NASLOVNA » Duhovni život, snovi, borba sa iskušenjima, PITANJE PASTIRU » Homoseksualnost

Homoseksualnost

Pitanje:
Poštovanje! Pročitah neke od odgovora na temu homoseksualnostu i, mada ima puno toga što znam da ne odgovara potpuno istini, ima i dosta toga što je, po mom mišljenju (u oba slučaja, dakako) tačno ili bliѕu tačnosti. Ja sam homoseksualac, odnosno seksualno me privlače muškarci, a ne žene i ne sećam se dana kada sam to, kako mnoge religije tvrde da jeste, a ne samo pravoslavlje, odabrao da budem takav. Zato mi je teško da prihvatim sud da sam ja kriv za to, ali mogu da podnesem da mi je to dato kao kušnja (mada, opet to nije u duhu pravoslavlja koje se protivi idejama o tome da Bog kuša ljude, bar sam tako pričitao u nekim teološkim knjigama) . Dakle, ne javljam se da bih ulaѕio u polemiku oko toga – šta je starije, kokoš ili jaje – već da bih pomogao sebi i rešio se te bede, ako uopšte spasenja od nje ima. Raѕloga ѕa sumnju u to da rešenja ima, imam jer, Bog mi je svedok, da sam se jako trudio da se te bede ratosiljam, ali da, beѕ obѕira što dugo već nemam seksualne kontakte te vrste i što je velika verovatnoća da ću na kraju ili psihički pući u svom otporu zahtevu hemije (a ne mogu je zadovoljiti s ženama jer, em me ne privlače, em bi to bila laž druge osobe, čemu se iz dubine srca protivim) , ili ću naprosto popustiti pred strastima, a potom, nanovo ući u pakao samooptuživanja i samokamenovanja zbog počinjenog (ko to nije doživeo ne ѕna kako se težak ѕadatak od nehomoseksualnih tako olako ѕahteva od nas) . Dakle, da skratim, moja pitanja su, a u skladu sa ovim citatom iѕ odgovora o.Ljube: Stav SPC mora da bude isto takav kao i sv. Vasilija i Grigorija. Prvi odlučuje od svete čaše i Zajednice, a ako se pokaje 15 godina od pričešća; dok drugi na 18 godina ako se pokaje. Ako ne isti onda barem sa približno istom epitimijom u zavisnosti sa mišljenjem duhovnika koji se obaveže za ovo duhovno starateljstvo. 1.zar mislite da je moguće pokajanje tek tako…ustanem jedno jutro i pokajem se i stvar rešena…pa i ѕa ostavljanje cigareta je potrebno više umešnosti! ? kada kažete pokajanje u smislu teme o kojoj govorimo, da li možete da pojasnite kako to zapravo iѕgleda…jel, recimo, znači da se sada zavetujem da više nikada neću imati takav pad, a desi se, i dešavaće se sigurno…i još mi je manje jasno kako to iѕvesti sa udaljavanjem od Svetog Pričešća, koji bi, kako ja to raѕumem, ѕapravo trebao biti lek, a ne kazneno sredstvo? 2.poznajete li nekoga kod koga je takvo, da kažem, prevaspitavanje uspelo? Ja na nesreću, znam neke koji su pokušali pa im ni monaška mantija nije pomogla. Srdačan pozdrav uz najbonje želje svima vama i vašim porodicama, Hristos Voskrese!
N.N


