NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » HEROJI NAŠEG DOBA I BOG HUMANITARIZMA

HEROJI NAŠEG DOBA I BOG HUMANITARIZMA

Dr. Aleksandar Dvorkin

HEROJI NAŠEG VREMENA
I BOG HUMANITARIZMA

 
Glavna novost poslednjih dana leta i početka jeseni 1997. godine su bile dve smrti – princeze Dajane i monahinje Tereze iz Kalkute. Ta dva događaja su bukvalno potresla ceo svet. Dve pokojne žene su bile najveće heroine, idoli našeg doba, uzori za podražavanje. Otuda ova zaista sveopšta tuga (i sveopšta histerija) zbog gubitka istih.
Svako vreme ima svoje junake. Sama činjenica da se za tu ulogu biraju ovi ili oni ljudi veoma go-vori o duhu vremena. Koga želi da podražava savremeni svet? Hrišćanski moral je sada skoro postao pogrda. Savremenom čoveku je sinonim za taj moral – licemerje, dosada i prinuda. Nedavno su nam u krupnom planu pokazali kako na sahrani jednog od proslavljenih junaka našeg doba, svetski poznatog modnog kreatora Đanija Versaćea, izopačenika i razvratnika koga je ubio njegov ljubavnik, princeza Dajana grli i dirljivo teši drugog izopačenika, svetski poznatog pop-pevača Eltona Džona. Upravo je on, posle nekoliko meseci, bio udostojen da pod svodovima drevne Vestminsterske opatije otpeva pesmu na opelu same Dajane. A još početkom ovog veka u Engleskoj, čoveka podložnog grehu koji upražnjava Dajanin prijatelj ne bi, ako se ne pokaje, pustili ni na prag seoskog hrama, da se i ne govori o jednoj od glavnih svetinja u zemlji.
Početkom ovog veka drugi su bili junaci i uzori za podražavanje. Velika ruska kneginja Jelisaveta Fjodorovna koja je iskreno, iz dubine duše, čitavog života činila dobro, bila je primer tada još uvek po-pularnog hrišćanskog morala i vrline. Kako je ona na prvi pogled bliska savremenim heroinama, a kako je daleko od njih! Kao i Dajana, i sveta Jelisveta je bila poznata lepotica. Kao i princeza od Velsa, i ona je stradala od hladnoće carskog dvora, nije doživela sreću u porodičnom životu, rano je ostala bez muža i tragično prevremeno poginula (ubili su je boljševici 1918.god). Kao i mati Tereza, osnovala je monaško sestrinstvo čiji je glavni zadatak bio pomoći sirotima i ubogima.
Ali to je samo spoljašnja sličnost. Iza nje su duboke, načelne razlike.
Politički korektan humanitarni aparthejd
Princeza Dajana, koju sada nazivaju najboljom i najsvetlijom savremenom ženom, bila je pripadnik kraljevske kuće još uvek (makar formalno) hrišćanske zemlje. Koliko je ona u sebi vaplotila hrišćanske vrline? Neverna žena, nesrećna žena, koja je očajno nastojala da dobije svoj deo zemaljskih slasti i, jureći za njima, bacala se iz avanture u avanturu i na kraju svega ružno, tragično poginula, posle dobrog ručka, u zagrljaju još jednog plejboja, koji je skupa s njom seo u auto za čijim volanom se nalazio pijani vozač. To je žena koja je plela intrige protiv kraljevske kuće koja ju je hladno primila i koja je zbog tog cilja koristila svu moć štampe. To je žena kojoj je više od bilo koga drugog uspelo da kompromituje vladarsku kuću i samu ideju monarhije u Velikoj Britaniji. To je žena čije su ljubavne avanture žudno pratili u čitavom svetu, i koja ih je svesno činila dostupnim javnosti preko štampe koja joj je bila naklonjena. To je žena koja je čitavog života pozirala i igrala ulogu „za mase“, jer joj je to bilo neophodno da bi se nalazila u prvom planu. Igra je trajala do poslednjeg časa, do časa pogibije.
Humanitarizam je bio sastavni deo te uloge. Kako je to lepo: visoka, lepo građena dugonoga plavuša, zapanjujuće lepa princeza doletela je u daleku Afriku i drži na rukama crnog dečaka (obratite pažnju na njenu besprekornu frizuru). Ona se nije uplašila da izađe iz svog Hiltona sa deset zvezdica i da prošeta, ne po tepihu, nego po našoj grešnij zemlji! Nije se gadila da udahne seoski, umesto erkondišn vazduh! Kakav podvig čovekoljublja! Pogledajte kako ona odvažno ide u kliniku za žrtve SIDE! Princeza se spušta sa svojih nebeskih visina u ponor ljudskog stradanja i – o čuda! Ona se usuđuje da se rukuje sa bolesnikom! (Dobro je poznato da se SIDA ne prenosi svakodnevnim kontaktima).
Pa ipak, pozirajući onoliko koliko je potrebno pred TV i fotokamerama sa ljudskom bedom i jadom u pozadini, princeza se vraćala u svoj londonski dvor, u svoj pariski dom, na svoju mediteransku jahtu, i sve se vraćalo u kolotečinu: mali Crnci su i dalje stradali od gladi, a bolesnici su i dalje umirali od svojih bolesti. Jedino čudo koje se zaista dešavalo je bila rastuća po-pularnost one koja je čitavom svetu trubila o svom čovekoljublju („šta da radim – volim ljude, pa to ti je!“), to jest, princeze Dajane. I narod je, uprkos stvarnosti, uprkos činjenicama, poverovao u taj mit. „Narodna princeza“ Dajana postala je njegov idol i kumir. Na neki način se ovo svetsko „obožavanje“ spojilo sa svetskim interesovanjem za njene ljubavne avanture. Ali njena smrt (u izveštajima novinara se sve češće sugeriše da je reč o „iskupiteljskoj žrtvi“) je pokrila sve.
Kada se govori o Dajani kao velikoj humanitarki, sećam se jedne epizode. Ne tako davno, početkom leta 1997. ona je došla u Bosnu, u okviru humanitarne akcije pomoći deci postradaloj u ratu. Kako je saopštila NTV, planirajući putovanje, Dajana je izjavila da njena noga neće kročiti u srpski deo Bosne: ona će otići u Muslimansko-hrvatsku federaciju i jedino tamo će pomagati deci. Pa šta – može se pretpostaviti da je naivna engleska princeza podlegla medijskoj manipulaciji kad su Srbi i Srbija u pitanju. Ali, kakve to veze ima sa decom? Čak i da su srpske vlasti i armija jedini odgovorni za građanski rat, zar su deca Republike Srpske od rata manje postradala? Šta su tako princezi zgrešila srpska deca da se pokazalo da su ona nedostojna njene humanitarne pažnje?
Svako doba ima svoje junake i svoje „svece.“ Princeza Dajana je bila podignuta na vrh pijedestala našeg vremena. Stremila je da bude uvek na vrhu, svima pred očima, što ju je na kraju i ubilo. Jako mi je žao nesrećne mlade žene koja je tragično poginula. No ne mogu da ne navedem reči mudre Ruskinje iz Adigena koje je izgovorila odgovarajući na pitanje dopisnika poznate TV kompanije: „Žao mi je, naravno. Ali da je sedela kod kuće sa mužem, da nikud nije lunjala i skitarala, i sad bi bila živa.“
Hrišćanstvo koje prećutkuje Hrista
Princezina smrt je unekoliko zasenila smrt druge svetski poznate žene koja je sutradan umrla na sasvim drugom kraju sveta. Za razliku od prve, to je bila prirodna i, tako reći, očekivana smrt. Pokojnica je bila u dubokoj starosti, tiho se ugasivši posle dugog i vrlo plodnog života. Bila je hrišćanska monahinja, osnivač proslavljenog reda koji se posvetio službi bližnjem. To je bila prava humanitarnost – majka Tereza i njene časne sestre nisu pred TV-ka-merama i pred svima činile to što su činile, nego su zaista pomagale ugnjetenima, služeći im čitavim svojim životom i ne razlikujući ih po religiji i nacionalnosti. I svet je ocenio tu delatnost: majka Tereza je postala nosioc Nobelove nagrade za mir, a susret s njom, prostom albanskom seljankom čekali su najugledniji ljudi naše planete; da je prime i da se fotografišu s njom nastojali su najpoznatiji politički, religiozni i kulturni poslenici.
Zaista, njena samopožrtvovana delatnost je u najvećoj mogućoj veri bila plemenita i dostojna najiskrenijeg ushićenja. Pa ipak, može li se ona nazvati specifično hrišćanskom? Humanom? Da! Čovekoljubivom? Da! samopožrtvovanom? Da! Ali isto tako čine i nereligiozne humanitarne organizacije „Lekari bez granica“, Crveni Krst, mladi dobrovoljci iz „Korpusa mira…“
Ne nastojim da umanjim podvig majke Tereze ili da ocrnim nju samu. Kao devetnaestogodišnja devojčica ona je stigla iz rodne Albanije u ubogu Indiju i počela da čini ono što je znala i umela i što joj je srce zapovedalo. Ona se naizgled rukovodila dobrim načelom: prvo treba nahraniti ljude, a zatim im govoriti o Hristu. Ipak, zamislimo da su apostoli, došavši u Lidu ili Filipe, počeli da tamo organizuju za siromašne pagane javne kuhinje i bolnice, da bi tek posle toga počeli da propovedaju. Tada bi se, sigurno, i njihovi sledbenici bavili samo humanitarnim akcijama, zato što se broj gladnih u svetu nije smanjio, i ljude je potrebno hraniti, kao i nekad. Što znači da im je, kao i nekad, prerano govoriti o Hristu. Svet, na radost kneza ovoga sveta, tako nikad ne bi čuo Radosnu Vest, a hrišćanstvo bi se pretvorilo u filantropski humanitarni pokret, čiji bi članovi upražnjavali neke ezoterične obrede.
Ali svi mi znamo da su apostoli na drugi način shvatili poslednju zapovest koju im je dao Spasitelj: Idite i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha…(Mt.28,16).
Međutim, upravo takvu, humanitarnu verziju hrišćanstva svet je spreman da primi sa radošću: to je hrišćanstvo koje prećutkuje Hrista, hrišćanstvo svedeno na svoje socijalne doktrine, koje ne prelazi granice istih.
Svet je spreman da ide i dalje. Sada, u veku sveopšte tolerancije, totalnog uzajamnog poimanja, uvažavanja prema svim vrednostima u isti mah, on je spreman da primi i hrišćanstvo sa maglovitim granicama. Ilustracija takvog hrišćanstva je, avaj, zajednica majke Tereze. Rimokatolička crkva se poodavno rukovodi principom da je, radi uspešne misije, neophodno maskirati se lokalnim obeležjima, pa tek onda, ispod žita, obraćati ljude u svoju veru.
Toj „maskaradi“ nisu umakle ni sestre majke Tereze. Ali, Daleki Istok je stvar suptilna, i sa dalekoistočnim religijama se obično zbiva obrnuta pojava. Što se hrišćanstvo njima više maskira, to se više raslabljuje idejama i koncepcijama koje su sa njim nespojive. One nisu obukle samo sarije, niti su samo zapalile induske mirišljave štapiće, stilizujući svoje bogosluženje prema lokalnom običaju, nego su usvojile i mnoge induističke tehnike vežbanja i meditacije.
I zaista, nije slučajno što je majka Tereza bila jedan od lidera pokreta koji je zahtevao od Rimske crkve da Djevu Mariju proglasi saiskupiteljkom i saspasi-teljkom (skupa sa Njenim Sinom) čitavog čovečanstva.
I očito, takođe nije slučajno što je majka Tereza podržavala lidera jedne od najdestruktivnijih sekti našeg vremena: Šri Ćinmoja. Doduše, taj lepoliki Indus tako umilno i tečno govori o miru, ljubavi i harmoniji. I uvek je spreman da žrtvuje lepu svoticu na humanitarne aktivnosti. I koga zanima to što pare koje Šri Ćinmoj daje dolaze od učenika koje je on „obradio“, pretvorivši ih u robove? Koga zanima to što oni propovedaju po ulicama hrišćanskih gradova i odvode ljude od Hrista i spasenja? Koga zanima to Što se za tom sektom vuče dug rep ljudskih suza, razorenih porodica, uništenih života? I koga zanima to što će Šri Ćinmoj, uz pomoć uspešno objavljene sospvene fotografije sa majkom Terezom, kanonizovan još za života, moći da zavrbuje još hiljade novih žrtava?
Ne budimo uskogrudi fanatici! Kako je moguće odreći se susreta sa takvim čovekom, ako on služi uspehu humanitarizma? Humanitarnost postaje najviša, samodovoljna vrednost i od svojih slugu traži sve nove i nove žrtve. I zato je neophodno iz naših života odstranjivati sve što nas sprečava da služimo bogu humanitarizma. Jer on je bog ljubomoran i ne trpi služenje drugim bogovima…
Humanitarno dušegubstvo
Bog humanitarizma zavladao je našim dušama i umovima. Bavljenje humanitarizmom sve pravda i daje indulgenciju svemu. O svojim humanitarnim delatnostima trube na sav glas najzločinačkije sekte. Humanitarnu pomoć je delila sekta AUM Šinrikjo, između sesija pravljenja nervnog gasa sarina, nekoliko puta dajući priloge za dečje vrtiće. Humanitarac je i Mun: na taj način on kupuje respektibilnost svom pokretu, koji svaki dan u prosjačenje na ulice šalje hiljade gladnih i smrtno umornih mladića i devojaka: od onoga što zarade, a to su milioni dolara dnevno, on je spreman da izdvoji koju stotinu hiljada za humanitarnu pomoć, na primer, „Moskovskim Novostima“, koje će mu posle zauvek biti zahvalne. Sekta „Familija“, koja razvraća ma-loletnu decu, poznata je po svojim humanitarnim koncertima za decu. Humanitarizmom se bavi i sekta najžednija novca – sajentologija, istina, sredstva za to ona uzima od svojih sledbenika, ne znam ni jedan slučaj kada su za to uzimane pare iz kase sekte.
„Društvo za širenje svesnosti Krišne“ je svoju humanitarnu delatnost maksimalno proširilo. Oni nigde ne dele svoju „Hranu za život“, a da pre toga ne ugovore da ih tamo čekaju TV kamere i novinari koji su spremni da pišu o tome kako su simpatični vegetarijanci sa repićima na obrijanim glavma nahranili gladne i beskućnike. I nikoga ne zanima što se na zapadu „Hrana za život“ finansirala često iz najkri-minalnijih delatnosti: preko krišnaističke trgovine drogom, ucena i pljačkanja.
Pre dva dana na televiziji su bila dva saopštenja. U jednom od njih se govorilo o tome da su za jubilej Moskve krišnaisti pripremili tortu od 850 kg, kojom su besplatno hranili sve koji to žele. A druga reportaža je bila o dečaku Saši, koga je majka – krišnaistkinja nasilno odvela u Indiju, koga su krišnaisti zlostavljali i koji je čudom uspeo da pobegne i dobegne baki u Moskvu.
Da li su znali Moskovljani koji su sa apetitom jeli polutečnu lepljivu masu koju su im lopatama delili krišnaisti, da su njihovi preci pre birali da umru nego da sebe oskrnave jedenjem idolske hrane? Da je ta torta bila plaaćena njihovim sopstvenim novcem poreskih obveznika, ili besplatnim ropskim radom njihove dece? Govorili su ima da je to čudo: torta je bila spremljena bez ijednog jajeta. Jaja tamo zaista nije ni bilo – tortu su umesili od suza dečaka Saše i hiljada njegovih vršnjaka nad kojima su se zverski iživljavali u gurukulijima po celom svetu.
Ali to se nas ne tiče – mi se sa ispruženim rukama guramo da bismo dobili komad „hrane za smrt“, da bismo svoju besmrtnu dušu prodali za besplatni, lepljivi i sablaznivo slatki dar. I ne želimo da čujemo kako nam se, sa leve strane, zlurado smeje bog humanitarne pomoći.
   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *