NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
6. Beseda
 
Koja pobuđuje na post, u kojoj se sažeto govori i o stvaranju posta,
a koja je bila izgovorena u prvu nedelju Velikog posta
 
1. Veoma je vešta u zlu i veoma lukava, ili bolje rečeno, svezlobna je ona duhovna zmija, koja je začetnik zla. Ona ima načina da postavi prepreke svakom našem dobrom delu i svakoj dobroj nameri. Ako ne spreči njegov početak, izmišlja druge obmane kojima otežava da ga izvršimo do kraja. Ako pak ne može da onemogući njegovo izvršavanje negde na sredini puta, opet će smisliti druge podvale i pronaći će način da već izvršeno delo učini beskorisnim, ili, još gore, učiniće da to delo naškodi onima koji nisu bili sasvim oprezni. Pre svega, ona će nam ga predstaviti kao naporno i nedostižno i tako nas navesti na nerad i beznađe, kao da težimo nečemu preteškom i nemogućem, zbog čega svoju nameru ne možemo da sprovedemo u delo. Osim toga, ona čini da podvižnici posumnjaju u nagrade koje je obećao Bog.
2. Zato bi, braćo, trebalo da uz pomoć duševne odvažnosti, usrdnosti i vere izbegnemo tu zamku, imajući na umu da, kao što zemlja ne daje korisne plodove ako se ne trudimo oko nje, tako ni duša bez duhovnih podviga neće dati ništa bogougodno, što služi na spasenje. I dok je zemlja nepogodna za zemljodelstvo, dotle je svaka slovesna duša po prirodi prijemčiva za vrlinu. Budući da smo usled praroditeljske osude prinuđeni da život provodimo u trudu i naporima i da to niko ne može da izbegne, učinimo to onda u dobrom raspoloženju i ono, što nam je bez naše volje postalo svojstveno, prinesimo Bogu kao dobrovoljni dar, dajući tako prolazno u zamenu za postojano. Za (naše) napore bićemo nagrađeni dobrim udelom, zadobijajući privremenim trudom večni mir: trudeći se sada na vrlini, svakako ćemo zadobiti obe ćani počinak u budućem veku. Uistinu je pouzdan Onaj Koji je to obećao i Koji predstavlja spremnog Pomoćnika onima što su pre-dano stupili u podvig vrline. Može li onda bilo šta biti neu-spešno, ako pomaže On Koji je silan u svemu?!
3. Kada o tome razmislimo i usrdno pristupimo tvorenju vrlina, onaj zlobnik će, znajući da dobro nije dobro ako se ne savršava na dobar način, nastojati da nas odvrati od tvorenja dobra sa bogougodnim ciljem. Tačnije rečeno, neće nas pokrenuti željom da proslavimo Boga, nego željom da nas vide ljudi, da bi nas na taj način lišio duhovnih i nebeskih darova koje dobijamo od Boga. Mi ćemo, međutim, osujetiti i ovaj njegov pokušaj ako, s jedne strane, budemo pomišljali na uzvišenost dobara koja su pripremljena onima što bogougodno žive, a sa druge na ništavnost ugađanja ljudima koje ne samo da je nedostojno poređenja sa budućom veličinom slave od Boga, nego je nedostojno i stradanja i iscrššvanja tela.
4. Međutim, i posle takve pobede nad njim, ovaj začetnik zla će u nama lukavo izazivati gordost, kao neku krajnju i najprljaviju jamu, došaptavajući nam pomisli preuznošenja i razmetljivosti, kao da smo sopstvenom snagom i pronicljivošću zadobili vrlinu. Mi ćemo se, međutim, opomenuti Same Istine, koja kaže: Bez Mene ne možete činiti ništa (Jn. 15; 5). Tako ćemo izbeći različite zamke lukavoga, delajući na dobar način i savršavajući dobro u doličnom smirenju. Pri tom ćemo znati da će onaj, koji ima sasud sa skupocenim mirom, u svakom slučaju oskrnaviti i uništiti to miro ukoliko ga (miro) izlije u nečistoću ili ako nečistoću ulije u sasud (sa mirom). Tako je i sa vrlinom: ako je neko odgurne ili odbaci svojim nedelanjem ili ako sa njenim tvorenjem pomeša zlobu, na sličan način će je oskrnaviti i uništiti.
5. Govorim ovo vašoj ljubavi upravo sada jer je vreme posta, da bismo ga sačuvali nepomešanog sa bilo kakvim zlom. I mada je postio dva dana u sedmici, onaj evanđelski farisej nije od toga imao nikakve koristi, jer je njegov post bio pomešan sa gordošću i osuđivanjem bližnjeg. Znači li to da post ne donosi nikakvu korist? Međutim, koliko je post koristan onima koji ga savršavaju bogougodno i kako dolikuje, pokazali su Mojsej, Ilija i Sam Gospod.
6. Mojsej je savršavao četrdesetodnevni post na gori (razbudite, molim vas, svoje umove, i uspnite se, kad vam je dato vreme za to, zajedno sa Mojsejem na goru, kod Boga, da biste se posredstvom toga, kao po putu, uzašli do Hrista Koji, međutim, ne obitava na gori nego na nebesima i polazi zajedno sa nama). Mojsej je, dakle, savršavao četrdesetodnevni post na gori, i prema Pismu, video Boga, ali ne u zagonetkama nego u otkrivenju, besedio je s Njim i razgovarao kao što se razgovara sa prijateljem. Bog ga je poučio, pa je i sam Mojsej druge poučavao o Njemu, govoreći da je On Večno-suštni koji ne prelazi u nebiće (nepostojanje), nego, naprotiv, iz nebića priziva u biće i sve iz nebića privodi u biće, ne dopuštajući mu da se raspadne u nebiće. On je na početku jednim znakom i samo Svojom voljom vascelu vidljivu (veštastvenu, čulnu) tvorevinu u jednom trenutku izveo iz nebića. U Pismu je rečeno: U početku stvori Bog nebo i zemlju (Post. 1;1). Oni nisu jedno od drugog bili rastavljeni potpuno praznim prostorom, bez ičega što bi bilo između njih. Zemlja je bila pomešana sa vodom, pri čemu su i jedna i druga bile ispunjene (dosl. bremenite) vazduhom, životi-njama i biljkama svih vrsta. Nebo je bilo preispunjeno različitom svetlošću i vatrom, kojima se održava vaseljena.
7. Tako je Bog u početku stvorio nebo i zemlju, kao neko veštastvo u kojem se sve sadrži i koje sve može da iznese iz sebe), izvrsno pobijajući one što pogrešno smatraju da je veštastvo pr-vobitno nastalo samo po sebi. Zatim je, prekrasno stvarajući i ukrašavajući svet, u šest dana raspodelio u svakome od njih (tj. od tih dana) odgovarajući i njemu svojstveni poredak, zavisno od njegovih svojstava/osobina, i tako dopunio njegovo ukrašavanje. Razdvojivši ih (dane) samo Svojom zapovešću, On kao da je iz neke skrivene riznice na videlo izveo sve ono što je u njoj bilo pohranjeno, rasporedivši ga i postavivši sa najvećim skladom, prilagodivši pojedinačno svemu, svako pojedinačno sveukupnosti i celinu svemu pojedinačno. Nepokretnoj zemlji, kao nekom središtu, postavio je večnopokretno nebo kao neki uzvišeni krug i premudro ih sjedinio posredstvom onoga što je između njih, da bi sam nepokretni svet očuvao uporedo sa pokretnim. Budući da su večnopokretna i tela koja se kreću veoma brzo u potpunosti kružno postavljena, bilo je nužno da ono što je nepokretno dobije mesto u sredini, tako da njegov položaj predstavlja protivtežu kretanju i da se na taj način vaseljenska sfera ne bi pomerala u vidu cilindra (valjka, svitka).
8. Kada je najveći Umetnik, Bog, svakome od dva kraja vaseljene dodelio odgovarajuće mesto, utvrdio je i blagoustrojeno pokrenuo, da tako kažemo, ovaj svet. U onom prostoru koji se nalazi između ovih krajeva opet je rasporedio ono što pripada svakome od njih, ali postavlja odgore i raspoređuje da istovremeno i blagoustrojeno lebdi i sve vreme se kreće zajedno sa gornjom granicom svega ono što je lagano i dejstveno i što se može prenositi na korist onoga što se nalazi niže. A to je toliko uzdignutije od sredine, da, unaokolo raspoređeno, može sa jedne strane da svodi na pravu meru preteranu svežinu gornjih krajeva, krećući se u suprotnu stranu, i da mestimično drži i ono drugo suprotnim kretanjem, kako bi nam pružalo korisno razlikovanje godišnjih doba i mere vremenskih rastojanja, a umnima i znanje o Bogu Koji je sve to sazdao, rasporedio i ustrojio.
9. Jedno je, dakle, postavio gore u visinu da dvostruko kruži na takav način, radi lepote čitavoga sveta i višestruke koristi, a drugo je postavio dole i oko sredine, a to je ono što ima težinu i što je trpne prirode, što je stvoreno da nastaje i da iznova nastaje, što se može razlikovati i upoređivati, i kada trpi da se više menja ka onome što je korisno, postavljajući i to kao ukras, kao i odnos među njima, kako bi sve moglo zaista da se naziva kosmosom (poretkom).
10. Posle svega toga bio je stvoren i čovek, koji je i pre i posle stvaranja bio od Boga udostojen velike časti i promišljanja. Tako je i ovaj čulni svet, koji je stvoren radi njega, stvoren pre njega; i Carstvo Nebesko, koje je takođe pripremljeno za njega isto tako je stvoreno pre njega, od postanja sveta. Njemu (čoveku) je prethodila naročita volja Božija: on je stvoren rukom Božijom i po obrazu Božijem, što znači da nije sve dobio od veštastva i od ovog čulnog sveta kao ostala živa bića. Takvo (veštastveno) je bilo samo njegovo telo, dok je njegova duša nadsvetovnog porekla ili, bolje rečeno, ona potiče od Samog Boga, posredstvom neizrecivog udahnuća, kao nešto veliko i čudesno što prevazilazi sve ostalo, kao nešto što sve nadzire i nad svim vlada, sposobno da pozna Boga, da Ga primi i da Ga projavi, kao savršeno delo preuzvišene veličine Umetnika. Zbog toga je za svoje obitavalište dobio raj koji je naročito zasadio Sam Bog. Ovde je mogao da sozercava Boga i da besedi s njim licem u lice, ovde je dobio savet i zapovest od Boga Koji mu je naložio da posti saglasno sa ovim mestom kako bi, ako održi i sačuva zapovest, svagda bio besmrtan, ne upoznavši trud i patnju.
11. On je, nažalost, umesto ovoj zapovesti i savetu, dobrovoljno dao prvenstvo nagovoru one zmije, začetnika zla, i tako narušio zapoveđeni post. Umesto večnog života primio je smrt a umesto mesta nepomućene radosti ovo mesto greha, preispunjeno stradanjima i patnjama. Pored toga, bio je osuđen na ad i na tamošnji mrak. Naša priroda bi i ostala u preispodnjoj, gde ju je i spustila ona zmija koja ju je na početku obmanula, da nije došao Hristos i, počevši od posta, u potpunosti uništio njegovu tiraniju, da nas nije oslobodio i oživeo, o čemu je prorokovao Mojsej. Posteći tada na gori, on je dobio dve od Boga sazdane ploče, na kojima je prstom Božijim bio napisan Zakon. U saglasnosti s njim (zakonom), Mojsej je poučavao sveti narod, na delu predizobražavajući i unapred predstavljajući sve što se odnosi na Hrista, budući da je on bio oslobodilac i spasitelj Avraamovog plemena, kao što je i Hristos zatim postao oslobodilac i spasitelj celog ljudskog roda.
12. I Ilija je takođe, posteći četrdeset dana, i sam na gori video Boga, ali ne u ognju, kao što su Ga ranije viđale starešine Izrailjeve, nego Ga je, prevazilazeći bogougodnim postom viđenje u ognju, video u glasu koji je provejavao kroz laki povetarac ,a što više odgovara rečima Gospodnjim: Bog je duh; i koji Mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju (Jn. 4; 24). Ovaj glas (u viđenju proroka Ilije) predizobražavao je istinu i propoved Same Istine, koja će se propovedati do svih krajeva zemaljskih, jer je provejavanje tihog glasa kroz povetarac nagovestilo Duha Svetoga i blagodat.
13. Blagodareći ovom bogoviđenju tokom posta Ilija je dobio silu da pomaže proroka umesto sebe i da udvostručeno projavi onu blagodat koja je obitavala u njemu samom, ali i zbog toga da bi sa zemlje bio vaznet visoko na nebo, kao očigledni praobraz kasnijeg Vaznesenja Hristovog sa zemlje na nebo. I sam Hristos je, posteći u pustinji, silom savladao zajedničkog kušača, i, oduzevši mu moć koju je imao nad ljudima i uništivši u potpunosti njegovu tiraniju, oslobodio našu prirodu i učinio ovoga (đavola) predmetom podsmeha za sve one koji žele da žive po Njegovom Evanđelju. On je ispunio proroštva proroka i to što se njima događalo u vidu praobraza On je objavio na delu kao blagodat i istinu.
14. Vidite li darove posta, i čega smo i koliko njegovim posredstvom udostojeni? Međutim, i na osnovu njegovih suprotnosti, tj. prejedanja i neumerenosti, može se videti kakvu korist donosi post. Tokom prethodne dve nedelje, prejedanje i neumerenost su sasvim ovladali gradom: nered i povici, tuče i nemiri, raskalašne pesme, satanski plesovi i nedoličan smeh. Post, koji je počeo ove nedelje, sve je preobrazio u jedan doličniji način života, proteravši sujetne brige vezane sa rasipništvom i obuzdavši teški napor utrobe ostavljene bez posla, preneo nas je na dela pokajanja, ubedio nas da se ne trudimo nad hranom propasti, nego nad hranom večnog života.
15. Gde je sada klanje beslovesnih životinja i miris sagorele masti, pripremanje svakakvih đakonija i brižljivost kuvara? Gde su oni koji pretrčavaju ulice i razuzdani krici koji skrnave vazduh? Gde su oni koji na sve strane udaraju u doboše i sviraju flaute, uveseljavajući kuće i trpeze, i oni što se zajedno izležavaju, zajedno pljeskaju rukama i izlaze pred timpane i flaute, prekomerno puneći svoju utrobu? Gde su oni koji dan i noć provode na pirovima? Gde su oni koji gledaju gde će biti pijanka i zovu jedan drugoga na pijančenje i na sramotu koji potiče od pijanstva? Tek što je stigao post, a sve zlo je iščezlo i umesto njega je došlo svako dobro. Umesto nepristojnih pesama sada im je na usnama pevanje sveštenog psalma, umesto nedoličnog smeha sada preovlađuju spasonosna tuga i suze, umesto razuzdane jurnjave i tumaranja po putevima sada za sve postoji jedan zajednički put koji vodi u svetu Hristovu crkvu. I kao što stomakougađanje proizvodi mnoštvo grehova, tako post predstavlja koren svake vrline i početak (ispunjavanja) božanskih zapovesti.
16. Nesumnjivo je da neuzdržanje istovremeno predstavlja i staro i novo zlo, iako ono po vremenu nikako nije starije od svoje suprotnosti, tj. od posta. Zbog neuzdržanja naših praroditelja u raju i njihovog preziranja starijeg posta, smrt je ušla u svet i zacario se greh, donoseći sa sobom osudu naše prirode, od Adama pa sve do dolaska Hristovog. Usled neuzdržanja Adamovih potomaka koji su živeli u istom svetu u kojem živimo i mi i zbog njihovog preziranja starije celomudrenosti, na celu zemlju je došao potop. Bog je u to vreme govorio Noju: Neće se Duh Moj doveka preti s ljudima, jer su telo (1. Mojs. 6; 3). Koja su to telesna dela? Zar to nisu stomakougađanje, pijančenje i raskalašnost iz kojih proističu sva ostala zla? Zbog proklete raskoši i neuzdržanja Sodomljana na njih se spustio oganj sa neba, kako kaže prorok Jezekilj: Ovo beše bezakonje Sodoma: raskoš u izobilju hleba (Jezek. 16; 49). Oni su usled raskoši sagrešili čak i protiv svoje prirode i zastranili su u pogubne protivprirodne veze. Šta je prvorođenog Jakovljevog sina Isava lišilo prednosti prvorodstva i očinskog blagoslova? Nije li to bila pohota i nerazumna potreba za hranom? Šta je sinove Ilija prvosveštenika osudilo na smrt, a njega samog – koji nije pokazao dovoljno brige oko njihovog vaspitanja – dovelo dotle da bude naprasno uzet iz ovoga život kada je dobio vest o njihovoj smrti? Zar to nije bilo nepravovremeno uzimanje zalogaja (žrtvenog) mesa iz kotlova i njegova upotreba? I sav jevrejski narod se, kao što je pisano, naslađivao u vreme kada je Mojsej radi njih postio na gori – jeli su, pili i igrali, a poklonjenje idolu bilo je za njih zabava, pošto su tada načinili zlatno tele.
17. Na taj način, raskoš nije samo uzrok greha, nego je i uzrok bezakonja (tj. greha protiv same vere). Nasuprot tome, post i uzdržanje ne koriste samo vrlinama, nego i pobožnosti, budući da post mora da bude praćen uzdržanjem. Zašto? Zato što zasićenost jelima sprečava očišćujuću žalost po Bogu, bol u srcu i skrušenost, koji nenaklonjenost pokajanju preobraćaju u spasonosno pokajanje. Naime, bez skrušenog srca ne može se dostići iskreno pokajanje. Skrušenost srca podstiču ograničenje u hrani i snu, kao i uzdržavanje čula, navodeći ga da žali zbog svojih grehova.
18. I ako je onaj evanđelski bogataš samome sebi govorio: jedi, pij i veseli se (Lk. 12; 19) i samoga sebe, nesrećnik, učinio dostojnim večnog ognja i nedostojnim čak i ovog života, mi ćemo, naprotiv, govoriti samima sebi da se uzdržavamo i da postimo, da bdimo i ograničavamo se, da se smirujemo i zlopatimo radi svog spasenja. Na taj način ćemo ovaj život proživeti dobro i bogoljubivo i nasledićemo večnu dobrobit.
19. Neka se svi mi pripremimo da je zadobijemo blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, Kojem dolikuje slava, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Njegovim Ocem i živototvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *