NASLOVNA » Vera i Pravoslavlje, PITANJE PASTIRU » Haški optuženici (3)

Haški optuženici (3)

Pitanje:
Hvala ocu Srbi i bratu Konstantinu na učešću u razgovoru o ovoj temi, nazvanoj „Haški optuženici“. Pomalo mi je i žao ako je moje pisanje izazvalo negativne reakcije kod posetilaca ovog sajta, ili na bilo koji način podstaklo na neprimerenu polemiku. Oče Srbo, želeo bih samo da razjasnim svoj stav iz prethodne poruke: nijednog trenutka nisam smatrao izručenje haških optuženika za moralnu, „nebesku“ obavezu stanovnika Srbije. Mene, zapravo, muči odnos nas Srba prema tom pitanju – pored neospornih dokaza o zločinima (poslednji je, koliko znam, onaj video zapis o „Škorpionima“) , u našoj javnosti se uporno plasira i neprekidno oseća prisustvo stava da smo mi jedina suštinski ugnjetavana, mučena i oštećena strana, a da je sud u Hagu jedna neugodna međunarodna obaveza koja, eto, „mora da se ispunjava iako je nepravedna“. Ako ćemo svoj odnos prema ovozemaljskoj vlasti i sudovima tumačiti na osnovu vaših citata („Usuđuje li se neko od vas, imajuħi žalbu na drugoga, da se sudi kod nepravednih a ne kod svetih? “ (1. Kor. 6, 1.) Ili „Nisu li bogataši ti koji vas ugnjetavaju i zar vas oni ne vuku na sudove? “ (Jak. 2, 6.) ) , bojim se da time samo pothranjujemo sopstvene zablude. Mi hoćemo u Evropu, ali Hag nam se ne sviđa; mi tužimo SAD zbog bombardovanja naše zemlje, ali rado uzimamo njihove kredite; mi smo dete koje je ušlo u prodavnicu i uzelo slatkiše ali koje neće da ih plati na kasi, jer kasa je ovozemaljska stvar? ! Oprostite ako sam suviše karikirao prethodnu problematiku, ali isto tako postoji i rečenica našeg Gospoda Hrista kada kaže: „Podajte ćesarovo ćesaru, a Bogu Božje.“ Ako ćemo se odricati međunarodnih obaveza, odreknimo se i svih povlastica koje imamo od te međunarodne zajednice, odreknimo se novog Vavilona u potpunosti – ja to u celosti podržavam… Ovako samo brukamo sebe i opet bivamo nedostojni pred Bogom, bar tako mislim. Prateći istoriju Srba u poslednjih 100-150 godina, neprekidno stičem utisak da smo, ostavivši Hrista i Njegovu nauku, od nekada velikog naroda postali poslednji šibicari i mutivode, sitne šićardžije. Što se tiče lične, moralne strane problematike zločina i kazne, moj stav je sledeći: da sam Karadžić ili Mladić ili neko iz armije optuženih, i da sam pravoslavni Hrišćanin, predao bih se i crnom đavolu, makar bio nevin i čist kao suza – samo da moj narod ne strada. Ne bih se krio po gudurama i jamama, bio bih radostan da postradam radi svog naroda, i ta bi radost bila utoliko veća ukoliko sam nevin pred Gospodom. Doživeo bih to stradanje kao ukazanu čast od Gospoda, verujem u to! Moramo se pokajati, i kao narod i svi pojedinačno, pa će nas Gospod pogledati. Kad se sami pokajemo, Hag će nam izgledati nemoćno kao sneg na suncu, jer će Hristos biti sa nama i uz nas. Oprostite mi, oče, ako sam vas nečim uvredio. Bog je svedok da nisam imao takve namere. I joć jednom vam hvala što ste mi pomogli da razrešim bar neke dileme u pogledu ovog mučnog pitanja. Puno pozdrava i svako dobro bratu Konstantinu.
Dejan


Odgovor:
Dragi Dejane, Nije potrebno da žališ, jer nisi sam. To mnoge tišti kao veoma bolno pitanje. Mnogo konfuzije dolazi od niskih udaraca i svega onoga što se svakome od nas servira u medijima. Prosečnom čoveku je teško da se snađe u svim tim argumentima, emotivnim, političkim i ekonomskim ucenama. Pritisak i konfuzija su toliki da bi mnogi pristali na sve samo da se to pitanje veħ jednom skine sa dnevnog reda, da se vratimo svakodnevnom životu i svojim poslovima. Međutim, bojim se da i kada Karadžiħ i Mladiħ odu (bilo gde) time neħe prestati nove dileme i konfuzije, ucene i pritisci. Šta je sa Kosovom i potom Vojvodinom, Sandžakom? Šta sa školskim obrazovanjem, vojskom (redovnom ili plaħeničkom) i njenim buduħim obavezama učestvovanja po belosvestkim ratištima, sa Crkvom i verom koja se ismeva i naziva nazadnom i netolerantnom, pritiscima na srpsku dijasporu (u Bosni, Hrvatskoj, i svuda po svetu) , sa pravima dece, žena, sa silom vlasti (koje države? srpske? evropske? svetske? ) da se meša u svaku poru ličnog, porodičnog i privatnog života podanika, poslušnika i najamnika, šta je sa svim moguħim nacionalizmima (zar humanizam i internacionalizam, kao ideologija, nisu u suštini isto što i nacionalizam, samo još siroviji? ) , od kojih su američki, engleski, i t.d. dobri, a srpski je nazadan, jer njihov nacionalizam gradi Evropsku Uniju, a naš ne pristaje na nju… Bili bi mnogo naivni kada bi zamišljali da ħe se moħnici odreħi otimanja tuđeg suvereniteta, lične slobode i takvih svojih alatki i prednosti. Ali, sve ima svoju cenu, pa i Evropa, zajmovi, standardi i t.d. Ja ne bih mogao da odgovaram u ime onih koji hoħe ovo ili ono. Kao Hrišħani, mi bi trebali da znamo šta hoħemo. Ali teškoħe nastaju kada hoħemo nešto što nema veze sa Hrišħanstvom (političko jedinstvo sa Evropom, međunarodni krediti, ekonomske i trgovačke povlastice, i t.d.) , a želimo to da nekako opravdamo hrišħanskim vrednostima i principima. U tom slučaju, kada „đavo dođe po svoje“, ne treba se čuditi. Ono „Podajte ħesarevo ħesaru, a Bogu Božije“, jeste primer za novac i materijalne vrednosti, a ne za ljude, jer ljudi treba da pripadaju Bogu. Mada ima premnogo takvih koji ne žele da pripadaju Njemu, nego nekom drugom, a da takvu svoju pripadnost opravdaju hrišħanskim vrednostima. To se ne može! Jer, „Podajte ħesarevo ħesaru, a Bogu Božije“, rečeno je upravo da podvuče razliku između te dve nepomirljive vrste vrednosti – materijalnih i duhovnih; ljudskih, blatnih, zemaljskih, prolaznih i blagodatnih, Božijih, večnih i svetih. Pozdravlja te, o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *