ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
СВЕТИ НИКОЛА ВРАЋА ВИД СТЕФАНУ ДЕЧАНСКОМ
 
Краљ Србије Стефан Урош III дечански Немањић рођен је око 1276. Умро је у Звечану 11. новембра 1331. Био је из породице Немањића, син краља милутина (1282 – 1321) и отац цара Душана Силног (краљ 1331 – 1346, цар 1346 – 1355). Наставио је ширење Србије на рачун Византије, а након победе у битци код Велбужда[1] 1330. године, створио је од Србије најмоћнију силу на Балканском полуострву.
 

Још као дечак, био је таоц код татарског кана Ногаја, који је тада био суверен Бугарске, а претио је Србији. Његов отац, краљ Милутин, у једној повељи пише: “Послах му (ногају) на службу и мога љубљеног сина Стефана… он је много времена провео у двору тога безаконог цара, јер му нико није дозволио да се врати у отачаство своје.” Стефан Урош је међу Татарима провео шест година – до 1299. године. Након повратка у Србију отац му је дао да влада Зетом, што је био знак да га је у то доба сматрао наследником. “и одели му достојан део своје државе, зетску земљу са свим њеним градовима и облашћу њиховом…” Стефан Урош је годинама мирно и послушно владао својом облашћу. Међутим, 1314. године он се побунио, вероватно страхујући да ће отац неком другом оставити престо. Према архиепископу Данилу, био је подстакнут “властелом, који зломислени, побеђени ђаволском вештином… превратише га од љубави свога родитеља ласкавим речима”.
Обећавши да ће бити милостив, Милутин је на превару заробио свог сина Стефана, али је затим наредио да га ослепе. Наређење је изведено у Скопљу. Међутим, изгледа да је казна, намерно или случајно, лоше изведена, па је Стефан донекле сачувао очни вид, али је то годинама крио, носећи повез преко очију.
Након тога, милутин је прогнао сина с целом његовом породицом ван земље, у Цариград, где је под надзором ромејског цара, Милутиновог таста, пет година био заточен у манастиру Пантократора (до 1320. године).
Ни у изгнанству Стефан Урош није био поштеђен даљих искушења: тамо му умире млађи син, по имену Душица. Григорије Цамблак описује како је Стефан, попут старозаветног Јова “кад срце изнутра пробадаху стреле природе”, подигао руке ка небу и узвикнуо: “Господ даде, Господ узе.”
Негде пред крај милутинова живота, 1320. године, након посредовања потоњег архиепископа Данила, Стефану Урошу Дечанском је дозвољен повратак у Србију и дата му је мала област на управу – Будимље (данас Беране, пређашњи иванград). Ту је дочекао вест о очевој смрти и проглашењу свог млађег брата Стефана Константина за новог краља.
Тада је Стефан Урош објавио да му се указао свети Никола и да му је, Божјом помоћи, вид враћен: “Благи Бог, који од почетка све зна и испитује срца… светлост очију мојих врати ми и просветли…” “видите и дивите се, јер ја, који сам био слеп, ево сада видим!” (Стефан дечански). Утисак на савременике био је више него упечатљив. Стефану Урошу одмах прилазе и властела и Црква. Већ у јануару 1221. архиепископ Никодим га свечано крунише за краља. Истовремено је и Стефанов син Душан крунисан за “младог краља”: “и Богом дариваним венцем краљевства српског венчан бих на краљевство, у исти дан са благородним сином краљевства ми, Стефаном, лета 6829. месеца јануара, 6 дан, индикта 5, на празник Богојављења… да се зовем Стефан, Богом помиловани и Богом просветљени краљ, Урош Трећи.” (дечанска хрисовуља).
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Код Велбужда су се сукобиле српска и бугарска војска. Рачуна се да је са сваке стране било око 15.000 ратника – бројна сила за то доба. Бугарски цар Михаило је погинуо, а његова војска је потпуно разбијена. Битка код Велбужда остала је за на редних пола века, све до Маричке и Косовске битке, најзначајнији сукоб на Балкану између две војске на отвореном пољу.

One Comment

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.