NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA-UMETNOST I ARHITEKTURA

HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA-UMETNOST I ARHITEKTURA

 
Protojerej – stavrofor Srboljub M. Miletić

HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA
UMETNOST I ARHITEKTURA

 
CRKVA U SIDNEJU – JEDNO ISKUSTVO DIJASPORE
 
Od svog početka crkva Sv. Stefana u Ruti Hilu je predstavljala još jedno svedočanstvo o tome kako su se, iz najboljih i najplemenitijih namera, pravoslavni Srbi u ovom delu sveta poveli za savremenim svetskim tokovima. Zbog toga je duhovna i materijalna obnova ovog svetog hrama zanimljiva, ne samo zbog inžinjerskih i statičkih, nego i još više zbog stilskih i umetničkih rešenja. Jer, u dijaspori, u drugim sredinama, u modernim vremenima sa modernim simvolima sveta koji nas okružuje, mi ubrzano zaboravljamo jezik Crkve i bogosluženja. Hrišćanski simvoli i značenja nam više nisu tako jasni. Time se običnom čoveku postepeno otuđuje uzvišeni smisao molitve i bogosluženja.
Stoga, mogli bismo reći da verni narod i sveštenstvo u Pravoslavnoj Crkvi nisu samo „korisnici njenih usluga“ ili prosto, naslednici ili „vlasnici“ Crkve i njenih simvola, već su u stvari, njihovi tumači, prevodioci sa simvoličnog na konkretno, sa nerazumljivog na razumljivo, sa uma na srce, sa misli na osećanja, predvodnici Božanske vere u rečima i delima spasenja u Hristu; po reči Spasovoj oni su „so zemlji i svetlost svetu“ (Mt. 5, 13 – 14). Jer, Crkva upravo i jeste ta vera Jevanđelska, ta Božanska ispružena ruka, ljubav, delo, poziv i pružena pomoć najpre Tvorca čoveku, a zatim i pružena ruka i pomoć čoveka – čoveku, bratu i sestri koji su željni – ne ovoga sveta i slave njegove,[1] već – Boga i Carstva Božijeg.
Hristos je došao da propoveda spasenje. Crkva nastavlja tu propoved i delo spasenja trudeći se na saradnji sa svojom Božanskom Glavom, na najposlušniji i najiskreniji mogući način. Tako su vera, propoved i delo Crkve jedna ista stvar. Crkva je uzvraćanje ljubavi, razumevanje volje i prihvatanje promisla Božijeg, upravo isto onako kao i kod Otaca i apostola, kao i kod samoga Spasa Hrista.
Po svojoj suštini, jezik je sistem simvola u jednoj sredini. Svaka reč je ustvari, samo simvol za određenu stvar, osećanje, pojam. U tom smislu možemo govoriti o jeziku matematike, hemije ili o jeziku kompjutera. U tom istom smislu možemo govoriti i o jeziku sveštene umetnosti, arhitekture i ikonografije, kao jeziku simvola u Pravoslavnoj crkvi. Kao što je jezik sredine ustvari samo fizički, to jest, zvučni ili „vidljivi“ izraz i nosilac načina njenog shvatanja i razmišljanja, izraz određenih vrednosti i poruka; tako isto i pravoslavna umetnost uopšte, predstvalja znak, ukus i karakter duhovno zdravog, trezvenog i realnog života Crkve Hristove. Ne može se menjati ukus nekog jela, a da se istovremeno ne promeni i njegov sastav. Isto tako menjati ukus i karakter simvola crkvenih, znači istovremeno menjati umno sozercavanje, način shvatanja i razumevanja, menjati sastav učenja i bogoslovlje, tako pažljivo i po cenu života čuvano od otačkih vremena do danas. Jer, svaka poruka i simvol jesu odraz i doživljaj karaktera suštine.
Što je taj odraz verniji svome originalu, to je i simvol i poruka istinitija, i obratno. Zato otac Georgije Florovski kaže:
„Veoma je zbunjujuće to, da je prisutno toliko malo interesovanja za dogmatski sistem, baš kao i za Dogmate Crkve. U raznim krugovima i slojevima savremenog društva ‘pobožnost’ se često strogo odvaja od prave vere. Postoji veliko interesovanje prema brodu, a toliko malo prema blagu koje brod nosi i koje brod čini toliko vrednim… Simvoli i obredi su sredstva Istine i ako nešto ne uspe da izrazi Istinu, ono jednostavno prestaje i da simvoliše Istinu. Pravoslavno učenje bi moglo da se posmatra ne kao sistem, već kao simvol, obred i ikone. Tačno je ako kažemo da na pravoslavnom Istoku ne postoji teorija hrišćanstva, već umesto toga postoje, svetitelji, ikone, poezija, itd.“[2]
Svaki pravoslavni Hrišćanin zna i oseća da crkvena umetnost predstavlja neotuđivi deo crkvenog jezika i poruke koju sobom nosi sveto Pravoslavlje. To naročito dolazi do izražaja u nepravoslavnoj sredini, gde pravoslavni Srbi i njihovi potomci, rođeni i odrasli u dijaspori, nemaju prilike da se često susreću sa predivnim hrišćanskim simvolima, sa arhitekturom, freskama, pojanjem… jednom rečju sa umetnošću naše vere i Crkve.
Imajući to u vidu, Odboru ovog svetog hrama „nije bilo važno da li su oni prvi ili stoti koji govore istinu“, koji poštuju i neguju pravoslavnu ikonu. Jer u dijaspori postoji bezbroj primera moderne hrišćanske umetnosti koji, znamo iz iskustva, generalno prolaze gotovo nezapaženo i ne uzbuđuju više nikoga. Nasuprot tome, klasična pravoslavna ikona doživljava procvat i svojevrsno otkrovenje i u Zapadnom svetu, prezasićenom individualizmom i stvaraocima koji po svaku cenu žele da donesu nešto lično svoje.
Akademski gledano, freskopis svakako da nije vrhunac pedantnog dizajna i praćenja visokopa-rnog školskog shvatanja lepote, harmonije i estetike. Ali je zato, dobar primer, koji opovrgava one koji tvrde da pridržavanje strogim kanonima pravoslavne ikonografije dovodi do sputavanja stvaralačkog duha i usporavanja savremenih i naprednih tendencija, koje su se pojavile kao reakcija na akademističke stagnacije. Drugim rečima, u crkvenoj umetnosti ne postoje samo dve krajnosti: „okamenjena“ tradicionalna forma i način koji sputava duh; nasuprot slobodnom i ličnom stvaralaštvu koje proširuje i razvija umetničke vrednosti. Ne samo umetnik i njegovo delo, već i svi oni koji su pokrenuti na pobožnost, koji su makar malo uzdugnuti sa zemlje ovim freskama (a drugih, koliko nam je poznato, nije ni bilo), svedoče o vrednosti i značaju pridržavanja kanonima u crkvenoj umetnosti koja je danas, isto onoliko koliko je i oduvek bila, izvan vremena, ljudske mode i svetskih trendova.
Novooslikanim freskama u hramu Sv. Stefana se sigurno mogu naći zamerke, veće ili manje. Međutim, takve zamerke ostaju u senci činjenice da je umetnik ovde iskreno upotrebio sav svoj talenat, ostajući skroman i priklanjajući se, zajedno sa vernima, svim likovima i događajima koje je oslikao. Opšti utisak je – da se umetnik smirivao pred značajem likova i scena koje je oslikao, da je svoj talenat stavljao u službu njima, a ne obratno.
U svojoj suštini, ikonografija je objavljivanje Carstva Nebeskog, propoved radosne vesti – Jevanđelja. „Mi ljude ne treba da tražimo zato što oni nama trebaju, da budu solidarni s nama, nego zato da bismo mi njih obradovali! Treba da se ljudima radujemo, da im objavimo radosnu vest!“ Stoga, „u Pravoslavlju nema sujetnog takmičenja.“[3] Tako se otac Georgije Drobot, Ukrajinac iz Pariza, sveštenik i teolog, ikonopisac i poznavalac pravoslavnog ikonopisa i živopisa, radovao ikonama i freskama naših manastira onako, kako bi se inače, neki svetovnjak radovao samo svojim sopstvenim uspesima. On je rekao: „Vrhunac i svetost u istoriji crkvenog slikarstva su dostigli: grčki mozaik, ruska ikona i srpska freska!“[4]
Zbog svega gore rečenog, odlučeno je da se hram ne samo građevinski obnovi, već da se i njegov izgled, lik i ikona, što više približi i vrati pravoslavnim normama i korenima. Posebno iz razloga što se nalazi u dijaspori, u nepravoslavnoj sredini.
 
