Губимо или налазимо – Невероватне приче монаха Никона из Новог скита Свете Горе Атонске. Део 1.

Монах НИКОН Новоскитски

 

Монах Никон је игуман (геронда) келије Светог Спиридона, придруженој Новом скиту Свете Горе Атонске, и ученик старца Јефрема Аризонског.

 

Празна кашичица за Причешће

Након вечере у трпезарији, монахиње манастира у „грчкој“ Македонији скупљале су прљаво посуђе на послужавнике и односиле их у кухињу. Одједном се из кухиње зачуо јак звук падајућег посуђа. У то време игуманија је разговарала са неким; чувши буку, отишла је у кухињу и видела послужавник на поду. На поду су биле и кашике, виљушке, поломљени тањири и чаше, и једна монахиња их је скупљала.

„Јеси ли ти испустила послужавник са посуђем?“

„Благословите, Мати!“, одговорила је монахиња.

„Покупи све, а сутра се нећеш причестити!“

Била је субота.

„Сутра се нећеш причестити! И направићеш 500 поклона!“

„Благословите, Мати!“

Монахиња није ништа рекла. Следећег јутра сви су се причестили, док је монахиња стајала позади и плакала. Пролазећи поред монахиње, игуманија је видела како јој сузе теку из очију, али лице јој је блистало од радости и изгледала је три пута срећније од осталих сестара које су се причестиле. Игуманија се зачуди и упита је:

„Зашто плачеш?“

Монахиња одговори:

„Када су сестре примале Свете Дарове, једна од њих је пришла путиру; али светла кугла је изашла из кашичице за Причешће, ушла ми у уста и испунила ме радошћу, срећом и миром, и сузе су почеле да теку из мојих очију.“

Игуманија је упита:

„Која се од сестара причешћивала у том тренутку?“

Али, монахиња је оклевала. Игуманија се питала зашто тако споро одговара.

„Та сестра се причешћивала“, рекла је.

Игуманија је позвала монахињу која се управо причестила и која је била узнемирена. Игуманија је упита:

„Шта је било? Зашто си узнемирена?“

Сестра је љутито одговорила:

„Свештеник ме је причестио празном кашичицом! У њој није било ничега!“

Игуманија је схватила да се нешто догодило.

„А шта се десило синоћ?“, питала је уплакану монахињу.

Монахиња је ћутала.

„Благословите, Мати!“, било је све што је рекла.

„Реци ми шта се синоћ догодило.“

Напокон је открила:

„Синоћ ми је сестра пришла у кухињи, случајно ме гурнула, и ја сам испустила послужавник са посуђем.“

Тако нешто губимо, нешто проналазимо, учимо шта је Свето Причешће, и учимо да видимо своје страсти.

Када смо у мрачној соби, у њој видимо мало ствари. Када се врата почну отварати и уђе Божја благодат, почињемо да видимо више ствари у соби: ормар, столице итд. Што више светлости улази у собу, то више ситних ствари видимо; а када су врата широм отворена, видимо чак и прашину у соби.

Тако су Свети постали свети. Свети Григорије Палама непрестано се молио: „Господе, просветли моју таму!“

То су Свети за које знамо.

 

Петочасовна молитва

Знате ли колико има Светих у свету! Знам Свете који живе у свету, ожењене Свете. Један човек већ дуги низ година долази на Атос. Ожењен је и има много деце. Током једног од боравака, отишао је у један скит да се сретне са једним старцем у његовој келији. Човек је стигао у скит касно увече. Дуго му је требало да стигне пешке. Стигло је вече, и он је сео да се одмори. У келију старца дошао је врло касно. Монаси скита су га видели како иде дуж пута и изашли му у сусрет. Старац је много волео овог човека. После разговора с њим, старац му је рекао:

„Узмите ову бројаницу!“ И даде му велику бројаницу. „Седите на столицу и молите се, јер имамо посла! Данас више нећу моћи да разговарам са Вама!“

„Благословите, геронда!“

Након посете келији старца дошао је у моју келију, пустио сам га унутра и разговарали смо. Рекао ми је:

„Сео сам на столицу и почео да се молим: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!“

„Прошло је пола сата, сат, два сата… и пала је ноћ. Досадило ми је седење. Прошла су три сата. У келији је био мрак. Ништа се није чуло.“

„Па, зар нисте помислили да је старац можда једноставно заборавио на вас и отишао да спава?“, рекао сам му.

„Не, нисам.“

„О чему сте размишљали?“

„Па, мислио сам да овде нисте као ми, славите црквене празнике… Можда се данас сећате неког Светог, па сам се увече молио помоћу бројанице четири или пет сати.“

Погледао сам га.

„Па, чекајте! Молили сте се помоћу бројанице пет сати?!“

Поента није у томе да изговaрате молитву, већ да усредсредите свој ум на молитву, на речи, како ум не би негде одлутао.

„Добро. И о чему сте размишљали свe то време?“

„Нисам размишљао ни о чему. Када се молимо, наш ум не би требало да се расејава.“

„Хоћете да кажете да сте се молили пет сати без престанка и да Вам ум ништа није расејало?“

„Можда се једном расејао.“

„Једном се расејао“ за пет сати! Покушајте у себи да изговарате молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ пет минута, а не пет сати – не замишљајући ништа, не размишљајући ни о чему – и схватићете можете ли то или не.

„И о чему сте размишљали?“

Шта сам очекивао да чујем? И шта ми је рекао?

„Да држим штап у рукама и пецам на мору!“

Слушајте, каква невина помисао!

„Али одмах сам се сабрао и рекао себи“, наставио је, „да сам овде да се молим, да мој ум мора бити сабран и поново сам се усредсредио на молитву.“

Нисам му ништа рекао. Чак и атонски монаси не чине овакву врсту подвига. Наставио је са својом причом:

„У неко доба ноћи зачула се бука – монаси су се пробудили.“

Старац се вратио у келију, умио се и видео нешто црно на столици. Упалио је фењер, осветлио столицу и, угледавши човека са бројаницом, упитао:

„Ах, већ сте будни?“

„Не, геронда, нисам ни спавао.“

„Зашто нисте спавали?“, упитао је геронда.

„Рекли сте да ћете ми рећи када треба да престанем да се молим.“

Јер, током њиховог ранијег разговора, ходочасник је питао старца колико дуго треба да се моли, а старац је одговорио да ће му то рећи касније.

И молио се пет сати. Ми монаси нисмо у стању да извршимо такав подвиг, такву послушност, такво смирење, такву једноставност. Ово је невероватан духовни подвиг. И ризиковао је. Шта, да је то схватио? Погордио би се због оног што је постигао. Старац је то одмах схватио и, како би спречио човека да падне у гордост и заштитио га од демона гордости који све уништава, нашалио се с њим:

„Блесавче! Свако би схватио да сам заборавио на Вас! Може ли Вам гордост дати више памети, тако да разумете најједноставнију ствар коју сви могу разумети! Може ли вам егоизам помоћи да то разумете?! Идите на спавање!“

„Старaц је био у праву“, рекао ми је.

И ја сам се правио да сам строг:

„Наравно да је био у праву! Требало је да схватите!“

Шта сам друго могао да му кажем?

Наставиће се.

 


Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић

Извор:
Orthodox Christianity

 

Comments are closed.