NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA-UMETNOST I ARHITEKTURA

HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA-UMETNOST I ARHITEKTURA

 
Protojerej – stavrofor Srboljub M. Miletić

HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA
UMETNOST I ARHITEKTURA

 
UMETNOST SIMVOLA KAO JEZIK CRKVE
 
Ikona nije prosto verski lik ili scena koja treba da budi prigodna pobožna osećanja kod vernih, kao što je to uglavnom slučaj na Zapadu. Graditeljski i ikonografski kanoni nisu ni odraz crkvenog konzervativizma, već je to način na koji pravoslavni Hrišćani sagledavaju duhovni svet. Šta više, to je jedan od načina na koji se sam Gospod otkriva svetu i javlja ljudima. Stoga, ona ne može biti podređena individualnom shvatanju i viđenju nego Svetom Predanju Vaseljenske Crkve, kao što određuje i Sedmi vaseljenski sabor, još daleke 787. godine: „Sledujući Svetih Šest vaseljenskih sabora… mi se držimo neizmenjivo svih crkvenih zaveštanih nam pisanih i nepisanih predanja, od kojih je jedno i izobražavanje ikoničnog (likovnog) živopisa.“[1]
Mnogi istoričari umetnosti će svrstati ikonografiju u primenjenu umetnost. Ali, po pravoslavnom shvatanju svetogrđe je odnositi se prema ikonama i freskama u crkvi kao prema dekorativnoj svetovnoj umetnosti, ili kao prema idolima i kumirima: „Sledujući ljudima nečasnim i rukovodeći se svojim pomislima, oni su oklevetali Hristom Bogom ukrašenu Svetu Crkvu Njegovu i nisu uveli razliku između svetih i sramotnih, tako što su ikonu Gospoda i svetih Njegovih sveli na isto sa kumirima satanskih idola.“[2] – kažu Oci VII Vaseljenskog sabora.
„U kom god periodu da posmatramo živopis, odnosno ikonografski program crkvenog zidnog slikarstva, vidimo da ono nije samo dekoracija (nema samo estetsku namenu), puko ilustrovanje ličnosti i događaja iz prošlosti, već je ono u funkciji dogme, tj. ono izražava Božji domostroj spasenja, ovaploćenje Logosa i slika je Carstva Božijeg.“[3]
Pravoslavna crkvena umetnost građenja hramova i njihovog ukrašavanja jeste deo bogosluženja. Ona je takođe, jedan od najvažnijih načina na koji Crkva prenosi svoju poruku. Jer, jezik prenošenja Hristove poruke u Crkvi imamo ne samo u bogoslužbenim tekstovima, bogoslovskim i otačkim spisima, već i u otačkim ikonama, arhitekturi, odeždama, u crkvenoj muzici, sasudima, radnjama, freskama, isto koliko i u bogoslužbenim rečima i molitvama. Zato je svaki graditelj hrišćanskog hrama i „svaki pravoslavni ikonopisac sluga lepote Božije, koji propoveda o Bogu pomoću svojih crteža i boja.“[4]
U tom smislu, funkcija živopisa je da: „pomogne uvođenju vernih u duhovne istine (dogmate) tokom učestvovanja u liturgijskom životu, da im da osećaj da oni zaista učestvuju u naslikanim događajima i da nisu samo pasivni posmatrači, da pokaže da je bogosluženje u vremenu na zemlji predukus neprestanog bogosluženja u Carstvu nebeskom.“[5]
Ikona nije ilustracija događaja, već je deo događaja. Ikone nema bez vere ikonopisca i vernika koji je posmatra. Vernik doživljava hram Božiji kao ikonu, samim ulaskom u njega. Zato, ikonu ne možemo da doživimo kao takvu, ako nismo vernici, jer ona je most koji nas spaja sa Carstvom Božjim.
„Kao što se, slušajući reč Božiju (Sveto Pismo) i pevajući himne, verni uzvode i jačaju u veri, podižu iz truležnosti, tako isto oni mogu da osete i predukus preobraženog sveta i čoveka u drugoj sveštenoj umetnosti – zografiji (grč. ζωγραφία) ili živopisu. Ono što himnografija prikazuje rečima, to isto živopis, slikanje svetih ličnosti i svetih događaja, izražava vizuelnim predstavama.“[6] Jer, po rečima sv. Vasilija Velikog: „Ono što nam reč povesti prenosi posredstvom sluha, slikarstvo nam ćuteći prenosi posredstvom podražavanja.“[7]
Pod izgovorom da se radi o „drugoj tehnici“, ili o „svetim slikama“ a ne ikonama, oduvek, pa i danas, postoje i zastranjivanja. Takva su na primer, ikone na flašama za rakiju ili vino, razni krstovi i ikone na upaljačima, čuturicama, privescima za ključeve, itd… Mnogi to smatraju delom kulturnog i istorijskog nasleđa, a poneki čak i – nacionalnog folklora. Međutim, sa hrišćanske tačke gledišta to je – svetogrđe. Jer, svetitelji su posvetili čitav svoj život isticanju onih vrednosti i principa koje izražava upravo pravoslavna ikona, kao takva, a ne nekakva komercijalna dekoracija ili akademska slika. Slika ističe jedno, a ikona nešto drugo. Kada uradimo sliku mi ustvari ističemo ono što sami ti svetitelji, koje smo naslikali, nisu želeli da ističu. Bilo da je to njihova lepota ili blagost, krotost, ljubav, radost, smirenost ili nešto drugo. Osim toga, takav umetnički prilaz dovodi u nedoumicu i samog posmatrača: kada on vidi sliku nekog svetitelja ili anđela urađenu na drugačiji način, nekom drugom tehnikom, duboko unutra i iskreno, nije siguran kako da se odnosi prema njoj? Da se prekrsti i poljubi taj sveti lik, ili da pogledom po njemu traži neke nove „informacije“ i nove „doživljaje“ te ličnosti…? Da li je to kuriozitet ili izraz pobožnosti? Da li takva slika predstavlja religiozni, emotivni, psihički, folklorni, ili kakav drugi doživljaj ili poruku, ili sve to zajedno; ili pak, ponekad i nešto između svega toga, neodređeno, kao nekakva neukusna boranija…?
 


 
NAPOMENA:

  1. Prot. Dr. Radomir Popović: Vaseljenski sabori, Beograd 1997, str. 386.
  2. Isto str. 381.
  3. Smiljana Ćurčić: Razvoj sveštene umetnosti, Pravoslavlje, Beograd, Broj 1014, Rubrika Događaj.
  4. Episkop Danilo Krstić, Ikonograf: sluga lepote Božije, Teološki pogledi, Beograd 1990, br. 4, str. 214.
  5. Aidan Hart, Church wall paintings and mosaics, http://www.aidanharticons.com/articles/wallpain. pdf
  6. Smiljana Ćurčić: Razvoj crkvene umetnosti, http://www.pravoslavlje.org.rs/broj/1014/tekst/razvoj-svestene-umetnosti/
  7. Besede na spomen Sv. četrdeset mučenika, Besede, Hilandar 2002, str. 178

Jedan komentar

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *