ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
СВЕТА ЈЕФИМИЈА
 

Поред кнегиње Милице, на спољном зиду галерије налази се и лик њене помоћнице и знамените савременице Јефимије.
Прва српска песникиња, деспотица, госпођа и мајка, рођена је око 1350. године под именом
Јелена, као кћи угледног ћесара Војихне, на двору цара Душана. Удајом за деспота Јована Угљешу Мрњавчевића, млада Јелена постаје деспотица.
Срећа младе деспотице је кратко трајала, колико и живот њеног детета. По смрти сина, који је живео само четири године, у бици код Черномена, 26. септембра 1371. године, гине јој муж, а убрзо јој умире и отац. Страшне трагедије, које су једна за другом задесиле младу жену, значиле су потпуни преокрет у њеном животу: изгубила је породицу, дом, све поседе, приходе, државу… Опхрвана неизмерним болом, али наоружана непоколебивом вером и побожношћу, Јелена креће путем монашког живота и добија ново име – Јефимија. Убрзо, она добија и ново уточиште, као и великог заштитника, кнеза Лазара, на чијем двору у Крушевцу отпочиње нови живот.
После Косовског боја, када Србија остаје без владара, војске и властеле, а Турци почињу да харају, убијају и скрнаве цркве и манастире, Јефимијина мудрост и речитост, била је од неизмерне помо-ћи кнегињи Милици, која је као Лазарева удовица преузела владавину над Србијом. Јефимија је Милици (која се такође замонашила под именом Јевгенија) помагала у тешким и одлучујућим државним питањима. Са кнегињом Милицом, одлази у Сер на двор турског султана Бајазита, да би стала у одбрану младог Стефана Лазаревића, будућег српског деспота, кога су његови супарници оклеветали за издају, не би ли се домогли престола. На иницијативу Јефимије, две деспотице су тада успеле да од Бајазита измоле и мошти велике светитељке свете Петке, и пребаце их из Трнова у Србију.
Сву снагу материнске љубави коју није могла да пружи своме сину, Јефимијa је даровала Мили-чином сину, младом Стефану Лазаревићу, који је у својој повељи назива “деспотицом, госпођом и – мајком”.
Последње дане свог земаљског живота Јефимија је са кнегињом Милицом (Јевгенијом) провела у манастиру Љубостињи (задужбини кнегиње Милице), у којој је после Косовског боја замонашен велики број удовица, српских племкиња чији се мужеви нису вратили са Косова.
У памћењу српског народа Јефимија живи кроз три записа који данас спадају у најзначајније странице српске средњевековне књижевности. Први је “туга за младенцем Угљешом”, исписан на двострукој дрвеној икони, дарованој манастиру Хилендару.
Други је покајнички текст молитве коју је Јефимија “златном и сребрном жицом и свиленим концем плаве, смеђе и црне боје” извезла на завеси за царске двери у Саборној цркви у Хилендару.
Трећи и највећи песнички домет Јефимија је остварила у делу “Похвала кнезу Лазару”, у којој га велича као новог мученика који је својим страдањем на бојном пољу остварио два подвига: “оставио је пропадљиву висоту земаљског господства” и “сјединио се са војницима небеског цара”. У своје стихове, које је извезла на покрову, Јефимија је уткала слику великих несрећа и деценија глади које су снашле њен народ.
Пошто је примила “велику схиму” под именом евпраксија, Јефимија је умрла 1405. године. Сахра-њена је у манастиру Љубостињи, где и данас њене мошти почивају.
Име мудре саветнице кнегиње Милице, чија је дипломатска вештина помогла да се очува српски престо, и прве српске песникиње остало је забележено у историји српске и светске књижевности. Јефимијини песнички записи спадају у прва остварења жена писаца на европском тлу.

One Comment

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.