Odgovor:
Dragi brate, Hvala ti na ovom pismu, koje zaista jasno ocrtava neke od trenutno aktuelnih okvira problema homoseksualnosti. Pokušaću da odgovorim na ova dva pitanja. Smatram da mi je dužnost olakšana jasnoćom tvoga pitanja i zahvaljujem ti na tome.
1. Prvi preblem se sastoji u tome što se Hrišćanstvo ne može nakalemiti na platonovsku ili trenutno modernu zapadnu osnovu razmišljanja i verovanja. U čemu je razlika? U tome što ti polaziš od „hemije“ kao od svoje prirode koja ti je dana i za koju ti nemaš nikakve ni krivice ni zasluge. Kao da računaš da, ono što ti je unapred dano, mora naći svoje ispunjenje, bez obzira na ono što ti želiš kao čovek ili, što bi moderni bogoslovi rekli, kao – ličnost. „Otkriće“ da su fizika i hemija, ili pak, telesna priroda čovekova, jači od njegovoga duha i duše, pripada Frojdu. (Psihologija se nije mogla laboratorijski potvrditi eksperimentom, pa se tako, po definiciji, nije mogla ni smatrati naukom. Frojd nas je izjednačio sa životinjama i uveo psihologiju u naučne okvire.) Pre njega, tokom mnogih hiljada godina, isto to su, na ovaj ili na onaj način, mislili i verovali mnogi neznabošci i pagani, ali je Hrišćanstvo upravo dokazalo suprotno. Međutim, kada se sekularno društvo odvojilo, ili pak, možda negde od polovine 19. veka, objavilo rat Hrišćanstvu, bili su potrebni i heroji, perjanice i zastavnici sekularizma, poput Frojda, Darvina, Njutna… Dakle, ove ličnosti i njihova naučna otkrića i teorije, ne pripadaju Hrišćanstvu i ne uzimaju se „zdravo za gotovo“. A posebno se njihovim teorijama Hrišćanstvo ne može ni razumeti ni tumačiti, niti se po njima može biti Hrišćanin u Jevanđelskom smislu reči. (Možda u nekakvom sekularnom, folklornom smislu.) Tako, dragi mi brate, izgleda da si, zasnivajući svoje viđenje na modernim naučnim teorijama, unapred rešio da je bilo kakva duhovna bitka sa strastima izgubljena, jer ti je tako dano i ne možeš protiv svoje prirode. Šta više, smatraš da mi ostali, kojima to nije dano, ne razumemo koliko je to teško. Stoga, izgleda i kao da nalaziš opravdanje za svoju strast prema muškarcima u tome što je ne možeš zadovoljiti s ženama. Ono što meni nije jasno jeste najpre pitanje, odakle ti ideja da hrišćani treba da zadovoljavaju svoje strasti? Bilo koje strasti. Prema seksu, novcu, drogi, kocki, politici… Pored telesnih, postoje i duhovne strasti, koje su obično mnogo jače. A Hrišćanstvo kao takvo, odbacuje vladavinu strasti nad nama. Nasuprot tome, ti kao da im nalaziš mesta, kao da ih opravdavaš i smatraš za „prirodne“? Možeš, slobodno ti je; ali to nije Hrišćanstvo.
Zar nisu seksualne strasti u većini slučajeva najjače dok je čovek mlad i neoženjen? Po čemu si ti specijalan i poseban? Zar nije jednak greh neoženjenima i neudatima da se povode za svojim strastima, bilo sa istim ili sa suprotnim polom, jedino što je sa suprotnim greh prirodan, a sa istim greh neprirodan. Ako možda misliš da je tvoja priroda drugačija od prirode nekih drugih ljudi i da je zato tebi dozvoljeno ono što drugima nije, dozvoli mi da te potsetim da je takav individualizam nastao padom i grehom, i da on nije ljudska norma nego posledica greha, posledica egocentričnosti, sebičnosti, neposlušnosti, godrosti i ponosa, ugađanja stomaku i telu a ne Bogu. Takav individualizam je – proglašavanje sebe za svoje sopstveno merilo, za svoga sopstvenog boga.
