и на његов завет. Да укажем на Христа који је умирући на Крсту опростио. А, како да ми не опраштамо један другоме? Какво нам је оправдање? знате, свети Сава је умро на путу обилазећи светиње. Верујте, не само што ми не би било жао да умрем овде, у овој мисији помирења браће, већ бих се томе и радовао. најважније је да се престане са размирицама и непотребним свађама. да брат загрли брата. Да радимо што је Богу угодно. Мислим да је време да се стане на крај странствовању. То је оно што хоћу да кажем свима са којима се будем састајао. Молићу Бога и молићу све… а о нечем другом нећу много говорити.”[1]
Носећи у срцу молитву за свој народ и поруку о љубави и праштању, Старац је одржао више беседа, кратких, јасних и молитвених. Разговарао је са многима. Али, и без много речи он је својим присуством вршио благи утицај. Цела његова појава је сведочила о томе да своју веру у Бога треба узимати доследно и озбиљно. Код Старца је све почивало на тој трезвеној, дубокој и побожној озбиљности, потопљеној у море Божије љубави. Он је зрачио топлим и трезвеним спокојством, просто и једноставно. Спокојством које је извирало из непознатих дубина његове духовности.
Пре поласка за Аустралију, старац је говорио: “где умрем тамо ме и сахраните, јер је свуда земља Божија”. Тако се и догодило да је преминуо 4. марта 1990. године у Аустралији, на мисији помирења браће у дијаспори. Тим поводом, у недељу Православља на свеправославном вечерњу, поглавар Грчке цркве у Аустралији архиепископ стилијанос је рекао: “нашу браћу Србе је ових дана посетио велики духовник манастира Хилендара, старац Никанор. Он је за ово време проповедао, исповедао, поучавао народ идући од места до места. На овом узвишеном послу изненада је јутрос преминуо. Долазећи у Аустралију, будући да је 87 година стар, у случају да умре у овој земљи, изразио је жељу да га не шаљу назад, већ сахране у манастиру св. Саве у Илејну. Сматрам да је смрћу овог светог човека старца Никанора и остављањем његовог тела овде, Света Гора учинила до сада највећи поклон аустралији. Ово је заиста нарочити благослов Божији не само за православни народ Аустралије већ за цео овај континент”.[2]
У својој беседи на старчевој сахрани, епископ Лонгин је рекао: “Овај свети човек је дошао међу нас Србе Аустралије да донесе благослов Хилендара, св. Симеона и св. Саве. Довела га је к нама неизмерна љубав према своме роду и Богу, коме је тако верно служио 87 година, од којих 64 на св. Гори… драги Оче, свети Оче! Хвала Ти што си са нама био месец дана и што си одлучио да са нама заувек и останеш. Хвала Ти за молитве које си данима и ноћима, месецима, годинама и деценијама узносио за наш напаћени род и што ћеш продужити то да чиниш и у небеској Србији. Опрости нам што нисмо учинили више да Твоја мисија црквеног јединства донесе одмах резултате. Уверени смо да ће Твој гроб бити поклоничко место уједињених срба аустралије. на њему ћемо се молити Богу и св. Сави да нас умудри, да трзавице пребродимо, да своје личне и појединачне интересе подредимо општим и да све своје снаге и активности ставимо у службу српском народу.”[3]
По сопственој жељи, Старац Никанор је сахрањен у манастиру светог Саве у Илејну. Његов гроб и данас зрачи оном истом ненаметљивом и готово неприметном топлином, која је увек обележавала његово присуство. Јер, Старац ни сада није оставио свој народ: угодивши Богу и роду, стекао је пред Господом слободу да буде још бољи и јачи заступник и представник, велики наш молитвеник пред престолом Вишњег.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Светосавље – лист СПЦ Епархије за Аустралију, Нови Зеланд и Јужну Африку, бр. 25, април 1990. стр. 8
  2. Светосавље – лист СПЦ Епархије за Аустралију, Нови Зеланд и Јужну Африку, бр. 25, април 1990. стр. 10
  3. Исто

One Comment

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.