NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Razno » Homoseksualizam

Homoseksualizam

Pitanje:
Hristos vaskrse. Pročitao sam komentar oca Njube na pitanje „Kakav je stav crkve po pitanju homoseksualizma“. Može li mi neko odgovoriti (pošto sam ja sebe (donekle) našao u rečima oca Ljube da je „homoseksualizam kukavičluk i stid, i zatvorenost, i strah, prema suprotnom polu u mladosti, ili neka vrsta egocentrizma i gordosti zbog straha da budu odbijeni u sredini u kojoj se nalaze…“) , kako se osloboditi od stida nastalog u mladosti upravo zbog straha da budem odbačen ne samo od suprotnog pola već i istog, a koji još uvek postoji u meni i ograničava me u kontaktu sa ljudima?
N.N


Odgovor:
Dragi, ovo je više pitanje za nekog savetnika – psihologa, dok za duhovnika ono otvara dimenziju drugačijeg razgovora, koje će verovatno da odudara od očekivanog davanja pomoći da se što bolje snađete u ovom današnjem društvu. Sigurno je da čovek nije stvoren da samuje, o čemu Šestodnjev jasno uči, i da je taj individualizam protivnik našeg palog čoveka, i protivnik samom svetom Sabiranju, t.j. uvek u prevodu Crkvi. U Svetoj Zajednici Tela Hristovog vi po njenoj prirodi nikada ne možete da budete usamljeni niti odbijeni, jer je ona uvek tu da vas zakrili i pritekne u pomoć. Individualna odbijanja vas, kao ličnosti, jesu moguća ali ona nisu od Crkve, nego samo i uvek od nekih njenih članova koji moraju da iz takvog duhovnog raspoloženja (neprirodnog) da se kroz pokajanje, ni manje ni više «vrate» njoj». To govori molitva sv. Tajne pokajanja doslovnim rečima: «i primiri, i sjedina ga sa svetom Tvojom Crkvom». U savršenom Hristovom pozivu da svi mi hrišaćni budemo imitatori Njegove ljubavi i razumevanja mi ne bi trebali da budemo odbačeni u bilo kojem smislu, a ako postoji ti elementi odbacivanja i izmotavanja oni su prosto vrlo nezdravi. Dakle, i ovde je vodilja greh, i to vrlo ozbiljan, koji je nedostatak ljubavi prema bližnjem, i tako rovari po Telu Hristovom – nama, Sabranju, pod okriljem Njegovog Bogočovečanskog imena.
Kada govorite o odbacivanju oba pola, nije sasvim jasno da li je ono uopšteno odbacivanje, od kojeg skoro svi mi strahujemo, ili je reč o seksualanosti izgrađenoj prema oba pola. Ako je ovo drugo vama može da pomogne samo potpuno poslušanje Crkvi, koroz pokajanje, koje bi bilo sozercavanje Božije promisli o čoveku i ovom svetu, i njihovom spasenju. Nasilni ili protivpriodni (bogoborački) oblici seksualnosti ne mogu da se diskutuju u svetoj Zajednici, kroz neku vrste tolerancije (ikonomije) i praštanja, jer je taj problem paradoks, ili ta antivrednost suštini Crkve. Ako polazimo od toga da smo svi mi, bez izuetka, smrtna i propadljiva bića, tako i bojažljiva, onda stid ne bi smeo da bude jednostrano osećanje koje uliva podređenost. Ne bi smeli da budemo podređeni ni prema nečijem posebnom daru lepote, jer je i ona propadljiva «kao trava». I ona je sutra ružna, i uvela, sa svakodnevnim odorom smrti tela, koji svaki dan na svakom mestu napominje. Ako smo se opredelili na maksimalno ceđenje ovog prekratkog života, onda da, tada taj elitizam i selektivnost drže svoj smisao, ali ako tražimo Božiju lepotu u svakom bogoobraznom bratu ili sestri, koji su tu pored nas, onda mi moramo da duhovnim očima otkrijemo da smo svi mi uplašeni zato što smo smrtni, jer nam stalno preti propadljivost. Strah je uvek prisutan, kod svakog čoveka, i jednostavno se radi o toj spobnosti ko će bolje i veštije da ga prikrije. A za to je potrebno izgrađivanje ličnosti, u zavisnosto ko i gde je rođen i kako je pripreman na ovaj život, ili kako to mi kažemo vaspitavan. Bolje pripremljen čovek u zdravijoj porodici ima da veštije da savlada strah, a onaj koji veruje i nada se, t.j. u toj jakoj izgrađenoj crkvenosti on za njega uopšte i ne postoji.
Ako nalazite sebe u mojim ranije pomenutim rečima vi upravo odgovarate sebi na vaše postavljeno pitanje. Gordost zamenite smirenjem, da kada vas odbace a vi sebi kažite pa šta, i Bogočoveka su njegovi odbacili; ako se suočavate sa egocentrizmom vi njega prosto potisnite druženjem i sabornom svešću izgrađenoj u crkvenosti. Tako ćete da razumete da je svaki čovek po onoj Njegoševoj «tajna prevelika», sa teškim simptomima smrti, dakle i sa strahovima. Svaki čovek je smrtan dakle, i svaki čovek je uplašen. Neki galamom prikrivaju strah; neki besmislenim razgovorima; neki nametnom agresivnošću, a opet neki smirenijim i odmerenijim ponašanjem – ćutanjem. Uzmimo Dobrotoljublje i videćemo da je mnogoglagoljivost tek ona besmislena, jedna od najtežih iskušenja našeg duhovnog života. Vaš oLjubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *