Gubimo ili nalazimo – Neverovatne priče monaha Nikona iz Novog skita Svete Gore Atonske. Deo 1.

Monah NIKON Novoskitski

 

Monah Nikon je iguman (geronda) kelije Svetog Spiridona, pridruženoj Novom skitu Svete Gore Atonske, i učenik starca Jefrema Arizonskog.

 

Prazna kašičica za Pričešće

Nakon večere u trpezariji, monahinje manastira u „grčkoj“ Makedoniji skupljale su prljavo posuđe na poslužavnike i odnosile ih u kuhinju. Odjednom se iz kuhinje začuo jak zvuk padajućeg posuđa. U to vreme igumanija je razgovarala sa nekim; čuvši buku, otišla je u kuhinju i videla poslužavnik na podu. Na podu su bile i kašike, viljuške, polomljeni tanjiri i čaše, i jedna monahinja ih je skupljala.

„Jesi li ti ispustila poslužavnik sa posuđem?“

„Blagoslovite, Mati!“, odgovorila je monahinja.

„Pokupi sve, a sutra se nećeš pričestiti!“

Bila je subota.

„Sutra se nećeš pričestiti! I napravićeš 500 poklona!“

„Blagoslovite, Mati!“

Monahinja nije ništa rekla. Sledećeg jutra svi su se pričestili, dok je monahinja stajala pozadi i plakala. Prolazeći pored monahinje, igumanija je videla kako joj suze teku iz očiju, ali lice joj je blistalo od radosti i izgledala je tri puta srećnije od ostalih sestara koje su se pričestile. Igumanija se začudi i upita je:

„Zašto plačeš?“

Monahinja odgovori:

„Kada su sestre primale Svete Darove, jedna od njih je prišla putiru; ali svetla kugla je izašla iz kašičice za Pričešće, ušla mi u usta i ispunila me radošću, srećom i mirom, i suze su počele da teku iz mojih očiju.“

Igumanija je upita:

„Koja se od sestara pričešćivala u tom trenutku?“

Ali, monahinja je oklevala. Igumanija se pitala zašto tako sporo odgovara.

„Ta sestra se pričešćivala“, rekla je.

Igumanija je pozvala monahinju koja se upravo pričestila i koja je bila uznemirena. Igumanija je upita:

„Šta je bilo? Zašto si uznemirena?“

Sestra je ljutito odgovorila:

„Sveštenik me je pričestio praznom kašičicom! U njoj nije bilo ničega!“

Igumanija je shvatila da se nešto dogodilo.

„A šta se desilo sinoć?“, pitala je uplakanu monahinju.

Monahinja je ćutala.

„Blagoslovite, Mati!“, bilo je sve što je rekla.

„Reci mi šta se sinoć dogodilo.“

Napokon je otkrila:

„Sinoć mi je sestra prišla u kuhinji, slučajno me gurnula, i ja sam ispustila poslužavnik sa posuđem.“

Tako nešto gubimo, nešto pronalazimo, učimo šta je Sveto Pričešće, i učimo da vidimo svoje strasti.

Kada smo u mračnoj sobi, u njoj vidimo malo stvari. Kada se vrata počnu otvarati i uđe Božja blagodat, počinjemo da vidimo više stvari u sobi: ormar, stolice itd. Što više svetlosti ulazi u sobu, to više sitnih stvari vidimo; a kada su vrata širom otvorena, vidimo čak i prašinu u sobi.

Tako su Sveti postali sveti. Sveti Grigorije Palama neprestano se molio: „Gospode, prosvetli moju tamu!“

To su Sveti za koje znamo.

 

Petočasovna molitva

Znate li koliko ima Svetih u svetu! Znam Svete koji žive u svetu, oženjene Svete. Jedan čovek već dugi niz godina dolazi na Atos. Oženjen je i ima mnogo dece. Tokom jednog od boravaka, otišao je u jedan skit da se sretne sa jednim starcem u njegovoj keliji. Čovek je stigao u skit kasno uveče. Dugo mu je trebalo da stigne peške. Stiglo je veče, i on je seo da se odmori. U keliju starca došao je vrlo kasno. Monasi skita su ga videli kako ide duž puta i izašli mu u susret. Starac je mnogo voleo ovog čoveka. Posle razgovora s njim, starac mu je rekao:

„Uzmite ovu brojanicu!“ I dade mu veliku brojanicu. „Sedite na stolicu i molite se, jer imamo posla! Danas više neću moći da razgovaram sa Vama!“

„Blagoslovite, geronda!“

Nakon posete keliji starca došao je u moju keliju, pustio sam ga unutra i razgovarali smo. Rekao mi je:

„Seo sam na stolicu i počeo da se molim: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog!“

„Prošlo je pola sata, sat, dva sata… i pala je noć. Dosadilo mi je sedenje. Prošla su tri sata. U keliji je bio mrak. Ništa se nije čulo.“

„Pa, zar niste pomislili da je starac možda jednostavno zaboravio na vas i otišao da spava?“, rekao sam mu.

„Ne, nisam.“

„O čemu ste razmišljali?“

„Pa, mislio sam da ovde niste kao mi, slavite crkvene praznike… Možda se danas sećate nekog Svetog, pa sam se uveče molio pomoću brojanice četiri ili pet sati.“

Pogledao sam ga.

„Pa, čekajte! Molili ste se pomoću brojanice pet sati?!“

Poenta nije u tome da izgovarate molitvu, već da usredsredite svoj um na molitvu, na reči, kako um ne bi negde odlutao.

„Dobro. I o čemu ste razmišljali sve to vreme?“

„Nisam razmišljao ni o čemu. Kada se molimo, naš um ne bi trebalo da se rasejava.“

„Hoćete da kažete da ste se molili pet sati bez prestanka i da Vam um ništa nije rasejalo?“

„Možda se jednom rasejao.“

„Jednom se rasejao“ za pet sati! Pokušajte u sebi da izgovarate molitvu: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog!“ pet minuta, a ne pet sati – ne zamišljajući ništa, ne razmišljajući ni o čemu – i shvatićete možete li to ili ne.

„I o čemu ste razmišljali?“

Šta sam očekivao da čujem? I šta mi je rekao?

„Da držim štap u rukama i pecam na moru!“

Slušajte, kakva nevina pomisao!

„Ali odmah sam se sabrao i rekao sebi“, nastavio je, „da sam ovde da se molim, da moj um mora biti sabran i ponovo sam se usredsredio na molitvu.“

Nisam mu ništa rekao. Čak i atonski monasi ne čine ovakvu vrstu podviga. Nastavio je sa svojom pričom:

„U neko doba noći začula se buka – monasi su se probudili.“

Starac se vratio u keliju, umio se i video nešto crno na stolici. Upalio je fenjer, osvetlio stolicu i, ugledavši čoveka sa brojanicom, upitao:

„Ah, već ste budni?“

„Ne, geronda, nisam ni spavao.“

„Zašto niste spavali?“, upitao je geronda.

„Rekli ste da ćete mi reći kada treba da prestanem da se molim.“

Jer, tokom njihovog ranijeg razgovora, hodočasnik je pitao starca koliko dugo treba da se moli, a starac je odgovorio da će mu to reći kasnije.

I molio se pet sati. Mi monasi nismo u stanju da izvršimo takav podvig, takvu poslušnost, takvo smirenje, takvu jednostavnost. Ovo je neverovatan duhovni podvig. I rizikovao je. Šta, da je to shvatio? Pogordio bi se zbog onog što je postigao. Starac je to odmah shvatio i, kako bi sprečio čoveka da padne u gordost i zaštitio ga od demona gordosti koji sve uništava, našalio se s njim:

„Blesavče! Svako bi shvatio da sam zaboravio na Vas! Može li Vam gordost dati više pameti, tako da razumete najjednostavniju stvar koju svi mogu razumeti! Može li vam egoizam pomoći da to razumete?! Idite na spavanje!“

„Starac je bio u pravu“, rekao mi je.

I ja sam se pravio da sam strog:

„Naravno da je bio u pravu! Trebalo je da shvatite!“

Šta sam drugo mogao da mu kažem?

Nastaviće se.

 


Prevod sa engleskog za svetosavlje.org
Bojana Milidragović

Izvor:
Orthodox Christianity

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *