Хашки оптуженици (2)

Питање:
У питању брата Дејана о хашким оптуженицима чини ми се да се налази сасвим разумна и православна осуда злочина ма од кога да долази и сасвим неразумна реакција о. Јоила. Такође је јасно да нико није крив док му се не докаже кривица, али постоји основана сумња. Налазим помало цинично објашњење о. Србе, због чега га и молим да нам појасни ово питање, о кривици-невиности, будући да ако нема спремности да се осумњиченима суди овде, нити да им се суди негде друго, онда нема ни шансе да се докаже или оповргне кривица, па самим тим ни да се казни евентуални злочин. Зашто је проблем да јасно кажете: ако су Караџић или Младић криви – треба их казнити! Као што Његова Светост увек каже, наравно, са пуном свешћу да нас онај крајњи суд тек чека. Ако су оптужени треба да одговарају. Сто рече владика Григорије, ни Христос (опрости Боже на неумесности поређења! ) се није жалио на суд него је ишао на њега. Питање је да ли би о. Јоил исто онако реаговао да су га питали да ли треба неког Муслимана или Хрвата изручити Хагу? Чисто сумњам. Није ми исто јасно излагање о. Србе о колективној кривици, коју нико не заступа (можда се брат Дејан неспретно изразио, али је свакако алаудирао на доминантан став, попут Јоиловог, да осумњиченима не треба да се суди јер су, забога, бранили свој народ, без обзира што су, како се сумња, починили злочине) осим екстремистичких политичара у Србији. Поготову о томе нико у Хагу не говори, него напротив о појединачној. Па ако је злочин индивидуалан како може постојати ‘европска банда’ или ‘европски нови Вавилон’ и већ не знам шта? Зар нису онда одговорни и тамо појединци? А ни једног Србина, по логици о. Јоила, не треба предати (није рекао да уопште НЕГДЕ треба да им се суди! ) јер су ваљда сви Срби свети, по логици злочине не делимо, али заслуге (светих припадника српског народа) присвајамо. Мислим да је ово важно јер доводи до релативизације злочина на чисто етнофилетистичкој основи, што је по себи јерес. Свако добро од Господа!
Константин


Одговор:
Драги Константине, “А ово је суд: што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свијетлост, јер њихова дјела бијаху зла! ” (Јн. 3, 19.) Оно што претпостављам, многима смета у вези Хашког суда, није никаква тајна. Међутим, ја нити желим, нити могу да будем њихов адвокат. Треба само напоменути чињеницу да, ако одбацимо сву јефтину или скупу реторику са обе стране, политиканство и остале изговоре, још увек остаје много тога правно, морално, политички и међународно неразјашњено у вези акције (укључујуħи и овај суд) и притиска светских сила противу нас као народа и државе. Мислим да је о. Јоил са те тачке посматрао, додајуħи томе још и библијско питање Хагу: “А ко је тебе поставио за судију и старешину над нама? ” Можда је помислио “Како тај суд може бити праведан, а да не суди и онима који су нас засули отровима од којих су многи страдали, а још ħе многи, незнано колико дуго, страдати. Како се тај суд не брине за побијену невину децу и друге жртве у болницама, школама и породилиштима бомбардованим од страних сила, него само намеħе једнострану правду побеђенима? ” Каква је уопште шанса да се “докаже или оповргне кривица” пред таквим једним судом? У комбинацији са заповешħу: “Не судите да вам се не суди! ” Можда се још сетио и оног укора ап. Павла: “Усуђује ли се неко од вас, имајуħи жалбу на другога, да се суди код неправедних а не код светих? ” (1. Кор. 6, 1.) Или “Нису ли богаташи ти који вас угњетавају и зар вас они не вуку на судове? ” (Јак. 2, 6.) Став Цркве и Православља према злочину је кристално јасан свакоме. Али, ја нисам нашао ни једну заповест у Јеванђељу која каже: “Предајте злочинце царевом или световном суду! ” Насупрот. Христос није осудио жену коју је закон осуђивао. Али, да поновим, то је само моје мишљење и моје тумачење одговора о. Јоила. Хашки суд има сву штампу и телевизију на располагању, политичке притиске и уцене, има целокупну моħ светског друштва и модерне цивилизације, многе веома суптилне механизме и начине убеђивања и притиска, а сироти о. Јоил има само своју монашку келију, Господа коме служи и свакодневну молитву коју Му приноси. Па и да је погрешио, ја му не бих замерио. На крају да додам, да уопште није моје да се одређујем према Караxиħу и Младиħу, као ни према Хашком суду. Ја сам надлежан да се трудим по Јеванђељу а не да судим судовима овога света. Могу да размишљам о њима, што овом приликом упитан и чиним из послушности, али не морам да се опредељујем ни за ни против. Шта више, тек када бих то учинио, када бих се определио, сигуран сам да бих погрешио – ма какав одговор да сам дао! А ни м оја савест ми не налаже и не чини ме да се осеħам одговорним да дајем било какве изјаве или определења по том питању. По мом мишљењу, за нас Хришħане важи само једно и једноставно питање и определење: “На који се ти закон ослањаш? На људски или Божији? ” Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.