NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA-UMETNOST I ARHITEKTURA

HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA-UMETNOST I ARHITEKTURA

 
Protojerej – stavrofor Srboljub M. Miletić

HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA
UMETNOST I ARHITEKTURA

 
ZAŠTO NE MODERNA UMETNOST?
 
Budući da Srbi Australije žive i rade u nepravoslavnoj sredini, postavlja se pitanje zbog čega se Parohija Sv. Stefana u Sidneju nije opredelila za neke modernije varijante arhitekture i živopisa, koje bi eventualno, bile bliže ukusu i shvatanjima sredine u kojoj se nalaze?
Poslednjih decenija se vidi pokušaj pojedinih pravoslavnih ikonografa da pronađu neke nove, savremene načine prikazivanja scena i likova svetih, modifikujući ikonografski stil, ponekad do potpuno nepravoslavnih izgleda i načina. Zbog toga je pitanje stila i načina oslikavanja crkve, kao veoma značajno, bilo ozbiljno razmatrano od strane braće i sestara ovog svetog hrama, sveštenika i crkvenog odbora.
 

Freska svetog Nikole u crkvi u Kotraži
 
Zahvaljujući internetu i modernim sredstvima komunikacije, mnogi primeri su postali veoma lako dostupni. Osim toga, članovi ove Parohije su prilagali za izgradnju i pomagali živopi-
sanje pojedinih hramova u raznim delovima otadžbine, ili u svom rodnom kraju. A ikonografskim trendovima kod nas bavile su se čak i dnevne novine, poput visokotiražnih Večernjih novosti:
„U savremenim pravoslavnim crkvama pored biblijskih, na zidovima su sve češće, na ivici ukusa iscrtani motivi iz nove istorije, likovi znamenitih Srba i ktitora. Freska u novosagrađenoj seoskoj crkvi u Kotraži, nadomak Guče, na kojoj je, pored svetog Nikole, ovekovečen i poznati srpski biznismen, vlasnik „Auto Čačka“ Milenko Kostić – Kole, sa svojom porodicom, a među njima i dve žene, izazvala je reagovanja najšire javnosti.“
„Ipak, čini se da je najdalje otišao živopisac u manastiru Podostrog, u Mainama iznad Budve. Na fresci sija petokraka sa maršalske kape druga Tita, kojeg demon odvlači u vatru pakla.
Osim Broza, tu su i, po svemu sudeći, sveštenici samozvane Crnogorske pravoslavne crkve. U uglu stoji i opis: ‘lažni episkopi i carevi’. Pored onih fresaka i ikona, koje su izazvale podizanje obrva, slikane su i, da se tako izrazimo, nekanonske freske, poput onih u Duhovnom centru Sveti vladika Nikolaj Velimirović u Kraljevu. Na ulazu je freska o zaveštanju vladike, o znamenitim ljudima i trenucima novije srpske istorije, pa i o Karađorđu i Milošu koji su, na fresci – izmireni! Miloš kleči kraj Karađorđevog groba na kojem piše: – Ne likujte Turci! Srbija je puna Karađorđa. Praštaj Bože… Oprosti Vožde…“[1]
Niko od braće i sestara hrama Sv. Stefana nije bio raspoložen za eksperimente u freskopisanju. Šta više, kada se radilo čak i o poznatim i priznatim imenima, poput oca Stamatisa Sklirisa, čule su se mnoge, mada laičke, ali ipak značajne primedbe. Na primer, mlađi parohijani su negativno ocenjivali pojedine ikone i freske sa internet prezentacije Eparhije zapadnoameričke. Poseban povod je bio slučaj jedne Božićne čestitke iz ove Eparhije, čiji je primer kružio internetom, a na njemu je centralno mesto, umesto grba Srpske crkve, zauzimala – detinjasta slika palme. Komentare je posebno izazivalo ono što deluje kao slikarska neumešnost, a za šta se ustvari veruje da autor sebi pripisuje kao izuzetan kvalitet!
Utisci parohijana i uopšte vernih, o nekim savremenim i modernim freskama i ikonama, iako laički, nisu bili promenjeni stručnim i teološkim tumačenjima i objašnjenjima. Možda je teološka opravdanja gore opisanih pojava, najbolje prokomentarisao Zlatko Bomeštar, diplomirani slikar – dizajner sa Fakulteta Primenjenih Umetnosti u Beogradu:

