Граница дуготрпљења и праштања

Питање:
Помаже Бог часни оци! Ако можете да ми одговорите на једно питање које тишти, како мене, тако и многе људе из мог окружења. Наиме, Богу је мило и Он нам је заповедио да ако брат наш згреши седамдесет седам пута, ми толико пута и опростимо. То је у реду, али исто тако Бог не воли да ми будемо слуге људима у смислу да нас неко угњетава и злоставља (било физички, било психички, материјално користи, или шта слично) у овом свету. Не верујем да Бог воли да ћутимо док ти исти којима праштамо свесно и намерно то злоупотребљавају, при том не заустављајући се у томе, већ напротив, усавршавајући начин сплектарења, претварања и слично. При том дајући себи толику слободу у опхођењу према вама да останете запањени. Питање је како да знамо где је та граница дуготрпљења и праштања? Заправо, да ли је хришћански разобличити лицемерје, лажи, интриге и сл. на лицу места или „сакрити грех брата свога“ а у себи роптати јер си на измаку снаге и непрестано се осећаш као неко кога доживљавају као дежурну луду, јер ти ниво духовности није доживео еволуцију и омогућио ти да без роптања прихватиш све и акумулираш снагу да наставиш да их прихваташ радујући се? У напред захвална у Христу
Н.Н


Одговор:
Драга, Добро, Бог не воли да будемо угњетавани јер је угњетавање противприродно Његовој замисли о нама. Угњетавање долази од слуга силама зла, које га оваплоћавају и проводе у овај свет. Бог то не воли, и Њему није потребно ничије страдање, зарад неке Његове сатисфакције. Чак се у питање тог Његовог «умилостивења», јер је «љут», и савремено богословље заплело и тешко се одмрсује.
Постављате ми тешко питање. Најбоље је да имитирамо Христа, и да се молимо да нас мимоиђе та чаша, али опет, како је воља Његова. Ми нисмо створени за страдање тако да имамо право да тражимо да се њега избавимо; опет, без састрадања Христу, и саделатности Његовом пројкету нашег спасења, ми немамо његовог удела. «Чашу коју Он пије» по његовим речима можемо и ми пити, и она ће нас СИГУРНО одвести у вечно заједничарење са Њим.
Опет, релативно је питање да ли «Бог воли» да ми ћутимо? Ћутао је и Он на клевете, на пљување, на тучу, на могућност да се ослободи страдања пред оним Пилатом. Опет, ако је реч о ћутању пред нечијим грехом то је још комлексније. Сигурно је да треба да се избавимо прелести да смо ми неки судија, и још «праведни», па да дрзнемо да узимамо Божији посао у наше руке. Најбоље је да се опомене, једанпут или двапут, и после да се ућути и пређе на молитву за њих. Молите се и за непријатеље своје – Господ нама заповеда. Е то су виши идеали, и тешки, као и окретање оног образа на сваку неправду. То би могли да примените и у овој вашој дилеми.
Где је граница дуготрпљења и праштања? Неће вам се свидети мој одговор. А он је ралност наше вере, узвишене и велике. Седам пута седамдесет седам, што значи бесконачно. Нема лимита нашем човекољубљу и опраштању, јер само, како ми «праштано дужницима нашим» тако ће нам и Он «опростити дугове наше».
Треба посаветовати али и не из тога започети свађу, а ако не иде, једноставно се клоните тих људи или средине која вам намеће оваква искушења. Лицемерије, лажи и интриге можете једино успешно да разобличите духовном кротошћу, да се њоме посраме, а сваком другом методом доћи ћете до свађе и сами ући у исте. Никако не смете себи да дозволите да будете судија, јер Неком Другом крадете праведни тај посао.
Одговор је да у исто време је лако и тешко бити хришћанин. По позиву лако али по том светом искуству нашег имена врло, врло тешко.
У Христу ваш
oЉубо

Један коментар

  1. Оче, Љубо, кажете да Богу не треба наше страдање. То не разумем. Мученици страдају Христа ради, kaко пише Пролог. Разумео бих да човек страда себе ради да би се очистио од греха и изашао пред Господа чист. Нека ми Господ опрости и памет просветли.

Оставите одговор на Мирољуб Откажи

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *