Губитник

Питање:
Помаже Бог драги оци. Нека Вас Господ умудри како би ми дали одговор и како би ми помогли, јер се налазим пред великим искушењем и не знам како да себи помогнем. Покушавам да препустим све вољи Господњој, али осећам се све слабијом. У браку сам већ шест година са човеком који јесте крштен, али није побожан… не пости, не одлази на Литургију, не пришешћује се Пресветим Тајнама… чак и од свега тога има аверзију… Имамо двоје деце.
У браку сам се окренула Богу и током брака су ми се отвориле духовне очи, хвала Господу на томе. Од тад сам сваке недеље на Служби, постим све постове, и осећам једино испуњеност кад сам у манастиру, и када причам са људима попут Вас. Драги оци, помагајте. Једино чега сам се надала и уздала у себе да нећу такав грех починити, тај грех сам и направила… предпостављам да је то Господ дозволио јер сам се погордила и мислила да могу наде да положим у себе, уместо да положим на Њега и да му се молим да не пушта на мене искушења којима због слабости нећу моћи да одолим… О чему се ради. Ради се о мени несхватљивом греху, који пре никако нисам могла ни да замислим… ради се о прељуби… О оци, помагајте још једном, пала сам у блато и уместо да се уздигнем, ја се ваљам… и никако не могу да се подигнем… Пре четири месеца сам схватила да свог супруга нажалост више не волим као мужа… не мрзим га, али га волим само као Божије створење, али не као неког ко је мени глава… јер ни њему Христос није глава… Ни он мене не воли како се жена воли, воли моје тело нажалост и то је по њему љубав, тј. тај животињски нагон сматра за љубав…
Пре три месеца, сам упознала колегу из другог града, кренули смо да се дописујемо пријатељски… кад сам сазнала да је није крштен, разочарала сам се, али сам уједно добила невероватну жељу да му мало то све појасним… и мало по мало, нас двоје смо постали неописиво везани, толико сам га заволела, а и он мене… да смо се три пута већ видели… Гризла ме је савест и више пута сам покушавала да прекинем комуникацију… дани које смо проводили одвојено тј. дани када се нисмо чули, су били невероватно болни за обоје… толико патим да не знам више да ли сам на правом путу… тј. знам да сам починила велики грех, јер сам у црквеном браку са неким. Али драги оци, тај мој муж не жели да се окрене Богу… док овај други човек, ког сам неописиво заволела, жели да се крсти и сам жели да се промени, жели да ме ожени и прихватио би оба моја детета…
Преклињем Вас да ми помогнете, са овим човеком сам пала у грех… са њим сам се, y та два пута кад смо се видели, и љубила. Обзиром да не могу да знам шта је исправно, замолила сам овог човека да се двадесет дана не чујемо и не видимо, како би се предала молитви и појачала пост да ме Господ умудри. Верујте да је пристао, иако нам је обома тешко што се поново не чујемо.
Оци, шта ми је чинити? Кајем се што нисам имала стрпљења и нисам била, како у Светом Писму каже, “Ко зна жено, можда га трпљењем својим спасеш…“, жао ми је што нисам имала ту духовну јачину, али са друге стране знам да ми срце толико жели тај други црквени брак са овим човеком, са којим бих живела по Богу. Знам да, ако останем у овом браку у ком сам сад, можда и отпаднем и поклекнем под још већа искушења… Молим Вас за што хитнији одговор.
Унапред захвална и опростите на оволиком писанију. Молитвено Вас поздрављам.
Н.Н


Одговор:
Драга сестро, Ово твоје писмо ми звучи готово нестварно, без воље, без здраве животне снаге, без чврстих основа и прилично губитнички. Бојим се да ћеш, ако наставиш тим путем, остати губитник.
Нестварно ми је да си се тако лако повела за „невероватном жељом да некоме то све појасниш“. Невероватно ми је такође, да сте након дописивања и три виђења постали „неописиво везани“. Дописивање је једно а свакодневни заједнички живот, годинама у браку, са свим „ситницама“ и крупним животним изазовима, нешто сасвим друго.
Ви сте се већ „толико заволели“ да сте се „три пута видели“! Шта то значи? За мене то значи да ви уопште не познајете једно друго, већ покушавате да живите од снова. Монасима, који су се годинама подвизавали у пустињи, у посту и молитви, зли и лукави дух је успевао да убаци снове, визије и разне „неодољиве“ жеље у њихово срце. Бојим се да је код нас, који смо невешти у духовном животу, то још лакше. Због тога треба да смо двоструко опрезни. Ми живимо у свету који је пун обмана и опсена. Те снове, за које верујем да их непријатељ убацује и подржава, ви сматрате својим, и због њих мислите да сте једно за друго. Али, бојим се да је стварност нешто друго.
Исправан пут и животна снага су у здравом и радосном суочавању са стварности, без обзира каква она била. (Некада су хришћани са радошћу ишли чак и на мучеништво.) А отсуство те снаге огледа се у бежању од стварности у некакве будуће планове и снове. Господ нам даје свакодневну животну стварност, а ми је одбацујемо, одгурујемо од себе, и тражимо нешто друго. Чак, и то наше тражење, покушавамо да припишемо Господу као некакво „Његово искушење“ или нешто што је он „дозволио“. Зар нисмо ми то сами себи дозволили, а да од Њега нисмо ништа ни тражили? Није Он то дозволио, него смо ми то изабрали а да Њега нисмо ни питали. Питати треба пре него што се човек упусти у маштање, а не после. Јер, када се, по својој одлуци упустимо у нешто, онда је то наш избор, а не некаква Божија „искушења којима не можемо да одолимо“.
За разлику од деце, одрасли људи науче да мало боље избегавају опасности. А нисам сигуран колико си се ти клонила опасности заљубљивања. А требала си. Ниси више девојка у пубертету да далеко унапред не би могла да разликујеш шта ти приличи а шта не, с чиме можеш изаћи на крај а с чиме не. Јер, на каквим основама желиш да изградиш своју везу са овим човеком? На хришћанским? Зар их ниси већ погазила? Како ћеш градити на ономе што одбацујеш? Све у свему, описала си себе као дефинитивног губитника: због слабости не можеш да останеш у браку у ком си сада, а ако одеш и дођу још већа искушења, ко ти гарантује да ћеш тек њима моћи да одолиш? Кога ћеш онда кривити? Ако се поново удаш, ко ти гарантује да ће, након икс – ипсилон година брака, други муж заувек остати такав каквим га сада замишљаш, да ћеш ти њега и он тебе и даље „неописиво волети“, и да ће и тада „дани када се не будете чули бити невероватно болни за обоје“? Ја то не видим нити могу да замислим. Али, могу сасвим јасно да видим да ће та ваша „неописива везаност“ и то што ти сада „срце толико жели“ исчезнути као дим. Шта ћеш онда? Боље је да се вратиш на прави пут, своме мужу и породици. Сети се да, онако као што смо могли да се по својој одлуци упустимо у нешто, тако исто по својој одлуци можемо и да одустанемо од тога, да се вратимо својој кући, себи и својима, да покушамо да исправимо своје путеве. То је једина гаранција за срећнију будућност.
Од Господа ти помоћ и избављење од напасти жели, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *