ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
УМЕТНОСТ СИМВОЛА КАО ЈЕЗИК ЦРКВЕ
 
Икона није просто верски лик или сцена која треба да буди пригодна побожна осећања код верних, као што је то углавном случај на Западу. Градитељски и иконографски канони нису ни одраз црквеног конзервативизма, већ је то начин на који православни Хришћани сагледавају духовни свет. Шта више, то је један од начина на који се сам Господ открива свету и јавља људима. Стога, она не може бити подређена индивидуалном схватању и виђењу него Светом Предању Васељенске Цркве, као што одређује и Седми васељенски сабор, још далеке 787. године: “Следујући Светих Шест васељенских сабора… ми се држимо неизмењиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичног (ликовног) живописа.”[1]
Многи историчари уметности ће сврстати иконографију у примењену уметност. Али, по православном схватању светогрђе је односити се према иконама и фрескама у цркви као према декоративној световној уметности, или као према идолима и кумирима: “Следујући људима нечасним и руководећи се својим помислима, они су оклеветали Христом Богом украшену Свету Цркву Његову и нису увели разлику између светих и срамотних, тако што су икону Господа и светих Његових свели на исто са кумирима сатанских идола.”[2] – кажу Оци VII Васељенског сабора.
“У ком год периоду да посматрамо живопис, односно иконографски програм црквеног зидног сликарства, видимо да оно није само декорација (нема само естетску намену), пуко илустровање личности и догађаја из прошлости, већ је оно у функцији догме, тј. оно изражава Божји домострој спасења, оваплоћење Логоса и слика је Царства Божијег.”[3]
Православна црквена уметност грађења храмова и њиховог украшавања јесте део богослужења. Она је такође, један од најважнијих начина на који Црква преноси своју поруку. Јер, језик преношења Христове поруке у Цркви имамо не само у богослужбеним текстовима, богословским и отачким списима, већ и у отачким иконама, архитектури, одеждама, у црквеној музици, сасудима, радњама, фрескама, исто колико и у богослужбеним речима и молитвама. Зато је сваки градитељ хришћанског храма и “сваки православни иконописац слуга лепоте Божије, који проповеда о Богу помоћу својих цртежа и боја.”[4]
У том смислу, функција живописа је да: “помогне увођењу верних у духовне истине (догмате) током учествовања у литургијском животу, да им да осећај да они заиста учествују у насликаним догађајима и да нису само пасивни посматрачи, да покаже да је богослужење у времену на земљи предукус непрестаног богослужења у Царству небеском.”[5]
Икона није илустрација догађаја, већ је део догађаја. Иконе нема без верe иконописца и верника који је посматра. Верник доживљава храм Божији као икону, самим уласком у њега. Зато, икону не можемо да доживимо као такву, ако нисмо верници, јер она је мост који нас спаја са Царством Божјим.
“Као што се, слушајући реч Божију (Свето Писмо) и певајући химне, верни узводе и јачају у вери, подижу из трулежности, тако исто они могу да осете и предукус преображеног света и човека у другој свештеној уметности – зографији (грч. ζωγραφία) или живопису. Оно што химнографија приказује речима, то исто живопис, сликање светих личности и светих догађаја, изражава визуелним представама.”[6] Јер, по речима св. Василија Великог: “Оно што нам реч повести преноси посредством слуха, сликарство нам ћутећи преноси посредством подражавања.”[7]
Под изговором да се ради о “другој техници”, или о “светим сликама” а не иконама, одувек, па и данас, постоје и застрањивања. Таква су на пример, иконе на флашама за ракију или вино, разни крстови и иконе на упаљачима, чутурицама, привесцима за кључеве, итд… Многи то сматрају делом културног и историјског наслеђа, а понеки чак и – националног фолклора. Међутим, са хришћанске тачке гледишта то је – светогрђе. Јер, светитељи су посветили читав свој живот истицању оних вредности и принципа које изражава управо православна икона, као таква, а не некаква комерцијална декорација или академска слика. Слика истиче једно, а икона нешто друго. Када урадимо слику ми уствари истичемо оно што сами ти светитељи, које смо насликали, нису желели да истичу. Било да је то њихова лепота или благост, кротост, љубав, радост, смиреност или нешто друго. Осим тога, такав уметнички прилаз доводи у недоумицу и самог посматрача: када он види слику неког светитеља или анђела урађену на другачији начин, неком другом техником, дубоко унутра и искрено, није сигуран како да се односи према њој? Да се прекрсти и пољуби тај свети лик, или да погледом по њему тражи неке нове “информације” и нове “доживљаје” те личности…? Да ли је то куриозитет или израз побожности? Да ли таква слика представља религиозни, емотивни, психички, фолклорни, или какав други доживљај или поруку, или све то заједно; или пак, понекад и нешто између свега тога, неодређено, као некаква неукусна боранија…?
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Прот. Др. Радомир Поповић: Васељенски сабори, Београд 1997, стр. 386.
  2. Исто стр. 381.
  3. Смиљана Ћурчић: Развој свештене уметности, Православље, Београд, Број 1014, Рубрика Догађај.
  4. Епископ Данило Крстић, Иконограф: слуга лепоте Божије, Теолошки погледи, Београд 1990, бр. 4, стр. 214.
  5. Aidan Hart, Church wall paintings and mosaics, http://www.aidanharticons.com/articles/wallpain. pdf
  6. Смиљана Ћурчић: Развој црквене уметности, http://www.pravoslavlje.org.rs/broj/1014/tekst/razvoj-svestene-umetnosti/
  7. Беседе на спомен Св. четрдесет мученика, Беседе, Хиландар 2002, стр. 178

One Comment

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.