ГРАД У ОГЊУ

Архиепископ Јован (Шаховској)

ГРАД
У
ОГЊУ

 

…А жена коју си видио јест велики град,
који царује над царевима земаљскима…
И Бог се опомену неправде њезине…
Откр. 17:18; 18:5.
 
Историја је за нас – пророк и апостол. Али ми често хоћемо да се од ње сакријемо у својим свакодневним животним и политичким пословима и бригама. А требали бисмо увијек да се загледамо у појаве којих смо постали свједоци у отсјечку времена које нам је додијељено, и да сакупљамо све што представља суштину историјског процеса. У знацима и симболима сваког времена открива се Слово, које се нама обраћа. Само ради Његовог торжества се човјеку даје живот, а човјечанству историја.
Вријеме мога пастирског служења у Европи је протицало у бурама које су биле обухватиле Земљу… Приближно годину дана прије доласка Хитлера на власт, у фебруару 1932. године, из Париза сам био послан у Свето-Владимирску парохију у Берлину… И са берлинским мојим стадом сам преживио све што је преживјела Њемачка, од успона нацизма, до слома његовог… Било је то оно искушење, о којем говори апостол Петар: “Љубљени! Не чудите се огњеном искушењу које се на вас шаље да се испитате, и не мислите да вам се дешава нешто ново и необично, него се радујте што учествујете у Христовим страдањима, да се и у јављању славе Његове обрадујете и прославите… Само гледајте да ко од вас не пострада као убица, или као лопов, или као зликовац, или као онај који посеже за туђим” (1 Пет. 4:12-13,15). То су биле године многих, и по својем карактеру, и по својем значењу, страдања људи.
Вријеме рата није у свијет дошло неочекивано. Превише је јака била напетост предратних година; сви су се спремали за рат, и питање је било само у томе – у којој је мјери Запад спреман да сам себе разруши. Два материјализма, Смеђи и Црвени, стајала су један насупрот другог и, потписавши пакт, бринула сваки своју бригу, од којих ни једна ништа заједничког са миром човјечанства није имала. И над једним, и над другим, и над многим – извршио се Божији Суд. Он је почео 22. јуна 1941. године, на Дан Свих Светих, у Земљи Руској засијавших.
Управо на тај дан, тако тијесно спрегнут са даном васкрсења, десило се муњевито анулирање пакта двају у историји најизразитијих антихришћанских сила. Тада се код многих појавила нада да ће се као посљедица започете грмљавине на Истоку појавити могућност отворене слободне ријечи о Богу у Русији, и тиме остварити повратак Богу многих од Њега отпалих душа.
Руска емиграција, која је више од двадесет година тако жудила да се сретне са отаџбином, била је тих дана потпуно потресена, замрла је. Догађаје који су наступили руски су људи доживљавали на разним дубинама и на њих гледали из разних углова, али – сви су својој земљи хтјели блага, сви су очекивали њено спасење… Био је, наравно, присутан и елемент људске ограничености, узбуђености и несналажења у свим тим чежњама и надањима људским. Није могло да не буде и грешака. Али у нади на коначни тријумф Божије правде грешке није било ни код кога, ма ко то био и ма како гледао у путеве историје. Нада у Бога је само у безграничности истинита. И тиме је истинитија, што је безграничнија… Путеви Промисла откривали су се у процесу одвијања самих догађаја… Наш сусрет са Русијом се остварио, али не онако како смо ми мислили; све се одиграло много дубље и много више метафизично него што смо ми могли и да претпоставимо.
Почетком четрдесетих година Руска Црква у Русији је била пред својим потпуним уништењем… И – сви су видјели како у огњу и грмљавини почиње њено васкрсење. Црква је устала, подигла се, усред муња које су се спуштале на царство себе боготворећег, демонског материјализма.
Судар двају материјалистичких идеологија је био појава много сложенија и дубља, него што је у свијету толико уобичајено национално противоборство народа. Ствар ту није била у борби “Њемачке” против “Русије”, или “национал-социјализма” против “марксизма”, него у јединственом Божијем Суду над двјема лажерелигијама, лажемесијанствима човјечанства, толико различитим и толико истовјетним у својем устанку против Духа Божијег… Гријех нациста – уздизање плоти и крви над Духом Божијим – био је једнак гријеху материјалиста, који су над Духом Божијим уздизали материју. И један и други је био гријех против Духа Светога.
Ратови људи увијек су посљедица њиховог заједничког рата против Бога. Признавање да источник живота није Творац, него безлична материја, може постати узрок још већег самоуништења човјечанства… Древни људи су били много суптилнији када је била у питању та пнеуматолошка реалност; они су јасније видјели посљедице гријеха. Наступање недаћа било је праћено таласима покајања у народима. Задатак истинитих народних вождова био је да указују људима на Божији Закон који су они погазили.
Допуштање рата као екстремно изражене слике смртности и ефемерности овога свијета људима мора олакшати вјеру у вишу реалност постојања, у реалну специфичну тежину духовних вриједности. Али људи се сво вријеме сакривају од дубина својег живота, они сво вријеме бјеже од Лица Божијег. Не видећи главног смисла историје, они себи изабирају учитеље који им “чешу слух” (2 Тим. 4:3), и у свијету се рађају све нови облици прометејске дрскости и вавилонског кулоградитељства.
Људима је тешко да осазнају сву погубност чак и најмањег свог супротстављања Богу, самоубиственост чак и најмање своје мисли уперене против Творца. Најкрвавији од свих ратова у историји био је и посљедица највећег човјековог обоготворења самог себе и материје… Ратови уопште и никада нису посљедице “судбине” и “случаја”. Као свака болест, земљотрес, поплава, социјална катастрофа, и рат јесте екстериторизација[1] сакривених моралних реалности, обнаживање духовних коријена човјечанства. Ново приближавање људи Богу, ближњему и својем спасењу ниче приликом сламања човјечије гордости. Човјек тада почиње да осазнаје сву своју, без Бога, малост, беспомоћност и ништавност.
У једном рјечнику, недавно у Москви издатом, ријеч гријех је обиљежена као “застарјела”… Да, људи свих народа и времена би хтјели ту ријеч да учине “застарјелом”. Али порицање гријеха је старо колико и сам гријех. А ријеч Христова “за гријех, и за правду, и за суд” (Јн. 16:8) стоји и даље исто тако грозно и судбоносно у историји човјечанства. Њоме се суди живот.
Максимилијан Волошин је на почетку револуције, позивајући на револуцију Духа, рекао:
Ми ли смо ти који ће тумачити замисли Господње?
Све ћемо појмити, све ћемо поднијети, љубећи –
Врели вјетре поларних паклова,
Божији бичу – поздрављам те.
 
А 23. новембра 1917. године, у пјесми “Свијет” он је пророчански предосјетио путеве који се појмити могу само из пнеуматолошке реалности свијета:
О, Господе, отвори, расточи,
Пошаљи на нас огањ, чиреве и бичеве,
Нијемце са Запада, Монголе са Истока,
Одај нас у ропство поново и заувијек,
Да бисмо искупили, смирено и дубоко,
Јудин гријех до Страшног Суда!
 
У својој књизи “Доктор Живаго” Борис Пастернак овако говори о првим данима рата 1941. године: “…рат се јавио као бура која чисти, као струја свјежег ваздуха, као дах избављења“.
На Дан Свих Светих, у Земљи Руској засијавших, Њемачка, која је кроз Европу прошла у шуму својих побједа, не завршивши своју побједу на Западу, одједном – бацила се, буквално у опсједнутости нечим, на испуњење дјела које и није било човјечанско, него апокалиптичко. Псеудохришћанство Европе већ је у огњу рата примило “мјеру своју”; а у том тренутку су се те идеје и силе материјализма и тоталитаризма, које су боготвориле саме себе и исмијавале се над сваком светињом, призивале да једна другу доведу до огњеног умаљења. Гром као да је пукао унутар самог грома рата. И – почело је узајамно сламање двају у историји најекстремнијих сила антихришћанства… Европа је истог тренутка схватила да се остварило чудесно њено спасење. Оно је постало и прозрење и спасење у Богу и за многе душе. Њемачка, која је боготворила своју плот и своју крв, почела је да кали своју плот и да пролива своју крв за духовно спасење – и своје, и Европе, и руског народа. Дај крв и прими Дух!
 
Метаисторичку дубину тог чина нису сви могли да схвате. Сила религиозног поимања историје открила се, пак, у ријечима првојерарха Руске Цркве, митрополита Московског Сергија. Кроз сву своју свезаност и прикривеност својих ријечи он је изразио религиозну истину и наду да ће огњено искушење, које је почело знамења пуног Дана када се помињу Сви Свети Земље Руске, мора се сматрати почетком духовног спасења свих народа у Богу… Кроз огањ сламе која гори почело је да се чисти и открива злато. И на Западу и на Истоку.
Посланицу митрополита Сергија је оваквим ријечима објаснио прот. А.П. Смирнов 22. децембра 1941. године у Казанском Патријаршијском сабору града Уљановска.
“…22. јуна 1941. године наша прекрасна отаџбина обукла се у трнови вијенац… Наш првосветитељ блажени митрополит Сергиј у својој ријечи поводом рата указује да она не доноси само недаће, него и корист; она освјежава ваздух и изгања сваке мијазме[2]. Владика митрополит је изразио жељу да ратна грмљавина послужи оздрављењу атмосфере духовне: да она са собом однесе све мијазме које са собом доносе трулеж и распадање… и т.д. Браћо и сестре, гледајући на Родоначелника и Са-вршитеља вјере наше Господа Исуса Христа, ми молимо Оца нашега Небеског… Са свим својим гријесима бацамо се у безгранични океан Твојег неизреченог милосрђа! Нека смо ми и разгнијевили Твоју благост, и нека су се непријатељи наши јавили, по Твојој вољи, као нека жезла гнијева и бич негодовања Твојега на нас, за гријехе наше, као што су древни Асирци били казна за Израел. Али Ти, Сам, Господе, устима Својег пророка Исаије говориш: “… Када ратом казним људе Моје, исправићу их. О, тешко тада жезлу том, тешко Асирцима: све њих, непотребно оружје, бацићу у огањ да сагоре…” Ми ћемо вјеровати да ће послије дана страдања за правду доћи и дан васкрсења те правде у нашој земљи и у цијелом свијету” (зборник: “Истина о религији у Русији”. Москва, 1942. г.)… Руска Црква је рекла народу о покајању. У центар свог обраћања народу она није поставила празне људске ријечи, него ријеч о човјечијем гријеху пред Богом, о Божијој Правди и Истини.
Израз те вјере, тих нада били су сами догађаји. Руски народ је поново отворено почео да зове ка Богу, и атеистички духови, те апокалиптичке “жабе” (Откр. 16:13), устукнуле су пред вјером народа. Почели су да се отварају храмови на руској земљи… Демонска агресија се зауставила, почела да се распршује, ишчезава…
“Свемирни савез безбожника” био је распуштен. Партијски материјализам, који је као кошпица сједио у оку руског човјека, престао је да буде видљив… Десило се тако – да су се сами прогонитељи Цркве, упркос својој вољи, потчињавали вољи Божијој; они су чак почели и да помажу вјерницима у отварању оскрнављених храмова, позивали су на служење пастире, враћали их из прогонства и концентрационих логора… Свемирни поклич безбожништва – “Интернацинала” – престао је тих дана да буде химна руског народа. И – “на Велику Суботу, 4. априла 1942. године, у 6 часова ујутро, московски радио-програм је, неочекивано за свих, почео са саопштењем указа команданта Москве, којим се дозвољава слободно кретање по Москви ноћу петог априла… Одушевљењу Московљана, задовољених у својим најзавјетнијим чежњама (курсив мој. – Е. Ј.), није било краја” (види: “Истина о религији у Русији”, стр. 216. Москва).
Ствар није у мотивима и прорачунима антирелигиозника, који су због својих циљева дозволили препород религиозних осјећања у народу за вријеме рата. Њихови поступци јесу, наравно, били утилитарни, егоистични; али ни фараон није из високих идеалистичких побуда отпустио ономад јевреје из Египта; није то важно, него је важно да и над Египтом, и над Израелом, и над Русијом, и над читавим свијетом стоји Рука Божија. И, ако побједа људи није увијек и побједа Божија, – сваки пораз људи јесте увијек Божија – спаситељна за све – побједа, “усред љета Васкрс”.
 

* * *
 
Берлинска парохија св.кн. Владимира је много тога имала да преживи за вријеме и прије рата. Свих тих година су прављени покушаји да нас отргну од нашег архипастира, митрополита Евлогија, егзарха Руских Православних Западно-Европских Цркви. Руски национал-социјалисти и њемачке власти Трећег рајха, признавши другу црквену јурисдикцију за официјелну Православну Цркву у Њемачкој, хтјели су да тој јурисдикцији потчине и све православне у тој земљи… Од девет парохија Њемачког Благочинија[3] којима је управљао митрополит Евлогије, шест њих је тада, уз помоћ нацистичких руских организација, Kultusministerium-а и гестапоа, упркос свим законима, насилно отргнуто од Западно-Европског Егзархата и предано, са свом имовином, на управљање “Епархији Берлинској и Њемачкој”… Као Благочини Цркве Егзархата у Њемачкој, ја сам био непосредни свједок свему овом.[4]
У границама природне хришћанске лојалности према грађанској власти земље у којој смо живјели (велики дио наших парохијана је био њен поданик), ми, пастири и мирјани Руског Западно-Европског Егзархата, потчињеног Патријарху Константинопољском, кроз све тешкоће тих година смо проносили вјерност својим архипастирима и својој црквеној свијести. У храмовима Њемачке ми смо се молили за ту земљу и њен народ – али без помињања “фирера народа германског” (тим прије га нисмо именовали ни “богољубивим” ни “христољубивим”).
Руске политичке организације, које су себе везале за идеје национал-социјализма и за свој грб изабрале кукасти крст, подвргавале су Свето-Владимирску парохију у Берлину непрестаним нападима и тајним потказивањима, због којих су нас, пастире парохије, свако мало позивали на саслушање у гестапо. У берлинском Kultusministerum-у не једном су нас наговарали да напустимо нашег архипастира, који је живио у Француској, и да пређемо у Епархију, за коју је пред рат (уз помоћ Пруског министарства финансија и градске владе) у Берлину био изграђен катедрални сабор… Библијска и светоотачка вјера наша је искључивала сваку могућност благосиљања било каквих паганских покрета, који су само покушавали да искористе Цркву за своје циљеве. Ми смо указивали на нехришћански карактер њихове идеологије… Хиљаде људи, који су тада живјели у Берлину, а данас су расијани по свијету, били су свједоци и учесници те борбе, која је започета тридесетих година у Њемачкој. То је била борба за суштину Христове вјере.
Из текста једне проповиједи који се сачувао до наших дана – “На Воздвижење Крста“, произнесене у Берлину 14/27 септембра 1935. године у храму св. Владимира могу се навести овакве ријечи, које објашњавају осјећања тог времена: “…Недалеко од храма наша молитвена општина била је подвргнута увредама од стране оних који су од нас само благо имали. Понижавали су нас и блатили због тога што против зла ми не држимо оружје глинено, већ огњено; што против оних који у руском народу насађују безбожништво ми обнажујемо серафимов мач молитве и покајања, за себе и за браћу нашу; што, не дајући ни шарене паре за метежне ријечи и осјећања мржње, чувамо вјеру и тврдост и стремљење да се у душе човјечије улије сила правде и истине и борбе за њих, али – само у духу те истине и правде, на свим путевима, куда год кога Господ поставио…”
Али све те емигрантске диобе и разлике у мишљењима повукле су се у други план када је Русија покуљала по нашим берлинским улицама.
Сусрет са Русима који су за вријеме рата из Русије били довожени у Њемачку био је за нас, емигранте, ваистину “усред љета Васкрс“. Русија, Русија која се моли, која вјерује, добра, жртвена Русија – којој смо ми свих тих двадесет година стремили, сусрет са којом смо тако чекали – сама је дошла код нас. Она је одједном, великом бујицом запунила наше избјегличке храмове… Колико младића и дјевојака, колико одраслих, колико новорођенчади смо ми тих дана у Њемачкој исповиједили, причестили, крстили, приопштили Цркви. Какву смо дубоку вјеру и благодатну отвореност вјери ми нашли у тој омладини, која се родила послије “Октобра”! Какве смо прекрасне душе срели!.. Ево, 18-годишња дјевојка из села под Дњепропетровском… Она доноси у храм своју тромјесечну – тако малу! – плату и говори, са сузама на очима: “Ја сам прво хтјела да себи купим нешто од одјеће… али сам помислила – па мени је духовна одјећа потребнија… молим вас – примите то”… Било је немогуће прихватити то, а било је немогуће и не прихватити њен дар Самом Господу, – примио сам, али смо послије тога, колико смо могли, пригријали ту душу и, између осталих, многих других дјевојака и младића, истих као што је била и она, “остова”, та нам је душа помагала да водимо мисионарски рад у логорима, гдје је мени (од самог њиховог појављивања) био забрањен пастирски приступ… Гестапо, испрепадан том навалом у наш храм “остова” који су били доведени у логоре Берлина, захтијевао је од мене да на врата храма окачим натпис на којем би писало да се у моју Цркву забрањује улазак људима са “Истока”… Гестаповском чиновнику сам рекао да Црква Христова људе к себи зове, а не одгурује… Али сам послије морао да забрањујем руској омладини да на празнике Цркве који падају на радне дане прескачу преко ограде логора и долазе у храм. Ма како мени било радосно да видим тај херојизам, ја сам га категорички забрањивао, да бих физички сачувао те вреле вјером људе.
Густи зид руског народа пунио је наш храм још много прије службе, престајавао не само цијелу Литургију, него и све молебне, панихиде, крштења, вјенчања… На кратко вријеме остављајући храм, људи би се опет окупљали око њега и долазили увече на акатист, на духовну бесједу… Без обзира на све тешкоће, васкршњи је био тај сусрет са Русијом. Ми смо се са њом срели – у светом.
О том времену је објављен, годину дана послије завршетка рата, истинит коментар у “Новој руској ријечи” од 23. маја 1946. године. Иако репортажа берлинског кореспондента њујоршке новине Вл. Соболевског не обухвата све стране нашег црквеног живота тог времена, та прича ипак објашњава ситуацију, прилике, као и сам дух тог времена:
“Мој сабесједник је старији емигрант који одавно живи у Берлину и који зна малтене све руске Берлинце. Навешћу његову причу готово дословце. Руска емиграција је у Берлину тих година имала шта да претрпи. О њеним физичким и моралним патњама срећнији њихови земљаци у Америци имају, вјероватно, само далеку и нејасну представу. Ипак, у том ковитлацу инферналних преживљавања био је један моменат просвјетљења, непоновљив и јединствен за све емигрантске године: сусрет са Русијом, са руским народом, “правим”, “тамошњим”. Ми нисмо могли да дођемо код њега, он је дошао код нас. Милиони “остова” и “остовки”, ишчупаних из својих родних мјеста и породица, улили су се у наш живот, и нас растворили у себи… Братимљење се одвијало без парола и програма. Своји су били у несрећи – требало им је помоћи. Упркос свим забранама и пријетњама, “брате” и “сестро” се слушало свуда, у возовима, на улицама, у црквама. “Остовима” је испочетка било забрањено да их посјећују, али је управа логора “у циљу повећања продуктивности рада” почела да гледа кроз прсте на то невино задовољство…
Цркве су постале јединствени центар братске помоћи. Пружала се она свуда, али ће овдје бити ријечи само о оној у којој смо ми, Берлинци, непосредно учествовали. Само по себи је јасно да је прва брига Цркве била чисто религиозно, духовно-морално опслуживање “остова”. Клер свих цркви је био значајно увећан захваљујући свештеницима из Прибалтика, Чехословачке и других земаља, – али и у увећаном саставу духовништво је једва излазило на крај са новим задацима. Свештеници су ишли по радним логорима: понекад су успијевали да допру чак и до ратних заробљеника; они су од јутра до вечери саборовали, тјешили, вјенчавали, крстили, а више од свега сахрањивали… Сестринство, које је одавно радило у парохији, на себе је узело посјећивање болесних и бригу о дјеци; организовало је дјечије вртиће, китило јелке и т.д. Из Берлина су у провинцијалне цркве слали – чак и у дио Русије који су били окупирали Нијемци – вино за причешћења, свијеће; у Берлину, кријући од власти (метал – војна сировина!) правили смо крстиће за ношење на грудима, иконе. Православно издаваштво је прештампало цијелу Библију и, осим тога, у одвојеним књижицама, Нови Завјет и Јеванђеље од Марка. Све се то дијелило и слало, разумије се, бесплатно. О томе – у каквим условима и како се то све радило, колико је архимандрит Јован на себе смирено примио громова и муња из гестапоа и Розенберговог министарства (Остминистеријум), колико пута су господа отуда упадала у наше парохијске просторије, шта су све радници морали да претрпе и како су се све сналазили – требало би посебно причати… Борба је била неравноправна и често се завршавала нашим поразом. Такав је био резултат најшире од свих операција – прикупљања платна за носила и веша за насеља у окупираним областима Русије. Било је људи који су са себе скидали буквално посљедњу кошуљу и давали посљедњи грош. Берлинци су доносили, из провинције су слали. Послије неколико дана све просторије парохије су биле до врха набијене стварима, дан и ноћ у подруму се сортирало, шило, крпило и паковало. Тако је било сакупљено 110 великих кутија које су, како смо ми наивно замишљали, требале да отпутују за Русију. Већ су се водили преговори о куповини намирница и друге робе за сакупљених 23 хиљаде марака; остала је било још само једна ситница – дозвола за слање.
Када је све било спремно, све те лијепе кутије је однијела организација хитлеровске “Зимске помоћи” (“Винтерхилфе”), која је још једном показала вјерним поданицима како се о њима брине њихов љубљени фирер. Успјели смо само паре да сачувамо. Оне су биле искориштене за помоћ “остовима”.
Све је то био посао парохије. А ко од руских Берлинаца није имао властитих другова и кумова међу земљацима? Наше даме од тада су ишле без хулахоп-чарапа и прале једну кошуљу, док је она друга била на тијелу. Остале кошуље су са “остовкама” отишле у отаџбину. И ми смо се томе радовали. Остови нам се нису ни захваљивали; они су, исто као и ми, сматрали да другачије ни бити не може…”
Друго свједочење, које се појавило отприлике годину дана касније, у “Православној Русији” бр. 7 од 1947. године, о црквеном животу у Берлину пред крај рата, такође је истинито. Навешћу и из њега дијелове: “… Прво богослужење које смо видјели у Берлину било је Божићно. Каква се слика отворила пред нашим очима, како је само она обузимала душу… Сабор, црквено двориште, простор пред њим – све је било испуњено, наводњено безбројном гомилом од много хиљада жена и дјевојака у бијелим марамама и мушкараца ошишаних на нулу, само понегдје прошараном капама и раздељцима старих емиграната.
Овдје, у Берлину, на кратке мјесеце, пуније него игдје и икад, приопштили смо се ми правом црквеном животу нашег народа.
Какав изванредни подвиг се чинио право пред нашим очима. Ти младићи и дјевојке, поробљени суровом њемачком влашћу, угнијетени робијашким, нечовјечним радом у фабрикама и заводима тоталитарног рата – они су недјељама, често послије бесане ноћи проведене на раду, журили, у гомилама, у цркву… Њима је било забрањено да се користе метроом, и ипак су, журећи у цркву, пунили све вагоне у возовима метроа, не обраћајући никакву пажњу на презриве примједбе, на добацивања и псовке, на често ћушкање, гурања и ударце песницама. И од најранијег јутра, без заустављања, у густој траци је ишла та родна гомила, од најближих метро станица према православним црквама… Њемачке власти се нису одлучиле да то прекину примјеном силе, и тиме су признале да су биле побијеђене духовном жеђу тих људи.
Сав црквени живот је био усредсређен, углавном, у сабору и цркви св. кн. Владимира на Находштрасе.
Већ је суботом на свеноћној служби сабор био дупке пун, али то још није била она стихијна, преко свих крајева и мјере преливајућа се препуњеност која је наступала сљедећег дана – у недјељу ујутро, када се из сабора морало износити све што је иоле било ломљиво, зато што је једном, напримјер, та гомила својом тежином у парам-парчад сломила храстови сто који је стајао уз зид цркве. Од ране зоре, од пет, од шест сати, већ је почињела да иде та гомила бјелкастих марама и ћела. Журили су да се исповиједају. Од пет сати ујутро сви многобројни јереји сабора који би се затекли у Берлину, мноштво баћушки који су на богослужење дошли из логора, гдје су сами радили као обични радници, – укупно и по двије-три десетине свештеника, по разним угловима храма почињали су да исповиједају оне који су се за исповијед припремали… Ми у иностранству смо и заборавили, у значајној мјери, на ту најдрагоцјенију особину руске душе – умјеће да се каје, не жалећи себе, да ни у најмањој могућој мјери не избјељује црно, са дубоким, тананим осјећањем за добро и зло…”
Свештеници који на тај дан не би служили би настављали да исповиједају током читаве Литургије. Али, упркос свему, оних који су хтјели да се исповиједе било је више: свештеницима је ријетко када полазило за руком да све њих исповиједе. Готово сваки пут се морало прибјегавати заједничкој исповиједи. Неуобичајеност ситуације, стихијно мноштво богомољног народа и чистећа душу стална присутност смрти – смртна опасност непрестаних бомбардовања – све то је оправдавало у нормалном црквеном животу иначе јако нежељену појаву – замјену личне исповиједи заједничком.
Причешћивали су се из двије-три-четири-пет чаша, по сат и по, по два сата. Веома често су у то вријеме свирале сирене за узбуну, и људи су приступали св. Причешћењу уз ужасавајући смртоносни тресак експлозија ваздушних бомби.
У вријеме Литургије на жртвенику су израстале гигантске грудве цедуљица за помен, које су читали сви присутни у олтару. Комадићи сивог папира, парчад избуцаних њемачких новина, полеђине некаквих формулара – све је то било збрда-здола исписано кривудавим кукицама са именима, некада простим и јасним – “Марију, Ивана, Петра”, а некада фантастичним, непрепознатљивим – “Хедесеја, Алфидипора, Авлконида”, некада, опет, кратким и у цркви забавним – “Мањку, Кољку, Соњу, Тању”.
Послије Литургије почињале су требе: крштења, по 30, по 40, понекад чак и по 70, по 80, свадбе, по 20, по 25. Затим – безбројна “заочна[5] отпојавања”. Нијемци нису дозвољавали да се “остови” црквено сахрањују. Спаљивали су их у крематоријумима, или су их, просто, бацали у огромне јаме – братске гробнице: Русе и Французе, Пољаке и Холанђане, Србе, Белгијанце, Латванце, Италијане. Послије сваког ваздушног напада израстало је мноштво таквих нових гробница, а у нашим црквама, под тихим неутјешним плачем, свештеници су ишчитавали дуге спискове новопрестављених рабова Божијих… ниње преставившихсја[6], рађајући тако, у годинама нашег црног безвремења, нови црквени чин “заочног отпојавања”.
Треба рећи да је рат смекшао атмосферу наших јурисдикционих разилажења. Томе су, у значајној мјери, помагали и пастири који су дошли из Русије и Прибалтика. Са о. прот. Адријаном Римаренком, који је из Кијева стигао са породицом и цијелим вагоном кијевске интелигенције, развијали смо најбоље, братске односе. Поставши старјешина Сабора на Nohenzellernamm-у, он је водио линију најшире и најискреније црквене сарадње… Огањ који је падао на нас спржио је сламу јурисдикционих диоба.
Преосвештени митрополит Серафим, који је управљао Епархијом Берлинском и Њемачком, такође није заоштравао те подјеле и чинио је све што је могао да дође до приближавања. Будући да није био наш епархијални архијереј, он је морао, по жељи њемачких власти, да извршава дужност официјелног посредника између нашег Благочинија и њемачких власти. Као рођени Нијемац, још прије рата увучен у општу струју уског прогерманства тог времена, он је понекад правио грешке црквеног карактера; али чак и приликом одузимања великог дијела мојег Благочинија њему је припадала прилично скромна улога.
Морам да дам једну примједбу свједочењу Соболевског… Само један пут, али сам ипак био успио – било је то 1942. године – посјетио сам логор ратних заробљеника. То је био официрски логор, и налазио се недалеко од Бад-Кисингена. У њему су држали око три хиљаде совјетских командира, углавном младих поручника; али је било и официра штаба – у посебној згради (од свих изолован је био чуван Стаљинов син Јаков). Можете замислити моју задивљеност када се међу тим совјетским официрима, који су се родили послије Октобра, одмах организовао црквени хор, који је отпојао, без нота, цијелу Литургију! Приближно половина заробљеника је хтјела да учествује у црквеној служби и у општој исповиједи; послије тога су се причестили Светих Тајни. На том путовању пратио ме је о. Александар Кисиљов, данас старјешина св. Серафимског храма у Њујорку. На нас је оставио заиста страшан утисак сусрет са тим несрећним, сможденим – и ратом, и лишавањима, и понижавањима – руским људима… По повратку у Берлин мене су одмах одвели на саслушање у гестапо, које је било узнемирено самом чињеницом да смо ми успјели да посјетимо тај логор, и то на позив тамошње командантуре (ту се видио један од карактеристичних примјера несугласица, па чак и прикривене борбе између разних инстанци и института власти Њемачке тог времена). Од тада је за мене дефинитивно нестала икаква могућност да посјетим иједан логор ратних заробљеника, а забранили су ми улазак и у радне логоре. Али до почетка 1943. године је ипак постојала могућност да ја и моји сарадници у радне логоре продремо Словом Божијим, религиозним књижицама и листићима. Преко логораша који су посјећивали наш храм, преко вјерника-преводиоца (који су некада и сами тражили религиозну литературу), чак и обичном поштом, ми смо могли досезати Словом Божијим Русе у логорима, па чак и у отаџбини… Хиљаде писама, понекад колективних и каткад задивљујуће дирљивих, свједочило је мени о вјери народа, о његовој жеђи духовној… Ту драгоцјену архиву, послије претреса и саслушања из почетка 1943. године дијелом је заплијенио гестапо, заједно са мојим мисионарским складиштем, а дијелом је у неповрат однио пожар у мом стану на Регенсбургер штрасе 10-А… Ипак, неколико писама је, ко зна како, остало код мене. То су “документи о човјеку”. Ево, писмо три непознате дјевојке, које су ми писале из логора Хале. Не знам одакле су оне сазнале да је мој стан изгорио. Неко им је, очигледно из Берлина, написао о томе, и ево, одлучиле оне да мени, свештенику којег не познају, напишу саосјећајно писмо… Милосрдна саосјећајност руске душе!
“Оцу архимандриту Јовану Шаховском!!! Мир Божији Вама Високоштовани о. архимандрит Јован Ш. од дјевојака: Каће, Вјере, Саше. Ми радимо у граду Хале у фабрици Краузе, овдје смо већ другу годину, не живимо, Богу хвала, лоше. И ево ми, дјевојке, кад смо чуле за несрећу која Вас је задесила, одлучиле смо да Вам напишемо писмо, у којем саосјећамо са Вама у Вашем губитку, зато што смо и ми много тога изгубиле, и због тога још једном срчано саучествујемо са Вама и молимо Вас да примите нашу заједничку, али невелику помоћ. Јер, положај нашег живота у туђем крају, мислимо, Вама је познат. Живимо у заједничком логору, гдје се налази 31 дјевојка, рад није тежак, дају нам да једемо и храна нија лоша, пара у просјеку добијамо 18 марака мјесечно. Али једно је лоше: не желе све дјевојке да стану на правилни пут, по којем мора да иде сав народ. Ипак, без обзира на те дјевојке, код нас је велики помак. Многе дјевојке, мада не сасвим, испуњавају заповијести Господње. У помаку, који се десио код нас, помогле су нам свете књиге: Библија, Јеванђеље, Катехизис, које смо успјели да набавимо захваљујући Вашој бризи о распрострањењу светих књига, а такође и Виктору Адријановичу, који нам је помогао да набавимо још неке поучне књиге. На овом нам дозволите да завршимо наше кратко писамце… желимо Вам све најбоље од Господа Бога, да проживите у добром здрављу и срећи и миру сав даљи живот.
С миром Вама дјевојке: Каћа, Вјера и Саша.”
Уз писмо је била приложена банкнота од 20 марака – више од трећине мјесечне зараде свих трију дјевојака.
Сачувало се код мене и писмо из 1944. године од дјевојке која је ишла у наш храм, која се разбољела од преморености и ускоро умрла… Као сада видим њено провидно лице и кротке, добре очи: “Драги оче Јоване. Молите се за мене грешну и недостојну. Вјерујте, Ваше ријечи и поуке принијеће велике плодове. Како ми је жао што их не могу више слушати… Нека Вас укријепи и подржи Господ Бог наш и нека Вам да снагу да се борите са непријатељем. Вјера”.
А ево и једно писмо јуноше-“оста”, добијено љета 1944. године: “… С великом сам радошћу добио од Вас вијест о брзом заступништву пред Свевишњим о упокојењу душе моје љубљене мајке р. Б. Фекле. И моју душу је испунила радост што Ви нисте заборавили и на мене, осјенивши ме благословом Божијим. Дубоко сам дирнут Вашом пажњом и брзом пошиљком потребних за душу књига. Како је радосно знати и све више видјети да нас Господ није оставио ни у овом жестоком часу, него нас је љубављу сакрио од подивљалог свијета овога у великим ризницама духовног живота и у нас уселио трпљење и љубав. Све земаљско у огњу изнемаже и лудује. Али ми смо ограђени од тога. И та, чини се, у дјелима свијета овога непримјетна честица остаје јединствени источник свјетлости и живота.
Како би било мрачно, пусто и хаотично, када не би свијетлила та Свјетлост свеобухватајуће Љубави! Колико је за посљедњих хиљаду година било различитих идеја и наука! Колико је било теорија и крвопроливајућих измишљотина ума! И свака идеја је силазила са арене крваво (или, рјеђе, мирним путем) замјењивана другом. Али ни једна од њих, од тих човјечијих умотворина, није била и није остала вјечна и тако чиста и пуна, као што је учење Христово. Сва та истраживања и плодови људског ума дали су другу усмјереност ка вањском, материјалном свијету. Јер су људи пошли другим путем, путем истраживања пролазног, мртвог, материје, самим тим отежавши себе и своју душу сувишним бременом бесконачно-незасито знатижељног ума. И сав тај плод знатижељног ума (такође материје) послужио је страдањима, разарањима и недаћама. У СССР је та борба била посебно ужасна. Сав плод њиховог ума гори, лудује и низвргава се у пропаст. Али Христос осјењује и даје дивну силу свјетлости и љубави онима који Га познају. И ето, у ово вријеме, из дубина ризнице излази величанствена, спокојна, зрела и поучна ријеч Вјечног. Како су богате и чудесне те ризнице истинске Свјетлости, Добра и Љубави! Али, да би се видјела њихова богатства, потребно је имати способност прихватања Свјетлости велике Љубави, Која се за нас оваплотила. Како је радосно, као Ви, о. Архимандрит, стојати на стражи такве ризнице!.. Све свјетско је неизмјериво, нагомилано и непостижно. И само у тишини, у спремности на служење и у унутрашњој хармонији могуће је познати и добити истинити Живот и Радост. Ја сам још веома млад, мени ће у септембру бити 21 година. Завршио сам 9 разреда совјетске средње школе. У тим годинама обично почињу да кључају младалачке снаге, велико стремљење да се засите питања тражећег, испитујућег, запиткујућег, у све сумњајућег младог ума… Од ране младости сам, живећи међу људима, имао порив да чиним добро, али сам падао у заблуде, гријешио сам, и опет тражио. Као идеали су ми служиле и свјетовне идеје… Прва, ипак, плодовима обилна сјемена су на моју отворену душу пала још у дјетињству, кроз моју маму р. Б. Феклу, и дала резултате. И то за мене и јесте наша Вјечна Православна Апостолска Црква у истинском служењу Господу. Православље је највећа духовна сила руског народа. И служење том Вјечном јесте највећи позив…” Све је то писао младић, тек стигавши из Совјетског Савеза, рођен послије револуције.
Ево још једног сачуваног свједочења вјере и љубави Христове у руским људима – разгледница из далеке њемачке провинције: “Слава Богу, Исусу Христу. Драги оче, саопштавам Вам да сам добила књижице и иконице, за које сам Вам, драги Оче, свом својом душом захвална, јер сте испунили моју молбу. Много сам се обрадовала кад сам добила те Божанствене ријечи и иконице, оне су за мене сада све, и срце ће ми сада бити спокојно, јер ја више од куће, од родитеља, писма не добијам, па и не знам шта је са њима; мада имам и оца и мајку, остала сам сирота, јер их не видим и ријечи њихове не слушам. И тако, још једном Вам срчано захваљујем, драги и мили отац архимандрит Јован, и остајем у љубави према Вама, мада Вас ја лично и нисам видјела, али сам Вас срцем много завољела”.
А ево једно писмо од логорашице – дјевојке Ваље, коју су довезли из једног села у Украјини: “… Ја још једаман молим вас, отац Јован, да се молите за моју младост грешну, не заборавите ме, мада таких ко ја кодвас има на хиљаде, али и мене не заборављајте, молите се, и ја се за вас молим вазда и подајем у цркви за здравља. Чак вам благодарим, оче Јоване, за ваше учење и за ваше књижице. Не заборавите, отац Јован, ја ћу само тако сате проводити у цркви и читању књига, ама нећу ја, и ако не будем, писаћу писмо и молити се за нас, и јоште вам благодарим за ону просвору, јербо она просвијетли мој ум и даје ми лијеп разум. И нек буде зато Господ савама вазда и помогне на свих ваших пута и спроведе ви на пут праведни. Слава тебе, Господе, слава Тебе, што показа свјетлос. Отац то вам је све засад, још и довиђења”.
“Благодат Божа на вас, оче Јоване, – 16.07.1944. године писала је ученица Ваља. – Ја често попијевам “Душе моја, душе моја, што спиши, крај твој приближаетсја[7]”, још коткуће научила…”
Ти “људски документи” говоре о руском народу, вјероватно, више од многих теоретских анализа. То што смо преживјели ми, “стари” емигранти, након што смо се срели са том живом Русијом, која је дошла код нас, тешко је пренијети ријечима… У многим њиховим душама је било такво смирење, таква благодарност за најмању учињену ситницу, таква љубав!.. То осјећање је било могуће изразити само метафизички. И оно је у Свето-Владимирском храму на Нходштрасе нашло такву форму, 24. марта 1943. године. То слово (проповијед) било је упућено не само оним стотинама душа које су тада стајале у храму, него и свим тим милионима које су из Русије доводили у Њемачку на тешки рад. На грудима тих људи висио је квадрат: плаво поље, и на њему бијела слова: “OST” (Исток). Ја сам тако и назвао ка њима обраћено Слово: “ИСТОК ЈЕ ИМЕ ЊЕМУ”… Чини се, оно ни данас ништа није изгубило на актуелности… И данас неки налазе разлоге и интерес да дијеле, па чак и да супротстављају једне другим, разне слојеве емиграције. Колико далеко смо ми тада били од тога! Ево, Слово о тајни натписа на грудима униженог руског човјека:
“Исаија ликуј, се дјева име во чреве, и роди сина Емануила, Бога же и человјека, Васток – имја Њему”[8]. Одјекује у срцу та пјесма са вјенчања, када видиш православну браћу како иду по свијету у великом свом расијању. Име Христово одштампано је поред њиховог срца. Да, оно је прикривено, јер многи још не вјерују у Христа; али Име Његово већ сија, оно пророкује, њега већ носе милиони људи… Господ Којег свијет не препознаје, Творац, тајно прилази и поставља у свијет Свој печат на човјеку, на читавом Својем народу… “Ево, доћи ћу скоро: благо оном који испуни ријечи пророчанства…” (Откр. 22:7).
Један од печата Његовог Имена на земљи је и Исток. “Исток је Име Њему”. Ликуј, Исаија, твоје пророчанство се већ испунило, и још цвјета у свијету. Име Истока данас је положено близу, поред самог срца сваког руског човјека. Око тог срца је стао Господ Христос. “Ево, стојим пред вратима и куцам: ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу са њим, и он са Мном” (Откр. 3:20).
Народ, на чије су чело, на чији су разум пред цијелим свијетом поставили печат невјерја, одједном у свијет излази са печатом Христовим на својем срцу. Чије је то име – Исток? Ми, хришћани, знамо да је то Име нашег Господа. Ни један народ, и ни једног човјека нису, у цијелој историји, звали “Исток”, осим Њега, Јединог, Богочовјека. Ваистину, “посјетио нас је Исток с висине” (Лк. 1:78). Није са печатом вавилонског натчовјека данас изашао руски човјек у свијет, него са печатом Богочовјека. Не у гордом лику титана, који силује и мучи народе, него у смиреном и униженом лику скитнице – Христа, Који главу немаде гдје приклонити…
Али када душа тог народа са Христом “принесе жртву умилостивљења”, “он ће узријети потомство дуговјечно, и воља Господња благо и успјешно ће се извршавати руком његовом”. Који са Христом страда са Христом ће се и прославити, и добиће “част међу великима, и са силним ће дијелити плијен, за то што предаде душу своју на смрт, и у зликовце би уврштен он тада, пошто понесе на себи” – не само свој гријех, него и “гријех многих”.
Проникнимо у тајну Божију: и они који нису знали за Христа већ благовијесте о Њему. Симболика наших дана је пуна знамења, зато што је дубоко укоријењена у реалности живота. Творац свијетли Својом правдом у свијету, и никакве замисли човјечије не могу да затамне Његову истину. Он дозвољава да се остваре многе несвијетле намјере људске, али у њих Он умеће Свој небески садржај, Свој, виши, промислитељни смисао у све човјечанске догађаје. И зато се у свему што се дешава у свијету може видјети Небеска, Божија страна.
Људи вијека овога у свему уочавају само људску, греховну страну ствари, зато што на свијет гледају омраченим очима, зато што невјерним срцем созерцавају свијет. Људи, пак, који су у Христу познали смисао свијета, у свему прије свега виде небеску – а понекад и само небеску – страну и живе већ тим преживљавањима Царства Божијег, које их очекује у вјечности. Зато што су се они ослободили од порочног и мучног круга плотских помисли. Кад бисмо увијек одгонетали знамења времена… каквим смислом би се пунио овај наш кратки земаљски живот, и како би дубок постао живот човјечији.
Нама је данас потебно да се утврдимо у разумијевању тог печата, печата који су примили руски људи на своје плотско, за земљу тако привезано срце. Плаве је боје, боје је неба тај печат, са именом које зове, са именом које се зове – “Исток”.
О, Господе, даруј нам да се утврдимо у Имену Твојем! Дај да понесемо то име по својој и Твојој земљи. Причести свих страшним и радосним причешћем Твоје Истине, покажи је очима које не виде; у том Имену Твојем је позив Твој; то је Глас Твој пророчански, који нам говори Твоју Тајну. Даруј нам да је чујемо. То је нова јеванђеоска прича Твоја, испричана само једном ријечју руском народу, лишеном апостола и пророка. Ти свима говориш ту причу, али је разјашњаваш само вјерним Својим. И, усред свих страдања земље, ми имамо – у тој простој и небеској причи Твојој – глас највише утјехе.
 

* * *
 
Берлин се тих дана претварао у руине. Као симбол њемачке, пруске и нацистичке моћи, он је постао главна мета савезничких авиона. По неколико пута у току дана је свирала сирена за упозорење на ваздушне нападе, и ноћу, над улицама утонулим у таму, појављивала се инфернална свјетлост “јелки смрти”, које су запаљивали први одреди нападачких ескадрила, да би означили дио града на који ће бити истресен главни терет мина и бомби, фугасних и запаљивих… Теписи запаљеног фосфора лијегали су на град. Врела зрнца су се заривала у тијела људи, пржећи их до костију… На град су са злокобним гуђењем у таласима наилазиле хиљаде бомбардера. Ноћу су надлијетали Енглези, дању Американци. Бомбардовања су из дана у дан постајала све интензивнија, тоталнија… У слабо учвршћеним темељима циглених кућа, које су се послије тачног поготка претварале у гомилу смећа, људи су се могли спасити само од парчади бомби.
За вријеме првих авио-напада Нијемци су се понашали весело и неоптерећено. У подруме су силазили са музичким инструментима и флашама. Ипак, како су се напади појачавали, њихова је веселост постепено почела да ишчезава, и полако је бивала замјењивана ћутљивошћу, затим умором, и на крају мрачношћу, потиштеношћу и утученошћу… Мајке су почеле да нуткају своју дјецу на молитву: “моли се, моли се”… Одсјај запаљених кућа и улица спирао је са лица људи осјећај сваке њихове сопствене тежине и значаја. Како су се само та лица разликовала од оних која смо у Њемачкој гледали на почетку рата! То је било огњено очишћење људи… Памтим ту ноћ, када сам први пут примијетио ту појаву човјека у човјеку усред рушења његових земаљских вриједности и надања. Усред апокалиптичке анихилације, ја сам тада преживио оштро осјећање радости због спасења лика човјечијег.
Бомбардовања су, заправо, представљала Суд Божији, и изазивала су много доброг и човјечног у људима у којима се то добро чувало – било јавно, било сакривено. Код других је та смрт која је летјела изнад њих изазивала помрачење, очајање и мржњу према онима који бомбардују, или према онима које бомбардују. И једна и друга мржња су потицале из истог источника зла. Али знам и душе које су се у вријеме тих летова молиле и за оне који бацају смрт, и за оне на које је смрт наилазила. Зато што су и једни и други били жртве свог и општечовјечанског гријеха.
У нашем храму на Находштрасе формирало се овакво правило: ако богослужење још није почело када се раздао звук сирене – ишли смо у склоништа. Иначе – црквену смо службу служили до краја, а присутним богомољцима савјетовали бисмо да иду у склоништа. Половина богомољаца је обично одлазила у склоништа, настављајући своју молитву “у катакомбама”. А они који су остајали, примицали су се олтару, и та је молитва за вријеме бомбардовања била најсилнија молитва Цркве… Човјек је ту био на граници овог свијета.
Мноштво мојих парохијана и сарадника је остало затрпано у кућама које су се на њих сваљивале – они би у једном магновењу бивали “узети од земље”. Готово сви парохијани су изгубили куће и станове, или на неки други начин пострадали. Куће и улице око храма су лежале у рушевинама. Зграда у којој је био храм је стајала усред свеопштег разрушења (пред крај рата, једна бомба је пробила таванице виших спратова, упала у храм, зауставила се тачно пред иконом Св. Николе Чудотворца, и није експлодирала)… Са-пастири моји су испољавали велико самопожртвовање у граду који је био у агонији. Требало је пружити утјеху многима, свима. Служење мирјана, сестара Сестринства, свих – било је беспримјерно тих година. Црква је постала не само духовни, него и фактички центар живота свих. Принадлежати њој хтјели су сви: двери њене су биле широм отворене према другом свијету…
Општа исповијед (поред личне, кад је то било неопходно и изводљиво) постала је не само правило, него и неопходност. Сви су морали, сво вријеме, да буду спремни. И људи су се спремали. Ја сам савјетовао да се бомбе које су падале на нас доживљавају као јављање самих апостола и пророка – проповиједника, много убједљивијих од нас, земљаских пастира. Самим својим појављивањем ти су пророци милионима људи говорили о трулежности свега земаљског и о немогућности заснивања човјечанског живота ни на чем другом, осим на Господу и Његовој вјечној правди… У људском осјећању ишчезавања свих земаљских потпора и надања одражавала се чудесна побједа Божија над човјеком – велика, радосна Божија побједа. Нисмо имали коме да се подамо, до једном – Господу…
28. новембра 1943. године, послије три снажна бомбардовања Берлина, када су дим од пожара и прашина од разрушених кућа још стајали над градом и када су се одроњавале развалине куће у којом сам живио, ја сам се у храму обратио своме стаду са Словом “Свијећа”:
“Шта год да чини Господ, Он нас тиме увијек милује, твори благо нашем унутрашњем човјеку. Он се брине о благу нашег вјечног живота, када се нама чини да Он подвргава опасностима и смртима земаљски наш дом, ту “колибу” тијела која ће бити “срушена” (2 Кор. 5:1).
Ако на човјеков живот погледамо очима вјере, видјећемо да у њему “све садејствује ка благу” онима који траже истинито благо… У свему се отварају врата спасења. Све нам се дешава ради тога, да би нас ближе примакло ка Богу.
Али, са наше стране, неопходно је према свему имати правилан однос. Ми смо били у првом разреду животне школе. Али не можемо тамо стално да останемо – и прелазимо у сљедећи разред. Живјели смо ми са малим, дневним животним узбунама – а сада су наступиле велике, ноћне животне узбуне… Шта је то? То је – велико повјерење у нас Промисла, то је Његова даља брига за нашу бесмртну душу. Ми сами се за њу увијек бринемо много мање од Њега, Господа, Који нам увијек шаље оно што је нужно и спаситељно.
Човјек мора умјети да прихвата и тешко, да би показао да вјерује заиста истински. Вјеровати у Бога када је у животу све потаман, и отпадати од Њега у тешким минутима – то није темељита вјера. А вјеровати тако, да непрестано видиш Божији Промисао, бригу Божију о теби и о другим људима – у радосним и тужним догађајима – то је права вјера и разумијевање путева Божијих.
Ми смо данас позвани да у пуноћи уразумијемо путеве Божије. И нека наша мисао и не дрзне да све што се дешава покушава да објасни чисто обичним, житијским објашњењима. Ја не поричем таква објашњења, али сматрам да она никоме никада и ништа нису објаснила… Када ви, напримјер, кажете за неког човјека “Човјек у сивој одјећи”, “средњег раста”, – зар ви објашњавате тиме човјеков живот? Не. Али ако ви тог човјека назовете по имену, кажете нешто о особинама његове душе, ви ћете тиме створити слику о човјеку… Исто ћемо тако мислити и о догађајима… Када кажемо да је наш град разрушен зато што су “долетјели авиони и затрпали га бомбама”, или да је овај град разрушен зато што “није могао бити заштићен”, – то је исто као да ништа нисмо рекли. Али зато ако кажемо да Господ Бог, кроз та грозна, апокалиптичка искушења, све нас смирује и приближава Својем Крсту и Царству, – тада ћемо већ казати много. И када кажемо да нас ово Господ учи и огњем страдања нашег чисти безбројне гријехе наше и слабост вјере наше, – много ћемо тога казати тиме! А ако у страдањима и у самом исходу из овога свијета увидимо благо, које нам шаље Отац наш Небески, Који зна шта нам је нужно, – рећи ћемо готово све… У потпуности ћемо, пак, рећи све тек тамо, гдје нема ни туге, ни уздаха, него има само живот бесконачни.
Дајте да у том духу размишљамо и живимо. И како ће се обогатити наш живот, како ће се приближити Богу и осветити душе наше! Од плотског и грубог познања ствари прећи ћемо на танано, духовно познање. То ће бити спуштање и улазак Царства Божијег у нас. Усред свих ужаса свијета, усред метежа и узбуна земље, ми ћемо видјети Свијетло Царство Божије, и живјећемо у њему.
Предлажем вам кратко размишљање: реците ми, шта је то огањ? Тешко да ћете моћи одговорити чак и на тако просто питање. Вјероватно ћете, између осталих, дати и овакав одговор: “То је стихија”. Али огањ није само стихија. Огањ је и пројављивање Божије истине у свијету.
Ево вам примјер: једном човјеку је изгорјела кућа. Он није био ту кад се то десило. Кад се приближио кући, видио је да она гори и да изгара. Али он није видио само кућу. Он је видио како велика свијећа у храму овога свијета гори пред Лицем Божијим. И човјек је подигао своје лице ка небу и рекао: “Господе, прими свијећу моју“. “Твоја од Твојих” она је – Теби!.. И – тихо је било у срцу тог човјека.
Што је прошло, вратити се не може. Али од свега што гори, или је близу тога да изгори, могуће је учинити свијећу пред Лицем Божијим, свијећу у храму велике истине Божије… Господе, – говори човјек који љуби Бога, – прими свијећу моју, прими мој живот и живот блиских, прими све драгоцјености моје. Нека восак који Теби приносим и није неког квалитета, нека тај восак и није чист, али је огањ те моје свијеће – Твој огањ. “Твоја од Твојих…”!
И – огњена тварна стихија се тада преображава у стихију Вјечне, Нестворене Свјетлости, у вејање Огња Духа Светога. Вјера наша и живот у Богу непрестано творе то чудо. Природни огањ земље постаје благодатни огањ неба. Оно што изгара – васкрсава. Ту је тајна смрти и васкрсења Господа нашега, тајна силе која твори нови живот.
Али тај огањ, који бјесни око нас, може да постане и огањ паклени. За оне који не вјерују, као и за оне који нису вјерни Богу, он постаје пакао. Ако човјек код којега је нешто изгорјело или гори у свијету проклиње себе и свијет – то је знак да се природни огањ у њему претворио у огањ пакла, то је знак да тај човјек духовно умире у том огњу. Имовину своју он губи у природном огњу, себе – у пакленом.
Онај, пак, човјек који вјерује у Бога, и који је Богу вјеран, губећи своје материјалне драгоцјености у земаљском огњу, налази свој непролазни живот у огњу Божије истине.
“Бијаше дан, када дођоше синови Божији да стану пред Господа”, – говори Књига Јова. Дошао је и непријатељ рода човјечанског, и кад је Господ почео да хвали Јова, као непорочног, праведног, богобојажљивог човјека, непријатељ се усудио да каже: “Еда ли се узалуд Јов боји Бога? Ниси ли Ти кругом оградио њега, и дом његов, и све што је његово?.. Него пружи руку Своју и дотакни се свега што је његово, – хоће ли Те тада он благословити, или ће Ти у очи псовати?” И одаде Господ душу Јова на велико искушење. Подсјетимо се само почетка: “…ево, дође гласник код Јова и говори му: волови ораху и магарице пасијаху покрај њих, кад нападоше Савеји и отеше их, а момке побише оштријем мачем…” И дође код Јова други гласник и рече: “Огањ Божији спаде с неба и спржи овце и момке и прождрије их…” И други гласници долажаху код Јова, и ријеч сваког од њих бијаше још једна чаша жучи за слух и срце Јова. А шта Јов учини, кад чу за огањ који је спржио његово имање и ближње његове? Јов паде на земљу, поклони се и рече: “Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ и узе; да је благословено Име Господње!” Такав је био одговор Јова на све губитке које је он претрпио. “Господ даде, Господ и узе; да је благословено Име Господње!” Каква чудесна химна Творцу од лица човјека који Му се покорио! “У свему томе, – кротко додаје Књига Јова, – не сагријеши Јов и не изрече ничега неразумног о Богу”.
Неразумна ријеч о Богу“, коју није рекао Јов, али коју у свијету говоре многи, – то је нешто много страшније од свих пожара, бомби и експлозија у свијету. А ко у човјечанству гаси те ријечи? Своје куће, своју имовину, своју јадну старудију људи гасе, заливају, засипају запаљиву бомбу; а када се зачује роптање и клеветничка, хулна, против Бога или против Истине Његове ријеч – колико људи у овом милионском граду се баца да је угаси? Не ћуте ли многи, не саглашавају ли се са ропотном ријечју невјерја? То је много страшније од ових наших пожара…
Чудесну, разумну ријеч о Богу је рекао Јов, и озарио њоме земљу и небо. Природни огањ, павши на његову имовину, освијетлио је својом свјетлошћу само мало парче земље Арабије, и – угасио се. А огањ Истине мудрог Јова, огањ бесконачне његове преданости Творцу својему озарио је сво човјечанство на све вијекове историје, и засијао у вјечност.
И сада, када хоћемо да изразимо најбоља наша и најдубља преживљавања, у вези са губитком нечега вриједног, па чак и непоновљивог, ми говоримо: “Господ даде, Господ и узе; да је благословено Име Господње!” И када се приближава излазак наш из ове земље и када губимо наш земаљски живот, ми опет говоримо: “Господ нам га је дао! Ко би други могао да га узме, до Господ? Нека буде Име Господње благословено у свему, кроз све и заувијек”.
Свијећу ову ми постављамо у нашем храму. Постављамо је Оцу, у руци Којег је наш живот. Од те разгорене свијеће пали се сав окружујући нас свијет. Ми је постављамо на свим путевима својим… Горе градови бескрајних пространстава земље, море огња се подиже ка небу… Господе, нека то буде свијећа, Теби запаљена, у покајање за безакоња наша. Горе наши домови, свијеће наше се пале пред Богом, као молитва покајања и благодарења.
Гори већ пред небом наша свијећа, гори боравиште човјечије, гори још један од шатора наших скитничких, и носи се пламен ка небу. То је свијећа, благословена наша свијећа, коју анђели приносе за нас Оцу Свјетлости и Вјечности…”
 

* * *
 
У Њемачкој смо ми видјели не само њене гријехе, него и оно човјечно, што је било у њеним хришћанима. Обрушавајући се у јарости на побијеђену Њемачку, многи су послије заборављали ту истину, да се ни један народ не смије поистовјећивати са његовим гријехом… Много је Нијемаца за вријеме нацизма због својих убјеђења било бацано у затворе, у конц-логоре, много их је убијено… Колико је људи, по селима и градовима, пружало несебичну помоћ несрећним људима… Као сада видим једну глуву средњевјечну Јеврејку, са апаратом на уву, како се потуца од куће од куће. Уточиште су јој пружали хришћани. То је било једно од апокалиптичних виђења тих година – људи са жутом звијездом Давидовом, осуђени на клање. Сјећам се како сам тајно постригао у монахиње једну Јеврејку-хришћанку, моју духовну кћер, рабу Божију Јелисавету, која је добила позив од гестапоа. О томе шта значи тај позив од гестапоа – нико се није двоумио. Благосиљајући је на мучеништво, ја сам јој дао ново име, Михаила, у част арханђела Михајла, вожда јеврејског народа.
Друге године нацизма у Њемачкој, ја сам своме стаду дао пастирски одговор на њега, када сам 1934. године објавио брошуру “Јудејство и Црква”, у којој сам писао о неспојивости националистичке религије и расизма са хришћанском вјером.
Све је то побуђивало власти, као и друштво које је за њима слиједило, против Свето-Владимирске парохије, и нас, њених пастира… Наравно, као и сви, и ја сам тих дана морао у гестапоу да документима потврђујем своје “аријско пројекло”, да говорим о својим убјеђењима и о вјери Цркве… Једном је исљедник који ме је саслушавао, знајући да ја примам у крило Цркве сваког човјека, без обзира на његову расну припадност, питао: “… но, а кад би Литвинов пожелио да се крсти (Литвинов је тих година био персонификација онога што се називало “јудео-бољшевизам”) – ви бисте њега такође крстили?” “Наравно, – одговорио сам ја, – ако би се Литвинов покајао и пожелио да живи у Христу, Црква би га примила једнако као и било кога другог”.
Тих година из протестантизма у православље је прешла жена професора хемије универзитета у Халеу, и сама доктор хемије, која се још прије Првог свјетског рата из Русије доселила у Њемачку, руска Јеврејка, Вјера Александровна Т. Њемачке власти су предложиле професору Т. да се разведе од жене, да би сачувао катедру… Он је одбио, поднио оставку и преселио се са Вјером Александровном у предграђе Берлина. В.А. се записала у нашу парохију. Као мајку “мишлинга” (“полуаријеваца”), власти су је штедиле до пред сам крај рата, када су полудјели партијаши, према наређењу о тоталном истребљењу Јевреја, допрли до те добре жене, хришћанке, која је немало добра учинила за њемачки народ својим радом у Црвеном крсту за вријеме Првог рата. В.А. је добила позив у гестапо… Отишавши из куће, она се три дана скитала по оним мјестима у Халеу и Лајпцигу “гдје је била срећна у животу”… Вратила се кући, положила себи на груди Јеванђеље, књигу једног пастира о васкрсењу и – попила отров…
Њена кћерка ми је телефоном јавила шта се догодило, и ја сам је, кад сам стигао у њихову кућу, затекао у агонији… То, у суштини, није било самоубиство, него убиство. Наравно, мучеништво њено било би, можда, пуније и узвишеније, да је она испила Чашу Христових и својих страдања до краја. Али ја вјерујем да је душа те истрзане и измучене жене придружена мученицима Цркве… А крв је њена пала на главе многих.
Колико је тих дана било добрих, пожртвованих и одважних хришћанских душа у Њемачкој. Могу да посвједочим о пожртвованом, чисто хришћанском односу према руским ратним заробљеницима једног мекленбуршког трговца, који је нашао да је његов дуг да с православном молитвом сахрани руског ратног заробљеника који је скончао на његовом имању. Наше црквено Сестринство је учествовало у тој сахрани, због које је Нијемац био предан на нацистички суд, и на њему се херосјки држао, обличавајући погибељну за свој народ власт. Када га је нацистички тужилац назвао “непријатељем народа”, зато што “ослабљује мржњу према непријатељу”, он је у својој ватреној ријечи одговорио: “Не, то сте ви, ви сте непријатељи нашег народа, ви рађате мржњу према другим народима и ви побуђујете друге народе на мржњу према Њемачкој”. Био је осуђен на 4 године тешког робијашког рада… Сјећам се и једног, искрено-религиозног, раскајавшег се већ крајем 30-их година есесовца, којег су ми из Гауинга, из околине Минхена, послали С.П. Дурнов и кн. Н.Б. Шербатов, и који је убрзо прешао у православље… Њега је од нацизма нарочито одбила информација да фирер слијепо вјерује хороскопима и да код себе држи дворског састављача хороскопа… Сјећам се тајних екуменистичких хришћанских скупова за вријеме рата у Шарлотенбургу, у стану престарјелог пастора Унгнанда… Окупљали смо се тамо, као браћа-хришћани – протестанти, римо-католици и православни (међу учесницима тих скупова било је и мученика за вјеру, као нпр. о. Метцгер)… Не могу а да се не сјетим раскајања једне душе којој су власти биле наредиле да перлустрира[9] писма православног пастира. Религиозни садржај тих писама тако је утицао на ту душу, да јој се отворио духовни свијет, и она је са покајањем дошла код истог оног пастира, чија је писма перлустрирала… Такви су путеви Промисла Божијег у свијету.
 
У вријеме рата ја сам био предузимао, са слабим, нажалост, резултатима, двије посебно важне акције. Прва је била обраћање протестантској установи Њемачке, “Aubenamt”, и њеној глави, лутеранском епископу Хекелу. Та установа је била у непосредној вези са државним властима и бринула се о ратним заробљеницима. Када су до мене дошле поуздане информације (од свједока-преводилаца) о систематском, планском истребљивању, глађу и гасним коморама, руских војника у њемачким логорима за ратне заробљенике, ја сам се обратио епископу Хекелу и његовим сарадницима, молећи их да предузму све што је могуће да би властима дали до знања да су њихови поступци дубоко грешни, и да су не само античовјечни, него да ће нанијети огромну штету самом њемачком народу… “Aubenamt” је био беспомоћан да ишта измијени у томе… Како су ми објаснили, Стаљин је одбио да се са Нијемцима договори о размјени ратних заробљеника; он је на понуду коју су преко шведских власти Нијемци предали влади СССР-а одговорио овако: “Заробљеника наших код Нијемаца нема – тамо су само издајници отаџбине…” Такав бесчовјечни одговор Стаљина, наравно, не само да Нијемцима није давао морално право да истребљују људе који су им се предали, него им је, несумњиво, указивао на баш супротан однос према заробљеницима. Али гордост им је засметала. “Гордост иде испред погибије”.
Био је такође и покушај, са моје стране, за вријеме рата, да обавијестим Ватикан, преко баварског кардинала Фаулхабера, о гоњењу Православне Цркве у Хрватској и о мучеништву православних Срба у Хрватској. Православне Србе Хрвати су убијали и тјерали их из родних мјеста, при чему је усташама Павелића у том дјелу помагао – са тугом то говорим – и дио римо-католичког клера у Хрватској… То је данас већ ушло у историју (мада се на Западу о томе још увијек ћути). Када се рат завршио, и када су штићеници нациста, Павелићеве усташе, биле уништене, римска хијерархија је понијела дио одговорности за све што се тада чинило у Хрватској. И била је то трагедија хришћанства, када су служитељима олтара и јерарсима Цркве Христове матријалисти и атеисти судили за злочине који су они стварно починили у наступу антихришћанског шовинизма, обученог у религиозну ревност… Треба рећи да су послије завршетка рата и неки православни свештено-служитељи узели учешћа (ако не физички, а оно морално) у гоњењу државних власти на Истоку Европе, на Римо-Католичку Цркву и на њене јерархе… Очигледно је, за раздјељење цркви у историји су биле, и остају одговорне душе, лишене поимања Цркве и љубави према њој.
Члан Црквеног Савјета моје берлинске парохије била је и православна Српкиња Душанка Ш., жена професора Берлинског универзитета. Отац њен, престарјели православни протојер, живио је на покоју у једном градићу у Хрватској. Кад је почео погром православних у тој земљи, старцу-пастиру је било предложено да избере: или да пређе у католичанство, или да буде лишен све имовине и да буде изгнан из свог завичаја и земље… Хиљаде православних Срба тих година је било мучено, убијено. Много је цркви срушено… Многи су тада попуњавали редове комуниста-партизана… На почетку тог похода против Православља, ја сам отишао у Минхен и преко једне њемачке породице која је била блиска кардиналу Фаулхаберу предао све што сам знао о ситуацији у Хрватској, за шта сам сам јемчио, и молио га да без оклијевања саопшти о томе у Рим. Молио сам га да им пренесе, да Римска Црква има снагу за то, и да је позвана да подигне свој глас. И ако она не заустави своје пастире и мирјане, подивљале од бесчовјечности, – посљедице тога ће бити тешке и за саму Римску Цркву…
 

* * *
 
У јануару 1943. године, гестапо, које ме је до тада само периодично позивало на саслушања, извршило је претрес мог стана на Regensburgerstrasse 10-А, као и складишта књига мојег издаваштва “За Цркву” на Aschaffenburgerstrasse. У то вријеме ја сам потпуно био изнемогао и лежао сам у санаторијуму “Бијели јелен” у околини Дрездена… У Берлину су биле отпечаћене моје ствари, књиге, одузети папири, писма… Секретар мој, С.С. Љубимцев, појавио се код мене и предао ми позив у гестапо. Када сам стигао у Берлин, запутио сам се на Alexanderplatz. Тамо су ме саслушавали 7 сати, без престанка, узели мој потпис да нећу нигдје излазити из Берлина и забранили ми да било коме шаљем било шта од религиозне литературе.[10] Обијено за вријеме претреса складиште Библија, Јеванђеља и религиозне литературе било је конфисковано. Послије неког времена све је то било предато у “Епархију Берлинску и Њемачку”…
Издање потпуне руске Библије и Јеванђеља, у Њемачкој, за вријеме нацизма, било је једно од милости Божијих тих година… Почетком 1941. године успјели смо да прештампамо, фотографском копијом синодалног издања из 1916. године, потпуну православну Библију, и одвојено, у великом тиражу, Нови Завјет. У руској емиграцији се оштро осјећала неопходност тих издања. Приближно за годину дана до почетка рата на Истоку, неочекивано, од мени мало познатог човјека, ја сам добио веома драгоцјен прилог – велики брилијант… Истог тренутка ми се јавила мисао – обратити тај сјај тварне природе у сјај Слова Божијег. И она се остварила, без обзира на све тешкоће… Једна од највећих штампарија у Лајпцигу је пристала да прихвати моју поруџбину, уз услов да им из Министарства вјера доставимо потврду да је Библија “потребна за богослужење” (њемачке власти никоме тада нису давале право да објављује Слово Божије; са великим тешкоћама се успијевала добити дозвола само на издавање богослужбене литературе). Неопходну потврду из Министарства вјера смо успјели да добијемо, захваљујући личном познанству са једним његовим чиновником – женом познатог њемачког професора-економисте Вернера Зомбарта, парохијанком нашег храма, Румунком по поријеклу… Баш тих дана сам од њемачких власти добио обавјештење да се забрањује издавање нашег чисто-религиозног, мисионарског часописа “За Цркву”…
 
Не могу а да не наведем још два писма-документа која сам сачувао из тог времена. Она свједоче о томе – како се у то вријеме код људи заоштравало осјећање близине другог свијета:
“Гнаденфрај, 16. децембра 1944. године.
Мили Баћушка! Хвала Вам за то што сте одговорили на моје писмо и хвала за благослов. Да, заиста, то је било чудо Божије. И зато је прва моја жеља била – помолити се и одслужити молебан, али, нажалост, до сада сам ја могла само да како умијем сложим ријечи и сама да се помолим. Сада идем у католичку цркву и, ако будем пред очима имала наше руско православно Јеванђеље, молитве или кратки уџбеник црквене Службе, биће ми лакше. Нажалост, ја, као и многи од нас грешних, ишла сам у Цркву, молила се, али нисам знала напамет ни молитве ни службу. Чудо наше је произашло по Вољи Божијој, уз помоћ Мајке Божије. 17. септембра ја сам са свом породицом била у Ревелској Никољској Цркви, и молила баћушку Алексејева да одслужи молебан пред пут пред иконом Мајке Божије (гдје сам се ја молила 20 година) и молила за помоћ на том тешком путовању. Дјеца моја су срећно допутовала до Шведске, а ја сам са мужем отповила за Њемачку. Мој је муж лутеранац, али су дјеца православна, и ми смо заједно одстојали чудесни молебан, са појцима и светом водом. 6. октобра, око Мемела, односно, у правцу Мемела, на отвореном мору, напала нас је подморница, и торпедом пробила пароброд, који се расцијепио на два дијела, и за два минута почео да тоне на дно. У том тренутку ја сам стајала на палуби. Када је грунула експлозија, ја сам изгубила свијест, и сјећам се само тренутка кад сам се пробудила – до паса у води, све око мене разбијено и сломљено, крма и нос брода се уздижу на врх; у том тренутку сам схватила да је спас само у пливању; иако сам била у зимском капуту, бацила сам се у воду и почела да брзо пливам, што даље од тонућег пароброда. Други пароброд, који је пратио наш, био је далеко, и ја сам схватила да се нећу могу сама одржати на води, па сам почела да се осврћем око себе – за шта да се ухватим. У то вријеме брод је већ био потонуо, и по мору су плутали његови остаци. Ухватила сам се за једну плутајућу даску, на коју сам се попела, легла потрбушке по њој и почела полако да пливам према пароброду. Овај је почео да се удаљава, јер је подморница и на њега испалила три торпеда, али сам видјела како он ипак спушта чамце за спасавање, за нас, бродоломце, и само сам се молила: “О, даруј ми снагу да пренесем ово искушење”. Послије два сата чамац је узео и мене. Тек на палуби брода сам осјетила страшну грозницу, и схватила да сам остала без ичега. Добри људи су са нас скинули све мокро и умотали нас у ћебад. И тек послије пола сата ја сазнајем да се и мој муж спасао. Он је у вријеме експлозије лежао у кабини, без капута. Експлодирало је негдје у дубини брода, и његова кабина се само сломила од притиска. Муж је успио да се извуче испод дасака плафона који му се срушио на главу, и попео се по степеницама према врху, а вода одоздо га је сустизала. Муж се није препао и бацио се у воду. У то вријеме пароброд је потонуо, и мужа је усисала вода. Али он се није изгубио и почео је да израња. Господ Бог му је помогао да изрони на површину воде, ухватио се за нешто и почео да плива, али је ускоро изгубио свијест; пробудио се на палуби другог пароброда тек након 4 сата, послије вјештачког дисања и два испумпавања воде. Ја сам била поред њега. На пароброду му је остао посљедњи сако са свим парама и документима! Али мога мужа је знало много људи – он је 24 године био директор фабрике “Илмарине”. И ето, добри људи су нам почели помагати. На жалост, мој муж је све то јако тешко поднио, данас има болесна плућа, па Вас зато и молим да се помолите за болесног Јована… Било нас је на броду око 400 људи, а спасло се 42. Од потонулих Руса знала сам само Кнац Лелу, која је узела да васпитава двоје руске дјеце. Све троје је прогутала вода. Такође и жену пуковника Грунберга. Осим њих била је још једна руска породица из Печера, али не знам њихово презиме…
Нина Оја-Брут”
Друго, исто тако просто, свједочанство о близини људи другом свијету тих дана:
 
“20. јануара 1945. године.
Дубоко поштовани оче Јоване! 16 јануара код нас се десила велика несрећа: у вријеме авионског напада на наш град наша је зграда страшно оштећена, дијелом срушена, дијелом угрувана. Можете замислити то смртно ужасно осјећање, када се наша шестоспратна зграда заљуљала и почела да пада право на наше главе, – тек тада смо схватили сав ужас нашег положаја! Зачуо се страшни тресак, одједном је постало мрачно, као у гробу, и зграда је почела да се руши. Ми смо сложили своје главе под Вољу Божију и чекали смртни удар и свој крај. Ја сам наглас читала Исусову молитву: “Господи Исусе Христе, Сине Божији, милостив буди према нама грешним!” Одједном се зачуо дрги удар – зид са наше десне стране се уз страшни тресак провалио, и у нашем подруму је опет било свијетло, и све је утихнуло… Видјели смо да смо чудесно спашени, у нашем уском пролазу између два зида, милошћу и неизреченом благошћу Господа нашега Исуса Христа. Тек тада сам ја заплакала, сузама умиљења и благодарности Богу за Његову Љубав према нама, недостојним и грешним… Славим Његово Свето Име. Помислила сам за тренутак – опет остадосмо без крова над главом, на улици, али нас Господ ни ту није оставио, дао нам је уточиште код добрих људи: нас двоје к себи је узео пастор у своју породицу, на потпуно издржавање – дао нам је посебну собу, са два кревета, има и пећ, и сав намјештај и сав комфор, и брину се за нас; наравно, то је привремено, док се не обнови наш “Мартхајм”. Још троје су узели други добри људи под своје крило, а осталих деветеро људи из наше зграде је преведено у градско прихватилиште. И тако, наш мили “Мартхајм” погибе заједно са нашом зградом, која наставља полако да се руши и одрања. Очигледно, нама је било потребно да још једном преживимо смртни ужас, да бисмо још једном над собом осјетили милујућу и спасилачку руку нашега Господа. Како бих хтјела да одслужим благодарни молебан за чудесно избављење наших живота!
Не остављајте нас у својим молитвама! Нека Вас Христос чува! Дубоко поштујућа Вас, драги оче Јоване, породица Ш. Јелена, Борис, Ирина.
П.С. Заборавила сам да Вам напишем да сам приближно мјесец дана прије тога сањала један јако непријатан сан, који ме је испочетка много забринуо и оставио непријатно, тешко осјећање, које сам настојала да пригушим, а сада сам га се сјетила: чујем ја у сну, како неко три пута куца у зид, и питам ко куца, и чујем глас моје умрле мајке, која ми говори, ословљавајући ме по имену, како ме је звала кад сам била мала: “Овај задњи зид ће се провалити”, ја сам задрхтала, и питам: “Али зашто?”. Она одговара: “Тако мора бити”, и ту сам се пробудила. И ево, кад се то десило, и тај се зид и у стварности провалио, ја сам нехотице помислила да се душа мајчина из другог свијета – из вјечности – брине о својој дјеци.
Јелена Андр.”
 
Што је јача грмљавина над човјечанством, тиме се беспомоћнијим осјећа човјек у свијету, и мање се опире на било шта своје, колебљиво, нестабилно, “човјечанско”, у смирењу одавајући себе зацијело у власт Великог и Чудесног, саздавшег човјека – за вјечност… И када се унутрашњем виду открије истина – никаква дисхармонија земље више не може од човјека да сакрије свјетлост неба.
 

* * *
 
Размишљајући о Свјетлости над историјом, ја сам крајем 1941. године овако изразио своју вјеру. И данас она може бити изражена истим тим ријечима.
“Све велике и мале догађаје на земљи Дух Божији усмјерава на корист бесмртног човјековог духа. И ако људи не чују, као што је пророк Илија чуо, “глас тих и танак” (1 Цар. 19:12), тада “у грмљавини и бури”, као Јову, говори Господ човјечанству.
Сцене из Божанствене метаисторије остају заувијек, као истина која не може да застари… Ево, лик Јосифа, којег браћа продаше у ропство; браћа га и погубише. А Господ га прослави. Са једне стране, овдје се открива обично, “политичко”, да тако кажемо, дејство свијета (“и предаће брат брата на смрт”, Мт. 10:21); са друге стране, види се како у свијет улази сила Васкрсења и како се оно што је “смртно облачи у бесмртно”. Зли поступак браће се претвара у велико благо за праведника. Историја, умирући, васкрсава у метаисторији. “Вода” земаљских догађаја, њихова емпирија, претвара се у “вино” истине… Тако, “онима који љубе Бога… све иде на добро” (Рим. 8:28). Човјечанство то не види увијек. И само је Јосиф, од све браће, уочио ту тајну претварања свијета овога у свијет виши, и увидио Божанствени План и Промисао над свијетом. Јосиф је рекао својој браћи: “Нисте ви мене послали овамо, него Бог”. “Бог мене посла пред вама, да би вас оставио на земљи и сачувао ваш живот избављењем превеликим” (1 Мој. 45:7-8). Таква је метаисторија. Виђење ње јесте радосно виђење у свим тешкоћама и патњама овога свијета. Жалосна, пак, није сама жалост – она може бити свијетла и узвишена, она може да узвисује човјека. Жалосна је жалост која није озарена. А гдје је “туга по Богу”, тамо је – све у Богу, и ништа у тузи.
Прича о винограду се у историји стално понавља. Најамни радници и даље премлаћују слуге Домаћина и покушавају да убију Сина Његовог. Они хоће да постану јединствени насљедници земље. Одвајајући земљу од правде и истине Сина Божијег, они покушавају да наслиједе земљу. Али наслиједити земљу, ради блага човјечанства, могу само “кротки” људи, људи са-образни Сину Божијем.
Спаситељ је упозорио људе: када се приближи вријеме опустошења Јерусалима и његове погибије, вјерници морају бјежати “у горе”… “Тада који се нађу у Јудеји нека бјеже у горе” (Мт. 24:16). И први су се хришћани, вјерујући Господу, спасили од Римљана. Људи свих народа могу “бјежати у горе”, успињући се изнад злобе својег времена, изнад свих својих страхова и страсти, успињући се на гору вјере и послушања Богу. Само на таквим горама се спасава човјек.
Откровење упозорава на страдања која ће из чаша излијевати анђели на земљу. Човјечанско неприхватање Евхаристичке Чаше Сина Божијег обратиће се у “седам чаша гнијева Божијег” (Откр. 16:1), у огањ одбаченог или недостојно примљеног Причешћења. У вијековима гори тај огањ.
Људи вјере виде, и увијек ће видјети, у свијету, Божију, и само Божију, побједу. “Не нама, не нама, Него Имену Твојему, Господе, дај славу”, – говоре вазда они, и вазда ће говорити… А невјерници у свијету виде своје, и само своје, човјечије побједе.
Узроци и посљедице земаљских догађаја могу се посматрати у простом, бијелом сијању. Спектар свих боја сједињен је у бјелини. И само кроз Бјелину Христову може бити појмљен сав свјетски процес, који свој завршетак има у томе да ће се “царство свијета овога” претворити у “Царство Господа” (Откр. 11:15).
Од тога у свим догађајима ученици препознају Господа: “То је Господ” (Јн. 21:12)… Историја се раскрива, као галоп коња Апокалипсе. Скида се први покривач њених тајни, и одмах излази Посљедњи и Једини Побједник свега, Господ Исус Христос… “И гле, коњ бијел, и на њему јахач, са луком, и дат Му би вијенац; и изађе он као побједоносац, да побједи” (Откр. 6:2). Таква је свепобјеђујућа Реалност метаисторије.
А даље иду сви које сматрају (и који сами себе сматрају) побједницима у свијету. То су – неистинити побједници свијета. Јахачу на “риђем”, црвеном, крвавом коњу ратова и револуција дато је да “узме мир са земље”, и “дат му бијаше велики мач”, власт вањске, материјалне моћи. Јахачу на “враном”, црном коњу, “који имаше мјерила у руци својој” је дата тамна власт материјалних вриједности и материјалистичких идеја… Све прелести, сва лажевјерја таје се у тим коњима и јахачима, а иза њих иде њихов неизбјежни пратилац, пратилац све земаљске историје, свих њених побједа и пораза, – јахач на “блиједом коњу”, име којем јесте Смрт. Ти су јахачи – утварни побједници свијета! Побједа је њима увијек исклизавала из руке, одлазила, одлази и отићи ће од њих једном заувијек. Зато што она припада Бијелом Јахачу историје.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. екстериторизација – истјеривање, показивање на видјело (у контексту у којем је употријебљена у тексту) (прим. прев.)
  2. мијазма – заразна, кужна клица у ваздуху, кужно испаравање. (прим. прев.)
  3. Благочиније – област унутар епархије која обухвата неколико парохија; Благочини – јерарх који управља том облашћу. (прим. прев.)
  4. Сачувано је много докумената из тог периода. Њихово објављивање би могло саставити “Смеђу књигу” о политици нацизма према Православљу.
  5. заочно – оно што се дешава “иза очију”, у одсуству онога који би требао да је присутан (прим.прев.).
  6. који су се сада (данас) преставили (прим. прев.)
  7. “Душо моја, душо моја, зашто спаваш, крај се твој приближава” (прим. прев.)
  8. “Исаија, ликуј, јер, ево, дјева заче у утроби, и роди сина Емануила, и Бога и човјека, Исток је име Њему” (прим. прев.).
  9. перлустрација – отварање и читање туђих писама без знања адресата (у циљу полицијског надзора) (прим. прев.)
  10. Каквим сам год путевима могао, ја сам заобилазио то наређење.

   

Comments are closed.