Stamatis Skliris, Hristos
 
„Naravno, raznih teologa je postojalo i u mnogim drugim istorijskim momentima Hrišćanstva. U jednom periodu ikone su se čak i spaljivale, zato što je to tada neko tražio, rekao, i to ‘visokoumno’ i ‘teološki’ objasnio i ‘dokazao’. I tada su to bili neki razni teolozi i književnici. To su zatim prihvatili i carevi i vladike, a zbog njih i mnogi niži. Za onoga koji nije upućen – to nije trajalo ni jednu, ali ni pet godina. Borba oko ikona je trajala sto pedeset godina i ikona je na kraju pobedila. Jer verni – prava Crkva, Zajednica, zastranjene predloge nikada nije prihvatila (kao što je slučaj i sa nekim balvan – eksperimentima na Voždovcu, koji srećom nikada nisu prihvaćeni). Može proći još hiljadu godina, istina će ipak izroniti, kao vlaga iz zidova, bez obzira koliko nas dugo i vešto zafarbavali.
Postojao je takođe, i postvizantijski period, sa renesansom i barokom, koji je svojim realisti-čkim, ovozemaljskim pristupom – iako ne spaljujući, ipak sagoreo vizantijsku ikonu. Ali je nije uništio. Jer se ponovo preporodila u dvadesetom veku. I koliko god da je sečen, ovaj ikonopis se ponovo rađa. Jer oni što mu se nestanku raduju, ne shvataju da su mu, kao i pravoslavlju, koreni veoma jaki. Jer ne rastu na zemlji, nego na nebu. A to im je vrlo teško da shvate!“[2]
S obzirom da u našim manastirima i hramovima postoje čuveni primeri izuzetno lepog ikonopisa, postavlja se logično pitanje: zbog čega kod nas izgleda kao da klasično oslikavanje prethodi nekakvom eksperimentu koji traga za načinima, umesto obratno?

Stamatis Skliris, Stvaranje sveta, crkva Svetog Maksima Ispovednika, Kostolac
Neki od zaključaka prilikom posmatranja modernih pokušaja u pravoslavnoj ikonografiji bi se mogli sumirati na sledeći način:
– ostavljaju se oprobane i dokazane vrednosti radi eksperimenata
– upečatljivo je prisustvo jarkog kolorita
– moderni eksperimenti ne ostavljaju utisak boja smirenja, već često, boja strasti, fluorescentnih, halucinogenih… likovi ne zrače smirenjem već često nekim drugim emocijama: nasmejani, ili širokih, okruglih očiju, deluju iznenađeni, uplašeni… ne stiče se utisak duhovne trezvenosti i čistote, snage, ozbiljnosti i sigurnosti, već vatre i plamena; fizičkog, emotivnog ili pak, čisto – sentimentalnog,
– kao da se naglašavaju ljudski i ovozemaljski principi, a ne Božanski i nebeski,
– više liče na pozivnice za večernju zabavu u diskoteci, ili dekoraciju kafića, nego na svetinju hrama Božijeg, itd.[3]
Ukusi su različiti. Ukus, govor, ponašanje, izgled čoveka izgnanog iz Raja, ukus paloga carstva i neposlušnosti Bogu, vremenom postaje sve više strastven, slavoljubiv, ambiciozan, autoritativan, sujetan, agresivan, nametljiv, isključiv, bezobziran, ponosan, gord…[4] Dok Crkva govori (pred)ukusom Carstva nebeskog, koji je krotak, blag, utešan, saosećajan, plemenit, uzvišen, isceljujuće pomirljiv, nezlobiv, miran…[5] Jevanđelska vera i Božanska Crkva sada, kao i uvek, svuda, celom svetu, pruža tokove blagodati i privlači ljude obraćanjem preko svojih simvola, preko slike, reči i dela, preko svojih mnogobrojnih darova. Zbog toga je važno napomenuti da je crkvena umetnost religioznih simvola ustvari zvanični jezik Crkve. Stoga, „svaki daroviti slikar nesvesno veliča tu svadbu Neba i Zemlje, a svaki bogoljubivi ikonopisac to čini svesno – kao svoje liturgisanje:“[6]
Poslednjih godina, uz izgradnju pravoslavnih bogomolja širom Srbije, kao u najboljim vremenima srpske srednjevekovne države, obnavlja se i gotovo zaboravljena živopisačka tradicija. O tome piše Pravoslavlje:
„Slikarska pravila – kanoni u vizantijskom ikonopisu izražavaju bitne teološke aspekte odnosa čoveka i Boga – Svete Trojice i zato ih je važno poznavati i otkrivati. To je razlog zbog koga je nemoguće slikarske kanone vizantijskog ikonopisa ukloniti, a da se bitno ne naruši teološko-značenjski sloj ikone. Florenski je u pravu kada kaže da se slikarska pravila u vizantijskom ikonopisu mogu (i trebalo bi) ‘brusiti’ i usavršavati, što su talentovani ikonopisci uvek i činili. Za Florenskog ‘kanon nikada nije služio kao smetnja, a strogi kanonski obrasci u svim oblastima umetnosti su uvek bili samo brus na kome su se lomili nedaroviti, a izoštravali stvarni talenti’. Zašto je to tako? Svako ko oseća priziv da bude istinski umetnik crkvenog slikarstva nije opterećen slavoljubivom idejom da mora da stvara donoseći po svaku cenu nešto svoje. Nije mu važno da li je on prvi ili stoti koji govori istinu. Jer hrišćanina proganja misao da li živi po istini ili ne. Njega ne muči misao da li je njegov život sličan životu njegovog prijatelja, ili nije, jer veruje da je život za Istinu, svakog čoveka, uvek ličan i neponovljiv.“[7]
 


 
NAPOMENA:

  1. D. Stojić: Na freskama sija petokraka, Večernje novosti, 28. april 2010.
    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:271957-Na-freskama-sijapetokraka
  2. Zlatko Bomeštar, Kako jedno svojevrsno slikarstvo može da bude opasan ikonopis,
    http://srpskepravoslavneikone.com/Tekstovi/Biblioteka/kritika%ikonopisa%o.Stamatisa%Sklirisa.pdf
  3. Zlatko Bomeštar, Kako jedno svojevrsno slikarstvo može da bude opasan ikonopis,
    http://srpskepravoslavneikone.com/Tekstovi/Biblioteka/kritika%ikonopisa%o.Stamatisa%Sklirisa.pdf
  4. Uporedi 2. Tim. 3, 2-5: „Jer će (u posljednje dane) ljudi biti samoljubivi, srebroljubivi, hvalisavi, gordeljivi, hulnici, neposlušni roditeljima, neblagodarni, nepobožni, bezosećajni, nepomirljivi, klevetnici, neuzdržljivi, surovi,nedobroljubivi, izdajnici, naprasiti, naduveni, više slastoljubivi nego bogoljubivi, koji imaju izgled pobožnosti, a sile njezine su se odrekli. Kloni se ovih.“
  5. „Jer Carstvo Božije nije jelo ni piće, nego pravednost i mir i radost u Duhu Svetome.“ (Rim. 14, 17.) Jer „plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vjera, krotost, uzdržanje…“ (Gal. 5, 22-26.)
  6. Episkop Danilo Krstić, Ikonograf: sluga lepote Božije, Teološki pogledi, Beograd 1990, br. 4, str. 213.
  7. http://www.pravoslavlje.rs/broj/951/tekst/o-simbolici-svetlosnog-oblikovanjaikone/print

Jedan komentar

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *