NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA-UMETNOST I ARHITEKTURA

HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA-UMETNOST I ARHITEKTURA

 
Protojerej – stavrofor Srboljub M. Miletić

HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA
UMETNOST I ARHITEKTURA

 
KLJUČ REŠENJA
 
Pravoslavna arhitektura je sastavni deo Liturgije, deo molitve. Opeka postavljena na opeku međusobno mora da bude u ravnoteži, oslonjena (dodirnuta) jedna na drugu težinom svoga tela. Zbližavajuće, ili sile pritiska, u samoj konstrukciji crkve na simvoličan način zbližavaju i vernike u zajedničarenju liturgijskog čina. Nasuprot tome, sile zatezanja ih razaraju i rasturaju taj jedinstveni sistem.
Dobro projektovana pravoslavna arhitektura, kao i svaka druga, ima jedinstveni spoljašnji i unutrašnji prostor. A u statičkoj konstrukciji skoro da nije potrebna nikakva armatura, jer nema nikakvih transverzalnih sila. Revizori projekta me često pitaju: „A gde vam je statički proračun?“ Međutim, na užas mene, balkanskog arhitekte, u Australiji je pak, sva noseća konstrukcija čelilična, a opeka je samo ispuna!
Još je drastičnija razlika u zidanju oblih i loptastih površina, koje se od preistorije zidaju bez ikakve oplate, samo „na konac“, bez ikakve armature. Na taj način smo sa ocem Milutinom, potonjim Vladikom australijskim, 1984. godine zidali kupole do 3,5 m raspona. U preistoriji je zidano do 8 m, a u antici i do 42 metra. Sveta Sofija u Carigradu zidana je na isti način bez oplate, sa rasponom od 31 m. Hram Svetog Save na Vračaru je istina, pola metra veći, ali se na žalost, ta veština tu izgubila, ustupajući mesto teškom betonu i hidrauličnim dizalicama. Zagubila se i u Australiji. U Pravoslavnoj crkvi kupola čini telo Hristovo koje se bestežin-ski“ spušta sa Neba i deli horizont. Međutim, ovde je kupola bila sakrivena iza zidne „tarabe“. Na sreću, spoljni završni oblik je bio presvučen štukaturom[1] u obliku grčkog razvijenog krsta.
Pandantifi, koje je Miodrag, kako sam kaže, učio na univerzitetu, ovde su bili samo trouglasta jedra, koja se nisu oslanjala ni na kakve stubove, već su bukvalno visila u vazduhu okačena na čeličnu konstrukciju. Ko bi imao i malo osećanja za ravnotežu nebeskih i zemaljskih sila, bio bi u strahu da će kupola, kapa nebeska, sa Hristom svedržiteljem Neba i Zemlje, i nebeskom Liturgijom bestežinskih anđela, oslonjena na jedra pandantifa sa četvoricom jevanđelista, ispod kojih je bio samo prazan prostor, bez četiri stuba, da se surva sa svog nebeskog horizonta na utabano tlo i tako satre sve što je sveto među nama.
Međutim, baš u toj apsurdnoj kompoziciji; kako u konstruktivnoj statičkoj proračunskoj grešci, tako i u teološkom grehu, ležao je ključ rešenja naše sanacije, kako konstruktivne, tako i teološke.
Ubacili smo samo ono što je bilo izbačeno, t.j. četiri glavna noseća stuba kupole, koja podupiru nebesa pa i čitavu kolonadu stubova koju smo dodali duž glavnog broda crkve. Pod pravcem kolonade postavili smo glavne matične duboke temelje kroz koje su unakrsno postavljeni poprečni temelji, koji su sada pridržavali raspuknute spoljne zidove. Ovaj kruti „roštilj – temelj“ primio je na sebe skoro svu težinu celokupnog objekta, spakovao i osigurao sve spoljne zidove od daljeg drobljenja.

Pogled sa severoistoka

Spoljnom izgledu više nije mogla da odgovara kvalitetno dobra, ali suviše industrijska opeka bez duše, koja je dodatno podvrgnuta mnogim intervencijama, kao što su: smanjenje prozora, prerada zvonika i kupole, a naročito, postavljanje do sada nepostojećeg venca. To nas je navelo da se cela crkva omalteriše. Ovim smo sprečili da opeka, koja nije „rukopoložena“, ne samo rulom nego i rukom neizrađena, čini crkvu industrijskim, modernim objektom.
Venac oko celog objekta razrešava osnovni i prvi teološki zahtev Postanja, podelu Neba i Zemlje, odvaja ono što je nebesko od zemaljskog i obeležava liniju horizonta.[2] U pravoslavnim crkvama dodir Neba i Zemlje nije – tačka vrha tornja, već – obodna, obuhvatna linija venca.
Hristos
Hristos, detalj scene Krštenje na Jordanu u priprati

Što se tiče unutrašnjih svodnih površina koje su izrađene od gipsanih ploča ušrafljenih na čelične nosače, ako se zanemari to što one nisu zidane opekom, pa u njima nema ravnoteže sila pritiska opeke na opeku, što su ustvari, sve površine lažne, pozorišne, žičane rešetkaste kulise – kišobrani, presvučeni štukaturom,
ipak se mora priznati da svojim konačnim pravilnim oblikom omogućuju najidealniji raspored živopisa, a verovano i mnogo bolju akustiku crkve. Pretpostavljamo da niko neće bušiti zidove, odnosno kulise, da zagleda kakva se improvizacija krije iza njih.
 
dr Predrag Ristić Profesor Akademije SPC
 


 
NAPOMENA:

  1. ital. stuccatura, od stucco – gips, alabaster; engl – plastering, puttying, stuccoing;
    oblik, vrsta, izgled završenog posla, čiji je glavni zadatak – stvaranje ravne
    površine za narednu primenu tankog premaza. Najčešći materijali su: malter,
    cementni malter, malter smeša.
  2. Grč. ὁρίζω (horizo) = delim

Jedan komentar

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *