ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
КАНОН ЦРКВЕНE АРХИТЕКТУРЕ И ЖИВОПИСА
 
Освећени и богослужбени канон Цркве Христове није само у Новозаветним књигама, у њеноj догматици и учењу, у Светим Тајнама и свештенорадњама, у црквеним богонадахнутим молитвама и песништву, тропарима и кондацима, у литургијским и другим свештенорадњама, сасудима и одеждама, већ и у архитектури светих храмова и православним иконама. Све ово заједно чини једну целину, а посебно сликарство и архитектура храма, који се међусобно оплемењују и употпуњују.
Црква Св. архиђакона Стефана у Рути Хилу, једној од градских четврти Сиднеја, по својој обновљеној архитектури као и по фрескопису припада стилу српског класицизма који се развио у доба краља Милутина.[1] Наиме, током Милутинове владавине краљевина Србија је постала највећа сила на Балканском полуострву. Изласком на тзв. Цариградски друм, на моравску и вардарску долину, у краљевини Србији је дошло до процвата трговине, културе и уметности. Владавина краља Милутина у Македонији, крајем XIII века, и његов брак с византијском принцезом Симонидом око 1300. године, створили су услове да се заслугом двора српска средина прикључи новом стилу, такозваној Македонској школи и ренесанси Палеолога.[2] Основна одлика овог стила је то што су црквене грађевине имале традиционална византијска обележја по угледу на
храмове у Цариграду и Солуну. Реч је о тробродним или петобродним црквама са разуђеним сводовима, са једном или пет купола, и основом у облику крста. Најважније цркве у овом стилу из тога доба, јесу Грачаница, Старо Нагоричино, Краљева црква у Студеници, Св. Никита код Скопља, и друге.
У архитектури се водило рачуна о свештеној намени црквеног здања, као и о живопису, који не представља само просту илустрацију или декорацију, већ интегрални део освећеног простора храма Божијег. “Архитектонска сцена или пејзажна кулиса је била тако склопљена да је омогућавала да се у њен простор сместе понекад и многобројне фигуре. Њена инверзна (обрнута) перспектива приближавала је догађај вернику у цркви, чинећи га сведоком, а не равнодушним посматрачем. Античка одећа, изгледи лица и покрети фигура, преузимани из ранијих византијских уметничких ренесанси, допринели су да се ово раздобље тзв. ренесансе Палеолога може назвати класицистичким.”[3]
С обзиром на то да овом стилу српског класицизма припада и храм Св. Стефана, потребно је рећи и неколико речи о православној архитектури и свештеном сликарству.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Стефан Урош II Милутин Немањић 1253 – 1321. Владао Србијом од 1282. до 1321.
  2. Ослобођење Цариграда од Латина и повратак династије Палеолога на престо Ромејског царства, омогућило је да су престоница, па и други град по величини Солун, поново стали на чело уметничког стварања у читавом православном свету. Vojislav J. Duric: Slikarstvo kod Srba u srednjem veku (4)
    http://www.glassrpske.com/vijest/14/feljton/8518/lat/Slikarstvo-kod-Srba-u-srednjemveku-4.html
  3. Vojislav J. Duric: Slikarstvo kod Srba u srednjem veku (4)
    http://www.glassrpske.com/vijest/14/feljton/8518/lat/Slikarstvo-kod-Srba-u-srednjemveku-4.html

One Comment

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.