NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
59. Beseda
 
O činu svetog Krštenja, o pokajanju i onome šta o njemu kaže sv. Jovan Krstitelj
(izgovorena uoči praznika Bogojavljenja)
 
1. Pokajanje je početak, sredina i kraj hrišćanskog načina života, zbog čega se zahteva i potrebno je da ono postoji i pre, i tokom, i posle svetog Krštenja. Pokajanje se od nas traži zbog svetog Krštenja, jer je ono svečano obećanje da ćemo pred Bogom stajati čiste savesti, kao što je i sporazum i obaveza da ćemo živeti bogougodno i bogoljubivo. Kada poverujemo, mi se sjedinjujemo sa blagim i preblagim Hristom, udaljujemo se od zlobnog i svezlobnog neprijatelja i obećavamo da ćemo svim silama čuvati blagotvorne Božije zapovesti, da ćemo se uzdržavati od svake rđave misli i dela. Dakle, kada nas upitaju, odgovaramo ili sami ili posredstvom kumova, kao što se događa na krštenju novorođenčadi (mladenaca, male dece) da smo ono, u šta smo poverovali, primili u dušu i da smo mu u mislima dali obećanje. I kako se, prema rečima apostola, srcem veruje za pravednost a ustima ispoveda za spasenje (Rimlj. 10; 10), ako satvorimo dobro ispovedanje ustima, primićemo spasenje kroz kupelj preporođenja.
2. Budući da je ovu božanstvenu kupelj i sve što je sa njom povezano većina primila u detinjem uzrastu kada ne možemo da razumemo silu tajinstva, dozvolite da sada, kad to od nas zahteva i nastupajući praznik, ukratko otkrijemo svima vama u čemu se sastoji njegov značaj. Mislim da korist nije mala, posebno za pažljive slušaoce, ako se podsetimo i ispitamo šta se svešteno savršava u božanstvenom krštenju. Ako pak, zahvaljujući podsećanju na to, poznamo šta smo od onih primljenih obaveza kasnije zanemarili a čemu nismo čak ni početak postavili, pokajanje će nam omogućiti da to ispravimo.
3. Kada episkop pouči onoga što želi da se krsti, najpre on sam treba da likuje, podražavajući dobrotoljubivog Vladiku, i da misaono uznese blagodarenje Bogu, jedinom Darovatelju i Uzročniku svakog dobra. On zatim saziva crkvu koja mu je na raspolaganju, odnosno one što sadejstvuju spasenju onoga koji pristupa svetom krštenju i proslavljaju taj događaj zajedno sa njim. Zatim bi trebalo da zajedno sa jerejima stane kraj Časne Trpeze i da javno uznese blagodarenje.[1] Kada izađe odatle, javno pita onoga koji se krštava: šta želi kada je došao u crkvu? Ovaj odgovara – sam ili posredstvom kuma, ako je u pitanju dete – da želi da uz njegovu pomoć i posredovanje postane Božiji i da primi sv. Tajnu. Episkop mu onda govori: „Pošto želiš da pristupiš istinitom, savršenom i bezgrešnom Bogu, trebalo bi da i tvoje pristupanje bude saglasno sa tim, a takođe i obaveza koju primaš i tvoj budući život“. Drugim rečima, dolikuje da to bude istinito, celovito i besprekorno. Kad mu na taj način ukaže u čemu se sastoji način života saglasan Evanđelju Hristovom, ponovo ga pita: da li je on uistinu spreman da živi na takav način? Kada ovaj potvrdi, episkop ga znamenuje, tj. osenjuje krsnim znamenjem i nalaže sveštenicima da ga udostoje da i njegovo ime unesu u spisak (pravoslavnih hrišćana). Tako ga uključuje među one što se spasavaju, kao onoga što je prigrlio živototvorni način života.
