ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА


 
ПРОЗОР КА НЕБУ
 
Писати о тајни храма као месту обитавања Бога и људи, Анђела и Светитеља, као месту где се сусрећу Бог и човек, Небо и Земља, видљиво и невидљиво, пролазно и вечно, није обично писање и домишљање.
На улазу у један храм код старих Грка стајао је натпис који је упозоравао посетиоце: “Нека не улази ко не зна математику”. Код проте Србољуба је обрнуто. Он каже читаоцима ове књиге и посетиоцима храма Св. Стефана, дођите сви, ништа није тешко и неразумљиво; помоћићу вам да уђете и останете заувек у Цркви као вечном Царству Божијем. Оно што будете читали у овој књизи и што будете гледали – посматрали на зидовима овога храма освештаће ваше очи, изичке погледе, али и унутрашње очи душа ваших, и цело ваше биће, и постаћете или можете, ако хоћете, да постанете не само пуки посматрачи, већ и једни од оних чији свети ликови су изображени – насликани у овом храму.
Писац ове драгоцене књиге је свештеник – литург и служитељ тајне Цркве Христове и неисказане красоте – лепоте Божије. Ако је овај свет у којем живимо, по речима св. Јована Златоустог, отворена књига у коју је Божји прст записао Његово име, утолико је то више свештена уметност – икона и фреска. Тако и икона, како је неко лепо рекао, “прозор у небо”, указује нам и одводи нас одавде у онострано, “што око људско још није видело, ухо није чуло и у срце човеково није дошло” (св. апостол Павле).
Храм Св. архиђакона Стефана и књига о њему сада су постали нераздвојни, једно без другог не могу, једно друго прате, допуњавају, осмишљавају, проповедају и речима – слухом, и очима – посматрањем. И све је то јединствена, целовита и громогласна проповед, а истовремено тиха, ненаметљива, која осваја изнутра и – запазите, да ли сте потпуно исти после читања књиге или после посете храму? И храм, и архитекта професор Предраг Ристић, протомајстор протођакон Миодраг Томић, и писац ове књиге – протојереј Србољуб Милетић, само су служитељи заједнице православних хришћана, као Цркве Божије, која јесте у Рути Хилу. Пуноћа Цркве је све: свештеник, служитељи, верни народ, помагачи, за које св. апостол Павле каже да су, свако од њих, по једна цигла или камен, узидан у велику духовну грађевину Цркве Божије овог света као и онога. И храм – архитектура и уметност – фреске, и књига, само су израз јаке, чисте, непатворене вере којом живи и којом се спасава Црква Божија у овом делу Сиднеја, а свакако и шире.
Знамо како је све почело, а видимо како се завршило: осликано је 476 светих ликова, 51 сцена на 740 м2 за непуну једну годину (2009-2010). Преовлађују свети ликови Срба светитеља, из старије и новије, као и најновије наше историје, и са свих простора где смо и где сада живимо. Посматрајући ликове светих и читајући писану повест о њима (овде је икона повод за казивање, а казивање је лепа допуна онога што гледамо), схватамо да нам уствари ништа није тако далеко или давно, све је ту, и што је најважније и ми, свако
од нас је у томе. Још овде и сада, овакви какви јесмо, са свим својим врлинама и манама, свакако, помешали смо се са светитељима: они нас окружују и посматрају, а ми их гледамо, молимо се и идемо за њима сигурним путем који су они већ прешли, а сада нам помажу да и ми истрајемо, да не посустанемо ако се заморимо. Има овде и елеменат пророчанства: међу светима су и они које Црква још није званично уврстила у Свете: патријарх Павле (+2009), старац Никанор (+1990).
Доброта и лепота духовна не застаревају, оне вечно трају. Тако се оваплотио класицизам или ренесанса Палеолога у Србији Краља Милутина с краја XII и почетка XIV века, као најбољи могући избор управо у храму Св. архиђакона Стефана у Рути Хилу. Све изгледа тако једноставно и просто, што значи да је плод дугог и стрпљивог проучавања нашег писца, проте Србе. Требало је прочитати многа житија светих Срба и светитеља уопште,
њихове службе и синаксаре, консултовати наше најбоље историчаре уметности, најбоље историчаре културе и књижевности, теологе који се баве богословљем иконе, и све то повезати и довести у складан однос са оним што се може видети у храму Св. архиђакона Стефана.
Добро се добрим препознаје, а то је дар Божји. Троједином Богу – у Оцу, Сину Господу Христу и Духу Светоме, и Његовом првомученику и архиђакону Стефану, чијим молитвама, Господе Христе, спаси и помилуј нас, свагда, сада и у векове векова. Амин.
У Првопрестоном граду Београду, фебруара месеца, године 7520. од стварања света, а 2012. од рођења по телу Господа и Спаса нашега Исуса Христа.
Протојереј др. Радомир В. Поповић

One Comment

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.