„Zapadno shvatanje individualizma jeste shvatanje ličnosti koja se ispoljava u kontekstu prirodnih pojava, ona se shvata u njima i kroz njih. Zapadnoevropsko mišljenje je u većoj meri karakterističan platonski shvaćen dualizam duše i tela u čoveku, koji je u savremenom doživljaju sveta praktično potisnuo biblijsko-hrišćansku antropologiju. To se ispoljilo u onom najvažnijem – ne shvatanju posledica prvorodnog greha: individualizam palog Adama je počeo da se shvata kao norma… zapadna sholastička koncepcija prvorodnog greha… u suštini, ne poznaje razliku između čovekove ličnosti i prirode.“ (Više o tome ovde: http: //pravoslavlje.spc.rs/broj/954/tekst/ucenje-o-coveku-u-hriscanstvu-i-u-frojdizmu/print/lat) Tako se i tvoja strast prema muškarcima, kod tebe shvata kao projavljivanje tvoje prirode koja je takva kakva jeste – pala i ogrehovljena, i nema joj ni spasa ni leka, jer ona, tvoja materijalna i fizička priroda, ne želi da ispusti vladalačku palicu nad tvojim životom iz svojih ruku.
S druge strane, ceo čovek, „ličnost – to je ono što svagda ostaje izvan granica svakog psihosomatskog i društvenog konteksta. Ličnost se izražava kroz sve to, i poseduje sve to, tako da može slobodno da se zatvori na svom posedu, ali može i drugačije njime da upravlja, tj. može da ga ponudi na dar drugome – Bogu i čoveku. Samo u ovom drugom slučaju – u slučaju davanja – zadobija istinsku prirodu vascelog čoveka… Suština prvorodnog greha se sastoji u tome što čovek, čak i nesvesno (tj. dejstvujući mimo kontrole svesti) , vrši egoistički grešni izbor. On time narušava prvostvorenu vezu svoje ličnosti s opštečovečanskom prirodom – raskida njeno jedinstvo i odvaja od nje svoj mali, individualni deo.“ (Isto.) 2. Preispitivanje i pokajanje. Čovek greši i svesno i nesvesno ali, pokajanje je uvek svesno. „Reč ‘pokajanje’ nema u srpskom jeziku onu jasnost kao u grčkom originalu – ‘metanoia’ – gde označava upravo – promenu uma, svesti. Čovek bi bio beznadežno osuđen kada ne bi postojao Hristos! Čovek bi bio osuđen ili na neveselu a još češće mučnu tamu egoističke usamljenosti ili na beskonačnu i bezuspešnu borbu svesti sa ostalim prirodnim energijama – voljom, osećanjima, somatskim instinktima… Čovek bi bio osuđen na obitavanje u tami greha, kada ne bi postojala tajna Crkve koju je sazdao Spasitelj sveta! “ Pokajanje, promena načina razmišljanja, je „čin krajnjeg poverenja, koje je moguće jedino prema Najvoljenijem. Čovek Mu priznaje svoju nesposobnost da zadrži pod kontrolom svoje misli i osećanja.“ (Isto.) Zbog čega je kod nekih to preispitivanje i pokajanje neuspešno? Zato što čovek najpre mora da ima veru, poverenje u svoga Tvorca i Oca. Ta vera mora biti bezuslovna i iskrena. Ne sme biti podeljena, s rezervom ili mlaka. Ako kažem „probaću da se pokajem, možda to i meni pomogne“, neću imati nikakvog rezultata i bolje je da uopšte i ne probam, nego da sebi pošteno priznam da vere nemam. Jer, kako i na koji način deca, koja se povrede, ili učine nešto loše po sebe same, trče kod svojih roditelja? Ona to čine sa potpunim poverenjem da im je roditelj jedina nada i spas, da će on naći načina da pomogne. Ona ni malo ne sumnjaju da će roditelj učiniti sve što je potrebno, i sa potpunom iskrenošću i predanošću se poveravaju svojoj majci ili ocu, čvrsto očekujući od njih pomoć. A da li se mi uopšte, i kako obraćamo svome Nebeskom Ocu? „Bože, pomozi ako možeš! “ Pa kakvo je to pitanje? Zar ima nešto što Gospod ne može? Zar On ne želi da mi budemo dobri, zdravi, čisti, lepi, skupoceni…? Zar nas On ne voli onda i kada smo otpali od Njega? Zar Gospod nije stradao za nas dok smo još bili neznabošci, pagani, grešnici svake moguće i nemoguće vrste? Zar sumnjamo da će nas i sada pogledati ako Mu se obratimo? Da, mi sumnjamo. Zašto? Zato što u dubini duše želimo da ostanemo grešni i takvi kakvi smo. Ne želimo da se promenimo, jer nismo sigurni koliko bi nam to prijalo. Zbog toga ne dobijamo pomoć i izbavljenje od nas samih i od naših sopstvenih grahova i zala.
Pozdravlja te, o. Srba

Jedan komentar

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *