ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
РОМЕЈСКА УМЕТНОСТ
 
Црквена уметност Источног Римског, или Ромејског Царства (Византије), све до пада Константинопоља (1453.) доживљава у континуитету своје успоне и врхунце.
Од оснивања Источног Римског (Ромејског или Византијског) Царства под Конста-нтином Великим, његова уметност и цивилизација нису имале свој сопствени и независни почетак. Овај почетни, прелазни период код Ромеја, назива се “Рана хришћанска уметност“. Након њега, уметничке форме у Византији се, по многима, могу класификовати у три различите фазе:
Први период се данас зове “Јустинијанов период” или “рани византијски” (од V в. до 726. год). Након њега настаје доба иконоборства (VIII век) у коме су многа врхунска дела уништена, а византијско сликарство у том периоду постаје секуларна уметност, која се није бавила религиозним темама.
Други период ромејске уметности почиње победом Православља 842. године, и траје скоро четири стотине година. У том периоду ромејска уметност је сазрела, развивши своје јединствене карактеристике.
Истовремено, у Анадолији настаје царство Турака Селџука, а у Византији траје унутрашња борба за власт. Потом почиње и други период крсташких ратова (1145-1149). Као резултат свих ових разли-читих прилика, велики део Царства је подељен на мале кнежевине, тако да се, крајем овог периода, уметности више није посвећивало довољно пажње.
Трећи период настаје обновом Византије и династије Палеолога (1261-1453). Нове уметничке форме су почеле да се појављују у Епирској деспотовини. Ипак, у овом периоду врхунска достигнућа је остварила такозвана Македонска школа, то јест, њен најбољи представник Емануел Панселинос.
У то време “икона је била труд многих руку, заједнички рад различитих специјалиста: један мајстор је припремао даску, други гравирао скицу, тј. урезивао црквено предане контуре, док је трећи био задужен за долик, а најискуснији за лик.”[1]
Период окупације православних народа на Балкану од стране Турске, одразио се и на црквену уметност. У дугом периоду, који је трајао готово 500 година (од XIV до XIX века), услед многих битака, ратова, суровог освајања, збегова, хајдучије и потом борбе за ослобођење, није било могуће неговати лепу црквену уметност. Ипак, и у ово време су се, нарочито у почетку, јављала дела изузетне вредности.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Теодор Марковић – Тодорић, Други сабор савременог иконописа код Срба, Београд 1993, стр. 16

One Comment

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.