ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
ЦРКВА У СИДНЕЈУ – ЈЕДНО ИСКУСТВО ДИЈАСПОРЕ
 
Од свог почетка црква Св. Стефана у Рути Хилу је представљала још једно сведочанство о томе како су се, из најбољих и најплеменитијих намера, православни Срби у овом делу света повели за савременим светским токовима. Због тога је духовна и материјална обнова овог светог храма занимљива, не само због инжињерских и статичких, него и још више због стилских и уметничких решења. Јер, у дијаспори, у другим срединама, у модерним временима са модерним символима света који нас окружује, ми убрзано заборављамо језик Цркве и богослужења. Хришћански символи и значења нам више нису тако јасни. Тиме се обичном човеку постепено отуђује узвишени смисао молитве и богослужења.
Стога, могли бисмо рећи да верни народ и свештенство у Православној Цркви нису само “корисници њених услуга” или просто, наследници или “власници” Цркве и њених символа, већ су у ствари, њихови тумачи, преводиоци са символичног на конкретно, са неразумљивог на разумљиво, са ума на срце, са мисли на осећања, предводници Божанске вере у речима и делима спасења у Христу; по речи Спасовој они су “со земљи и светлост свету” (Мт. 5, 13 – 14). Јер, Црква управо и јесте та вера Јеванђелска, та Божанска испружена рука, љубав, дело, позив и пружена помоћ најпре Творца човеку, а затим и пружена рука и помоћ човека – човеку, брату и сестри који су жељни – не овога света и славе његове,[1] већ – Бога и Царства Божијег.
Христос је дошао да проповеда спасење. Црква наставља ту проповед и дело спасења трудећи се на сарадњи са својом Божанском Главом, на најпослушнији и најискренији могући начин. Тако су вера, проповед и дело Цркве једна иста ствар. Црква је узвраћање љубави, разумевање воље и прихватање промисла Божијег, управо исто онако као и код Отаца и апостола, као и код самога Спаса Христа.
По својој суштини, језик је систем символа у једној средини. Свака реч је уствари, само символ за одређену ствар, осећање, појам. У том смислу можемо говорити о језику математике, хемије или о језику компјутера. У том истом смислу можемо говорити и о језику свештене уметности, архитектуре и иконографије, као језику символа у Православној цркви. Као што је језик средине уствари само физички, то јест, звучни или “видљиви” израз и носилац начина њеног схватања и размишљања, израз одређених вредности и порука; тако исто и православна уметност уопште, предстваља знак, укус и карактер духовно здравог, трезвеног и реалног живота Цркве Христове. Не може се мењати укус неког јела, а да се истовремено не промени и његов састав. Исто тако мењати укус и карактер символа црквених, значи истовремено мењати умно созерцавање, начин схватања и разумевања, мењати састав учења и богословље, тако пажљиво и по цену живота чувано од отачких времена до данас. Јер, свака порука и символ јесу одраз и доживљај карактера суштине.
Што је тај одраз вернији своме оригиналу, то је и символ и порука истинитија, и обратно. Зато отац Георгије Флоровски каже:
“Веома је збуњујуће то, да је присутно толико мало интересовања за догматски систем, баш као и за Догмате Цркве. У разним круговима и слојевима савременог друштва ‘побожност’ се често строго одваја од праве вере. Постоји велико интересовање према броду, а толико мало према благу које брод носи и које брод чини толико вредним… Символи и обреди су средства Истине и ако нешто не успе да изрази Истину, оно једноставно престаје и да символише Истину. Православно учење би могло да се посматра не као систем, већ као символ, обред и иконе. Тачно је ако кажемо да на православном Истоку не постоји теорија хришћанства, већ уместо тога постоје, светитељи, иконе, поезија, итд.”[2]
Сваки православни Хришћанин зна и осећа да црквена уметност представља неотуђиви део црквеног језика и поруке коју собом носи свето Православље. То нарочито долази до изражаја у неправославној средини, где православни Срби и њихови потомци, рођени и одрасли у дијаспори, немају прилике да се често сусрећу са предивним хришћанским символима, са архитектуром, фрескама, појањем… једном речју са уметношћу наше вере и Цркве.
Имајући то у виду, Одбору овог светог храма “није било важно да ли су они први или стоти који говоре истину”, који поштују и негују православну икону. Јер у дијаспори постоји безброј примера модерне хришћанске уметности који, знамо из искуства, генерално пролазе готово незапажено и не узбуђују више никога. Насупрот томе, класична православна икона доживљава процват и својеврсно откровење и у Западном свету, презасићеном индивидуализмом и ствараоцима који по сваку цену желе да донесу нешто лично своје.
Академски гледано, фрескопис свакако да није врхунац педантног дизајна и праћења високопа-рног школског схватања лепоте, хармоније и естетике. Али је зато, добар пример, који оповргава оне који тврде да придржавање строгим канонима православне иконографије доводи до спутавања стваралачког духа и успоравања савремених и напредних тенденција, које су се појавиле као реакција на академистичке стагнације. Другим речима, у црквеној уметности не постоје само две крајности: “окамењена” традиционална форма и начин који спутава дух; насупрот слободном и личном стваралаштву које проширује и развија уметничке вредности. Не само уметник и његово дело, већ и сви они који су покренути на побожност, који су макар мало уздугнути са земље овим фрескама (а других, колико нам је познато, није ни било), сведоче о вредности и значају придржавања канонима у црквеној уметности која је данас, исто онолико колико је и одувек била, изван времена, људске моде и светских трендова.
Новоосликаним фрескама у храму Св. Стефана се сигурно могу наћи замерке, веће или мање. Међутим, такве замерке остају у сенци чињенице да је уметник овде искрено употребио сав свој таленат, остајући скроман и приклањајући се, заједно са вернима, свим ликовима и догађајима које је осликао. Општи утисак је – да се уметник смиривао пред значајем ликова и сцена које је осликао, да је свој таленат стављао у службу њима, а не обратно.
У својој суштини, иконографија је објављивање Царства Небеског, проповед радосне вести – Јеванђеља. “Ми људе не треба да тражимо зато што они нама требају, да буду солидарни с нама, него зато да бисмо ми њих обрадовали! Треба да се људима радујемо, да им објавимо радосну вест!” Стога, “у Православљу нема сујетног такмичења.”[3] Тако се отац Георгије Дробот, Украјинац из Париза, свештеник и теолог, иконописац и познавалац православног иконописа и живописа, радовао иконама и фрескама наших манастира онако, како би се иначе, неки световњак радовао само својим сопственим успесима. Он је рекао: “Врхунац и светост у историји црквеног сликарства су достигли: грчки мозаик, руска икона и српска фреска!”[4]
Због свега горе реченог, одлучено је да се храм не само грађевински обнови, већ да се и његов изглед, лик и икона, што више приближи и врати православним нормама и коренима. Посебно из разлога што се налази у дијаспори, у неправославној средини.
 
Закључак:
Свештена уметност, посебно архитектура и иконографија, представљају део општег наслеђа људског рода. Својим натприродним, хијератичким стилом, током многих векова црквена уметност је доминирала над сваком другом уметношћу, подједнако на Истоку и на Западу.
Иако је била под одређеним утицајима других врста уметности, хришћанска сакрална уметност није водила своје директно порекло од њих.
Икона се не бави човечанским виђењем божанских ствари, већ управо супоротно – божанским виђењем човека и света, то јест, преображеним човеком и светом. Она се бави Богочовеком и Његовим чудесним догађајима, као и преображеним човеком и светом, али избегава да у њој, ма и најмање, преовлађује емотивно, сентиментално или физичко.
Постоји данас много теорија, виђења и мишљења о томе – шта је икона, или свети лик. Али за нас, разни људи, разне историјске, културне или уметничке школе и њихово мишљење, доживљај или виђења, не одређују карактер, значај нити смисао иконе и фреске. Јер икона није израз људског, него Божијег виђења света, које се у нашем времену пројављује, како кроз сарадњу светитеља чији је лик на икони, тако и кроз сарадњу уметника који икону осликава. Управо, због тога што то и није сликање, код нас постоји посебан израз – иконописање. Јер икона, по дефиницији, није илустрација догађаја, већ је део догађаја, део Цркве. А Црква није Црква која би била самостална и независна у данашњем, модерном времену, већ је једна иста у сваком времену исто онолико колико и у вечности.
Тако, иконе су део богослужења наше Цркве. А треба увек имати у виду да ми, Хришћани, заједно са осталим земаљским и небеским вернима управо чинимо ту Цркву. Стога, икона не може бити подређена индивидуалном схватању и виђењу, него схватању и виђењу Светог Предања Цркве. Јер, побожност, вера, Црква и све што је у њој, па тако и ми сами, као и икона, не зависимо од тога како нас разни људи, били они веома учени или само обични, побожни парохијани, доживљавају и виде, већ како нас Христос = Јеванђеље = Црква = Православље, Оци и апостоли, доживљавају и виде.
Осим два најзаступљенија правца, Источног и Западног, она се такође, током многих векова, у разним школама развила у различите стилове. Међутим, наше интересовање је усмерено на Ромејску уметност, која је достигла своју зрелост и опште признати врхунац од IX до XIV века. Након периода иконоборства, врхунска достигнућа је остварила такозвана Македонска школа, то јест, њен најбољи представник Емануел Панселинос. Због тога је овај период послужио као узор фрескама новообновљеног храма Св. Стефана у Рути Хилу.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. “Опет га узе ђаво и … показа му сва царства овога свијета и славу њихову, и рече му: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се. Тада му Исус рече: Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи!” (Мт. 4, 8-10.)
    “Бриге овога свијета и превара богатства загуше ријеч (Божију) и без рода остане” (Мт. 13, 22).
    “Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост?” (I Кор. 1, 20.)
    “Ако ли је и покривено јеванђеље наше, покривено је онима који пропадају; јер у њима бог овога свијета ослијепи разум невјерника. Да им не засвијетли свјетлост јеванђеља славе Христа, који је икона Бога невидљивога” (II Кор. 4, 3-4).
  2. Георгије Флоровски: О догматима; http://www1.serbiancafe.com/lat/diskusije/mesg/134/015653048/o-florovski-o-dogmatima.html
  3. Симпосион о црквеној уметности у манастиру Каони, Глас Цркве, Шабац, I/87, стр. 45
  4. Симпосион о црквеној уметности у манастиру Каони, Глас Цркве, Шабац, I/87, стр. 45

One Comment

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.