Питање:
Христос васкрсе. Прочитао сам коментар оца Њубе на питање “Какав је став цркве по питању хомосексуализма”. Може ли ми неко одговорити (пошто сам ја себе (донекле) нашао у речима оца Љубе да је “хомосексуализам кукавичлук и стид, и затвореност, и страх, према супротном полу у младости, или нека врста егоцентризма и гордости због страха да буду одбијени у средини у којој се налазе…”) , како се ослободити од стида насталог у младости управо због страха да будем одбачен не само од супротног пола већ и истог, а који још увек постоји у мени и ограничава ме у контакту са људима?
Н.Н
Одговор:
Драги, ово је више питање за неког саветника – психолога, док за духовника оно отвара димензију другачијег разговора, које ће вероватно да одудара од очекиваног давања помоћи да се што боље снађете у овом данашњем друштву. Сигурно је да човек није створен да самује, о чему Шестодњев јасно учи, и да је тај индивидуализам противник нашег палог човека, и противник самом светом Сабирању, т.ј. увек у преводу Цркви. У Светој Заједници Тела Христовог ви по њеној природи никада не можете да будете усамљени нити одбијени, јер је она увек ту да вас закрили и притекне у помоћ. Индивидуална одбијања вас, као личности, јесу могућа али она нису од Цркве, него само и увек од неких њених чланова који морају да из таквог духовног расположења (неприродног) да се кроз покајање, ни мање ни више «врате» њој». То говори молитва св. Тајне покајања дословним речима: «и примири, и сједина га са светом Твојом Црквом». У савршеном Христовом позиву да сви ми хришаћни будемо имитатори Његове љубави и разумевања ми не би требали да будемо одбачени у било којем смислу, а ако постоји ти елементи одбацивања и измотавања они су просто врло нездрави. Дакле, и овде је водиља грех, и то врло озбиљан, који је недостатак љубави према ближњем, и тако ровари по Телу Христовом – нама, Сабрању, под окриљем Његовог Богочовечанског имена.
Када говорите о одбацивању оба пола, није сасвим јасно да ли је оно уопштено одбацивање, од којег скоро сви ми страхујемо, или је реч о сексуаланости изграђеној према оба пола. Ако је ово друго вама може да помогне само потпуно послушање Цркви, короз покајање, које би било созерцавање Божије промисли о човеку и овом свету, и њиховом спасењу. Насилни или противприодни (богоборачки) облици сексуалности не могу да се дискутују у светој Заједници, кроз неку врсте толеранције (икономије) и праштања, јер је тај проблем парадокс, или та антивредност суштини Цркве. Ако полазимо од тога да смо сви ми, без изуетка, смртна и пропадљива бића, тако и бојажљива, онда стид не би смео да буде једнострано осећање које улива подређеност. Не би смели да будемо подређени ни према нечијем посебном дару лепоте, јер је и она пропадљива «као трава». И она је сутра ружна, и увела, са свакодневним одором смрти тела, који сваки дан на сваком месту напомиње. Ако смо се определили на максимално цеђење овог прекратког живота, онда да, тада тај елитизам и селективност држе свој смисао, али ако тражимо Божију лепоту у сваком богообразном брату или сестри, који су ту поред нас, онда ми морамо да духовним очима откријемо да смо сви ми уплашени зато што смо смртни, јер нам стално прети пропадљивост. Страх је увек присутан, код сваког човека, и једноставно се ради о тој спобности ко ће боље и вештије да га прикрије. А за то је потребно изграђивање личности, у зависносто ко и где је рођен и како је припреман на овај живот, или како то ми кажемо васпитаван. Боље припремљен човек у здравијој породици има да вештије да савлада страх, а онај који верује и нада се, т.ј. у тој јакој изграђеној црквености он за њега уопште и не постоји.
Ако налазите себе у мојим раније поменутим речима ви управо одговарате себи на ваше постављено питање. Гордост замените смирењем, да када вас одбаце а ви себи кажите па шта, и Богочовека су његови одбацили; ако се суочавате са егоцентризмом ви њега просто потисните дружењем и саборном свешћу изграђеној у црквености. Тако ћете да разумете да је сваки човек по оној Његошевој «тајна превелика», са тешким симптомима смрти, дакле и са страховима. Сваки човек је смртан дакле, и сваки човек је уплашен. Неки галамом прикривају страх; неки бесмисленим разговорима; неки наметном агресивношћу, а опет неки смиренијим и одмеренијим понашањем – ћутањем. Узмимо Добротољубље и видећемо да је многоглагољивост тек она бесмислена, једнa од најтежих искушења нашег духовног живота. Ваш оЉубо
