NASLOVNA » Mišljenja na savremene teme, PITANJE PASTIRU » Haški optuženici

Haški optuženici

Pitanje:
Pozdrav poštovanim ocima, Prilikom moje prošlogodišnje posete manastiru Ostrog, nekolicina nas je imala tu priliku da u manastiru Ćirilovac (gde smo otišli pre nastavljanja puta prema Ostrogu) upozna čuvenog duhovnika, oca Joila. U manastirskoj trpezariji vodio se otvoren i veoma prijatan razgovor između njega i prisutnih hodočasnika, tako da je svako od nas mogao da zatraži savet u vezi duhovnog života i nevolja koje su ga tištale. Osećao sam se jako lepo; nisam ni primećivao kako je vreme brzo proticalo. Međutim, zbog jedne stvari koja se dogodila na kraju naše posete, manastir sam napustio sa velikim smućenjem u duši, i ni dan-danas ne mogu da nađem objašnjenje koje bi me umirilo. Stoga vas molim za mišljenje – sve uvažene oce i braću koji nam pomažu na ovom forumu. Radi se o sledećem: na pitanje jedne žene iz Republike Srpske, da li trebamo izručiti Radovana Karadžića i Ratka Mladića sudu za ratne zločine u bivšoj SFRJ, otac Joil je plameno i odlučno odgovorio da tako nešto ne dolazi u obzir. Štaviše, nastavio je on, nijednog Srbina ne smemo predati toj evropskoj bandi. Njegov odgovor izazvao je veliko oduševljenje jednog dela posetilaca (mislim da su oni upravo i bili iz Republike Srpske) , dok je najveći deo nas bio zatečen retorikom koja je (neka mi Gospod oprosti) podsećala na klasične psevdo-patriotske floskule koje imamo prilike da slušamo i u pojedinim medijima u Srbiji, i to najviše od onih ljudi koji su direktno odgovorni za svu bedu i nesreću koja je zadesila srpski narod u poslednjih 15 i više godina. Primećujući nespremnost nas Srba da pogledamo sebi u oči i suočimo se sa svim zločinima koje smo u prethodnim ratovima počinili, kao i onih koji su počinjeni u naše ime i „za naše dobro“, čemu se dobrom možemo nadati? Kako ćemo se nadati u Hrista kad sakrivamo vlastite zločine? Zar ćemo svoje okrvavljene ruke pravdati time što su i drugim narodima ruke isto tako krvave ali niko od njihovih vojnika i vođa ne odgovara, bar ne u toj meri koliko mi, Srbi? Da li je istina i pravda Božja, za koju je srpski narod podnosio tako velike žrtve u prošlosti, odgovarati zločinom na zločin? Neka mi oproste svi koji su u ovim ratovima pretrpeli stradanja, ubistva i mučenja najbližih – zar je skrivanje zločinaca (koje veličamo samo zbog toga što su našim neprijateljima u ratu odgovarali na isti način kao što su i oni Srbima činili) hristoljubivo i pravoslavno delo? Smemo li, možemo li sa takvim jadom i mržnjom u srcu uznositi svoje molitve svevidećem Bogu? Za kakav se to spas srpskog naroda molimo? Želeo bih da kažem da u potpunosti delim mišljenje oca Joila o novom svetskom poretku, Evropi i evropskim integracijama – to je novi Vavilon koga se javno i pred svima odričem. Draže mi je sirotovanje u maloj i, ako treba, od svih napuštenoj Srbiji, ali Srbiji koja je uvek sa Hristom i uz Hrista. I ako moramo da iščeznemo sa lica zemlje, da iščeznemo kao ljudi Božji a ne kao beslovesne zveri. Sve za Hrista, Hrista ni za šta! Praštajte oci i braćo,
Dejan


Odgovor:
Dragi Dejane, Svi znamo da je rat užasna stvar, ali niko od nas ne može tačno znati kako bi se on sam ponašao da prema njegovoj kuħi ide neprijateljska vojska sa ciljem da ubije i njega i sve njegove. Mi znamo da se u ratu treba ponašati „monaški“ i „viteški“, jer ħe sam Gospod svakome suditi za dela njegova. A naša ljudska merila su slaba da iz te komplikovane situacije apotekarskom vagom precizno odmere ko je šta i kome koliko skrivio. Ni Hag ne pretenduje da to može. Ni oni sami ni jednog trenutka nisu tvrdili da ħe zadovoljiti svaku pravdu. A i ti sam ih, koliko sam razumeo, nazivaš „Novi Vavilon“ i odričeš ih se. Pa u čemu je onda razlika između onoga što misli o. Joil o „evropskoj bandi“ i onoga što ti misliš o „novom Vavilonu“? Kada su Jevreji krili svoje buntovnike od Vavilonskih vlasti, da li su imali na to pravo? Jesu li i Makaveji „ratni zločinci“? Ti ħeš možda reħi: „Ali ovde se radi o zločinu“! ? ! A odakle ti to znaš, kada ni sam sud u Hagu ne sme da naziva zločinom nešto što još nije dokazano i dok se suđenje ne održi? Po njihovom, oni su samo osumnjičeni begunci. I po ljudskoj pravdi niko se ne može nazvati zločincem dok mu se krivica ne dokaže. A koliko znam, u Hagu ona još nije dokazana. Pa zašto ih taj Hag, ako veħ neko misli da ima toliko dokaza, ne osudi u otsustvu? Dokazi su dokazi! Međutim, moje lično mišljenje je da Hagu nije potrebna pravda kao takva, veħ javno suđenje, radi vaspitavanja naroda besmislenim bajkama o kolektivnoj krivici, koja ni po ljudskom pravu ne može da se prihvati u bilo kom obliku, pa ni u ovom – da je neko „u naše ime“ i „da nama bude bolje“ nekoga zlostavljao. To ni jedan zakon na svetu ne podržava – da je jedna grupa kriva zato što je neko u njeno ime neki zločin napravio. Glupost! Ja nisam nikome dao svoje ovlašħenje da u moje ime izvrši bilo kakav zločin. Nabijanje kolektivne krivice na savest predstavlja po svim zakonima zločin samo za sebe. Zaista ne razumem, i prvi put čujem za „nespremnost nas Srba da pogledamo sebi u oči i suočimo se sa svim zločinima koje smo u prethodnim ratovima počinili“! Kakvi su to zločini koje smo mi Srbi kolektivno, kao narod, u prethodnim ratovima počinili? Meni to izgleda kao konstatacija za koju bi se moglo odgovarati pred ljudskim zakonima koji tako nešto izričito zabranjuju. O kakvom „skrivanju zločinaca“ se ovde radi, kada ni sam Hag, ni Karadžiħa ni Mladiħa tako ne naziva? Da li se ovde radi o nekim nepoznatim, potencijalnim zločincima kojima krivica još nije dokazana. Pa jesmo li ih opet mi, kao narod sakrivali? Ja za sebe mogu reħi da nisam. A poznajem još mnogo ljudi iz našeg naroda koji takođe nikoga ne skrivaju. Prema tome, protivzakonito je reħi da mi Srbi kao narod skrivamo zločince! I kakve su to „naše okrvavljene ruke“, koje mi navodno pravdamo? Meni zaista nije jasno? ! ? Ko to ima toliku volšebnu moħ da meni okrvavi ruke nečim što ja nisam uradio? Taman i da svi haški osuđenici izjave da su u moje ime nekoga ubijali, ja nikada ne bih mogao ni pred jednim zakonom da budem za to, ama baš ni malo, ni jednu trunku odgovoran! Ovo je neka retorika iz neke novokomponovane kvazi političke priče, koju ja ne bih tek tako mogao da prihvatim, bez obzira na to koliko retorike i pseudo-patriotskih priča nekakvi mediji i najodgovorniji ljudi lansirali u bulevarskoj štampi. Ja na nju nisam pretplaħen, i ne umem da se prepirem sa televizorom. Pozdravlja te, o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *