Губитак наде да је промјена могућа

Питање:
Девета је година како сам присутна у Цркви. Могла бих рећи да сам прошла оне фазе које помињу неки старци: од почетничког одушевљења и лакоће, до поновног падања и губитка наде. Јасно ми је зашто је то тако и зашто Бог, ако смијем тако рећи, употребљава ту методу привођења човјека Себи. Прихватам да је човјек осуђен на падање и устајање до краја живота и да га управа спознаја сопствене немоћи смирује и тиме приближава Богу. Све ја то схватам, али са сваким новим падом моја нада да ћу бити боља све је слабија. Конкретно, мој проблем је што сам готово свакодневно груба према другим људима. Имам веома низак ниво толеранције и јаку потребу да сам у праву. Прилично сам рационалан и аналитичан тип особе и у суштини није ми циљ да неког повриједим, него да истјерам истину до краја. Жестоко бранећи своја убјеђења нехотице вријеђам људе око себе. Критички се односим према другима и ловим њихове грешке. Моји најближи су и најчешће жртве моје грубости. Свако јутро и вече ја се молим да ми Бог помогне да будем боља и имам вољу да то тако буде, међутим, чим једна ситница није како замишљам да треба да буде, губим стрпљење и не могу да контролишем своје понашање. Почетнички успјех, који сам имала у савладавању моје грубости, вјероватно има везе с чињеницом да сам у том периоду комуницирала са мање људи – студирала сам, имала свој мир, ред и лако ми је било бити добра без искушења. Данас радим. Имам одговоран посао. Велики број обавеза и много ситуација у којима могу доћи у конфликт са другима. Прочитала сам бројне духовне књиге и сада када све то у себи пресаберем слабо шта је остало у мени. Имам утисак да ме поучне мисли само тренутно мијењају до првог искушења. Тешко ми пада чињеница да ја на свакој својој исповјести исповједам готови исто. Поред овог искуства са самом собом, за девет година стекла сам утисак да су и други људи у Цркви (било свештеници или мирјани) упркос побожности коју манифестују опет заробљеници својих особина. Оговарање, лаж, завист, користољубље… свега тога сам била свједок у Цркви. (Један свештеник је преувеличавао и прилагођавао чињеница како би остварио одређени циљ. Била сам свједок да монаси причају лоше о свом владици…) Сва та искуства и сви ти утисци слабе моју наду да је промјена могућа. Губитак наде води у очајање или равнодушност, а бојим се и једног и другог. Не желим да одустанем, али не желим ни да будем лицемјер – подјељена личност. Вољела бих чути Ваша искуства о могућности стварне промјене човјека, као и неки практичан савјет. Збогом!
Ана


Одговор:
Драга сестро, У току Свете четрдесетнице, на свим богослужењима у радне дане, чита се дивна молитва Светог Јефрема Сирина и при томе, у знак нашег смирења, вршимо дубоке поклоне. Молитва гласи: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слушкињи Твојој. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове и да не осуђујем брата свога (сестру своју) , јер си благословен у векове векова. Амин. Читајући и у кући, при домаћој молитви, ове поучне речи, покушај да нађеш себе у ономе што је Преподобни Јефрем искусио. Јер, бити достојанствен, свестан својих вредности и пред собом и пред другима, не значи да друге треба унижавати, да би се разлика у способностима, па и врлинама, што више увећавала. Сећаш се сигурно јеванђелске приче, која је у цркви, на Светој литургији, читана прве припремне недеље пред Васкршњи пост. То је недеља о митару и Фарисеју. Фарисеј се гордо молио и износио пред Богом своје врлине, а уједно понижавајући једног цариника, који се заједно са њим молио у храму. А овај цариник је непрекидно понављао само једну реченицу: Боже, буди милостив мени грешноме. Христос је рекао, као поенту ове приче: Кажем вам, да је из цркве изашао оправдан овај други, а не онај, јер свако који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лука 18, 14) . Кажеш, на исповести готово девет година исповедаш исто. То што имаш потребу да исповедаш исте грехове много пута, показује да покајање није било искрено и потпуно, да Ти се савест није умирила, да Ти Бог исповеђени грех није опростио, вратио Те је “на поправни”. Настој да Ти исповест буде потпуна и искрена, да учињени грех, за кога се кајеш и који си исповедила, више не понављаш. Ако не у потпуности, а оно уложи максимум труда да га умањиш и да га се постепено ослобађаш. Примећивање туђих огрешења, па чак и Теби познатих свештеника и монаха, неће допринети никако Твом духовоном опорављању. Гледај да се не уподобљаваш фарисеју из Христове приче. Поправљај, а не осуђуј ближњега свога. Прочитај још једном трећи део молитве Светог Јефрема Сирина. И понављај је много пута, баш зато што имаш “одговоран посао”, у коме ћеш бележити успехе ако на све своје сараднике, изнад и испод себе, будеш гледала из перспективе хришћанске смиреноси и сазнања, да све што имаш од духовног и материјалног богатства, да то није само Твоја заслуга, већ на првом месту дар и благослов Божји, а потом Твој труд и сплет осталих околности. До одговорног посла сигурно да ниси дошла протекцијом, већ Твојим даром и трудом, непрестаним залагањем и стицањем поверења код претпостављених. Уложи, стога, такав труд, и још већи, да и на духовном и моралном плану постигнеш тај успех, јер Христос од својих следбеника захтева: Да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима (Матеј 5, 16) . Ако будеш имала чврсту веру у Бога (као што си је имала у свој успех на послу) , ако стекнеш љубав према својим ближњим, поготово према сарадницима, онда Те ни нада неће напустити. Јер, бити хришћанин, а очајавати, то је неспојиво, то је немогуће. Хришћанин поуздано зна, да ни у једној, ма како црна била, ситуацији није сам, да је Бог уз њега. И да ће му Бог помоћи у свакој невољи и опасности, ако Га човек искрено замоли. А Часни и велики васкршњи пост је идеално време за преиспитивање себе и довођење до “познања истине”, а истина је једино у Богу, по речима Христовим: Ја сам пут и истина и живот (Јован 14, 6) . Души корисну свету Четрдесетницу жели Ти о. Душан

Comments are closed.