ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
КАРАКТЕРИСТИКЕ ПРВОБИТНОГ ХРАМА
 
Током XX века, међу инославним храмовима разних деноминација у свету, савременост по сваку цену и повођење за модерним токовима у уметности и архитектури, постали су сасвим уобичајени. Дуго времена је владало педантно избегавање традиционализма и класике. Слично стање се одразило и на архитектуру и уметност српских православних храмова, посебно у дијаспори. Почетком 21. века тај тренд се наставио, али је у међувремену ту и тамо започео и у Србији.
Понегде у дијаспори екстеријер и ентеријер храма су “протестантизовани” до те мере да подсећају на општинску салу или школску учионицу. Многи примери говоре о томе да Срби нису увек одолевали искушењу да опонашају своју неправославну средину, сматрајући највероватније да ће, између осталог, тако бити прихватљивији и ближи укусу савремених генерација.
Као изговор за такво јефтино имитирање обично се наводи мишљење да стил архитектуре храма и црквена уметност нису догма и да се они могу прилагођавати локалним или савременим укусима и популарним трендовима, како би били прихватљивији и ближи модерном човеку.
Ипак, присутна је и свест о томе да треба задржати карактеристике православног храма. Тако су настајала многа хибридна решења између модерне и традиционалне православне архитектуре и уметности наших храмова.
Првобитни изглед храма је представљао још један пример оваквог “хибридног решења” ван правила логике и Логоса. Избегавајући складне природне и Божије облике сводних површина по литургијским правилима, уз равне и глатке крстове од нерђајућег челика, храм је одавао “индустријски” утисак, који би више приличио неком пословном здању него цркви.
Оригинални прозори на храму су били превелики. Касније, током обнове, окна су смањена, јер православни храм мора да буде живописан, а његови прави прозори су фреске и иконе, које досежу много даље хоризонте.

Надзидци који надвисују кров и заклањају куполе
 
Због надзидака који су надвисивали површину крова, зидови су остављали утисак импозантне масе која стреми у висине, покушавајући на немогући начин да досегне до неба без и мимо апостола, који се налазе на пандантифима, и без Христа у кубету храма. Надзидци нису носили кровне сводове, него су их “промашивали” у свом стремљењу ка небу. У постојећој архитектури предност је даванa индустријској техници без видљивог додира руком, а у Православној цркви и опека треба да буде “рукоположена” и то на препознатив, православан, српски начин.
Купола цркве и њени носачи су били изливени из једног дела, од армираног бетона, чија је укупна тежина износила преко 37 тона.[1] Њена конструкција је била без стубова, ослањајући се само на спољне зидове, ширине једне цигле.
Простор свода је био без површина одговарајућих живопису, закрчен грубим бетонским и челичним конструктивизмом: постоље куполе је било озидано на носачима, изливеним од попречних четвртастих бетонских греда, 60 Х 80 см, које су се ослањале на спољне зидове, изграђене од једног реда цигле.
 

Првобитни изглед унутрашњости храма
 
У бетонске носаче куполе биле су уграђене две масивне челичне греде дужине око 10 м, које су се на другом крају ослањале на зид звоника.
У средини, међу челичним гредама је био повијени свод од гипсаних плоча, а између греда и спољних зидова равна таваница од азбестних плоча. Статички прорачун је показивао разлику у раду кровних материјала који су били спојени без клизача. С обзиром на велике температурне разлике, које се смењују током дана и ноћи у тропском поднебљу, гвоздене греде, које су с једне стране упирале у звоник, а с друге у носач куполе, реаговале су на један, бетонско постоље куполе на други, а зидови од цигле на трећи начин.
Храм је био поплочан белим мермером, који је одавао утисак свечане чистоте, што приличи цркви. Али је ипак, уз равне зидове и сувише светла, које је долазило од великих прозора, истовремено остављао помало хладан, готово клинички утисак. Овај утисак је донекле ублажавао иконостас од тасманијске храстовине, који су, као и сва врата на цркви, израдили браћа Влада и Милан Врзић.
 

Уградња иконостаса
 

Унутрашњост храма са великим прозорима
 
Часна трпеза је била изливена у бетону и са горње стране обложена белим мермером. У лађи цркве је постављено седам лустера од кристала из Чехословачке, а у централном кубету један велики бронзани полијелеј из Грчке.
Иконе на иконостасу је урадио православни Новозеланђанин (сада покојни) монах Николај из Велингтона, који је провео извесно време у манастиру Жичи учећи иконографију. Након обнове храма, овај иконостас, заједно са иконама на њему, поклоњен је 2009. године новооснованој цркви Св. апостола Луке у Ливерпулу.

Иконостас
 

Полијелеји, иконостас и олтар храма Св. Стефана


 
НАПОМЕНА:

  1. Приликом демолирања, пошто је претходно уклоњен кров и остала доградња, дизалица је подигла целу бетонску конструкцију куполе и њених носача и спустила је на земљу. Том приликом је измерена тежина од преко 37 тона.

One Comment

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.