NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
60. Beseda
 
Izgovorena na sveti praznik Bogojavljenja
i obuhvata otkrivenje tajne Hristovog Krštenja
 
1. Juče, kada smo se sabrali u crkvi i zajedno proslavili pretpraznovanje Bogojavljenja, objasnio sam što je bilo neophodno, govoreći vašoj ljubavi o onome što se odnosi na krštenje u Hristu kojega smo se udostojili. Ono se pojavljuje kao bogopoznanje i obaveza prema Bogu, kao vera i poznanje istine koja je u Bogu, saglasnost i obavezivanje delima, rečima i bogougodnim načinom života koji se izvršavaju kroz sveštene simvole. Poučavajući o ovome, dodali smo da oni svešteni simvoli, kao i obaveze prema Bogu koje smo kroz njih i zajedno sa njima prihvatili rečima, ne samo da neće koristiti čoveku nego će ga i izložiti kazni ukoliko se ne preobraze u dela. Zatim smo razjasnili učenje Jovana Proroka, Preteče i Krstitelja upućeno mnoštvu naroda, koje samo u sebi sadrži suštinu njegovog krštenja, jer krštenje, kao što smo rekli, znači bogopoznanje. Preteča i Krstitelj Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista uvodi nas svojim učenjem u poznanje Boga i ukazuje na prevečnog Svevladiku, Sudiju živima i mrtvima Koji Svojom vlašću uvodi dostojne u večna obitavališta a osuđene baca u geenu, svedočeći da je On Gospod Angela i ubrajajući samoga sebe među Njegove najponiznije sluge.
2. Budući da krštenje nije samo bogopoznanje nego i obavezivanje na preobraćanje i bogougodna dela, Hristov Preteča i Krstitelj nije samo vodio ka poznanju Hrista nego je propovedao i pokajanje, tražeći plodove dostojne pokajanja odnosno pravednost, milosrđe, skromnost, ljubav i istinu. On ukazuje i na to da preuzete obaveze, ukoliko ih ne budu pratila dela, neće biti od koristi nego će, naprotiv, osuditi čoveka, zbog čega preti sekirom i pokazuje neugasivi oganj: Svako kaže, drvo koje ne rađa dobra roda, seče se i u oganj baca (Mt. 3;10). Mi smo, osim toga, vašoj ljubavi protumačili i reči što ih je Samom Gospodu, kada je došao na krštenje, izrekao Krstitelj kolebajući se, izbegavajući i odbijajući da to učini, gotovo tražeći da On (Gospod) njega krsti. Mi smo, međutim, tumačili i reči koje je Gospod uputio njemu kao reči Gospodara koji zapoveda slugi i istovremeno mu se obraća kao prijatelju i srodniku po telu, otkrivajući tajnu i pokazujući opravdane razloge (Svog krštenja). Tada smo u našoj besedi došli do mesta kada Jovan pristaje da krsti Gospoda. Preostalo je da saslušamo današnje evanđelsko čitanje, koje kaže: I krstivši se, Isus iziđe odmah iz vode; i gle, otvoriše mu se nebesa, i vide Duha Božijega gde silazi kao golub i dolazi na Njega. I gle, glas sa nebesa koji govori: Ovo je Sin Moj ljubljeni koji je po Mojoj volji (Mt. 3;16-17).
3. Velika je i uzvišena, braćo, tajna krštenja Hristovog koja je sadržana u ovih nekoliko reči. Teško ju je razmatrati, teško protumačiti i ništa manje teško shvatiti; ali, kako je ona izuzetno važno za spasenje mi ćemo se, poslušavši Onoga što je zapovedio da istražujemo Pisma (v. Jn. 5;39), odvažiti da, koliko je moguće, istražimo ovu tajnu. U početku, nakon što je Bog rekao: Da načinimo čoveka po svojemu obrazu i podobiju (Post. 1;26), stvarajući u Adamu našu prirodu, otkrivajući i dajući čoveku živonačalnog Duha udahnuvši ga u njega, uporedo je otkrio i trojičnost ipostasi stvaralačkog Božanstva, dok su sve ostale tvorevine sazdane jednom rečju Logosa i Oca koji govori. Tako je i sada, pri presazdavanju naše prirode u Hristu, otkrivši se iz prenebeskih visina i silazeći na Njega dok se krštavao u Jordanu, Duh Sveti otkrio i tajnu najuzvišenije i svemoguće Trojice.
4. Zbog čega se tajna Presvete Trojice pokazuje prilikom sazdavanja i presazdavanja čoveka? Ne samo zbog toga što je on (čovek) Njen jedini posvećenik i poklonik na zemlji, nego i zato što je jedino on sazdan po Njenom obrazu. I zaista, čuvstvene i beslovesne životinje poseduju samo živototvorni duh, ali on nije sposoban da postoji sam po sebi, pri čemu uopšte ne poseduju ni um (νους) ni razum, tj. reč (λόγος). Bića koja su u potpunosti iznad čuvstvenog, tj. arhangeli i angeli, kao umna i slovesna (razumna) budući da poseduju um i razum (reč, logos), ne poseduju živototvorni duh s obzirom da nemaju telo koje bi taj duh oživotvoravao. Budući dakle da čovek poseduje um, razum (reč) i životvorni duh koji oživotvorava telo, jedino je on obraz troipostasne prirode. Kako se pri presazdavanju naše prirode na Jordanu otkrila najuzvišenija i svemoguća Trojica kao neki prvolik u odnosu na obraz naše duše, oni koji se posle Hrista krštavaju u Hrista tri puta se pogružavaju u vodu, dok je Jovan krštavao jednim pogružavanjem. Označavajući to, evanđelist Matej kaže: I krstivši se, Hristos odmah iziđe iz vode (Mt. 3;16).
5. I gle, kaže, odnosno, u vreme dok još nije sasvim izašao iz vode, dok je tek izlazio iz nje, otvoriše mu se nebesa (Mt. 3; 16). Molim vas, braćo, da sada usredsredite svoju misao i da sa pažnjom izoštrite um kako biste shvatili silu tajne krštavanja u Hrista. Hristov silazak u vodu i Njegovo pogružavanje u nju dok se krštavao predizobražavalo je Njegov silazak u ad, a izlazak iz vode Njegovo vaskrsenje iz mrtvih.
6. Razumljivo i dosledno tome, Njemu su se, istog časa kada se uzdigao iz vode, otvorila nebesa. Zbog nas je sišao u ad i bio u preispodnjoj (u podzemlju), a izlazeći otuda zbog Sebe, ali i zbog nas otvorio sve ne samo zemaljsko i vezano za zemlju nego i najviše nebo, gde se zatim i telom vazneo i gde kao preteča za nas uđe (Jevr. 6; 20). Kao što je tajanstvenim hlebom i peharom nagovestio Svoje spasonosno stradanje, a onda tu tajnu predao verujućima da je izvršavaju radi svog spasenja, tako je i Njegov silazak u ad i izlazak odatle predizobrazilo Njegovo krštenje, koje je takođe predao verujućima da ga izvršavaju radi svog spasenja. Prepuštajući Samome Sebi mučenje i patnju, nama je od samog početka podario zajedničarenje u Njegovim stradanjima, ali bez bola, učinivši da se, po reči apostola, saobrazimo podobiju smrti Njegove da bismo se pravovremeno udostojili i obećanog vaskrsenja (B. Pim. 6; 8).
7. Budući da je, kao i mi, imao dušu i telo koje je od nas i radi nas primio, telom je pretrpeo stradanja, smrt i pogreb, dok je ustajanjem iz groba pokazao besmrtnost toga tela. Predao nam je da kao spomen na te događaje prinosimo beskrvnu žrtvu i da kao njen plod zadobijemo spasenje. Dušom je sišao u ad i izašao odatle, dopustivši svima da budu pričasnici večne svetlosti i života, a kao obrazac toga predao nam je izvršenje božanskog krštenja. Mi na taj način zadobijamo plodove spasenja i jednog i drugog tajinstva, i oboženja i primanja istinskog semena života, kako dušom tako i telom. I zaista, od ovo dvoje zavisi vascelo naše spasenje, jer je u te dve tajne usredsređen celokupni bogočovečanski domostroj.
8. Otvoriše Mu se nebesa. Nije rekao „nebo“, nego „nebesa“, odnosno sva (nebesa), sve što je gore, da ne bi, ne videći ništa od onoga što pripada gornjem svetu i što se nalazi iznad nas, pomislio da je Onome što se sada krštava nešto nadređeno ili da je uzvišenije od Njega. Potrebno je, dakle, da shvatiš i spoznaš da postoji samo jedna priroda i vladičanstvo koje od beskonačnosti nadnebeskog kruga doseže do središta i granica svega, tj. sve ispunjava i ničemu ne prepušta da bude izvan Njega, sve spasonosno sadržava i obuhvata i nad svim se rasprostire, ali se neizrecivo spoznaje u Tri uzajamno povezana Lica. Otvoriše Mu se, dakle, nebesa kako bi se jasno pokazalo da je to Onaj što je pre neba postojao, štaviše, Onaj Koji je bio pre svakog bića, Koji je od Boga, Koji je Bog, Logos i Sin Božiji, da Otac nije pre Njega postao i da zajedno sa Ocem nosi ime koje je iznad svakog imena (Fil. 2;9) i iznad svake reči. Kada se razluči i razabere između svih pojava, zemaljskih i nadzemaljskih, i Njega i Oca na nebesima, jedino se On pokazuje kao sjedinjen sa Ocem i Duhom, jer je zajedno sa njima postojao i pre stvaranja sveta.
9. Otvoriše Mu se nebesa, dok Marko kaže: Razdvojiše se (rascepiše se), budući da govori: Izlazeći iz vode razdvojiše mu se nebesa (Mk. 1;10, u srpskom prevodu: „vide nebesa gde se otvaraju“). Zbog čega jedan evanđelista kaže „otvoriše se“, a drugi „razdvojiše se“? Zato da pažnji razboritih slušalaca ne bi promaklo da ovo tajinstvo ima dvojako značenje. I zaista, izrazom „otvoriše se“ pokazuje nam da su nebesa prethodno bila zatvorena usled našeg sagrešenja i neposlušnosti Bogu, jer su se, kao što je zapisano, nebesa zatvorila nakon što je Adam sagrešio pred Bogom i od Njega začuo: Zemlja si i u zemlju ćeš se vratiti. Razumljivo je, dakle, što su se nebesa otvorila Hristu, Koji je u svemu pokazao poslušnost, pa je i sam rekao Jovanu: Da se ispuni svaka pravda, a što se izvršilo i ovim krštenjem.
10. Kao što kaže sam Preteča Gospodnji, Bog Duha ne daje na meru, jer Otac ljubi Sina i sve je dao Njemu u ruke (Jn. 3; 34-35), postaje očigledno da je Hristos i telesno primio vascelu neizmernu i beskonačnu silu i energiju (dejstvo) Duha. Nebesa su pokazala na delu da celokupna tvar nije u stanju da obuhvati svu ovu silu i energiju (dejstvo) Duha Božijeg i zato su se ta nebesa razdvojila kada su se otkrile ove sile i energija Božijeg Duha i kada su prešle u ovu Bogoipostasnu plot. Prekrasno je, dakle, neko rekao o Bogu: Ni nebesa nisu čista pred očima njegovim (Jov 15; 15), nazivajući nebom angele koji su na nebesima, arhangele, mnogooke heruvime, šestokrile serafime i vascelo nadsvetsko (nadzemaljsko) jestestvo. Prema tome, pravedno je što ni nebo, tj. angeli koji su na njemu nisu čisti pred Bogom nebesa, jer i ona najviša i vladajuća jerarhija, tj. oni što se neprestano očišćuju i ozaruju, ustupa pred savršenijom čistotom. Jedino priroda kao naša u Hristu, budući bogoipostasna i obožena, preizobilno poseduje najsavršeniju čistotu i sposobna je da sobom obuhvati vascelo blistanje i lučezarnost ili, drugačije rečeno, silu i dejstvo Božijeg Duha. Zbog toga se, dakle, nebesa nisu samo otvorila nego su i sami angeli ustuknuli pred takvim silaskom Duha Svetoga na Njega.
11. I krstivši se Isus iziđe odmah iz vode, i gle, otvoriše Mu se nebesa (Mt. 3; 16). Luka kaže da se nebo otvorilo dok se Hristos molio: Kada se Isus krstio, dok se on moljaše Bogu, otvori se nebo (Lk. 3; 21). I dok se krštavao, i dok je silazio u vodu i dok je izlazio iz nje, On se molio, delima poučavajući da ne treba da se moli samo sveštenik i izvršitelj tajinstva nego i onaj nad kojim se tajinstvo izvršava, čak i ako je izvršilac tajinstva savršeniji u vrlini ili ako upućuje usrdniju molitvu. Kroz njega se na krštavanog spušta blagodat, a kada je pak krštavani savršeniji od izvršitelja tajinstva i kada se usrdnije moli, Darovatelj milosti (o, kako neizreciva blagost!) ne odbija da, zahvaljujući njemu, i izvršitelja učini pričasnikom blagodati, a što se očigledno dogodilo i sa Jovanom i što je kasnije i sam otvoreno posvedočio govoreći: Od punoće Njegove mi svi primismo (Jn. 1; 16).
12. Zbog čega su se samo Isusu, dok se molio, otvorila nebesa, a ne i nekome pre Njega? Šta kažeš? Budući još uvek u utrobi, Jovan je shvatio bogočovečanski domostroj uipostaziranog Logosa Božijeg i ne samo da je zaigrao od radosti božanskog Duha u majčinoj utrobi, nego je i onu što ga je nosila (tj. majku, Jelisavetu) učinio pričasnicom blagodati. Kada je pak razrešen od utrobe, razrešio je i očeva usta, jer je ovaj po zapovesti angela bio kažnjen onemelošću. Onaj koji je odrastao u pustinji, veći od svih rođenih od žena i prevashodeći sve proroke od veka nije se, međutim, smatrao dostojnim da odreši remenje ne Hristovim sandalama (ma šta da to remenje znači), i ko bi onda među onima što pred njim ustupaju po dostojanstvu, bio dostojan da se otvori nebo, bolje rečeno, nadnebeske sfere? Da bi, uporedivši ga sa svima, spoznao uzvišenost prevashodstva Onoga Koji se sada krštava, razmisli i o ovome: na koji način su se Njemu, kao što je napisano, „otvorila nebesa?“ Nama se na delu pokazalo da se nisu nebesa, nego i nedra Nebeskog Oca otvorila za Njega, jer otuda dolaze Duh i glas koji svedoči o sinovskom srodstvu. Budući njegov vesnik, nebesa su se otvorila kao neka vaseljenska usta i ne samo angelima koji su na nebu nego i svim ljudima na zemlji blagovestila da Sin Božiji po Svojoj prirodi, sili i vladičanstvu poseduje istu čast nad svim kao i Nebeski Otac i Duh Koji od Njega ishodi i proishodi.
13. Pravedno je, dakle, što su se samo Njemu, dok se molio, otvorila nebesa, budući da i zapečaćenu knjigu – što možda u Jovanovom Otkrovenju označava nebo koje je ranije bilo zatvoreno za nas – niko, ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom, nije mogao niti da otvori niti da pročita. Pobedio je, i otvoriće knjigu i pročitaće je Lav koji je iz plemena Judina (parafraza na Otk. 5; 5). O tome ko je ovaj Lav, potekao iz plemena Judinog, poučio nas je patrijarh Jakov govoreći: Laviću Judin! S plena si se vratio, sine moj, spusti se i leže kao lav, kao ljuti lav; ko će Ga probuditi? Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakone, dokle ne dođe onaj kom pripada, i njemu će se pokoravati narodi (Post. 49; 9-10), Onaj Koji je sada očigledno otvorio sve nadnebesko jedini je pročitao reči Promisla što postoje od veka, riznice premudrosti skrivene u nedrima Očevim, nedostupne dubine i tajne Duha.
14. I krstivši se Isus iziđe odmah iz vode; i gle, otvoriše Mu se nebesa. Vidite li da sveto krštenje predstavlja vrata neba i da tamo uvodi one što se krštavaju? Zbog toga i ne kaže jednostavno „otvoriše se“ nego „otvoriše Mu se“ i sve što se izvršavalo na Njemu, izvršavalo se radi nas. Radi nas se, dakle, kroz Njega otvoriše nebesa i ta vrata koja je On široko otvorio očekuju naš prolazak. Pre svih ostalih o tome svedoči prvi strastoterpec (πρωταγωνιστής) i mučenik Stefan. Priklonivši kolena on se pomolio i, pogledavši na nebo, video ono što niko nije video pre krštenja Hristovog, jer pogleda na nebo i vide Isusa u slavi Božijoj (parafraza na DAp. 7; 55). On nije video samo neizrecivu slavu i nadnebesko mesto, nego i Najvoljenijeg u slavi Očevoj, usled čega je on prvi posle Hrista blaženo sozercavao ono što niko pre Hrista nije video i u šta se ni sama vojinstva angelska ne usuđuju da proniknu (v. 1. Petr. 1; 12). Budući da ga je privukao vozljubljeni, Isus je želeo da ovaj đakon bude prvi na nebu i daleko uzvišeniji nego službeni (angelski) duhovi, jer je bio prvi mučenik za istinu. Nama se, dakle, kroz Njega otvoriše nebesa i On je kroz Samoga Sebe očistio i nas, jer Njemu Samom nije bilo potrebno ni očišćenje ni otvaranje nebesa.
15. Jovan je video sve što se dogodilo da bi kasnije mogao reći onima što su ga upitali: Ja videh i posvedočih da je Ovaj Hristos Sin Božiji. Jovan je, dakle, video Duha Božijeg gde silazi u vidu goluba i ostaje na Njemu (Jn. 1; 32). I obličje goluba svedoči o čistoti Onoga na Kojega se spustio, budući da ta ptica ne sleće na nečista i zlosmradna mesta, a svedoči i glas Očev sa nebesa. I gle, kaže, uporedo sa golubom začuo se i glas sa nebesa koji govori: Ovo je Sin Moj ljubljeni koji je po Mojoj volji (Mt. 3; 17), Ovaj, Kojega sada pokazuje Moj Duh, sišavši i ostajući na Njemu kao na mom savečnom Sinu. I zaista, koristeći se savečnim, jednosuštnim i nadnebeskim Duhom kao prstom, Otac istovremeno oglašava i pokazuje sa nebesa da je sa Njim sjedinjen, svima jasno otkrivajući i objavljujući da je Onaj, Kojega je u to vreme Jovan krštavao u Jordanu, Sin Njegov ljubljeni.
16. Duh se nije pojavio samo kao prst kojim je Otac pokazivao, nego je i sišao na Onoga na Kojega je Otac ukazivao i kao da ga je dodirnuo, i ne samo to, nego je i ostao na Njemu jer, kaže, Jovan posvedoči govoreći: Video sam Duha 1de silazi kao golub sa neba i ostade na Njemu (Jn. 1; 32). I nije samo ostao na Njemu, nego i u Njemu (svedok je onaj što govori od punoće Njegove mi svi primismo, st. 16), pa je i pre ovog vidljivog silaska obitavao u Njemu nevidljivo. O tome svedoče i bestelesni i nebeski angeli, od kojih je jedan (arhangeo Gavrilo) rekao Onoj što Ga je u devstvenosti začela: Duh Sveti doći će na tebe (Lk. 1; 35), a takođe i angeo koji je Josifu za Nju rekao: Ono što se u njoj začelo od Duha je Svetoga (Mt. 1; 20). Time, dakle, nije objavljeno samo sjedinjenje nego i neka uzajamna povezanost, natprirodna i istovremeno beskonačna, savršena i jasna, čime nam se On otkriva kao jedan Bog u tri ipostasi i svemogućem božanstvu, kao što je tada i On Sam blagovoleo da se otkrije, Otac nadnebeski, Sin jednosuštni i Duh Sveti Koji od Oca ishodi i u Sinu počiva, nesmešivo sa njima sjedinjen i nerazdeljivo različit. Postoje Dvojica koja svedoče, dok je Jedan o kojem svedoče; oni svedoče o Svom božanstvu i o međusobnom jedinstvu i različitosti, o božanstvu čijim su se prevashodećim vladičanstvom razdvojila sva nebesa istovremeno, o jedinstvu na osnovu najpotpunijeg i beskonačnog sjedinjenja i sklada, a o razlikovanju na osnovu različitosti i uzajamne povezanosti ipostasnih imena.
17. Uzvisuje se tom dostojanstvu i naša priroda koju je On primio budući da postade nerazdeljiva od Sina Božijeg, tako da i posle Njegovog očovečenja postoje tri poklonjenja dostojne i ozarujuće ipostasi u koje verujemo i u koje se krštavamo, svlačeći u božanskom krštenju starog čoveka i odevajući se u Hrista, novog Adama, Koji je u Sebi obnovio našu okrivljenu prirodu, budući da je blagovoleo da je primi od devičanske krvi i da je Sobom opravda, a zatim je sve one koji se od Njega rodiše u duhu oslobodio onog praroditeljskog prokletstva i osude.
18. Šta zatim? Zar to, što Jedinorodni Sin Božiji od nas nije primio ipostas nego prirodu koju je obnovio sjedinivpga se s njom po Svojoj ipostasi, znači da nije svakoga od nas, kao pojedine ličnosti, On učinio pričasnikom Svoje blagodati i da svaki od nas pojedinačno ne dobija od Njega oproštaj svojih ličnih grehova? Zar je moguće da tako postupi Onaj, Koji hoće da se svi ljudi spasu (1. Tim. 2; 4), Koji radi svih savi nebesa i siđe (Ps. 18; 9), Koji nam je delima, rečima i stradanjima pokazao put spasenja, uzneo se na nebesa i tamo priveo one što ga slede? Prirodu koju je od nas i radi nas primio On je i obnovio, pokazavši je kao osvećenu, opravdanu i u svemu poslušnu Ocu, sjedinivši se s njom po ipostasi i kroz nju sve to satvorivši i postradavši. On je obnovio ne samo prirodu, nego i ipostas svakoga od nas verujućih i podario nam oproštaj grehova putem božanstvenog krštenja, putem ispunjavanja Njegovih zapovesti, putem pokajanja koje je darovao posrnulima i putem pričešćivanja Njegovim telom i krvlju.
19. Otac je, objavljujući sa nebesa za Onoga Koji se krštava po telu Ovo je Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji time pokazao da je sve ostalo što je bilo otkriveno kroz proroke, zakone, obećanja i usinovljenje, bilo nesavršeno i da nije bilo niti izrečeno, niti izvršeno po volji Božijoj, nego da je za cilj imalo ono što se danas izvršava. I šta kažem: zakon, koji je dat kroz proroke, obećanja, usinovljenje, kada je i stvaranje sveta od samog početka imalo svoj cilj u Njemu, Koji se na zemlji krštava kao Sin Čovečiji, dok sa neba biva posvedočen kao jedini ljubljeni Sin Božiji, za Kojega je i Kojim je sve bilo sazdano, kao što kaže apostol (v. Kol. 1; 16).
20. Prema tome, radi Njega je na početku u biće prizvan čovek sazdan po obrazu Božijem, kako bi kasnije sobom obuhvatio Praobraz; zakon koji je Bog dao u raju bio je zbog Njega, jer ga Zakonodavac ne bi ni davao ukoliko ne bi bio savršeno ispunjen. I ono što je nakon toga Bog objavio i izvršio bilo je, moglo bi se reći, učinjeno radi Njega, a neko bi još i izvrsno mogao dodati da je radi Njega bilo i sve nadzemaljsko, pri čemu mislim da su angelska suštastva i činovi, drugačije rečeno tamošnji poredak, bili od početka ustremljeni ka tom cilju, odnosno ka bogočovečanskom domostroju (ikonomiji) kojemu su i služili od početka do kraja. Budući da je „blagovoljenje“ neposredna, blaga i savršena volja Božija, On je jedini u Kojem je Njegovo blagovoljenje (tj. Koji je po Očevoj volji), u Kojem počiva Otac, i Koji savršeno ugađa Ocu kao divni savetnik, angeo Njegovog velikog saveta (Is. 9; 6, po Septuaginti), Koji je i Sam poslušan Ocu i govori od Oca, i pokornima daruje život večni,
21. i neka ga svi mi zadobijemo u Samom Caru vekova Hristu, Kojemu dolikuje svaka slava, čast i poklonjenje, zajedno sa bespočetnim Ocem i Presvetim i blagim i životvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *