ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
КЉУЧ РЕШЕЊА
 
Православна архитектура је саставни део Литургије, део молитве. Опека постављена на опеку међусобно мора да буде у равнотежи, ослоњена (додирнута) једна на другу тежином свога тела. Зближавајуће, или силе притиска, у самој конструкцији цркве на символичан начин зближавају и вернике у заједничарењу литургијског чина. Насупрот томе, силе затезања их разарају и растурају тај јединствени систем.
Добро пројектована православна архитектура, као и свака друга, има јединствени спољашњи и унутрашњи простор. А у статичкој конструкцији скоро да није потребна никаква арматура, јер нема никаквих трансверзалних сила. Ревизори пројекта ме често питају: “А где вам је статички прорачун?” Међутим, на ужас мене, балканског архитекте, у Аустралији је пак, сва носећа конструкција челилична, а опека је само испуна!
Још је драстичнија разлика у зидању облих и лоптастих површина, које се од преисторије зидају без икакве оплате, само “на конац”, без икакве арматуре. На тај начин смо са оцем Милутином, потоњим Владиком аустралијским, 1984. године зидали куполе до 3,5 м распона. У преисторији је зидано до 8 м, а у антици и до 42 метра. Света Софија у Цариграду зидана је на исти начин без оплате, са распоном од 31 м. Храм Светог Саве на Врачару је истина, пола метра већи, али се на жалост, та вештина ту изгубила, уступајући место тешком бетону и хидрауличним дизалицама. Загубила се и у Аустралији. У Православној цркви купола чини тело Христово које се бестежин-ски” спушта са Неба и дели хоризонт. Међутим, овде је купола била сакривена иза зидне “тарабе”. На срећу, спољни завршни облик је био пресвучен штукатуром[1] у облику грчког развијеног крста.
Пандантифи, које је Миодраг, како сам каже, учио на универзитету, овде су били само троугласта једра, која се нису ослањала ни на какве стубове, већ су буквално висила у ваздуху окачена на челичну конструкцију. Ко би имао и мало осећања за равнотежу небеских и земаљских сила, био би у страху да ће купола, капа небеска, са Христом сведржитељем Неба и Земље, и небеском Литургијом бестежинских анђела, ослоњена на једра пандантифа са четворицом јеванђелиста, испод којих је био само празан простор, без четири стуба, да се сурва са свог небеског хоризонта на утабано тло и тако сатре све што је свето међу нама.
Међутим, баш у тој апсурдној композицији; како у конструктивној статичкој прорачунској грешци, тако и у теолошком греху, лежао је кључ решења наше санације, како конструктивне, тако и теолошке.
Убацили смо само оно што је било избачено, т.ј. четири главна носећа стуба куполе, која подупиру небеса па и читаву колонаду стубова коју смо додали дуж главног брода цркве. Под правцем колонаде поставили смо главне матичне дубоке темеље кроз које су унакрсно постављени попречни темељи, који су сада придржавали распукнуте спољне зидове. Овај крути “роштиљ – темељ” примио је на себе скоро сву тежину целокупног објекта, спаковао и осигурао све спољне зидове од даљег дробљења.

Поглед са североистока

Спољном изгледу више није могла да одговара квалитетно добра, али сувише индустријска опека без душе, која је додатно подвргнута многим интервенцијама, као што су: смањење прозора, прерада звоника и куполе, а нарочито, постављање до сада непостојећег венца. То нас је навело да се цела црква омалтерише. Овим смо спречили да опека, која није “рукоположена”, не само рулом него и руком неизрађена, чини цркву индустријским, модерним објектом.
Венац око целог објекта разрешава основни и први теолошки захтев Постања, поделу Неба и Земље, одваја оно што је небеско од земаљског и обележава линију хоризонта.[2] У православним црквама додир Неба и Земље није – тачка врха торња, већ – ободна, обухватна линија венца.
Христос
Христос, детаљ сцене Крштење на Јордану у припрати

Што се тиче унутрашњих сводних површина које су израђене од гипсаних плоча ушрафљених на челичне носаче, ако се занемари то што оне нису зидане опеком, па у њима нема равнотеже сила притиска опеке на опеку, што су уствари, све површине лажне, позоришне, жичане решеткасте кулисе – кишобрани, пресвучени штукатуром,
ипак се мора признати да својим коначним правилним обликом омогућују најидеалнији распоред живописа, а веровано и много бољу акустику цркве. Претпостављамо да нико неће бушити зидове, односно кулисе, да загледа каква се импровизација крије иза њих.
 
др Предраг Ристић Професор Академије СПЦ
 


 
НАПОМЕНА:

  1. итал. stuccatura, од stucco – гипс, алабастер; енгл – plastering, puttying, stuccoing;
    облик, врста, изглед завршеног посла, чији је главни задатак – стварање равне
    површине за наредну примену танког премаза. Најчешћи материјали су: малтер,
    цементни малтер, малтер смеша.
  2. Грч. ὁρίζω (хоризо) = делим

One Comment

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.