NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA-UMETNOST I ARHITEKTURA

HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA-UMETNOST I ARHITEKTURA

 
Protojerej – stavrofor Srboljub M. Miletić

HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA
UMETNOST I ARHITEKTURA

 
STARAC NIKANOR
 

Na predlog episkopa Irineja, protođakon o. Miodrag je naslikao fresku starca Nikanora Hilendarca u horskoj apsidi galerije, desno od scene Uspenja.
Po starčevom upokojenju u Sidneju, opelo mu je služeno ovde, u hramu sv. Stefana u Ruti Hilu. Međutim, to nije jedini razlog za ovu fresku, što se može zaključiti iz njegovog žitija koje sledi.
Biografski podaci
 
Starac Nikanor (savić), proiguman manastira Hilendara, rođen je u veoma staroj i pobožnoj familiji Savića u selu Divcima kod Valjeva, 31. avgusta 1903. god. Njegovi roditelji Mihailo i Aleksija, čestiti srpski seljaci, rodili su šestoro dece. Nikola, kao najmlađe dete, posle osnovne škole upisuje poljoprivrednu školu u Valjevu. iako je nije završio, u ovoj školi je stekao ljubav prema selu i poljoprivredi.
Rodna kuća nikolina je bila blizu crkve u Rabrovici i on je još kao dete, a i kasnije, vrlo često posećivao sveta Bogosluženja, što je pokazivalo njegovu veliku ljubav prema veri i Crkvi. Kao mladić se aktivno uključuje u Bogomoljački pokret, čiji je osnivač i duhovni vođa bio sv. Vladika Nikolaj. Još u to vreme, dok se nikola družio sa tadašnjim Bogomoljcima i redovno slušao sv. Vladiku Nikolaja, moglo se naslutiti da će otići u manastir i tamo se zamonašiti.
 

Posle odsluženog vojnog roka, sledeći stope sv. Save, Nikola pešice odlazi u Hilendar i tamo stiže 17. avgusta 1927. god. posle više od dve godine iskušeništva primio je malu shimu i monaško ime nikanor 15. septembra 1929. godine. Tokom mnogih godina podvižničkog života bio je na svim monaškim položajima, kako u manastiru Hilendaru, tako i uopšte, na Sv. Gori. Sve do svoje smrti, dugi niz godina je bio proiguman Hilendara.
Pred kraj svoga ovozemaljskog života Starac je dosta putovao i trudio se ne samo oko manastira Hilendara. Podigao je metoh u Nišu, crkvu u rodnom selu… išao je gotovo svuda gde su ga pozivali, gde je postojala vera i nada da će moći svojim prisustvom da uteši, ohrabri, umiri, da zagreje ljubavlju prema Bogu, osnaži ili jednostavno, da svome rodu bude od kakve duhovne koristi. Govorio je da mu nije žao sebe, svoga truda ili umora, samo ako bi svome rodu bio na korist. Jer, više od pola veka je proveo u molitvenom tihovanju na spasenje svoje duše, pa je sada želeo da priloži i svoju leptu na dobro svog naroda, koji se sporo i postepeno budio iz masovne letargije ateističkog sna, nametanog silom bezbožne državne vlasti.
Svi su želeli da čuju Starca, a on je bio štedljiv na rečima. Birao je šta će i pred kime reći. Bio je veći molitvenik nego govornik. a kada je govorio, to je uvek bilo jednostavnim jezikom, čak i u slučajevima kada se radilo o veoma kompleksnim pitanjima. Bio je u stanju da i najsloženije probleme sažme u jednostavne, hrišćanski zdrave okvire, koji su odisali mudrošću i toplinom koja nije od ovoga sveta.
Po povratku u Hilendar, umoran od puta, retko i nerado bi komentarisao svoje utiske. Jednom, kada smo ga pitali kako izdržava da pod starost obilazi, teši, savetuje, bogosluži, moli se i propoveda, on se samo osmehnuo i rekao: „nema teže stvari na svetu, nego voleti svoj narod“. Jer on je, kao i u svemu drugom, i u svojoj bratoljubivosti bio dosledan, pružajući ga svakome, vernima i nevernima (u to vreme komunistima) podjednako, kao što i sunce jednako sija na zle i dobre. I to je bila njegova najbolja propoved. Zagrevajući ljudska srca on je zaista preobražavao svoju okolinu.
Starac se posebno isticao brigom, ljubavlju i molitvom za srpski narod. Povodom srpskog raskola u dijaspori, kao već poznat i vrlo poštovan arhimandrit i proiguman svetogorski, uputio je preko patrijarha Germana Hilendarsku poruku Srbima u rasejanju. U to vreme su se tražili načini za prevazilaženje dugogodišnjeg raskola.
 