Zaključak:
Sveštena umetnost, posebno arhitektura i ikonografija, predstavljaju deo opšteg nasleđa ljudskog roda. Svojim natprirodnim, hijeratičkim stilom, tokom mnogih vekova crkvena umetnost je dominirala nad svakom drugom umetnošću, podjednako na Istoku i na Zapadu.
Iako je bila pod određenim uticajima drugih vrsta umetnosti, hrišćanska sakralna umetnost nije vodila svoje direktno poreklo od njih.
Ikona se ne bavi čovečanskim viđenjem božanskih stvari, već upravo suporotno – božanskim viđenjem čoveka i sveta, to jest, preobraženim čovekom i svetom. Ona se bavi Bogočovekom i Njegovim čudesnim događajima, kao i preobraženim čovekom i svetom, ali izbegava da u njoj, ma i najmanje, preovlađuje emotivno, sentimentalno ili fizičko.
Postoji danas mnogo teorija, viđenja i mišljenja o tome – šta je ikona, ili sveti lik. Ali za nas, razni ljudi, razne istorijske, kulturne ili umetničke škole i njihovo mišljenje, doživljaj ili viđenja, ne određuju karakter, značaj niti smisao ikone i freske. Jer ikona nije izraz ljudskog, nego Božijeg viđenja sveta, koje se u našem vremenu projavljuje, kako kroz saradnju svetitelja čiji je lik na ikoni, tako i kroz saradnju umetnika koji ikonu oslikava. Upravo, zbog toga što to i nije slikanje, kod nas postoji poseban izraz – ikonopisanje. Jer ikona, po definiciji, nije ilustracija događaja, već je deo događaja, deo Crkve. A Crkva nije Crkva koja bi bila samostalna i nezavisna u današnjem, modernom vremenu, već je jedna ista u svakom vremenu isto onoliko koliko i u večnosti.
Tako, ikone su deo bogosluženja naše Crkve. A treba uvek imati u vidu da mi, Hrišćani, zajedno sa ostalim zemaljskim i nebeskim vernima upravo činimo tu Crkvu. Stoga, ikona ne može biti podređena individualnom shvatanju i viđenju, nego shvatanju i viđenju Svetog Predanja Crkve. Jer, pobožnost, vera, Crkva i sve što je u njoj, pa tako i mi sami, kao i ikona, ne zavisimo od toga kako nas razni ljudi, bili oni veoma učeni ili samo obični, pobožni parohijani, doživljavaju i vide, već kako nas Hristos = Jevanđelje = Crkva = Pravoslavlje, Oci i apostoli, doživljavaju i vide.
Osim dva najzastupljenija pravca, Istočnog i Zapadnog, ona se takođe, tokom mnogih vekova, u raznim školama razvila u različite stilove. Međutim, naše interesovanje je usmereno na Romejsku umetnost, koja je dostigla svoju zrelost i opšte priznati vrhunac od IX do XIV veka. Nakon perioda ikonoborstva, vrhunska dostignuća je ostvarila takozvana Makedonska škola, to jest, njen najbolji predstavnik Emanuel Panselinos. Zbog toga je ovaj period poslužio kao uzor freskama novoobnovljenog hrama Sv. Stefana u Ruti Hilu.
 


 
NAPOMENA:

  1. „Opet ga uze đavo i … pokaza mu sva carstva ovoga svijeta i slavu njihovu, i reče mu: Sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se. Tada mu Isus reče: Idi od mene, Satano, jer je napisano: Gospodu Bogu svome klanjaj se i njemu jedinome služi!“ (Mt. 4, 8-10.)
    „Brige ovoga svijeta i prevara bogatstva zaguše riječ (Božiju) i bez roda ostane“ (Mt. 13, 22).
    „Zar ne pretvori Bog mudrost ovoga svijeta u ludost?“ (I Kor. 1, 20.)
    „Ako li je i pokriveno jevanđelje naše, pokriveno je onima koji propadaju; jer u njima bog ovoga svijeta oslijepi razum nevjernika. Da im ne zasvijetli svjetlost jevanđelja slave Hrista, koji je ikona Boga nevidljivoga“ (II Kor. 4, 3-4).
  2. Georgije Florovski: O dogmatima; http://www1.serbiancafe.com/lat/diskusije/mesg/134/015653048/o-florovski-o-dogmatima.html
  3. Simposion o crkvenoj umetnosti u manastiru Kaoni, Glas Crkve, Šabac, I/87, str. 45
  4. Simposion o crkvenoj umetnosti u manastiru Kaoni, Glas Crkve, Šabac, I/87, str. 45

Jedan komentar

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *