NASLOVNA » Mišljenja na savremene teme, PITANJE PASTIRU » Homoseksualizam

Homoseksualizam

Pitanje:
Pomaže Bog, dobri ljudi Čitajuci neka od pitanja u okviru teme „Mišljenja na savremene teme“ pročitao sam i pitanje mladića vezano za održavanje gej parade u Novom Sadu. Iako me je vaš odgovor gotovo u potpunosti zadovoljio, ipak je ostalo malo mesta za neko podpitanje na koje bih zeleo da mi date odgovor. Rekli ste da je kao „posledica promenene moralne klime u društvu“ nastao homoseksualni pokret. I ja mislim da je tako i to možemo danas i videti. Ali zar homoseksualnost nije postojala od davnina? Zar to nije nešto sa čim se čovek rodi? Zar to nije neki vid bolesti ljudskog tela, ili ako se smem usuditi da kažem, možda čak i greh koji pojedinac nosi sa sobom? Takođe bih napomenuo da sam igrom slučaja imao prilike da upoznam osobe koje su gej ili lezbijke.Devojka sa kojom sam razgovarao mi je rekla da je još u osnovnoj skoli osetila privlačnost do svoje drugarice, i da je kasnije dugo u nju bila i zaljubljena. U razgovoru sa mladićem koji je gej nevorovatno mi je bilo to da sam nakon određenog vremena i sam čak počeo da ga posmatram više kao devojku, jer njegovi pokreti, govor, način na koji je sedeo mnogo su više ličili na osobu ženskog pola nego muškog. Mislim da nije zgoreg i dodati da su oboje izuzetno visoko školovani, inteligenti i iznad svega vrlo mirni, skromni i rekao bih ljudi od kojih bi zaista mogli da očekujete pomoć u nevolji. Ono što im je oboma nedostajalo je nažalost ono što mnogim mladima danas nedostaje, a to je vera i svest o postojanju Gospoda Boga našega. Unapred zahvalan,
Milan


Odgovor:
Dragi Milane, sve zavisi od norme koju društvo uređuje, i od poimanja kvaliteta života u kojem čovek u određenoj sredini nalazi, a posebno kako «otkriva» odgovore za svoje prisustvo u ovom svetu. Čovečanstvo je sedelo u «tami i senci smrtnoj» (Mt. 4, 16) , i tadašnja norma života nije mogla da bude van ovih kategorija, koja se ogledala u takvoj prizemnosti i prašini, u šta se i sam on, bogoobrazni, pretvara i gubi taj sveti lik. To što kažete za hrišaćnina nije argumetnat, jer recimo grčka homoseksulanost bila je izraz kulturno-političkog društvenog sloja, čak i prestiža, prilično prefinjenog i javnim mnjenjem prihvaćenog, i sa dosta manjih vulgarnih shvatanja nego danas. A to je zato što je sve đavo tako fino uredio i u sadio u nesrećnu psihu ljudsku.
Klevetnik roda ljudskog je uredio takvu prefinjenu advokaturu da su sva ona shvatanja života koja su van Zakona, bila na jednom «prestižnom kulturnom nivou» koje Biblija opisuje kao «senku i smrt». Tada su filosofi elokventno i sladunjavo opravdavali tu pojavu u društvu, sa tim odvažnim pozivom širokim masama na ostvarivanje ideala čoveko-poznanja t.j. eksplatacije krajnje smrtnih pokreta tela, koji se srazmerno učvšćuju u odnosu na to udaljavanje od živog biblijskog Boga. I danas mi vidimo da koliko smo dalje od Boga da smo toliko prepoznatljiviji u ovoj novoj bogoboračkoj formi života. U tom sve većem odsustvu Hrista sve više zauzima ono što postaje hedonistička filosofija života, i ona ima svu moguću advokaturu današnjeg javnog mnjenja.
Nije slučajno Marko Municij Feliks napisao «Oktavija» otkrivajući bolest ljudskog razuma u tom ponižavanju i maltretiranju prirodnih zakona uređenih u bogoobraznom telu, i maltretiranje Promisla o čoveku, koji se odvažno nudio na ondašnjem najvećem akademskim nivou. Društveno uređenje je apologetski tu gnusobu nudilo kao visoko kotiranje u društvu. On kaže: «Neka Sokrat, atinski govornik, javno prizna da on ništa ne zna, iako se hvali sugerisanjem najživljeg demona; neka Arkezilaj, Karnead, Pirron i sva ta gungula akademaca živi u sumnji… Mi prezizremo gordost filozofa, koji su, kako mi znamo, bili ljudi razvratni, preljubnici, i tirani, koji su tako krasnorečivo govorili protiv poroka kojima su oni sami bili zaraženi» (gl. 38) . Mi sada treba da zamislimo Hrista, i njegove sledbenike, koji se u istoriji javljaju kao opozicija svemu onom što je «svet» nudio i uporedimo sa «sadašnjim» Hristom, u odnosu na naš svet i društveno i moralno uređenje u njemu. Mi u ondašnjim hrišćanima imamo jednu spontanu i neplaniranu jaku političku silu, koja moralom – ograđivanjem čoveka od «tame i senke smrtne», ili kako sv. apostol Pavlu kaže: «jer i mi bijasmo nekada nerazumni, nepokorni, zabludeli, robujući raznim požudama i nasladama…, gnusni..» (Titu 3, 3) , jednostavno uzdrmava i kasnije ruši Rimsku imperiju. I on nije preterivao kada je hrišćane sa punim strateškim političkim pravom objavio za neprijatelja broj jedan. To je bio jedan prirodan proces koji je zasnovan na evanđelskoj istini da «svetlost sa tamom» nema ničeg zajedničkog. Hrišćani, po svojoj suštini postojanja i upražnjavanju života jesu bili u uvek će ostati neprijateljem broj jedan za sve pokrete smrtnih grehova a posebno protivprirodnih. Svojim svetim životom hrišaćani su se zalagali za «apolitizaciju» i promenu Sveta, jer su javno ispovedali ono što sv. Justin Filozof piše: «Oni su u telu, ali ne žive po telu; nalaze se na zemlji, ali su građani nebeski, poštuju naložene njima zakone, ali svojim životom njih prevazilaze» (Dijogentu, 5) . Nisu bili «patriote» političke, akademske, kulturne, humane – i sve to što se danas krasnorečivo i apologetski traži radi apsurdne želje da se pomiri «svetlost sa tamom», i to u najgnusnijem silovanju svetog i uzvišenog pojma ljubavi. Naša vera – naši Sveti Oci, toliko su uvek jasni da samo duhovno slepi ljudi ne mogu da ih razumeju. Hrišćani su prosto odbacivali društvo koje je «služilo tvari» (Rm.1, 25) .
Naukom o čoveku bez Bogočoveka, tako zvanim humanizmom, mi pokušavamo da prilepimo za zemlju i prašinu Carstvo Boga Slave. To se danas radi na najvećem skolarnom nivou, i nažalost, i naučno bogoslovlje je toliko potpalo pod uticaj apologije greha zarad tolerancije čak i «ljubavi». Zapadne sekte sve više i javnije poistovećuju se sa «rimljanima» i sve širim i bržim koracima udaljavaju se od hrišćana, tako da ostaje samo suvo, bezdušno deklarativno ispovedanje, koje je većinom «laž» (Rm. 1, 25) . U poslanici Riljanima apostol Pavle prosto kaže: «Govoreći da su mudri, poludeše…, jer zameniše istinu Božiju lažju, i više poštovaše i poslužiše tvari a ne Tvorcu. Zato ih Bog predade u sramne strasti…, i pretvoriše prirodno upotrebljavanje u protivprirodno…, i muškarci ostaviše žene raspališe se željom svojom jedan na drugoga, muškarca na muškarca» (Rm 1, 22 – 32) . U ovome bi trebala da leži suština ovog odgovora. I ta «raspaljena želja», ili kako to vi kažete posmatranje njega «kao devojku»; ili kako je vaša drugarica na taj način bila dugo «zaljubljena» u osobu istog pola, jeste prosto bogomrzko osećanje, čak i neka je otsutna ta seksualna aktivnost. Da niste jasno rekli «gej» onda ovo emotivno stanje u otsustvu upražnjavanja seksualnosti moglo bi da se nazove platonističkom ljubavlju (da se manipuliše) , t.j. drugarskom ljubavlju, dakle bez «raspaljene želje». Ali vi ste bili jasni.
Naravno da se ovakvo strašno stanje hrani i potktrepljuje u potpunom otsustvu blagodati, u otsustvu bogopoznanja, sve jedno što ono možda formalno ili deklarativno postoji. Mnogi sveštenoslužitelji koji stradaju od ove opake bolesti (do nedavno zanično mentalne) čak prinose beskrvnu žrtvu, a nalaze se u stanju bogoostavljenosti. «I kako ne mariše da poznaju Boga» (pre svega podvigom, uzdržavanjem i ukroćavanjem pokreta tela, ili kako sv. Marko kaže: «ovaj se rod (đavo) izgoni samo postom i molitvom» (17, 21) , «predade ih Bog u pokvaren um da čine što je neprilično» (Rm. 1, 28) . Ovde Lopuhin tumači ovako: to stanje «pokvarenog uma» jeste zaista mentalno, koje nije sposobno da pozna šta je dobro a šta zlo. To stanje je kazna, bogoostavljenost, «zato što neznabožci nisu želeli da im Bog bude načelo koje će da rukovodi njihov život, i zato On ih je predao u vlast potpunog pomračenja moralne svesti». Za normalan i bogobojažljiv um nije moguće da zamisli «volećeg» i «izvornog» Hrista, i hrišćane mučenike, ispovednike i svedoke, u poziciji sa današnjim društevnim tokovima, i političkim shvatanjima, i kulturnim previranjima, koja su isto tako prednjačila u Rimu. Pomiriti našeg Hrista sa danas već utvrđenom antihrišćanskom normom na kojoj se moderan humanistički svet gradi jeste prosto apsurd. Mi smo jednostavno svedoci jasnog zimskog zalaska sunca zapadne hrišaćnske kulture, koja i danas «hlebom», i mačem, normira kvalitet i principe našeg emancipovanog i «oslobođenog» života. Akademska krasnorečivost, čak i na pojedinim mestima i pravoslavna, uzela je sebi za zadatak da učini nemoguće, da pomiri Hrista sa Julijanom, sa Neronom, sa Trajanom, Dioklecijanom! Ona pokušava da primiri Nerona i sv. Petra u onom čuvenom pitanju Henriha Senkeviča: «Quo vadis, Domine”? Hrišćani su uvek bili opozicija bilo kojem bolesnom društvu, i svojim svetim životom i primerom uvek su ga ukroćavali, a po mogućstvu ponekad i političkim metodama vraćali na pravi put (pravoslavni imperatori) . Religija nade i života uvek je suprotno stajala «filozofiji» grčko-rimske nemani – đavolu, koja je uvek nudila društveno uređenje koje je štitilo, čak i podsticalo na izvitoperenu, ma uvrnutu filossofiju života tog nihilizma i hedonzma, koja se upražljavala u najperverznijem maltretiranju ljudskog bogoobraznog tela. Rekosmo da sve češće susrećemo moderne teološke misli koje imaju za zadatak da pomiri izvornog Hrista sa normom života koju je ondašnji Rim nudio, a «današnji» vrlo brižno vaskrsava. Ona na tim postavkama, kako bih rekao, na jednom individualnom derznovenju («drskom nervu») , razvija bogoslovlje pomirenja između dijametralno raznih shvatanja života: između hananeja i Izrailja; između mnogoboštva, neznabožtva i bogoborstva sa jedne i hrišćana sa druge strane. Kako postoji greh i grešnik, i pokajna disciplina u Crkvi to samo svedoči da nikada nije postojala «uranilovka greha», nego naprotiv, on se klasifikovao i tolerisao ikonomijom do granica tolerancije. Sodomija je prelazila biblijsku isto tako i predanjsku toleranciju. Ona je greh krajnje pogubnosti, o čemu svedoči sama suština reči koja opisuje gnjev Božiji, naravno, po Božanskom atributu Svepravednog Boga i savršenoj koheziji sa Ljegovom ljubavlju. Pismeno i usmeno Predanje uvek ga je karakterisalo kao «gnusobu». Knjiga Levit nas uči: «ne legajte sa muškarcem kao sa ženom, jer je to gnusoba» (18, 22) .. A iz predanja Crkve posebno izdvajamo njenog zlatoustog pisca, sv. Jovana konstantinopoljskog, koji pastirski brižno ukazuje na ovo strašno ruganje Božijem liku – obrazu. On posvećuje svoju IV besedu objašnjavajući koliko čovek može da se udalji od Boga da drugih daljih granica pada i greha nema. Čovek muželožnik gori je od ubice, i gori je od predanjski najprljavije životinje – psa. On uči da je sodomija «život đavolski…, oskorbljenje prirode…; šta rade bludnice bezobraznije vrše muželožnici… jer je spajanje sa bludnicom iako je nezakonsko, ali prirodno je, a muželoštvo niti je prirodno niti u Zakonu; oni su gori od ubica…, i šta da kažemo o tom bezumstvu koje je toliko gore od bluda, da se ta razlika ne može ni izraziti…; postali su izdajice obe prirode…, da postaju kao kerovi, … i gori od njih. Ništa nije nepotrebnije od muškarca koji je postao bludnica. Zato što ne samo duša, nego i telo koje je dopustilo takvu porugu postaje ništavno i dostojno izgnanja bilo gde da je. Koje li su gene dovoljne za takve! Bolje je reći da je toliko užasnija ova pohota…, u tom odnosu koliko je duša prevashodnija od tela».
Danas smo svedoci da otvoreni homoseksualci u nekim prilično «tradicionalnim crkvama» bestidno primaju rukopoloženja, i tako «liturgički», Bože me oprosti, «izobražavaju» Hrista. Ta gnusna pohota apologogijski upoređuje se sa čistom ljubavlju Bogočoveka. Ruganje nad svetinjom i «merzost zapustjenija» pred našim očima inercijski akumulira. Bojim se da i danas Gospod ubrzanim koracima ide prema «Rimu» da novo postrada, i svojim stradanjem opet svedoči protiv njega, jer Njegovi posledovatelji, koji se danas zovu hrišćani, sve više svedoče o pomirenju «senke i tame smrtne» sa svetlim vaskrslim Hristom. U Hristu Vaš
oLjubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *