ГРЕГОРИЈАНСКА РЕФОРМА КАО СРЕДСТВО ПАПСКЕ ЕКСПАНЗИЈЕ

Људмила Перепјолкина

ГРЕГОРИЈАНСКА РЕФОРМА КАО
СРЕДСТВО ПАПСКЕ ЕКСПАНЗИЈЕ

 
Повод за „Светигорино“ покретање циклуса чланака на тему православног календара је веома конкретан: у Вековнику/Православном вечитом календару чији је аутор протођакон Љубомир Ранковић, а издавач Глас цркве и БИГЗ), налази се мали предговор са објашњењем смисла издавања такве књижице и неколиким опаскама о старом и новом, тзв. јулијанском и грегоријанском календару, при чему се овај потоњи сматра тачнијим. С обзиром на то да се наша Црква држи старог јулијанског календара „који данас касни за грегоријанским читавих 13 дана, и да ће 2100. год. јулијански календар заостајати за грегоријанским 15 дана“, протођакон Ранковић сматра да би било добро да наша црква прихвати НОВИ КАЛЕНДАР.
Осим наводне астрономске тачности (или – научне објективности) и, можда, у подтексту, универзалне прихваћености новог календара, протођакон Ранковић не наводи никакве друге аргументе за свој став по овом важном питању. Календар је, у сваком случају, рађен пажљиво и занимљиво уређен. Поред календаријума за просте и преступне године у наредном веку, дата су кратка, пролошка житија Светих, упутства за израчунавање датума Васкрса, објашњења Страсне седмице, недеља пре почетка Великог поста, итд.
Међутим, поред чисто црквених, ту су и световни датуми – историјских догађаја и слично. Има и неких сасвим непотребних, нарочито православнима, датума: Дана возача и аутомеханичара Југославије, националних празника САД, дана НИН-а, БОРБЕ… Ту је унет и датум изласка првог Службеног листа нове, комунистичке Југославије (заиста, ником потребно!)… 8. март је, и у Вековнику – Дан жена!!! Протођакон је у календар ставио датум пресељења у вечност совјетског антихришћанског хушкача, песника-пропагандисте Владимира Мајаковског, који се отворено ругао Цркви, живот окончао самоубиством. Али, ту није крај списка самоубица – видимо ту и датум суицида Адолфа Хитлера (у православном Вековнику)! I. мај, светски Дан рада (код комунистичких безбожника главни празник) – и овде је увршћен… Поред датума кад је мајор Гавриловић издао наредбу браниоцима Београда, ту је и датум смрти Толстоја, кога је Православна Црква, због јереси и хуле на Христа, одлучила од Причешћа… Ту су и датуми Дана цвећа, Дана љубазности…
Критеријума за овакав избор, осим површног, секуларистичког доживљаја историје, чини нам се да нема…
Покушаћемо да, с обзиром на чињеницу да је Вековник књижица која ће доспети у јавност, и то са благосдовом надлежног архијереја епархије шабачко-ваљевске, изнесемо неколико размишљања о вредности старог, то јест православног календара који, поред Србске Православне Цркве, користе и Руска Православна Црква (и Московка Патријаршија и Загранична), Грузијска Православна Црква, Света Гора Атонска и Мајка свих Цркава – Јерусалимска Патријаршија, као и читав низ група ревнитеља отачке побожности у областима новокалендарских помесних Цркава. Наравно, међу њима су и ревнитељи не по разуму, који се усуђују да негирају могућност спасења међу православцима новог календара. Ово је опасно, монтанистичко претеривање, и више штети него што користи правом приступу календарском питању…
В.Д.
 


 
Питање Јулијанског календара и на њему засноване православне Пасхалије, која опредјељује ритам живота Православне Цркве веома је сложено и изискује расвјетљавање са астрономске, историјске, богословске и многих других тачака гледишта.
Не постављајући у овом чланку за циљ потанко заустављање на разматрању свеукупности питања скопчаних са јулијанским црквеним календаром, потрудићемо се само да разјаснимо узрок ширења заблуде у вези са јулијанским рачунањем времена.
Свако ко се трудио да објективно схвати суштину календарске реформе папе Гргура XIII не може да се начуди постојаности мита о фамозном научном преимућству грегоријанског календара. Овај мит, који је постао већ неоспориви клише, почива, ипак, на вјештој и псевдонаучној папској пропаганди и прилично незналачкој предрасуди њених добровољних или невољних адепата.
У своме раду посвећеном питању календара, већ смо примијетили да тек малобројни јесу свјесни да са формално-научне тачке гледања грегоријански календар нема никаквих преимућстава над јулијанским, будући да су два календара различна по својим принципима.
Познатоје да се грегоријански календар оријентише према величини тропске или сунчане године, док се јулијански оријентише према величини сидеричке или звездане године. Притом, тропска година, којом су организатори грегоријанске реформе, мјерили своју нову годину, представља величину условну, фиктивну, иако блиску процесима реално доживљаваним на земљи, тј. равнодневници и солстицију.
Напоменимо да је, почев од времена Птолемаја (2. вијек прије Христа) све до позног средњовековља, у астрономији као и у гледању на свијет господарио геоцентрични систем, према коме је непокретна Земља тобоже центар око кога се врте Сунце и друга небеска тијела. Појам тропске године, који је у основи грегоријанског календара, скопчан је са докоперниковском геоцентричном теоријом. Тропска година која има тако 365 дана, 5 часова 48 минута и 46 секунди, јесте вријеме за које Сунце завршава своје умишљено кретање око земље. Ипак свима је познато да није Сунце то које се окреће око Земље, него да се, обрнуто, Земља окреће око Сунца. Зато тропска године не представља реалан временски период, већ фиктивну астрономску величину, која се, уосталом, односи на реалне процесе који се збивају на Земљи, као што су смена (климатских) годишњих доба (прољеће, љето, јесен и зима) и друге природне појаве на нашој планети.
Што се тиче појма сидеричке године, она се заснива на реалној величини, једнакој пуном окретању Земље око Сунца. Дужину сидеричке године чине 365 дана 6 часова 9 минута 9 секунди. Заснивајући се на тој величини, јулијанска година износи 365 дана и 6 часова.
Идеју годишњег окретања земље око Сунца, познату већ астрономима древног Египта, касније су наслиједили питагорејци и она је међу њима била веома раширена. Касније, у III в. прије Христа, ова идеја положила је основе учења старојелинске математике и, посебно, астронома Аристарха са Самоса, који се може сматрати претходником Николе Коперника.
У вријеме стварања јулијанског календара (46.г. пре Христа) теорија Аристархова била је широко позната међу астрономима и учењацима. Зато није чудо што су велики астрономи Созиген Александријски и други творци јулијанског календара у основу јулијанске године ставили период пуног окретања Земље око Сунца. тј. годину сидеричку. Управо та реална астрономска величина и постала је образац јулијанског календара. Неопходно је притом примјетити да би тропска (сунчева) година оријентисана на ритмове пре свега у вези за Земљом, док је сидеричка оријентисана на ритмове у вези са Козмосом у цјелини. У том смислу грегоријански календар је у својој основи геоцвнтричан, а јулијански козмоцентричан.
Што се тиче астрономске тачности о којој тако воле да говоре присталице грегоријанског календара, неопходно је обратити пажњу на то да ће за 25 765 тропских година он да се удаљи од сидеричког за читаву годину. Зато сва астрономска а такође и историјска хронолошка истраживања, која се односе на велике периоде, спроводе по јулијанском а не по грегоријанском календару.
Ето због чега се многи истраживачи баве питањем зашто је Риму уопште била потребна реформа календара, са каквим циљем је папство пошло у раскид са вјековима освештаном црквеном традицијом? Могу се наћи многа објашњења за овај корак папе Гргура XIII. Ту је и жеља за влашћу и тежња да се уздигне над другим вјероисповиједањима, а такође и покушај да се учврсти ауторитет папства, пољуљан послије реформације и вјерских ратова (Jbiol., с. 232).
Осим тога недоумице изазива и то што су реформатори јулијанског календара почели да своју нову годину уодношавају са тропском годином. Чиме се то може објаснити? „Све се објашњава веома, веома прозаично“, каже аутор једног интересантног чланка, посвећеног тој теми, „папа Гргур XIII и његова околина ангажована у раду на календару били су доследни приврженици Птоломајевог система козмоса а то значи да је тропска година за њих била не условна астрономска величина, већ изворно, реално вријеме за које се Сунце окреће око непокретне земље (Генадиј Могиљевцев, Грегоријанска реформа календара, Отизна, N08 1991, с. 35). За иницијаторе грегоријанске реформе сидеричка година напросто није постојала! Штавише, и сама констатација те астрономске чињенице и њено признање Рим је прогласио за јерес, која је повлачила за собом нимало теоретске забране -довољно је сјетити се трагичних судбина Ђордана Бруна и Галилео Галилеја (Ibid., с. 35).
Пажњу завређује и чињеница да су многи истакнути савременици папе Гргура XIII и међу њима таквих знаменитих научника какви су хронолог Ј. Скалигер, математичар Целзије, астроном Јосиф Витаније и Местлин (учитеља великих учењака Кеплера и Галилеја), негативно одговорили на пројекат реформе календара у припреми. Пројекат реформе оцијенили су као бесмислен и многи университети Европе, међу њима и онај у Бечу, као и Сорбона.
Са своје стране, творци грегоријанског календара и међу њима моћни језуита – математичар Кристифор Кловиј – удаљили су од учешћа у реформи све истакнуте астрономе и хронологе онога доба, који су на овај или онај начин изразили своју несагласност са новотаријом која се припремала. Таква политика Рима имала је за последицу то да се око иницијатора реформе календара окупили људи са површним сазнањима љубитеља астрономије, почевши од Клавија који се користио нетачним астрономским таблицама (према којима се са неповјерењем односио Местлин и други истакнути учењаци) и завршивши са љекарем Лилијем, који је смислио 300 000 – годишњи циклус. То „откриће“ изазивало је велику бруку, и никада и није било објављено, показавши се нетачним.
Мало ко је данас свјестан тога да је тада „грегоријанска реформа носила провинцијални и жалосни карактер“(Ibid.).
Познато је да је у своје вријеме и велики Коперник одбио да учествује у припреми реформе календара, започете још 1514. на Латеранском сабору. А потом, четрдесет година послије своје смрти, која је услиједила 1543., Коперник је постао „безгласни, али врло опасни противник неумјесног календарског подухвата из 1582., подривајући у коријену тако широко рекламирану научност грегоријанског календара. Та, ако се Сунце стварно не окреће око Земље, већ је ствар обрнута, тропска година уопште није обавезан образац за грађанску годину, што ће под већу сумњу ставити нетачност јулијанске године,
Коперниково учење пријетило је да разобличи псевдонаучност (лажнонаучност) и зато није случајно што је 161б.г. папа Павле V осудио идеје Коперника као противуречне Светоме Писму. Књига Коперникова „О окретању небеских сфера“ у којој је он изложио своју теорију, билаје забрањена папским декретом од 5. марта 1616. „ради избегнућа употребе сличнога учења на штету католичке истине“.
Све ове чињенице дају основу да се говори о ретроградности твораца григоријанске реформе, чијаје једна последица био покушај да се „заустави, ако не сасвим спријечи развитак коперниканских идеја у тадашњој Европи (Ibid.).“
Папски емисари, желећи да учврсте ауторитет пољуљан у вријеме реформације лутеранског римског престола, а такође и борећи се за сфере утицаја, на све су начине ширили свој календар, издајући га за нешто несумњиво „научно“. Треба отворено рећи да је у то вријеме умовима људским завладали рационализам заједно са језуитском пропагандом учинио своје: календар папе Гргура XIII упркос свему стекао је репутацију прогресивног и дакле неоспоривог рачунања времена.
Тежња за влашћу увијек је повеана са тежњом за влашћу над временом. Историја зна за многе примјере „освајања“ такве власти: од ближих нам историјских догађаја можемо навести Француску револуцију са њеним термидором. Јачајући свој примат и светски значај свој, Рим је пошао „против научне очигледности, против предања и канона Цркве. Наше страсти приморавају на сагињање разум, логику, знање. То се по својој вјероватноћи, дешава не само са појединцима него и са цијелим друштвом, народом и чак поједином помјесном Црквом и културом у цјелини.(Архиеп. Виталии – нине Митрополит Первоиерарх Русскои Православнои Церкви за границеи – и предговор канадском издању књиге А.И. Зелинскога Конструктивние принципи древнерусского календара, Монтреал, 1984, ц. 6-7).
Организована друштвено-политича сила папства успјела је да наметне свој календар практично свим земљама свијета, али то још не говори о његовој непогријешивости и пожељности. „Није у сили Бог него у истини“, рекао је благовјернима кнез Алексндар Невски.
Проблем рачунања времена, изазван грегоријанском реформом до овога времена остаје неријешен. Ето, већ више од четири вијека не престају раздори и несугласице у погледу поретка литургијског живота, који су појачали отцијепљеност Запада од Цркве. Прихватање у најновије вријеме „исправљеног јулијанског календара“ од стране неких аутокефалних Цркава довело је до унутарцрквених потреса.
Православна Пасхалија састављена је с обзиром на редослед новозавјетних догађаја који се тичу посљедњих дана земног живота Господа Исуса Христа и који су били скопчани са лунарном годином. У години Крсне Смрти Христа Господа јеврејска пасха падала је у петак и суботу. У петак 14. нисана (који, као и данас, по црквеном рачунању почиње у четвртак увече) Спаситељ
је био разапет. У суботу је био у гробу а у рано јутро у недјељу је васкрсао. Отуда су догађаји Страдања, Смрти и Васкрсења Господњег нераскидиво везани са јудејском пасхом која се равна према мјесечевим мијенама. И већ од V в. Хришћанства ушло је у обичај да се Св. Пасха послије пасхе јудејске. То је било овјековјечено од стране свих Апостола, који су почели да се празнује хришћанске пасхе након јудејске.
Измена редоследа догађаја о којима нам говори Јеванђеље значи – њихово извртање. Мистички, новозавјетна Пасха (Празник Васкрса) символизује замјену старозавјетног Жртвоприношења јагњета искупљујућом Жртвом Спаситеља нашега Господа Исуса Христа – Јагњета, Које је узело на Себе гријехе свијета (Јн. 1,29). Ако се из чисто астрономских разлога у раној Цркви понекад дешавало да се подударе Пасха Цркве Христове и пасха синагогална, потпуно је неприхватљиво да Света Пасха претходи јеврејској. Ипак, само у периоду од 1851. до 1950. следбеници грегоријанског календара празновали су Пасху (Васкрс) 15 пута прије Јевреја и више пута заједно са њима, нпр. 1. априла 1823.Г., 17.априла 1927., 18. априла 1954., 19. априла 1981.
Присталице грегоријанског календара, светкујући Свету Пасху прије Јеврејске или заједно са. њима, нарушавају један од основих канона Цркве. Они потпуно пренебрегавају Седмо апостолско правило, одредбу Никејскрг Сабора и прво правило Антиохијског помјесног сабора.
318. Светих Отаца Васељенског Сабора у Никеји (год. 325.) прихватило је одлуку о Пасхи, која забрањује да се она празнује са Јудејима, на што указује и јасно позивање 1. правила Антиохијског Сабора:
„Сви који се усуђују да наруше уредбу светог и великог Сабора који је одржан у Никеји,… у вези са светим празником спасоносне Пасхе, да буду одлучени од општења (заједнице) и одбачени од Цркве… Ако се и неко од предстојатеља Цркве, епископа или презвитер вли ђакон послије те одлуке дрзне да развраћује људе и узмућује Цркву те се са Јудејима усуди да слави Пасху, таквога Свети Сабор одсад осуђује да буде туђ Цркви ‘ јер не само да је починио кривицу гријеха за самога себе,него и кривицу растројења и развраћања миогих људи,Сабор не само да такве разријешава од свештенослужења него и све оне који се усуђују да буду у заједници са њима, до њиховог свргавања из свештенства. Свргнути, пак, лишавају се и спољашње части, у којој су удјела имали по св. правилу и Божијем свештенству“(Дела Васељенских Сабора, руски превод, Казан 1887, т. I с. 76, док. 16.)
Јулијанског црквеног календара чврсто се држи Руска Православна Црква (у Русији и за границом), манастири Свете Горе Атонске, а такође и Православна Црква Јерусалимска, Грузинска, Српска и сви ревнитељи светоотачких завјета, који упркос многим притисцима одбијају да прихвате нови календар.
Познати руски научник, проф. В.В. Болотов, чије је саопштење опредијелио одлуку Комисије за питање реформе календара у Русији, која је препоручила чување јулијанског календара, овако се изјаснио о томе питању: „Ја, као и раније, остајем одлучан поштовалац јулијанског календара. Његова изузетна једноставност јесте његова научна предност пред свим „исправљеним“ календарима. Мислим да се културна мисија Русије по том питању састоји у томе да још неколико стољећа одржи у животу јулијански календар и да тиме олакша западним народима повратак са никоме потребне грегоријанске реформе на неискварени стари календар“ (Проф. В.В. Болотов, Особое мнение члена комисии, Журнал 8-заседани Комисии по вопросу о реформе календара 21. II 1900, Русское астрономическо обшество, с. 34).
Јулијански календар, који има унутарњу цикличност, садржану у самој његовој природи, за разлику од грегоријанског „вечно“ је важећи. Православна Црква, чувајући вјековима освештани јулијански календар, наложен јој од Светих Отаца, показала се неподвластивом за пролазное лажи псевдонаучног новотарења. Није случајно што се њено вријеме налази у хармонији са козмичким- законима природног времена и биокалендаром.
Вриједности јулијанског календара све више привлаче пажњу истраживача, који претпоставају да ће „хипотетички календар будућности изгледати као јулијански календар“ (поменути рад Г. Могилевцева,стр. 36) – захваљујући томе што је веома јасно повезано са пулсацијом козмичких часова, будући да је својом временском дужином врло близак (365 дана, 6 часова) двема за Земљу основним астрономским величинама -години тропској (365 дана 5 часова 48 минута 46 секунди) и сидеричкој (365 дана 6 часова 9 минута 9 секунди). Та чињеница утолико је важнија што се биоритмичке прилике на земљи опредељују управо ове двије астрономске године.
Осим тога јулијански календар, који је више од 1500 година опредјељивао ритам живота народа Европе, дјелимично је забиљежен и у генетским структурама човјечанства. Према многобројним научним експериментима посљедњих година извршеним над биолошким објектима различитог нивоа, жива материја и заједно са њом човјек јесу – осјетљиви на најмања колебања геомагнетног поља, причему показатељи земљиног магнетизма имају врло јасну периодичност, повезану са равнодневицом и солстицијем. „Човјек заједно са свим живим вибрира у такту колебања физичких поља козмичке природе. Те вибрације будући у вези са сталним колебањима тачке равнодневице, у грегоријанском календару немају правилну периодичност, а са вибрацијама је скопчан неиспитани но несумњиво постојећи, терапевтски ефекат“ (Могилевцев, с. 436).
Грегоријански календар, према коме живи савремено човјечанство, намеће неправилан и акозмички ритам. Зато је сасвим схвативо да их он, будући да не одговара биочасовима и биокалендару који се током врло дугога времена изграђени код човјека, можда баш ремети.
Заслужује пажњу и чињеница да се, према
мишљењу В.И. Вернадског, ноосфера Земље стварала – и, очито ће се и убудуће стварати, у ритму јулијанског календара. Зато, је „важно за човјечанство да не поремети то умногоме уникално јединство“ (Ibid.)
Римски трон, иступивши из Васељенске Цркве, удаљио се од васељенске истине: папство, намећући свој поглед на свијет, заснован на геоцентризму, није разумевало метафизичку страну тога питања. Земља, као мјесто Боговаплоћења, и у самој ствари јесте средиште козмоса, али центар не астрономски већ духовни.
Вријеме је такође творевина Божија. Господ савршава освећење твари која се причешћује Његовим небеским животом. Зато је могуће говорити о Црквеном, јулијанском календару као о икони тог освећеног времена. Профанизација тог Црквеног календара представља покушај светогрдног оскврњења светиње.
Црква Христова сједињује времено и вјечно. То се, прије свега, остварује у Светој Тајни Евхаристије. Пребивајући у времену Црква реалним Присуством Христовим преображава вријеме, као што преображава и свијет. Што се тиче разногласја и различитих мнења поводом јулијанског календара, чини нам се да је аргумент по преимућству – силазак благодатног огња на Гроб Господњи, чудо које се пред многим хиљадама окупљених покловика збива ва Велику Суботу по јулијанском календару. У томе видимо мистичко освећење те 2000-годишње иконе времена.
 


 
У закључку је неопходно примијетити да је о томе за Цркву веома важном питању Православне Пасхалије и јулијанског календара посвећен велики број радова. Ограничићемо се на набрајање само неких од њих:

  • Иеромонах Матеа Властарић „Алфавитнал Синтафма“ (Канонитчески сборник XIV в.) изд. Таврилескали Губернскај Типографил, Симферопол 1892-г. (превод са грчког)
  • Д.Ф. Голубннскнй „О Пасхе и Юлианском календаре“, Богословскнй Вестннк, Но4,1892, с. 73-88.
  • Д.Ф. Голубннский „Вопрос об уравнении гражденского года с астрономнческим“ М. 1899.
  • Е.А. Предтеченскнй „Церковно времячнсленне н крнтмческнй обзор сувдествуюших правил определения Пасхи“, Сант Петер. 1900,1892.
  • М.М. Соколов, „О соединении восточной й Западной Церквн, Санкт Петер. 1911.
  • Д.А. Лебедев, „Календар й Пасхална“, Москва 1924.
  • Н.Н. Глубоковский 0 реформе календаря „Православни Миссионар“, Н0 5-6, Пловдив 1943 (на бугарском)
  • А.М. Георгневский, „О церковном календаре“ нзд. Московнои Патрнархии, Москва 1948.
  • Андреи Николаевич Зелннский „Конструктнвные принципы древнерусского календаря у к. Контексть, Академии наук СССР, Москва, 1978. В. такође рад истог аутора „Освяшенное время“ Вестннк Русского Западно-Европиского Экзарната, Н0 113, Парнж, 1983, с. 209-205.
  • Л. Перепелкина „Юлиянскнй календарь – 1000-лет-ная икона времении на русн“, Православны пут за 1998, Типогр. прем Мова Почаевского, Св. Троицкий Манастырь, джорданвилль Н. Ю. 1989, с. 113-144.
  • Геннадий Могилевцев „Григорииска рефорна календаря“ Отчизна, Н0 8, Москва, 1991, с. 33-36 (баца ново светло на питање календара)

 

преузето из магазина митрополије Црногорско-приморске „СВЕТИГОРА“

   

Коментарисање није више омогућено.