Dolazak u Australiju
 
Povodom osvećenja manastirske crkve Novi Kalenić kod Kanbere 1990. godine, dosledan svojim rečima i brizi za svoj rod, iako u poznim godinama, starac Nikanor je doputovao u Australiju, donoseći blagoslov Svete Gore, svetog Save i svetog Simeona Mirotočivog.
Na aerodromu u sidneju sveštenstvo i mnoštvo vernog naroda ga je dočekalo sa velikom radošću. Videći pred sobom časnog starinu, mnogi su bili zabrinuti zbog njegovog zdravlja, ali ih je Starac umirivao: „neka… došao sam samo da prenesem najjednostavniju poruku. Poruku o ljubavi i praštanju. Da podsetim na svetog Savu i na njegov zavet. Da ukažem na Hrista koji je umirući na Krstu oprostio. A, kako da mi ne opraštamo jedan drugome? Kakvo nam je opravdanje? znate, sveti Sava je umro na putu obilazeći svetinje. Verujte, ne samo što mi ne bi bilo žao da umrem ovde, u ovoj misiji pomirenja braće, već bih se tome i radovao. najvažnije je da se prestane sa razmiricama i nepotrebnim svađama. da brat zagrli brata. Da radimo što je Bogu ugodno. Mislim da je vreme da se stane na kraj stranstvovanju. To je ono što hoću da kažem svima sa kojima se budem sastajao. Moliću Boga i moliću sve… a o nečem drugom neću mnogo govoriti.“[1]
Noseći u srcu molitvu za svoj narod i poruku o ljubavi i praštanju, Starac je održao više beseda, kratkih, jasnih i molitvenih. Razgovarao je sa mnogima. Ali, i bez mnogo reči on je svojim prisustvom vršio blagi uticaj. Cela njegova pojava je svedočila o tome da svoju veru u Boga treba uzimati dosledno i ozbiljno. Kod Starca je sve počivalo na toj trezvenoj, dubokoj i pobožnoj ozbiljnosti, potopljenoj u more Božije ljubavi. On je zračio toplim i trezvenim spokojstvom, prosto i jednostavno. Spokojstvom koje je izviralo iz nepoznatih dubina njegove duhovnosti.
Pre polaska za Australiju, starac je govorio: „gde umrem tamo me i sahranite, jer je svuda zemlja Božija“. Tako se i dogodilo da je preminuo 4. marta 1990. godine u Australiji, na misiji pomirenja braće u dijaspori. Tim povodom, u nedelju Pravoslavlja na svepravoslavnom večernju, poglavar Grčke crkve u Australiji arhiepiskop stilijanos je rekao: „našu braću Srbe je ovih dana posetio veliki duhovnik manastira Hilendara, starac Nikanor. On je za ovo vreme propovedao, ispovedao, poučavao narod idući od mesta do mesta. Na ovom uzvišenom poslu iznenada je jutros preminuo. Dolazeći u Australiju, budući da je 87 godina star, u slučaju da umre u ovoj zemlji, izrazio je želju da ga ne šalju nazad, već sahrane u manastiru sv. Save u Ilejnu. Smatram da je smrću ovog svetog čoveka starca Nikanora i ostavljanjem njegovog tela ovde, Sveta Gora učinila do sada najveći poklon australiji. Ovo je zaista naročiti blagoslov Božiji ne samo za pravoslavni narod Australije već za ceo ovaj kontinent“.[2]
U svojoj besedi na starčevoj sahrani, episkop Longin je rekao: „Ovaj sveti čovek je došao među nas Srbe Australije da donese blagoslov Hilendara, sv. Simeona i sv. Save. Dovela ga je k nama neizmerna ljubav prema svome rodu i Bogu, kome je tako verno služio 87 godina, od kojih 64 na sv. Gori… dragi Oče, sveti Oče! Hvala Ti što si sa nama bio mesec dana i što si odlučio da sa nama zauvek i ostaneš. Hvala Ti za molitve koje si danima i noćima, mesecima, godinama i decenijama uznosio za naš napaćeni rod i što ćeš produžiti to da činiš i u nebeskoj Srbiji. Oprosti nam što nismo učinili više da Tvoja misija crkvenog jedinstva donese odmah rezultate. Uvereni smo da će Tvoj grob biti pokloničko mesto ujedinjenih srba australije. na njemu ćemo se moliti Bogu i sv. Savi da nas umudri, da trzavice prebrodimo, da svoje lične i pojedinačne interese podredimo opštim i da sve svoje snage i aktivnosti stavimo u službu srpskom narodu.“[3]
Po sopstvenoj želji, Starac Nikanor je sahranjen u manastiru svetog Save u Ilejnu. Njegov grob i danas zrači onom istom nenametljivom i gotovo neprimetnom toplinom, koja je uvek obeležavala njegovo prisustvo. Jer, Starac ni sada nije ostavio svoj narod: ugodivši Bogu i rodu, stekao je pred Gospodom slobodu da bude još bolji i jači zastupnik i predstavnik, veliki naš molitvenik pred prestolom Višnjeg.
 


 
NAPOMENA:

  1. Svetosavlje – list SPC Eparhije za Australiju, Novi Zeland i Južnu Afriku, br. 25, april 1990. str. 8
  2. Svetosavlje – list SPC Eparhije za Australiju, Novi Zeland i Južnu Afriku, br. 25, april 1990. str. 10
  3. Isto

Jedan komentar

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *