Питање:
Помаже Бог. Моје питање гласи: којe су границе толеранције и хришћанске смерности? Када је дозвољено јасно и гласно изнети свој став, па чак и критиковати а да то не буде “видиш трн у оку свога брата а балван у свом не видиш”? Конкретно рецимо мислим на теме хомосексуалности, наркоманије, непоштено зарађеног новца; људе који у нашем присуству говоре ружно о цркви и свештеним лицима, особе које планирају чедоморство (типа: “ако затрудним, абортираћу”) , особе које отворено говоре о прељуби својих партнера… Да ли треба поштовати њихов став (мишљење, понашање) и оћутати или рећи нешто? Искрено захвална!
Maja
Одговор:
Бог ти помого Мајо, За те људе које си навела и који очигледно себи не желе добро, пошто размишљају на тај начин, Св. теофан затворник каже: “Њих треба жалити и молити се за њих. Потребно је желети да они спознају истину, и треба тражити повољан тренутак да им се то каже”. Њихов став никако не треба поштовати јер ово што они раде или планирају да ураде је за сваку осуду. Треба водити рачуна како их разобличавати. Св. Исак Сиријин каже: ” пријатељ или брат који критикује ближњега тајно (насамо) МУДРИ ЈЕ ЛЕКАР, а онај који то ради пред очима многих је КУДИЛАЦ”. Бићеш у незгодној ситуацији кад им скренеш пажњу, почеће гласно да нападају истину о којој им ти причаш, ти им тад благо али неодступно пружај отпор и посведочи истину, али таман толико да их уразумиш и то је доста. Све преко тога, биће ти узалуд потрошено време. Нека ти Господ подари снаге да им помогнеш да се врате на прави пут, пут Христов. С поштовањем
о. Драган