4. Episkop se zatim ponovo moli Bogu i zapoveda onom što se krštava da sa sebe skine svu odeću. Onda ga okreće licem prema zapadu, da bi i tim pokretom odbacio, dunuo i odrekao se satane. To odricanje putem pitanja (koje episkop upućuje onom što se krštava) savršava se tri puta. Skidanje odeće označava odbacivanje starog čoveka i njegovog bezbožnog života. To, što gleda na zapad, označava da je i samim pokretom ruku odbačeno priklanjanje mračnom grehu. On to duvanjem i pokazuje: izdišući i odbacujući, on kao da đavola izbacuje napolje kao njegovo vlasništvo ili kao naklonjenost njemu. Trokratnim ispovedanjem odricanja označava čvrsto i najpotpunije priticanje od protivnika ka Bogu. Kad se to završi, episkop nalaže onom što se krštava da se okrene ka istoku i da se, ispruživši ruke, sjedini sa Hristom. To čini putem trokratnog ispitivanja. Gledanje na istok označava da čovek koji beži od zla gleda prema božanstvenoj svetlosti. Podizanje ruku označava molitvu koja je zadobila odvažnost. To što krštavani tri puta ispoveda svoju odlučnost da bude prisajedinjen Hristu označava nepokolebivost njegovog obećanja Bogu.
5. Tada njega, koji se udaljio od zla i svim silama pristupio svesavršenom Dobru, episkop tri puta u vidu krsnog znamenja pomazuje svetim jelejem po čelu a ostalim sveštenicima prepušta pomazivanje celog tela. To pomazanje označava pripremu onoga što se krštava za svete podvige i na osnovu toga, sledeći tragove Prvog Koji je svedočio pred Pontijem Pilatom, odnosno Hrista, tajanstveno umire zajedno s Njim, postajući mrtav za greh. Simvol te smrti je božanstveno Krštenje. Posle svetog pomazanja, bez oklevanja ga privode svetoj kupelji da bi se unapred osveštao raznolikim i sveštenim dejstvima i molitvenim prizivanjima. Jerej ga zatim krštava, tri puta ga pogruzivši u vodu i prilikom svakog pogružavanja priziva jednu od tri poklonjenja dostojne Ipostasi.
6. Voda poseduje svojstvo očišćenja, ali ne i kada je u pitanju duša. Za onoga koji se pogružava u nju ona poseduju osobinu da opere nečistoću, ali ne i skvernu koja se pojavila usled greha. Da bi joj se darovala i takva svojstva, u nju se pogružava nas radi kršteni Iscelitelj duša i Otac duhova, Hristos, Koji je na Sebe uzeo grehe sveta i Čije krštenje danas pretpraznujemo. On je zajedno sa Sobom, u vodu uneo i blagodat Presvetog Duha koju je privukao sa nebesa da bi se zatim za one koji se krštavaju u Njega i koji se pogružavaju u vodu, u njoj nalazio i On Sam i Njegov Duh Koji im se neizrecivo prenosi, a Kojeg oni usvajaju i ispunjavaju se očišćujućom blagodaću koja prosvetljuje slovesna bića. To je upravo ono što govori božanstveni Pavle: Vi koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste (Gal, 3; 27).
7. Tri pogružavanja u vodu označavaju spasonosno prizivanje životonačalne Trojice, ali izobražavaju i troidnevno pogrebenje Gospodnje. Za pogruženjem sledi isti broj izlazaka iz vode, jer drugačije ni tri pogruženja ne bi mogla da se savrše. Ovi izlasci u istoj meri izobražavaju vaskrsenje (ili ustajanje) trodelne duše iz greha i uzvođenje svih troje u nepropadljivost: duha, duše i tela. Na taj način, u božanstvenom Krštenju može se videti i smrt i život, i pogrebenje i vaskrsenje, po uzoru na Gospoda Koji jednom umre, a ako živi, Bogu živi (Rimlj. 6;10), a što kaže i On Sam: Dolazi knez ovoga sveta i u Meni nema ništa (Jn. 14; 30). Tako bi trebalo da bude i sa nama, koji smo se krstili u Njegovu smrt. Pošto smo kroz božanstveno krštenje umrli za greh, trebalo bi da posredstvom vrlina živimo Bogu i da knez mraka, kada bude došao i tražio, u nama ne nađe ništa što bi njemu bilo ugodno. I kao što posle ustajanja iz mrtvih Hristos više ne umire i smrt više ne vlada Njime (Rimlj. 6; 9), dolikovalo bi da se i mi, nakon što smo iz grehovnog pada ustali posredstvom božanstvenog Krštenja, postaramo da greh više nema vlast nad nama. Ili zar ne znate da svi koji se u Hrista Isusa krstismo u smrt se Njegovu krstismo? Tako se s Njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos ustade slavom Očevom, tako i mi hodili u novom životu (Rimlj. 6; 3-4).
8. Kada krštenoga obuče u svetlu odeždu, pomaže ga božanstvenim mirom i pričesti Hristovim Telom i krvlju, episkop ga otpušta i proglašava za čedo Svetlosti koje je time postalo jedno telo sa Hristom i pričasnik božanstvenog Duha. Mi se preporađamo i postajemo sinovi Božiji, nebeski umesto zemaljski, i večni umesto privremenih. Nakon što je Bog u naša srca tajanstveno usadio nebesku blagodat i pečat usinovljenja, pomazanjem ovim božanstvenim mirom označio nas je i zapečatio Svesvetim Duhom u dan iskupljenja, ali samo ako mi do kraja nepokolebivo sačuvamo ovo ispovedanje i obećanja ispunimo delima. Ako nešto i ne učinimo, to ćemo nadoknaditi pokajanjem. Zbog toga se i posle božanstvenog krštenja od nas traže dela pokajanja. Ako njega nema, onda reči koje smo uputili Bogu ne samo da nam neće pomoći, nego će nam biti na osudu. Bolje je da ne obećavaš, nego da obećaš pa da ne ispuniš (Knj. prop. 5; 4) ili, kako kaže prvovrhovni među apostolima, bolje bi im bilo da ne poznaše put pravde, negoli kad 1a poznaše što se vratiše od predate im svete zapovesti. Njima se dogodilo ono što veli istinita poslovica: pas se vraća na svoju bljuvotinu i svinja se okupala pa se u blatu valja (2. Petr. 2; 21-22). Drugi apostol kaže: Pokaži mi veru tvoju iz dela tvojih (Jak. 2; 18) i: Ko je veran? Neka dobrim životom pokaže veru svoju (v. Jak. 3; 13). Sam Gospod kaže: A što Me zovete: Gospode, Gospode, a ne izvršujete što govorim (Lk. 6; 46). Budući da je Bog živ i istinit, i od nas zahteva istinita obećanja i veru živu a ne mrtvu, jer je vera bez dela mrtva (Jak. 2; 26).
9. Pošto je pokajanje početak i kraj hrišćanskog načina života, Preteča i Krstitelj Gospodnji je, postavljajući temelj životu u Hristu propovedao i govorio: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko (Mt. 3; 3). I sam Gospod, Savršenstvo svega prekrasnog, u Svojim propovedima govorio je to isto. Pokajanje se sastoji u tome da omrznemo greh i da zavolimo vrlinu, da se klonimo zla i da činimo dobro. Ovome prethodi samoosuđivanje (samoprekorevanje) zbog sopstvenih sagrešenja, kajanje pred Bogom i stremljenje ka Njemu skrušenog srca i pogružavanjem u pučinu Njegove milosti. Pri tom ćemo se smatrati nedostojnima da se ubrojimo među sinove Božije, kao što je i bludni sin, pokajavši se, rekao: Gospode, nisam više dostojan nazvati se sinom Tvojim; primi me kao jednog od najamnika svojih (Lk. 15; 19).
10. Zbog toga i Preteča i Krstitelj Gospodnji, predstavljajući ljudima Carstvo nebesko, svedoči da se ono približilo da bi ljudi, usled veličine božanstvenog i nebeskog Carstva, sebe smatrali nedostojnima i da bi sami sebe prekorevali, a što i jeste početak spasenja i polazište za obraćanje ka Bogu. Međutim, on preti sekirom i odlučno tvrdi da ona leži kod korena drveta i svakog trenutka preti da će ga poseći. To posecanje i jeste presuda Božija za one koji pravdaju sami sebe i greše bez ikakvog kajanja. Oni su, saglasno toj presudi, otrgnuti i iz sadašnjeg i iz budućeg života i bacaju se u mračnu i neugasivu geenu. Zato i Krstitelj preti neugasivim plamenom koji će ovi naslediti posle odsecanja i kroz to im objavljuje svu strahotu gneva Božijeg, kako bi time otreznio onaj bezosećajni narod, a takođe i potonje ljude koji su im slični.
11. Preteča Gospodnji nije podsticao samo na početak pokajanja koji se izražava u udaljavanju od zla i u korisnoj skrušenosti srca, nego je tražio i plodove dostojne pokajanja. Kakvi su to plodovi? To je prevashodno ispovest, a što su i činili oni koji su u to vreme dolazili kod sv. Jovana Krstitelja: Tada izlažahu k njemu… i onih krštavaše u Jordanu, i ispovedahu grehe svoje (Mt. 3; 5-6). Pored toga, tu su pravednost, davanje milostinje, umerenost, ljubav, istina: Nikoga da ne zlostavljate i nikoga da ne opadate… Koji ima dve haljine neka da onome koji nema; i koji ima hrane neka čini isto tako (Lk. 3; 11-14). Svaka dolina neka se ispuni i svaka gora i svaki breg neka se slegnu (Lk. 3; 5). Šta želi da kaže rečima: Svaka dolina neka se ispuni i svaki breg neka se slegne! Ono isto što Gospod jasno obznanjuje: Svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se (Lk. 18; 14). I što je krivo neka bude pravo, i neravnine na putevima neka budu glatke. I svako će telo videti spasenje Božije, kaže Jovan Krstitelj (Lk. 3; 5-6). Krivine su laži, prevare i klevete, a „neravnine na putevima“ gnev, mržnja, zavist i zlopamćenje, odnosno, sve ono što se može ispraviti i izbrisati delima pokajaaa. Na taj način će „svako telo“, tj. svaki čovek iz svakog naroda i plemena, kada se ispravi i popravi pokajanjem, „videti spasenje Božije.“
12. Govoreći vam ovo, braćo, mnogo se žalostim u duši kada uporedim da mi, koji smo udostojeni mnogo čega božanstvenim krštenjem u Hrista, nismo ispunili ni ono što je Jovan zahtevao od onih koji su dolazili da se krste, iako se krštenje koje je tada davao Jovan toliko razlikuje od krštenja koje daje Gospod koliko blagodat Duha Božijeg prevashodi vodu. Ukazujući na to, Gospod je rekao: Jovan je krstio vodom, a vi ćete se krstiti Duhom Svetim (Dela ap. 1; 5). Jovan je krstio s namerom da ljudi poveruju u Onog Koji će doći. Gospod je preobrazio Jovanovo krštenje i u to krštenje uneo večnotekući izvor blagodati koji potiče od Njega. U vreme kada je Jovan ovome poučavao one što su dolazili kod njega, na Jordan je došao i Isus iz Nazareta Galilejskog da bi ga Jovan krstio. On nije došao dvanaestog dana posle Svog rođenja, kako mi sada proslavljamo ovaj praznik, sa ciljem da se tokom godine opomenemo svega što je, prema božanstvenom domostroju, učinjeno radi nas, nego je, kako pripoveda Luka, došao onda kad Mu je bilo već trideset godina. Pojavio se kao jedan u mnoštvu naroda, ni po čemu se ne razlikujući, u prostoti, krajnjem smirenju i neprimetnosti.
13. Jovan je, međutim, bio prozorljiv pa Ga je prepoznao i objavio narodu: Među vama stoji Koga vi ne znate. To je Onaj što dolazi za mnom (Jn. 1; 26-27), po rođenju u telu i po javljanju narodu. Koji preda mnom bi kao Bog, Logos Božiji i Božiji Sin, Koji se od Oca rodio pre svih vekova, a sada u Sebi nosi punoću božanstva telesno i Kojem Ja nisam dostojan odrešiti remena na obući Njegovoj. Šta bi drugo bila „obuća“ Boga Logosa ako ne telo u koje se radi nas obukao? Remen na obući – to je način sjedinjenja božanstva i tela, koji je toliko neizreciv da ni onaj, od kojega niko nije veći među rođenima od žena, nije dovoljan da istraži ovu tajnu. On će vas, kaže, krstiti Duhom Svetim i ognjem (Lk. 3; 16), tj. ognjem koji ili prosvetljuje ili kažnjava, zavisno od zasluga svakoga čoveka koji dobija ono što odgovara njegovom duševnom stanju. Svi smo mi Njegova slovesna njiva. On ima lopatu u rukama kakva odgovara ovoj njivi, tj. sile koje Mu služe i angele, koji služe budućem sudu i razdvajaju kukolj od žita. Pod rečju „ruka“ podrazumevaj „vlast.“ I očistiće, kaže, gumno Svoje , tj. čitav ovaj svet, i sabraće žito, tj. one što su doneli obilje plodova pravednosti, i sabraće ga u žitnicu Svoju, tj. u nebeske obitelji, a kukolj će spaliti ognjem neugasivim (Mt. 3; 12). Ako je oganj neugasiv, a veštastvo za spaljivanje neiscrpno, on time ukazuje na večnost kazne.
14. Upravo je to Jovan govorio narodu i pre Gospodnjeg dolaska na Jordan i u Njegovom prisustvu. Videvši da se On priklonio, priklonio se i on sam, i branjaše Mu govoreći: Ti treba mene da krstiš, a Ti li dolaziš meni (Mt. 3; 14), jer i ja sam rođen od starog semena, nasledio sam onaj grehopad i skvernu koja je iz njega potekla, i meni samom je potrebno da od Tebe dobijem očišćenje, a Ti, Koji si se besemeno ovaplotio od svete Djeve i Koji si, kao Bog, jedini bezgrešan, Ti, Gospodaru, dolaziš kod mene? Gospodar pak odgovara slugi: Ostavi sada. Dodao je „sada“, jer je posle krštenja Gospodnjeg ono mesto postalo duhovna kupelj, a zajedno s Jovanom obuhvata i sve ostale, izvirući od onog božanstvenog Tela kao sa izvora, blagodat Božija koja obuhvata sve dostojne i na božanstven način prosvetljuje i iskupljuje od praroditeljskog greha.
15. Upravo to je Jovan obznanio posle ovog događaja: Ovo je Onaj za Koga rekoh: Koji za mnom dolazi veći je od mene, jer pre mene beše. I od punoće Njegove mi svi primismo, i blagodat na blagodat (Jn. 1; 15-16). Ostavi sada, govori Isus, jer tako nam treba, tj, Meni, i to je Gospodnja zapovest Jovanu: Ispuniti svaku pravdu (Mt. 3; 15), odnosno, da nijednu od Božijih zapovesti ne ostavim neispunjenu. Ljudska priroda će se na taj način savršeno opravdati i ispuniti se, na još očigledniji način, božanstvenom i večnom blagodaću. Zbog toga otvoreno primam od tebe krštenje, kako bih na ljudsku prirodu privukao duh usinovljenja sa nebesa.
16. Kada je čuo zapovest Gospodnju: Ostavi, Jovan više ništa nije imao da prigovori i dopustio je Gospodu da se krsti. Mi ćemo o tome govoriti kasnije, jer to pripada glavnom danu, prazniku Bogojavljenja.
17. Budući da ovaj Duh i dolazi i odlazi po Svojoj volji jer poseduje istu silu kao Otac i Sin, i prebiva u onima koji žive u pokajanju, ne napuštajući ni one što su sagrešili – kao što smo videli kod Davida, ali odstupa od onih što su sagrešili i pri tom ne osećaju pokajanje, kao što smo videli kod Saula, neka se i svi mi tokom života, delima rečima i mislima pridržavamo pokajanja, i neka On svagda obitava u nama, urazumljujući nas, tešeći i darujući nam najuzvišenije spasenje, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ili možda: da odsluži sv. Liturgiju (prim. prev.).
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *