“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ” – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ”
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
63. Беседа
 
У којој се говори о онима који јадикују због невоља што нам се дешавају
 
1. Зло по природи, односно грех, потиче од нас самих, док се злу које је везано за наша чувства а то су несреће и болести, може догодити да њиме управља сам Бог као Исцелитељ, Који његовим посредством зауставља и исцељује истинско зло, свестрано бринући да грешни буду уистину исцељени. Када је, међутим, болест у њима неизлечива, Он их лишава и самога живота ради спасења других људи. Уколико, дакле, тако стоје ствари и ако смо, учинивши себе достојнима осуде, ми сами узрочници својих несрећа, Он се и на тај начин појављује као наш Доброчинитељ и Спаситељ и као Уништитељ стварног зла. Дешава се понекад да Он пред одважне постави подвиг да би се изложили злу, али не злу које је такво по својој природи. Бог, међутим, није створио болест, иако биће које је Он створио може бити изложено болести. Ни грех није потекао од Бога, иако се разумна душа коју је Он саздао сама по себи приклонила греху. Она је била почаствована даром слободне воље (самовласношћу) и животом какав сама изабере јер би узалуд била разумна када при том не би била тиме почаствована. Имајући, дакле, слободну вољу, неусловљену било каквом нужношћу, она би, да се налазила уз Бога и била сједињена са њим у љубави, сачувала свој блажени живот, какав јој је својствен по природи. Како се, међутим, приклонила ниским телесним насладама, као да је презасићена свештеном блискошћу са Богом, лишила добра по природи и постала болесна од зла по природи тј. болесна од греха, сама је себи створила смрт својим добровољним отпадањем од живота.
2. Будући, дакле, да смо готово сви ми такви и да нам је потребна општекорисна поука и савет, ми ћемо вам се, превасходно на основу речи Божије, сада обратити беседом како бисмо, познавши да је грех узрок васељенске навале зла, одбацили своју сопствену грехољубиву вољу и окренули се свему ономе што је угодно Богу и умилостивили га врлинским делима, а Његов гнев против нас преобразили у милосрђе. Он Сам нам сведочи и говори кроз Мојсеја: Ако добро узаслушаш глас Господа Бога својега, и учиниш шта је право у очима Његовим, и ако пригнеш ухо к заповедима Његовим… ниједне болести коју сам пустио на Мисир нећу пустити на тебе, јер сам ја Господ, лекар твој (2. Мојс. 15; 26).
3. Ако уживите по мојим уредбама и заповести моје уздржите и учините, приступиће вам свако добро јер ћу дати мир земљи, те ћете спавати и неће бити никога да вас плаши, учинићу те ће нестати зле звери из земље, и мач неће прелазити преко ваше земље. Него ћете терати непријатеље своје, и падаће пред вама од мача. Вас ће петорица терати стотину, а вас стотина тераће десет тисућа, и падаће непријатељи ваши пред вама од мача… и јешћете жито старо, од много година, и изасипаћете старо када дође ново… И ходићу међу вама, и бићу вам Бог, и ви ћете бити мој народ, јер Ја сам Господ Бог ваш Који ово обећава. Ако ли Ме не узаслушате, и не учините све ове заповести, ако повргнете уредбе Моје и души вашој омрзну закони Моји да не творите све заповести Моје, и раскинете завет Мој, и Ја ћу вама учинити ово: пустићу на вас страх, суху болест и врућицу, која ће вам очи искварити и душу уцвелити, и залуду ћете сејати семе своје, јер ће појести непријатељи ваши. И окренућу лице Своје насупрот вама, и сећи ће вас непријатељи ваши, и који мрзе на вас биће вам господари, и бежаћете кад вас нико не тера. Ако Ме ни тада не станете слушати, караћу вас још седам пута више за грехе ваше. Потрћу понос силе ваше, и учинићу да небо над вама буде као гвожђе и земља ваша као мјед (бакар). Снага ће се ваша трошити узалуд, јер земља ваша неће рађати рода својега, и дрвета по земљи неће рађати рода својега. Ако Ми узидете насупрот и не хтедете слушати Ме, додаћу вам седам пута више мука према гресима вашим. Пустићу на вас звери пољске које ће вам децу изјести и стоку потрти и вас умалити, и опустеће путови ваши. Ако се ни од тога не поправите… пустићу на вас мач који ће осветити Мој завет; а кад се слежете у градове своје тада ћу пустити помор међу вас и бићете предани у руке непријатељу… и јешћете и нећете се наситити. Ако Ме ни тако не станете слушати него Ми узидете насупрот, и Ја ћу с гневом ићи вама насупрот, и седам пута већма караћу вас за грехе ваше. И јешћете месо од синова својих и месо од кћери својих јешћете… и обратићу градове ваше у пустош, и разорићу светиње ваше, и нећу више мирисати мириса вашега. И опустићу земљу да ће јој се чудити непријатељи ваши који ће живети у њој. А вас ћу расејати по народима (незнабошцима), и учинићу да вас гоне голим мачем… А који остану метнућу страх у срца њихова у земљама непријатеља њихових, те ће их шнити лист кад шушне заљуљавши се, и они ће бежати као испред мача, и падаће и нико их неће терати… и изгинућете међу народима (незнабошцима), и прождреће вас земља непријатеља ваших (4. Mojc. 26; 3-38).
4. Видиш ли докле се распростире гнев Господњи, иако је Он милостив и жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем (Јоил 2; 13. и Јона 4; 2). То се, међутим, односи на покајане и оне што су се одвратили од свог лукавства, јер Господ каже: Вратите се к Мени и Ја ћу се вратити вама (Зах. 1; 3). Ако се обратиш ка Господу Богу свом и послушаш глас Његов, Господ је Бог твој милостив Бог , неће те оставити ни истребити, и наћи ћеш Господа Бога, свог Помоћника, ако Га потражиш свим свим срцем својим и свом душом својом када будеш у невољи (5. Мојс. 4; 29-30), ако се у невољи покориш Његовим одлукама. Ти, међутим, не страдаш само због тога него и зато што си заповести Господње презрео и наредбе Његова ниси сачувао, због чега си и препуштен неизлечивим недаћама. И у жалости својој заиста преклињи за избављење од зла, обећавајући да ћеш очувати заповести и покажи да си обећање испунио на делу да би и сам као одговор добио делатну помоћ Божију. Какве су, међутим, заповести Божије? То су непоколебива побожност и љубав према Њему, очување нашег тела у непорочности и целомудрености, узајамна љубав и одсуство жеље за оним што припада ближњем, нечињење зла него, напротив, чињење добрих дела колико год се може и да се, једноставно, чини ближњима оно, што бисмо желели да видимо да други чине нама.
5. Обрати, међутим, ако желиш, пажњу и на изреку о онима што преступају заповести Господње: Они Ме раздражише на ревност оним што није Бог… и Ја ћу њих раздражити на ревност оним који није народ, народом лудим разљутићу их (Закон пон. 32; 21) Ја сам Господ Бог твој, Бог ревнитељ, Који на синовима и на синовима синова походим безакоња отаца њихових до трећега и до четвртога колена оних који мрзе на Мене (Закон пон. 5; 9), Ко опсује оца својега или матер своју да се погуби (3. Мојс. 20; 9), а исто се односи и на сина који с правом противуречи оцу, јер ко би имао сина самовољна и непокорна, који не слуша оца својега ни матере своје… нека га доведу к старешинама Града својега… и кажу: Овај син наш самовољан је и непокоран, не слуша нас, изјелица је и пијаница. Тада сви људи онога места нека га заспу камењем да погине, и тако извади зло из ce6e (5. Mojc. 21; 1 8-21).
6. А шта рећи о онима што преступају заповести везане за целомудреност? Зар нису били кажњавани смрћу? Да не буде блуднице између кћери Израиљевих, нити блудника међу синовима Израиљевим (5. Мојс. 23; 17). Оскрнавише се, каже, људи блудом… и изгибе их од те погибије двадесет четири тисуће (4. Мојс. 25; 9) и да Финес, син Елеазаров, није тада ревновао по Богу и једним ударцем копља погубио блудника и ону што је с њим блудничила, сви би тада изгинули, недужни исто као и криви, јер се нису осветили за безакоње и устали у одбрану закона Божијег.
Због тога Бог и говори Мојсеју: Финес одврати гнев мој од синова Израљевих отворивши ревност за Ме међу њима (ст. 11). Ако се блуд забрањује и ако се толико строго прекорева, шта ће онда претрпети прељубници? Они, наравно, неће бити ослобођени казне. Због тога и божански Закон каже: Ако се ко ухвати где лежи са женом удатом, нека се погубе обоје… Тако извади зло из Израиља (5. Mojc. 22; 22).
7. То се, рећи ћеш, односи на древни Закон, и какве везе има са нама, људима Новог завета? Ти онда ниси слушао речи Законодавца и Владике Христа, Који каже: Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним (Мт. 5; 17). Ако је већ тако, онда ће бити погубљен и препуштен непријатељима онај што је срамно побеђен и све ће страхоте претрпети онај који је услед смртног греха изложен смртној пресуди и другим казнама које му прете. Постоји јединствен лек, који је створила мудрост и благодат јединородног Сина Божијег и Спаситеља Христа, а састоји се у томе што ћемо путем покајања умртвити себе за грех и на тај начин вратити дуг пресудама записаним у Закону, што ћемо се путем врлина обући у новога човека у Христу и тако се ослободити пресуда Закона, живећи у Христу Који је Себе предао као искупљење за нас. Уосталом, када Нови завет не би уистину забрањивао грех, онда би се, будући оптужен оним пресудама које са собом доносе смрт, ти могао позвати на њега, желећи да оправдаш себе. Нови завет, међутим, није забранио само грешно дело него и оно што је далеко мање од греха, а то су зачеци самога греха, а оне које им се препуштају осуђује на вечну смрт као и оне који су уистину починили грех. Тако Христос каже: Чули сте како је казано старима: не убиј, јер ко убије, биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога ни за што, бити крив суду (Мт. 5; 21-22).
8. Видиш ли да је Он и неправедан гнев изједначио са убиством, изложивши и једно и другој подједнакој осуди? Онај ко у тој мери увреди свога брата да га назове будалом, биће крив “паклу огњеноме” (ст. 22), а затим додаје: Чули сте како је казано старима: не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа жену са жељом за њом, већ је починио прељубу са њом у срцу своме (ст. 27-28). Видиш ли да је и овде изједначио блуд са прељубом, јер није свака жена удата. И не само блуд, него и онога што је само помишљу и страсним погледом подстакао страст назива прељубником и каже да је извршио прељубу, јер је Он судија жеља и помисли срца и познаје дух (ум) који је у нама, будући да га је саздао као својственог Њему Самом, да буде сличан неком духовном месецу и мањем светилу, способном да у себе смести духовну лучу божанствене и најузвишеније Светлости.
9 Какво још безумље нису починили они који претварају сасуд божанске светлости у обитавалиште срамне и уистину мрачне насладе, због чега богостворени Божији храм, услед потчињавања страсти, постаје обитавалиште и храм демонски? Како да се то не назове најсрамнијим од свих грехова, односно прељубом? Ако смо сви обручени јединоме Мужу, једином Женику-Христу, како каже Павле (2. Кор. 11; 2) и ако смо постали једнога духа са Њим, сјединивши се разумом душе (са разумним, умним делом душе) са Његовим Божанством и поставши удови Његови који су невидљиво срасли са Њим, зар ти се онда не чини да је прељубник и да заслужује такав назив онај ко је пристајањем на блуд оскрнавио то сједињење, боље речено, зар није и гори од прељубника онај ко је разорио бестрасно божанско сједињење са Богом? А шта нам је заповедио у погледу заклетве? Зар нам Он то није забранио као да је кривоклетство и зар није јасно наговестио да је заклињање дело лукавога?
10. Због чега, међутим, појединачно говорим о свему томе, када све могу обухватити једном изреком? Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја (тј. оних што су испуњавали стари закон), нећете ући у Царство небеско (Мт. 5; 20). Ми пак, од којих се тражи више него од њих, у погледу дела не само да се не можемо упоредити са њима него им нисмо чак ни блиски. Тако смо научени да се уздржавамо чак и у погледу супружника, јер је, каже, остало мало времена, и од сада и они који имају жене да буду као да их немају… јер пролази обличје овога света (1. Кор. 7; 29). Иако смо то чули и поверовали, не само да се не уздржавамо од сопствених жена него чезнемо и за туђим женама. Имајући заповест да се не кунемо ни у једну једину влас косе (Ни главом својом не куни се, јер не можеш ни длаку једну учинити црном или белом, Мт. 5; 36), ми се и незадрхтавши кунемо Најузвишенијом главом сваке твари, Самим Богом и Божијим светињама, али је наша неизмерна дрскост, авај, дотле дошла да се кунемо и највећим знамењем спасоносног страдања, божанственом крвљу Бога над боговима која је једном у вековима изливена за живот света (авај, сунце, како не зађеш због нас, као што си зашло због оних богоубица?), потписујући се њоме уместо мастилом на папиру како би потврдили заклетву, а све је то Истински Владика назвао делима лукавога и отуда произилази да, авај, поступамо као сатрудници лукавога који би да заустави Његову моћ.
11. Ако смо такви у погледу Божанства, како ћемо онда поступати једни према другима? Зар се нећемо понашати као према иноплеменицима и непријатељима? Авај мени, шта да чиним? Како да прикажем ту свенародну и свеопшту несрећу? Може се рећи да се ничим другим не можемо похвалити него тиме да истребљујемо једне друге и што силни наносе штету слабима. Бескорисно је о томе говорити! Може се рећи да је читав свет постао бојно поље за битку једних против других, па чак иако бисмо ускоро објавили примирје, опет бисмо ми, који имамо моћ, још више тлачили убоге и наметали још веће порезе онима који живе од свог рада. Који се војник задовољава својом платом? Који од кнежева не посеже за туђом имовином? Чувари паса и свињари, као дивљи вепрови и крвожедни пси на делиће кидају иметак незаштићених. Због тога убоги вапију пред свима вама: пред онима који су на власти, пред онима непосредно иза њих, пред онима у војној служби, пред њиховом послугом, не подносећи немилосрдне и човеконенависне скупљаче пореза и непрестано угњетавање и неправду од стране најјачих на вашој земљи. Сада је дотле дошло да је и до монаха дотекла неправда која све преплављује.
12. После тога се чудимо зашто нас је Бог напустио? Како то да смо постали предмет непријатељског изругивања? Како то да су нас надвладали сви народи и да нас нападају да би нас немилосрдно пљачкали? Требало би се, међутим, чудити преобиљу милосрђа Божијег. Како то да на нас није послао огањ са небеса, као што се десило Кореју и онима са њим? Како то да нас није живе послао у ад, растворивши због нас земљу и откривши бездан и провалију, као што се десило Датану и Авирону и читавом оном скупу? Како то да нас није у потпуности предао свеопштој погибељи, као што се дешавало незнабожачким народима? Ми смо, заиста, били незнатно кажњавани за наше грехе.
13. Уколико нас Он, дакле, милостиво кажњава, очекујући наше обраћање, зар се сада, након што смо тако пострадали, нећемо и сами уразумити и обратити к Њему? Одбацивши дела таме, свим силама постанимо причасни делима Светлости. Љубимо једни друге и делима покажимо да је наша љубав нелицемерна, како би и љубав Божија пребивала у вама, прослављана делима међу свим народима који су наши непријатељи. Ако нико од нас не пожели имовину ближњег, удаљићемо се од сваке неправде и задобити Божију правду која ће нам помоћи да безбожнике бацимо под наше ноге и присвојимо њихове поседе. Уздржимо се од најстрашнијих заклетви којима мислимо да утврдимо своја дела, јер тиме запостављамо Божију заповест, због чега непрестано трпимо недаће и сами од себе удаљујемо Божију заштиту. Ако будемо обуздали склоност ка заклињању, онда ће Сам Бог бити међу нама укрепивши сваки наш подухват. Променимо начин свог живота и учинимо га побожним и целомудреним да би нас Отац непорочности, Бог, љубио као Своја чеда и уздигао нас изнад сваког бешчашћа и трулежности, у свему нам помажући и војујући са непријатељима нашим. Ускладимо свако своје дело, реч и мисао са угађањем Богу и тако ћемо се очишћени приклонити и заплакати пред Господом Богом нашим, преклињући за опроштај грехова.
14. Тада ће нас Он, обративши се к нама, очистити од сваког греха, убелеће нас да будемо бељи од снега (в. Пс. 51; 7), учинити нас блиставијима од злата и прославиће нас са Собом у бесконачне векове. Он нам је на многе начине показао Своје човекољубље: кроз параболу о блудном сину (Лк. 15; 12), кроз сажаљење према смиреном царинику (Лк. 19; 1), кроз бригу о заблуделој овци какви смо и ми сами (Мт. 18; 12). Делима је показао неописивост Свог састрадања (самилости), као што је учинио на примеру разбојника који је са Њим распет, али се са Њим и зацарио (Лк. 23; 43), на примеру цара Манасије који је живео као највећи безаконик, али се у последњем тренутку покајао и био услишен (1. Цар. 21), на примеру оних милости које је показао према Ниневљанима, опростивши им због тродневног покајања мноштво грехова које се сакупило током многих година. Он Сам је (какве ли милости!), због нас приклонио небеса, сишао и због нас постао проповедник покајања, показавши нам делима и речима како бисмо се и сами тога придржавали, а онима који желе да послушно томе следе није обећао само ослобађање од сваког зла, него и небеско и вечно Царство.
15. Нека се сви удостојимо тог Царства извршавајући дела покајања уз помоћ Устројитеља покајања, Христа, Којему доликује слава у векове векова. Амин.

Comments are closed.