NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » GREH (iz knjige „MOJ ŽIVOT U HRISTU“)

GREH (iz knjige „MOJ ŽIVOT U HRISTU“)

<p claSveti Jovan Kronštatski
MOJ ŽIVOT U HRISTU
 

GREH
 
Zbog čega se svako, makar i trenutno pokretanje srca ka grehu već smatra samim grehom i kažnjava istog časa? Zato što je greh u malom začetak greha u velikom, što je ljudska duša jednostavno suštastvo, pa je i trenutno pokretanje srca ka grehu – sam greh. Ukoliko, dakle, svaki mali greh vodi ka većem, on se uvek kažnjava na samom početku i mora biti uništen.
 


 
Gospod ne živi u onom srcu u kome caruje požuda, privrženost zemnim dobrima i slastima zemnim, novcu i sl. To se zna iz iskustva i saznaje se svakodnevno. U tom srcu žive bezdušnost, gordost, nadmenost, oholost, zloba, osvetoljubivost, zavist, tvrdičluk, sujeta i častoljublje, krađa, prevara, licemerje i pritvornost, prepredenost, laskanje i poniznost, blud, psovanje, razuzdanost, izdaja, krivokletstvo.
 


 
Srce se u jednom minutu može nekoliko puta okrenuti dobru ili zlu, verovanju ili neverovanju, prostodušnosti ili lukavstvu, ljubavi ili mržnji, blagonaklonosti ili zavisti, velikodušnosti ili tvrdičluku, celomudrenosti ili bludu. O, kakva kolebljivost! Koliko opasnosti! Kako je potrebna trezvenost i staranje o sebi!
 


 
Kako sam povređen grehom! Istog časa, kada se pomisli na nešto zlo, rđavo i nečisto, to se i oseti u srcu, dok se o onom čestitom, čistom, dobrom i svetom, često samo misli ili govori, ali retko oseća. Avaj meni! Mom srcu je još uvek bliže zlo nego dobro! Osim toga, tek što si pomislio na zlo ili si ga osetio, spreman si da ga odmah i počiniš i, ukoliko nemaš straha Božijeg, počinićeš ga brzo i olako, “ jer hteti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim “ ( Rim. 7; 18 ), tako da dobro, o kome razmišljamo, često odlažemo za neko neodređeno vreme.
 


 
Nemoj izjednačiti čoveka – to obličje Božije – sa zlom koje je u njemu, jer je zlo – samo slučajna nesreća, bolest, demonska obmana, dok suština njegova – obličje Božije – bez obzira na sve, ostaje u njemu.
 


 
Svaka patnja ili teskoba potiče od maloverja ili od neke strasti koja se u nama krije, ili od neke druge nečistote, otuda, što je u srcu đavo, što u srcu nema Hrista. Hristos – to je smirenje, sloboda duše i neizreciva svetlost.
 


 
Neizmerno je veliki svet i bezbrojna su bića koja ga nastanjuju, a opet, kakav poredak postoji u svim njegovim tokovima, u celokupnom životu prirode! Neizmerno je velik svet umova nadzemaljskih, Angela, ali kakav je red u svetu angelskom, i sa kakvom se strogošću ispunjava volja Božija! Veliki je i svet ljudski, a koliki je u njemu nereda, samovolje i nakaznosti, pa usled toga i nedaća, bolesti, smrti, ratova, gladi, poplava, požara, nesreća zbog oluja i nepogoda, nesreća zbog pijančenja, proždrljivosti, srebroljublja, nepravde, krivokletstva, zbog samoubistava ili ubistava.
 


 
Jedna od slabosti ljudskog duha – to je tromost i lenjost ka poznanju istine, a naročito istine vere i pobožnosti. U čemu to mladići, pa čak i odrasli i starci, najpre nauče da budu tromi i lenji? U istinama vere i pobožnosti. O tome svedoče bezbrojni primeri.
 


 
Ako je istina otkrivena u Božanstvenoj reči, ako je ispitana i protumačena bogoprosvetljenim umovima svetih otaca, Bogom proslavljenih, ako je srcem spoznata u svojoj svetlosti i životvornosti, onda je sumnja i nedoumica u pogledu nje težak greh, đavolska oholost uma i srca.
 


 
Zar je čovek pokretna kuhinja ili dimnjak koji se kreće sam od sebe, sa čime se, pošteno rečeno, mogu uporediti oni koji se prejedaju i neprestano puše? Proždrljivost nas prikiva za zemlju i, da tako kažemo, podseca duši krila. A pogledajte samo kako su poletni bili isposnici i svi koji su se uzdržavali! Oni su kao orlovi lebdeli na nebu i, mada na zemlji rođeni, umom i srcem živeli su na nebu i tamo slušali neizrecive reči, tamo se naučili božanstvenoj premudrosti.
 


 
Postoji greh rasejanosti, kome smo svi mi veoma podložni; na njega ne bi trebalo zaboravljati, zbog njega bi se trebalo kajati; mi se prepuštamo rasejanosti ne samo kod kuće već i u crkvi. Vinovnik rasejanosti – to je sam đavo i naše brojne privrženosti žitejskom i zemnom; njen uzrok – maloverje; sredstvo protiv nje – usrdna molitva.
 


 
Prazne reči ili, kako se to još kaže, presipanje iz šupljeg u prazno, proteruju iz srca živu veru, strah Božiji i ljubav prema Bogu.
 


 
Plaši se zlobe kao žive vatre. Zloba se ponekad nastanjuje u srcu pod izgovorom revnovanja za slavu Božiju ili za dobro bližnjih; ali, u tom slučaju nema ni vere ni revnosti; to je ili laž ili revnovanje bez ikakvog smisla; revnuj za to da u tebi ne bude zlobe. Boga ničim nećeš tako proslaviti kao “ ljubavlju koja sve trpi „, i ničim Ga nećeš tako uvrediti i ražalostiti kao zlobom, pa ma kakvom se lepom spoljašnjošću ona prikrivala.
 


 
Ko je zaražen gordošću, sklon je da prema svemu pokaže prezir, pa čak i prema stvarima svetim i božanskim; gordost duhovno razara ili skrnavi svaku dobru misao, reč, delo, svako stvorenje Božije. Ona je umrtvljujući dah satanin.
 


 
Naše samoljublje i gordost naročito se ispoljavaju u netrpeljivosti i razdražljivosti, kada ne trpimo ni najmanju neprijatnost koju nam namerno – ili čak nenamerno – pričine drugi, kao ni prepreke koje nam pravedno ili nepravedno postavljaju ljudi ili stvari koje nas okružuju. Naše samoljublje i gordost hteli bi da sve urede po svome, da se okruže svim počastima i lagodnostima ovog privremenog života, hteli bi da se našim naređenjima brzo i bez pogovora povinuju svi ljudi, pa čak – dokle se prostire gordost! – i čitava priroda. Ko je netrpeljiv i razdražljiv, taj nije spoznao ni sebe ni čovečanstvo, taj nije dostojan da se nazove hrišćaninom.
 


 
U životu hrišćanina dođe i do trenutaka nevesele patnje i bolesti, u kojima se čini da te je Gospod potpuno odbacio i napustio, jer u duši ne postoji ni najmanje osećanje prisustva Božijeg. To su trenuci iskušavanja vere, nade, ljubavi i trpeljivosti hrišćanina. Za njega će ubrzo opet doći “ vremena osvežena licem Božijim „, uskoro će ga Gospod opet obradovati da ne bi poklekao pred iskušenjem.
 


 
Nikada ne treba da zaboravimo da smo pala bića, nečista i kriva pred Bogom pravde, da smo iskvareni i da se uvek moramo duboko smirivati pred Njim i jedan pred drugim. Neka zato obrazovana omladina, pre svega, zna i zapamti da je potekla od grešnog korena, te da je i sama podložna svakom grehu i neka to znanje postavi u temelj svih drugih znanja, a onda, budući da zna mnogo, neka ne bude nadmena i iznad svega se postara za očišćenje duše i tela.
 


 
Svi bi trebalo da znaju da postoji duhovno smrtonosna zmija, nazvana đavo ili satana, koju je Tvorac osudio na večne muke i koja ima moć da u iste takve muke odvede i neverujuće, bezakone i nepokajane ljude. Isto tako, svi bi trebalo da znaju i veruju da je Bog poslao Spasitelja u svet, kako bi ljude spasao od smrtonosne žaoke te zmije – od greha i večne smrti – i da taj Spasitelj svima daje Svoje spasonosne lekove protiv zmijskog ujeda : veru, molitvu i Svetu tajnu tela i krvi Svoje.
 


 
Ti si đavole neprijatelj moj, stalno natapaš dušu moju grehom, podmukli, laskavi i zlobni, ti koji me neprestano umrtvljuješ, pomračuješ i činiš nemoćnim, a lice moje prekrivaš stidom i sramotom, kada ću te se potpuno osloboditi – blagodaću, darežljivošću i čovekoljubljem Gospoda mog Isusa Hrista?
 


 
Đavo se, znajući za blagodat Božiju i snagu molitve, na sve načine trudi da nas od nje odvrati ili da tokom molitve raseje naš um, da nas spotakne raznim strastima i žitejskim privrženostima, žurbom, zbunjenošću ili nečim drugim.
 


 
Bestelesni neprijatelj prodire u sva naša čula : vid, sluh, usta, ukus, utrobu, dodir, kao i u sve naše duševne snage : um, pamćenje, maštu, srce; u sve naše želje i htenja, u sve naše strasti : samoljublje, ugađanje stomaku, slastoljublje, pristrasnost, zlobu, zavist, blud, netrpeljivost, roptanje, neposlušanje…
 


 
Neprijatelj ( đavo ) svojom zlobom često ranjava naše duše i peče nas. To ranjavanje se kao gangrena širi po srcu, ako se molitvom vere ne zaustavi na vreme. Bog naša srca ranjava svojom ljubavlju, ali je to ranjavanje lako i prijatno i, umesto da peče, ono zagreva i oživljava.
 


 
Da bi čoveka prisilio na greh, đavo zapljuskuje dušu adskom tamom, dok srce prevarom i slašću privlači ka grehu, prisiljava volju i čoveka koji se ne bori baca u ropstvo, iz koga ga može izbaviti jedino Gospod.
 


 
Nema sumnje da se u srcima mnogih ljudi đavo ustoličio u obliku neke tromosti, slabosti i lenjosti srca za svako dobro i korisno delo, a naročito za delo vere i pobožnosti koje zahteva srčanu usredsređenost i trezvenost, kao i duhovni trud uopšte. Tako on za vreme molitve savlađuje srce malaksalošću, a um otupelošću : tako on savlađuje srce hladnoćom i nedelanjem onda kada treba učiniti dobro. Moramo stalno osluškivati svoje srce, proterivati iz njega maglu lenjosti i surove bezosećajnosti, motriti da ono uvek plamti verom i ljubavlju prema Bogu i bližnjem, da bude spremno na svaki trud i samopožrtvovanje radi slave Božije i spasenja bližnjega.
 


 
Zašto se dešava da jedna rđava reč ili kleveta ostavlja na nas najneprijatniji utisak i potresa nas do dubine duše, dok, naprotiv, ponekad ni hiljade dobrih reči, na primer o Bogu i Njegovim delima u svetu, nikako ne dopiru do srca i odlaze u vazduh? – Dolazi đavo i odnosi reči posejane u ljudskim srcima, dok on sam u našem srcu seje i uzgaja seme zlobe, ne propuštajući ni najmanju priliku da u nama zasadi neprijateljstvo i zavist prema bližnjem.
 


 
Greh zaklanja oči srca; lopov, razvratnik, srebroljubac klevetnik ili pijanac misle da će uspeti da prikriju svoje strasti. “ Go sam pa se sakrih “ ( Post. 3; 10 ). Tako svojim delima govori svaki grešnik, skrivajući se od svudaprisutnog Boga. Ali, Bog vidi i sudi.
 


 
Zapamtite svi, da u svetu neprestano deluje Božiji moralni zakon po kome se svako dobro nagrađuje u duši, a zlo kažnjava : zlo je uvek propraćeno patnjom i teskobom u srcu, a dobro – mirom, radošću i širokogrudošću. Taj zakon je nepromenljiv : to je zakon nepromenljivog, svesvetog, premudrog, pravednog i večnog Boga. Oni, koji čine dobro ili ispunjavaju taj moralni ili jevanđelski zakon ( to je, takođe, moralni zakon, ali najsavršeniji ), neminovno će biti nagrađeni večnim životom, dok će njegovi narušitelji i nepokajani zbog njegovog narušavanja biti kažnjeni večnom patnjom.
 


 
Kao što vidimo, sve što je veštastveno, počev od hrane ili odela – truli; grehovi takođe, kao što primećujemo, skrnave dušu i telo. To u nama treba da pobudi nadu u netruležno i neprolazno.
 


 
Prejedanje odnosi iz srca veru i strah Božiji : onaj koji se prejeda svojim srcem ne oseća prisustvo Božije; daleko je od njega topla molitva srca.
 


 
Tvrdičluk uzrokuje uništenje ljubavi i pobuđuje mržnju prema onome koji uzima ili potkrada našu svojinu; srdačna darežljivost izaziva ih pak kod onih prema kojima smo darežljivi; uostalom, neželjena darežljivost stvara neprijateljstvo. Tvrdičluk je – od đavola, darežljivost – od Boga. On je – otac darežljivosti. Svaka privrženost veštastvenom – jeste sam đavo; zanemarivanje, preziranje veštastvenog, ravnodušnost prema njemu radi ljubavi prema Bogu – jeste od Boga.
 


 
Moja svakidašnja, najveća nesreća – to su gresi, koji ranjavaju i proždiru moje srce. Ali, protiv te nesreće postoji i svakidašnji, najveći Izbavitelj i Spasitelj, Isus Hristos. On mi svakodnevno, blagodatno i nevidljivo, čini dobra dela. Upoznajte ovog Spasitelja onako kako Ga ja znam, po blagodati i darovima Njegovim.
 


 
Da bi se nasledio večni život i zajednica sa svetima, mora se biti spreman za tu zajednicu, mora se oprati od prljavštine greha, očistiti se i utvrditi u vrlinama, kako bi se postalo slično žiteljima Nebeske Otadžbine i njenom Starešini i Načalniku, Ocu budućeg veka – Hristu.
 


 
Savladavši bolešću naše telo, Gospod uništava starog, grehovnog, telesnog čoveka da bi podario snagu novome čoveku, koga smo oslabili svojim plotskim željama : ugađanjem stomaku, dokolicom, razonodama, najrazličitijim strastima. “ Kada sam slab, onda sam silan“ ( 2.Kor. 12; 10 ). Bolest zato treba prihvatiti sa zahvalnošću.
 


 
Patnje su veliki učitelji i pokazuju nam naše slabosti, strasti i potrebu za pokajanjem; patnje očišćuju dušu, kao da je otrežnjuju od pijanstva, nizvode u nju blagodat, umekšavaju srce, podstiču na odricanje od greha, učvršćuju u veri, nadi i vrlini.
 


 
Od kako duboke rane, od kakve smrtne ozlede, od kakvog ubistvenog zadaha greha je došao da nas spase Nebeski lekar, Gospod Isus Hristos! Ko će to u potpunosti shvatiti? Niko. Samo donekle, neki od nas svojim iskustvom vide dubinu bezdana u koji smo pali zbog greha – svu svoju nemoć za dobro, svu snagu zla ili greha, koji se ugnezdio u našim srcima. Pa i to nam samo blagodat Božija, prosvetljujući naša pomračena srca, omogućuje da uvidimo. Prirodnim razumom čovek to ne može da shvati, pa zbog toga ne može niti da sagleda, niti da oseti potrebu da se popravi, da prikupi snagu za to popravljanje i obnavljanje.
 


 
Sva umetnost isceljenja bolesti duha sastoji se u tome da im nimalo ne poklanjamo pažnju i da im nikako ne povlađujemo, već da ih istog časa uklonimo : ako je na tebe napala gordost – brzo se smiri do zemlje; ako te je napao tvrdičluk – odmah budi darežljiv; ako te je napalo srebroljublje – odmah pohvali siromaštvo i porevnuj u njemu. Ako te napadne bilo koja druga bolest – ne ugađaj joj, ne zagrevaj je, već je udaraj i raspinji.
 


 
Život hrišćanina mora biti stalno staranje o samome sebi, tj. o svome srcu, zato što su naši nevidljivi neprijatelji spremni da nas svakog trenutka prožderu; svakog trenutka iz njih kipi zlo na nas.
 


 
Vi, koji u ovom životu tako silno izbegavate stradanja tela i patnju duševnu, vi koji tako brižljivo negujete svoje telo i ugađate duši – zašto se ne potrudite da izbegnete večni oganj, koji je hiljadu puta strašniji od zemaljskog, stihijskog plamena. Zašto se ne pobrinete da izbegnete večne patnje? Nesrećnici, preobratite se! Biće nepodnošljivo!
 


 
Greh, na koji nisi dobrovoljno pristao, neće ti se ni računati; takvo je, na primer, nevoljno spoticanje tokom molitve, nečiste i ružne pomisli, nehotična zloba sa kojom se revnosno borimo, škrtost koje se klonimo – sve su to napadi zlog duha. Na nama je da trpimo, molimo se, smirujemo i imamo ljubavi.
 


 
Kada se đavo ugnezdi u duši, potrebno je da više ćutimo, jer tada nismo dostojni reči, koja je dar Reči Ipostasne. Proteraj đavola, nastani mir u srce, pa tek onda govori.
 


 
“ Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju“ ( Mt. 11; 12 ). Ako se ne budu svakodnevno ulagali napori da se pobede strasti koje na nas nasrću, onda će strasti tiranski, nasilnički ovladati nama i, slično razbojnicima, provaliće u našu dušu; jačaće privrženost zemnim stvarima, dok će vera u nebeska dobra i ljubav prema njima, kao i ljubav prema Bogu i bližnjemu, sve više i više slabiti, a mir u srcu i spokojstvo savesti bivaće sve ređi i ređi. Nužno je podvizavanje na delu spasavanja duše, od koga ništa na svetu nije skupocenije.
 


 
Ne predaj se čamotinji i ne padaj u očajanje kada u duši osetiš ubistveni dah i previranje zlobe i lukavstva, netrpeljivosti i hule, ili slabost zbog nečistih i mrskih pomisli, nego se istrajno bori sa njima i odvažno pretrpi, prizivajući iz svega srca Gospoda Isusa, Pobeditelja pakla i Gospod će ti pomoći videvši tvoje smirenje i tvoju borbu. Pozivaj u pomoć i brzu Zaštitnicu, Presvetu Djevu Bogorodicu, govoreći ovako : “ Isceli, Prečista, moje mnogobolne rane i iz duše proteraj neprijatelje, koji se stalno bore sa mnom“ ( kanon Angelu Čuvaru, pesma 3 ).
 


 
Svi grehovi i strasti, svi sukobi i svađe uistinu su bolesti duševne, pa se tako mora i gledati na njih. Sve strasti su – požar duše, veliki oganj koji se razbuktava unutra, oganj, koji izbija iz adskog bezdana. On se mora suzbijati vodom ljubavi koja ima moć da ukroti svaki adski plamen zlobe i ostalih strasti. “ Praštajte jedan drugom, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama“ ( Ef. 4; 32 ).
 


 
U svom sadašnjem stanju, čovek je u potpunosti prožet gordošću, lukavstvom, maloverjem, sumnjom, bezverjem, neposlušnošću, lakomislenošću, zlobom, razvratom, zavišću, koristoljubljem, tvrdičlukom, lenjošću a ponekad i malodušnošću, čamotinjom, lopovlukom, lažima, hulom. Kakav veliki trud očekuje svakog čoveka – hrišćanina – da se očisti od nečistote i truleži strasti!
 


 
Setan si i žalostan; potraži onda u svojoj duši nema li u njoj nekog greha, pokaj se iskreno zbog svega lošeg što primetiš da je ostalo iza tebe, omrzni svaki greh, svaku strast i svaku pristrasnost – i tada će se tvoja duša smiriti i razveseliti.
 


 
Ako te nekoj osobi privlači bilo kakva strast – kao što je strast malodušnosti, straha, zlobe ili gordosti – postaraj se da sa tim čovekom porazgovarš iskreno i sa duhovnom ljubavlju. Budeš li ćutao i dremao, đavo će te lako nadvladati i nastaniti u tebi neprijateljstvo i lažni strah. Ako te nekome privlači bludna strast, sa takvom osobom ili ne razgovaraj, ili se naoružaj imenom Gospodnjim, noseći ga stalno u umu i srcu i pobedićeš strast, dostojanstveno se uzdržavajući. Nemoj trpeti kvasac strasti u sebi, već ga svim silama odagnaj iz sebe.
 


 
Greh je hitar kao munja i svojim pogibeljnim otrovom u jednom jedinom trenutku može zaraziti dušu koja ne bdije, dok onome ko je stalno na oprezu i ima straha Božijeg on ne može naškoditi, pošto ga čuva blagodat Božija i Sveti Anđeo čuvar. Đavo se ne dotiče onoga ko ima živu veru u Hrista i u kome živi Hristos, jer vidi dušu ograđenu verom i strahom Božijim. U svakom slučaju, nužna je svakidašnja borba sa grehom koji se prikrada kroz sva naša čula : vid, jezik, ukus, miris i dodir; on je kao lopov koji se prikrada i, kao kroz prozore i vrata, provaljuje kroz sva čula.
 


 
Pre nego što čovek vidljivo sagreši, u njemu se odigrava tajno naviranje greha ili neke strasti, neprijateljstva, razvrata, zavisti, neposlušnosti … da se ne bi vidljivo sagrešilo, treba se tajno boriti sa gresima i pobediti ih molitvom i pomoću Božijom. Ako bismo uvek pobeđivali svoje strasti u istom trenutku kada se pojave, onda se one ne bi ni mogle pokazati pred drugima, ne bi uznemiravale i zbunjivale druge ljude i na zemlji bi bio mir.
 


 
Bezvoljno i sa malodušnošću, roptanjem i hulom na Boga, mi podnosimo svirepe patnje svoga srca, ne videći korist koja mora proisteći iz njihovog dobrodušnog, poniznog podnošenja. Mi nećemo da vidimo da je srce naše zadebljalo i da je zaraženo mnogim strastima, da je i gordo, i razvratno,
i zlobno, i lukavo, i privrženo zemnim stvarima, i da ga ne možemo drugačije smiriti, očistiti i učiniti dobrim i pokornim Bogu, osim svirepim, žestokim patnjama, osim velikom teskobom.
 


 
Dođu trenuci kada čovek bude sav od zla i gneva, kada mu zlo kao voda ispuni i potopi dušu i počne se razlivati sve više i više, ako se na vreme ne obuzda iskrenim pokajanjem i najusrdnijom molitvom. Šta se mora učiniti protiv takve poplave? Potrebno je postaviti čvrst bedem na dušu – veru u Boga i snažnu nelicemernu ljubav, koja “ dugo trpi i blagotvorna je …ne srdi se, ne misli na zlo i …nikad ne prestaje“ ( 1.Kor. 13; 4-8 ). A eto, u nama je tako mnogo samoljublja, samougađanja, ljubavi prema bezbrižnosti i zadovoljstvima, a ljubavi prema bližnjem vrlo, vrlo malo : razdire nas egoizam, a egoista – nije hrišćanin; hrišćanin ne traži svoje, već korist za bližnjeg svog.
 


 
Kao što Arapin ne može promeniti svoju crnu kožu u belu, niti ris svoje šareno krzno – tako ni vi ne možete činiti dobro ako ste se navikli na zlo i lukavstvo. Neophodna je svemoguća, blagodatna višnja pomoć.
 


 
Svest o grehovima potamnjuje – mora se rasvetliti; srce i savest tonu u san – moraju se probuditi; volja otupljuje i ne dela u vreme molitve, razmišljanja o Bogu ili sozercanje – mora se izoštriti; ako je lenja mora se podstaći da postane bogougodno delanje na spasenje duše; usta se zatvaraju i ćute – moraju se hrabro otvoriti i govoriti ono što je od koristi; uopšte, treba istovremeno delati svim trima silama duše : umom, srcem i voljom.
 


 
Telo koje se raspinje miri se sa duhom i sa Bogom, dok telo kome se ugađa, koje se hrani obilno i slasno, snažno ratuje protiv našeg duha i Boga i svo se pretvara u gnusobu greha : ono neće ni da se moli i, uopšte, ustaje protiv Boga ( n.pr. hulom ) i od Njega se udaljuje.
 


 
Ako tokom molitve – ili kad nisi na molitvi – đavo bude spoticao tvoju dušu bilo kakvim hulama ili gnusobama, nemoj zbog toga očajavati, već radosno reci u srcu : “ Gospod naš, Isus Hristos je i došao na zemlju da bi očistio ovakve i slične grehe“. Mnogomilostivi je i došao zato da bi nam u ovakvim i sličnim slabostima pomogao; kada sa verom izgovoriš ove reči, tvoje srce će se smiriti istog časa, jer će ga sam Gospod očistiti.
 


 
Kako smo brzi za zlo a koliko oklevamo kada je u pitanju dobro! Iako bih hteo da budem dobar prema neprijatelju, da na delu pokažem svoju dobrotu, i pre nego što postignem da budem dobrog srca, već sam zao, već me plamena strela zlobe sažiže iznutra; hoću da budem trpeljiv, ali i pre nego što stignem da utvrdim svoje srce u trpeljivosti, postajem razdražljiv i netrpeljiv; hoću da budem smiren, ali paklena gordost već je pronašla svoj kutak u meni; hoću da budem blag, ali, kada je potrebno pokazati blagost, ja ispoljavam grubost; hoću da budem prostodušan i iskren, ali lukavstvo i sumnja već nagrizaju moje srce; hoću da budem ozbiljan, pribran i pobožan u služenju Svedržitelju, ali lakomislenost i rasejanost srca već su me preduhitrile; hoću da se oslobodim strasti, da budem uzdržan u jelu i piću, ali kada vidim ukusnu hranu i piće i sednem za sto, moja utroba me, kao roba, odvodi u prijatno sužanjstvo. Ja sam sličan onom paralitičaru koji je trideset i osam godina ležao na svom odru i ma koliko puta da je dolazio na Ovčiju kupelj, u kojoj se iscelio svako ko je ušao prvi u vodu nakon što bi je Anđeo zamutio, “ drugi pre njega silažahu“ ( Jn. 5; 5-7 ). I kada ja, paralizovan gresima svojim, prikupim snagu i siđem u samoga sebe – sa namerom da se pogružim u Boga i postanem bolji – drugi, odnosno greh, pre mene silazi u moje srce i đavo me je već preduhitrio u mom sopstvenom domu, u kupelji moga srca, ne propuštajući me ka izvoru živih voda – ka Gospodu, ne dopuštajući mi da zaronim u očišćujuću kupelj vere, smirenja, suza i skrušenosti srca. Ko će me isceliti? – Jedino Isus Hristos. Kada vidi moju iskrenu i čvrstu želju da se iscelim od duševne paralize i kako se toplo molim za to, On će mi reći : “ Uzmi odar svoj i hodi“ (Jn. 5; 8), a ja ću ustati sa odra paralize srca i poći, tj pobediću – po Njegovoj blagodati – sve strasti i zadobiti svaku vrlinu.
 


 
Ko se odriče postova, taj i sebi i drugima oduzima oružje za borbu sa svojim mnogostrastvenim telom i đavolom, koji naročito kroz naše neuzdržanje imaju moć nad nama, taj i nije vojnik Hristov, jer baca oružje i dobrovoljno se predaje u ropstvo svom slastoljubivom i greholjubivom telu; taj je, naposletku, slep, i ne uviđa odnos između uzroka i posledica ( svojih ) dela.
 


 
Kome je potrebno naše pokajanje – nama ili Gospodu pred kojim se kajemo? Svakako da nije Gospodu, već nama, grešnima, koji smo delom, rečju i mišlju krivi pred Njim i, budući da neprekidno narušavamo svoj savez s Njim, potrebno je i da ga neprestano obnavljamo. Nas čeka užasna i bezgranična nesreća ako raskinemo svoj životodavni, sveti i blaženi savez sa Bogom, bez koga tvar nije u stanju da živi blaženim životom i mora se beskrajno mučiti. Duša je stvorena po obličju Božijem, ali ju je greh unakazio i presazdao po obličju bogootpadnika – đavola, ispunjenog svakim zlom i lukavstvom, zbog čega je i sama postala zla i lukava, pretvorivši se sva u obličje njegovo. Pokajanje koje nam je dato veliki je dar Mnogomilostivog Boga koji duši vraća prvobitnu dobrotu i čini da opet postane obličje i podobije Božije, skida sa nje nakaznost greha i daruje joj prvobitnu lepotu, uvodi je u blaženi savez sa Bogom. Tako i sva tajinstva – nisu nužna Bogu već nama, da bismo ponovo uspostavili i potpomogli naš savez sa Bogom : bogosluženje je neophodno nama, a ne Bogu, kome niko i ništa nije potrebno.
 


 
Sagledati svoje grehe u svoj njihovoj mnoštvenosti i gnusobi – uistinu jeste dar Božiji kojim se nagrađuje usrdna molitva.
 


 
Pokajanje potpomažu : svest, pamćenje, mašta, osećanje, volja. Budući da grešimo svim silama duše, tako i pokajanje mora obuzeti čitavu našu dušu. Pokajanje koje ostaje samo na rečima, bez želje za popravljanjem i bez osećanja skrušenosti, naziva se licemernim. Svest o grehovima potamnjuje i mora se rasvetliti, osećanje zaglušuje, otupljuje, i mora se probuditi; volja slabi, nema snage da učini bilo šta za poboljšanje – mora se prisiliti; “ carstvo se nebesko na silu zadobija“ ( Mt. 11; 12 ). Ispovest mora biti iskrena, duboka i puna.
 


 
Kajati se – znači osećati u srcu laž, bezumlje i krivicu svojih grehova, znači postati svestan da smo njima ražalostili Stvoritelja, Gospoda, Oca i Dobročinitelja, beskrajno svetog i Onoga koji se beskrajno gnuša greha – to znači svom dušom poželeti njihovo popravljanje i iskupljenje.
 


 
Pokajanje mora biti iskreno i potpuno slobodno, a nikako iznuđeno vremenom, običajem ili od strane onoga koji ispoveda.
 


 
Ko se ovde navikne da tokom ispovesti polaže račune za svoj život, njemu neće biti strašno ni da da odgovor na Strašnome sudu Hristovom. To je prvi podsticaj na iskreno pokajanje, a osim toga je i obavezno svake godine. I što god se duže ne pokajemo, tim će biti gore za nas same, jer okovi greha postaju sve teži i time će, dakle, biti sve teže da se polože računi. Drugi podsticaj za ispovest predstavlja spokojstvo : što je iskrenija ispovest, spokojnija će biti duša. Gresi – to su skrivene zmije koje nagrizaju srce čovekovo i čitavo njegovo biće; oni mu ne daju spokoja; neprestano isisavaju njegovo srce; gresi – to je oštro trnje koje neprekidno bode dušu; gresi su duhovna tama.
   
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *