ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
ИЗВОДИ ИЗ ДНЕВНИКА
 
О ПОКАЈАЊУ
 
“У бездану греховном ваљајући се, призивам неиспитљиви бездан милосрђа Твога” – молимо ми Господа, верујући и надајући се да милости Господње превазилазе све наше грехе.
За одступање од Божјих заповести и за неизвршавање ових гнев Божји се наставља и увећава над сваким од нас док не постанемо свесни дубине нашег пада, наше кривице пред Богом и док не принесемо достојно, истинско покајање за све наше преступе и нечасна дела, док не заплачемо и не завапимо Богу из дубине срца да нам опрости и помилује нас.
Шта се назива достојним, истинским покајањем? Истинско је оно покајање када се не кајемо само речима, већ и срцем жалимо због почињених погрешака и патимо због њих. Када имамо чврсту намеру да се исправимо, да престанемо да грешимо и да загладимо своје грехе добрим делима.
Драги моји! Ми као јеванђељски цариник морамо да двоструко вратимо свакоме кога смо увредили. Јер како да исправимо оно зло које се догодило због наших грехова? Зар ће нам опростити онај кога смо увредили ако не види наше искрено покајање и промену на боље? А ако суровост наша и даље изазива патње других, како се онда можемо надати да ће нам Господ бити милостив?
Наша душа је у ранама, и ту болест душе ћемо лечити тајном покајања. Тајна покајања је тајна која се не може разумети умом, већ само вером.
Има много препрека на путу спасења, ако не будемо приносили плодове покајања, то јест ако се не будемо исправљали. Немојмо одлагати покајање за будућност, јер што више одлажемо обраћање Господу, то све више наша душа постаје груба. Грех од понављања прелази у навику, затим у порок од кога се већ тешко избавити.
Многи из лакомислености своје сматрају да се покајање састоји само у набрајању грехова на исповести. Такво механичко набрајање грехова, без дубоке, болне жалости због њих, без плача срца, без намере да се више не греши и без даљњег исправљања није покајање, већ лицемерје и богохуљење.
Драги моји! Приступајмо тајни исповести скрушеног срца и са сузама покајања. Сузе скрушености омекшају нашу окамењеност, потресају душу, одстрањују од нас гордост и самољубље. “Плачите – кажу Свети Оци – јер је то један од многих путева у Царство Небеско”.
Кајати се због грехова треба сваки дан, а не само на исповести. Приступајући молитви треба се сетити свег прошлог живота: колико је извршено прекршаја закона, колико увреда је нанесено ближњима и т.д. И ако будемо стално овако мислили, жалили због грехова и кајали се, Господ ће нам послати обилне сузе које ће бити мелем за болну душу. Христос ће доћи у наше срце које плаче према истинитом Свом обећању: “Блажени су они који плачу, јер ће се утешити”.
Тајна покајања чисти срце. Изгладити грех значи узгајити у срцу супротне греху врлине. Будимо свесни своје убогости; кротко подносимо клевету, прекоре, оптужбе. Бојмо се фарисејског самовеличања, јер само смирење и свест о својој грешности привлаче благослов Божји.
Драги моји! Молићемо Господа да нам Он помогне да се покајемо, завапимо Му: “Расејани ум мој сабери, Господе, и слеђено срце моје очисти: као Петру дај ми покајање; као митару уздисање, и као блудници сузе”. Принесимо Господу истинито покајање и научимо се да чинимо добро да бисмо наследили Царство Небеско! Амин.