NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA-UMETNOST I ARHITEKTURA

HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA-UMETNOST I ARHITEKTURA

 
Protojerej – stavrofor Srboljub M. Miletić

HRAM SVETOG ARHIĐAKONA STEFANA
UMETNOST I ARHITEKTURA

 
SVETI SAVA EPISKOP GORNJOKARLOVAČKI
 

Sveštenomučenik Sava (Trlajić), episkop gornjokarlovački, rođen je 6. jula 1884. godine u Molu od oca Stefana i majke Jelisavete. Na krštenju je dobio ime Svetozar. Završio je bogosloviju, a potom Pravni fakultet u Beogradu. od 1909. do 1927. godine obavljao je dužnost parohijskog sveštenika u Bašaidu. Potom je izabran za referenta, a zatim za sekretara Svetog arhijerejskog Sinoda SPC. Kada mu se upokojila supruga primio je monaški čin i postavljen je za starešinu manastira Krušedol. Hirotonisan je za vikarnog episkopa sremskog 1934. godine u Sremskim Karlovcima.
Episkop Sava je bio veliki revnitelj na njivi Gospodnjoj. Između ostalog, imao je veliku ulogu u rušenju Konkordata između dva svetska rata.
Drugi svetski rat ga je zatekao kao episkopa gornjokarlovačkog sa sedištem u Plaškom.[1] Radi preuzimanja vlasti od Italijana oko 100 ustaša je došlo u Plaški 21. maja 1941. episkopa Savu su proglasili za taoca „nove katoličke države Hrvatske“. Ista sudbina je zadesila i mnoge njegove sveštenike.[2] Ustaše su ga uhapsile i sa grupom viđenijih Srba pod stražom držali zatvorenog u štali Josipa Tomljenovića, svakodnevno ih mučeći i zlostavljajući.
Pod naslovom „Glavu dajem, al’ svoj narod ne ostavljam“ sveštenik Jovan Silaški je u jednom broju „Banatskog vesnika“ objavio svoje sećanje na episkopa Savu Trlajića i svedočanstvo o njegovom stradanju: „… Godine 1941. u Gornjokarlovačkoj eparhiji zavladala je užasna ustaška strahovlada. Sveštenicima i episkopu rečeno je da više nisu poželjni i da moraju napustiti svoje vernike i svoj narod. Nadbiskup Alojzije Stepinac je otvoreno rekao vladici da mora da napusti „hrvatski“ Karlovac, inače će biti likvidiran. Na to mu je vladika odgovorio: „Glavu dajem, al’ svoj narod ne ostavljam!“ Da se nadbiskup nije šalio videlo se odmah. vladika Sava je uhapšen i strahovito mučen. Za vreme njegovog mučenja u Plaškom, ustaše su pevale: „Svi koji ste u Hristu rođeni – u Hrista ste se obukli“.
U to vreme Sveti arhijerejski sinod SPC je više puta intevenisao za mitropolita Petra i episkopa Savu, ali bez uspeha.[3]
Kada su posle mučenja vladiku poveli na stratište, njegova majka je stajala pored crkve i čekala da ga provedu. Htela je, još jedanput, da vidi sina i da se sa njime pozdravi. međutim, mučitelji joj to nisu dozvolili. Vladika je, ipak, vezanim rukama blagoslovio majku i otišao u smrt.
Nekoliko godina kasnije, u bašaidsku crkvu, u kojoj je vladika Sava službovao kao mesni paroh, svratio je nepoznat čovek. Sreo je tadašnjeg upravnika pošte Savu Saravolca. Sava je, inače, bio dugogodišnji pojac u bašaidskoj crkvi i to je sa ponosom isticao. „da li ste poznavali vladiku Savu Trlajića?“ – upitao je nepoznati Saravolca. „Čuo sam da je bio sveštenik u Bašaidu“.
„Kako da ne! vladika me je školovao. Njemu sam zahvalan za sve što sam u životu postigao“.
Zatim je upitao nepoznatog: „otkud poznajete vladiku?“ „Bio sam neposredan svedok njegovog stradanja“ – odgovorio je neznanac. „Ustaški mučitelji doveli su vladiku na jednu poljanu i nasta vili mučenje. Živom su mu kožu odrali i posuli solju. Zatim su ga zakopali u zemlju. Samo mu je glava virila. Potom su dovukli gvozdenu drljaču i vukli je preko njegove glave, sve dok nije dušu predao Gospodu. Dalje ne znam. Biće da su ga ustaše bacili u jednu od mnogobrojnih jama, srpskih grobnica u tom kraju. Ni smrt ga, dakle, nije odvojila od naroda“.
Nepoznati se okrenuo i otišao, a Sava je ostao skamenjen, ne uspevši da ga upita za ime….“
Pretpostavlja se da je episkop Sava ubijen na Velebitu jer je, kako navodi episkop Atanasije, prema svedočenju nekih italijanskih novinara na Velebitu, u avgustu 1941. godine, ubijeno oko 8000 Srba.
 


 
NAPOMENA:

  1. Ustoličen je za episkopa gornjokarlovačkog 4. septembra 1938.
  2. Protojereja isa J. Pejnovića, arhijerejskog zamenika, protojereja Milana Dokmanovića, paroha plaščanskog, protojereja Milana Rajčevića, crkvenog tužioca, jereja Petra Vučinića, člana Crkvenog suda, jereja Bogoljuba Gakovića, sekretara Crkvenog suda, jereja milana Đukića, sekretara eparhijskog upravnog odbora, jereja Jašu Stepanova, paroha plaščanskog, jereja Đorđa Stojanovića, veroučitelja, i jereja Stanislava nasadila, paroha u Ličkim Jasenicama.
  3. više o tome videti u knjizi episkopa Atanasija „Srpska Crkva u Drugom svetskom ratu“.

Jedan komentar

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *