NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA-UMETNOST I ARHITEKTURA

HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA-UMETNOST I ARHITEKTURA

 
Protojerej – stavrofor Srboljub M. Miletić

HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA
UMETNOST I ARHITEKTURA

 
RIMSKA I ZAPADNA UMETNOST
 
Pomenuti antički pravci nasleđeni su i potom prilagođeni, modifikovani od strane Rimskog Carstva, koje ih je rasprostranilo po svojim regijama u Evropi, Severnoj Africi i na Bliskom istoku.
Nakon pada ili gašenja Zapadnog Rimskog Carstva u V veku (ili pak, njegovim postepenim raspadom i transformacijom), religiozna umetnost je takođe, preživljavala varvarske invazije i delila sudbinu verskih, društvenih, državnih, političkih i raznih drugih previranja.
Tokom mnogih vekova, sekularna umetnost na Zapadu je marginalizovana, dok je sakralna dominirala. Takvo stanje je trajalo sve do pojave renesanse, koja je Evropi donela porast svetovne na račun crkvene umetnosti. Osim toga, renesansa je izvršila ogroman uticaj na Zapadnu hrišćansku umetnost, u kojoj su postepeno počeli da se pojavljuju pejzaži i portreti, pa čak, apsurdno, i predmeti iz klasične mitologije. Stoga, nije čudo da su u XVI veku vođe reformacije uništavale statue i druga umetnička dela u crkvama na Zapadu, kako bi zaustavli i sprečili širenje sujeverja i idolopoklonstva. Tako je Protestantizam postao nepoverljiv prema religioznoj crkvenoj umetnosti.[1]
Ipak, s tačke gledišta reformatora, treba reći da njihovo ikonoborstvo nije znak protivljenja crkvenoj umetnosti kao takvoj, već samo njenoj zloupotrebi. Ali, protestanti ponekad ne razumeju ovu razliku i tako se do danas drže negativnog mišljenja o ovoj umetnosti. To je osnovni razlog zašto, u odnosu na rimokatoličke i pravoslavne hramove, protestantski imaju veoma malo koristi od vizuelnih umetnosti – ikona, statua i uopšte, verskih slika i predstava.
U celini, protestantski krugovi se i danas drže podalje i oprezno prema crkvenoj umetnosti. Uprkos tome, kod mnogih pojedinaca u poslednje vreme primećuje se prosto žeđ za klasičnom pravoslavnom ikonom, u kojoj se može prepoznati stvarni doživljaj vere i hrišćanskih vrednosti, očišćen od opasnosti zastranjivanja koja su raciona-lizam i moderna vremena doneli Zapadnom čoveku.
Čak i razne hrišćanske sekte, koje prezrivo beže od umetnosti, ne mogu sasvim bez nje. Jer, umetničke odluke se donose kada god neko komponuje religioznu muziku ili melodiju, kada se odlučuje o arhitekturi, o izgradnji hrama, kada se bira nameštaj za njega, kada se radi o odeždama i odelima, predmetima, ili jednostavno, kada se pravi brošura za omladinski program. Umetnost u crkvi i oko nje je sasvim neizbežna. Pravoslavni Hrišćani stoga, moraju paziti na smisao i svrhu umetnosti u hramu, na bogosluženju, kao i uopšte u svom životu i kulturi.
Što se tiče uticaja perioda klasike u umetnosti, on se tokom poslednje dve hiljade godina na Zapadu gubio, i ponovo tu i tamo pojavljivao. U srednjevekovnom periodu se gotovo sasvim izgubio, da bi se ponovo pojavio u doba renesanse. „Nazadovao“ je i „kvario se“ u vreme baroka, da bi se ponovo pojavio u prečišćenoj formi u neo-klasicizmu, a zatim doživeo svojevrstan preporod u doba post-modernizma.
Od pojave litografije i štampe, reprodukcija i prodaja pobožnih slika je postala masovni element popularne hrišćanske kulture. U moderno doba, mnoga preduzeća su komercijalizovala hrišćansku umetnost. Iako se, kao takva, u umetničkom svetu smatra za kič, ona je komercijalno uspešna i danas veoma rasprostranjena.
„Ogroman profit koji kič ostvaruje na tržištu predstavlja veliko iskušenje. U kulturi, u kojoj je čovek postao ispražnjen i beznačajan, lišen duhovnih vrednosti i tajne, pohranjene u dubini njegovog bića, koji je sveden na telo i čula, ruke i oči, kič postaje neizbežan. (…) Na slikama pre renesanse Deva Marija je predstavljena kao žena sa čijeg lica zrače čednost i stidljivost, dajući mu produhovljen i svetački izraz. Slikar je nastojao da je prikaže tako da ona ne bude slična lepim ženama koje se svakodnevno susreću i upotrebio je sav svoj talenat da joj da duhovnu lepotu. U periodu renesanse i kasnije, slikar će model za njen lik tražiti u lepim ženama koje sreće na ulici. Na licu ovosvetske Marije više nema onog izraza stidljivosti svetice, i pogled posmatrača će, pre nego što ga podseti na svoje duhovne vrednosti, privući svojom lepotom. Kulturolog Miloš Ilić vidi kič kao umetničku i duhovnu tautologiju[2] sa mnoštvom ‘estetičkih ožiljaka’ iza kojih stoje lenjost duha, degradacija ideala, uspostavljanje lažnih vrednosti i tržišnih kriterijuma. Kič se, otuda, suštinski protivi stvaralačkim i duhovnim naporima. Zato je, smatra on, kič jedan od modernih grehova čovečanstva, usađen u predmete i iznijansiran slabostima čovečijeg duha.“[3]
 


 
NAPOMENA:

  1. http://sg.christianpost.com/dbase/editorial/700/section/1.htm
  2. Tautologija u retoričkom smislu predstavlja suvišno ponavljanje nekog stava ili tvrdnje, ili iskazivanje istog pojma drugim rečima, da bi se slušalac ubedio u istinitost tvrdnje, iako bez stvarnih argumenata. Nastala je od grčke riječi ταυτολογία, koja se kod starih Grka koristila na identičan način kao danas.
  3. Lela Mirković, Kič – jedan od modernih grehova, Pravoslavni misionar, 1/2011, str. 61-62.

Jedan komentar

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *