NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
58. Beseda
 
Izgovorena na spasonosno Rođenje po telu
Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista
 
1. Danas je praznik devstvenog rođenja, i beseda će se neminovno uzvisiti saobrazno veličini slavlja i prodreti u tajinstvo, onoliko koliko nam je moguće i dopušteno i koliko nam to dozvoljava vreme, kako bismo i mi projavili nešto od sile koja se u njemu sadrži. I vi braćo, molim vas, napregnite i uzvisite svoj um, kao da se blistavo prosvetljuje božanskim nebeskim sjajem, tako da shvatite najčistiju svetlost bogopoznanja, jer vidim da se danas nebo i zemlja izjednačuju u časti, da se sve donje (zemno) uzvisuje ka onostranom i biva jednako vredno kao i gornje (nebesko) što snishodi ka njemu. Ako, dakle, postoji neko nebo nebesa i ako postoje neke gornje vode koje prekrivaju nebesa, ako postoji neko mesto, položaj ili nadzemaljski poredak, ipak nema ničega čudesnijeg i dostojnijeg počasti nego što su pećina i jasle, kupelj i pelene Mladenca, jer od svega, što je Bog stvorio, nema ničega što bi bilo korisnije i božanstvenije od Rođenja Hristovog, koje danas praznujemo.
2. Prevečni, bezgranični i svemogući Logos danas se telesno rađa u pećini nemajući ni utočište, ni krov, ni dom, i kao Mladenac polaže se u jasle, gleda se očima, dodiruje rukama i povija u pelene. Ovde nije reč ? tome da je duhovno suštastvo u stvaranju prethodilo suštastvu kakvo ranije nije postojalo, ili ? telu koje je postalo i ubrzo potom bilo odbačeno, ili pak o tome da su telo i duh sjedinjeni u jedno kako bi obrazovali jedno razumno živo suštastvo, nego ? tome da su se posredstvom Uma (Duha) Bog i telo nesliveno sjedinili da bi obrazovali jednu Bogočovečansku ipostas što je pronikla u devstvenu utrobu u kojoj je i od koje se, blagovoljenjem Oca i sadejstvovanjem Svetog Duha, postao nadipostasni Logos. On se sada razdvaja od utrobe i rađa kao Mladenac, ali očuvavši nepovređenima znamenja devstvenosti svoje Majke, bestrasno (bezbolno) se rađajući kao što je bestrasno i začet, budući da se Roditeljka pokazala uzvišenijom kako od strasne naslade prilikom začeća, tako i od porođajnih bolova prilikom rađanja. Kao što kaže Isaija: Ona se porodi pre nego što oseti bolove (Isa. 66; 7), ona je, izbegavši patnju, prevečnog Logosa rodila po telu, i ne samo da je nedokučivo Njegovo božanstvo, nego je i način Njegovog sjedinjenja sa telom nepojmljiv, kao što i Njegovo beskonačno snishođenje i božanstvena i neizreciva uzvišenost prevazilaze svaki um i svaku reč, budući da se On ne može uporediti sa tvorevinom. Ako i po telu pogledaš na Onoga Koji je danas rođen od bezbračne Djeve, opet ćeš uvideti da se ni to ne može uporediti jer je On, kako kaže Psalmopojac, najlepši među sinovima ljudskim (Ps. 45;2). On nije rekao „lepši“ nego jednostavno „najlepši“, kako ne bi poredio one koji se ne mogu porediti, odnosno obične ljudi sa prirodom koja je sjedinjena sa Bogom.
3. Toga radi pomaza Te, Bože, Bog Tvoj uljem (jelejem) radosti više nego pričasnike (kod Daničića: „drugove“) Tvoje (Ps. 45; 7), kaže u nastavku Psalmopojac. On je savršeni Bog i savršeni čovek. Taj Bog je i pomazani i Onaj Koji pomazuje, jer se kaže: Pomaza Te Bože, Bo1 Tvoj, jer Bog Otac pomazuje Logosa kao Čoveka i pomazuje ga savečnim i jedinosuštnim Duhom, jer upravo to i jeste „jelej radosti“; zbog toga je On i Bog, i Božansko Pomazanje, i Pomazani. Ako se, dakle, On i pomazuje kao Čovek, On, kao Bog, u sebi ima istočnik pomazanja. Zbog toga je, božanstveno videvši sve pomazane od Boga, on (psalmopojac David) posmatrao i ukazao na njih kao na Njegove pričasnike, jer je jedino Bogu svojstveno da ne bude pričastan, nego da drugi budu pričasni Njemu Samom i da ima pričasnike koji se raduju u Duhu. Takav je, dakle, Onaj što se danas rađa u ubogoj pećini i koji je od nas proslavljen kao Mladenac u jaslama.
4. Kada je Onaj Koji je sve iz nebića priveo u biće, na zemlji kao i na nebu, pogledao na Svoja razumna stvorenja što su nepotrebno težila nečemu većem (v. Post. 3;5), podario im je Samoga Sebe od čega nema ničega većeg, ničega tome jednakog niti tome približnog, predavši Sebe onima što žele da Mu budu pričasni, kako bismo ubuduće bez opasnosti stremili ka boljem, dok smo se na početku usled toga izložili najvećoj opasnosti, i da pri tom svaki od nas, težeći da postane Bog, ne samo ne bude kažnjen, nego i da dostigne to p1to želi. On na čudesan način uklanja povod za pad kakav je postojao „od početka“, a to je bila razlika u prevashodstvu i ništavnosti koja se zapažala u živim bićima, odakle je proistekla zavist i podmuklost, kao i otvoreno ili prikriveno neprijateljstvo. Ne želeći da bude niži ni od jednog angela i da se po prevashodstvu izjednači sa Tvorcem, načalnik zla je prvi, bez ijednog prethodnika, doživeo strašan pad. Zatim je, obuzet zavišću i napadajući podmuklošću, i Adama povukao na dno ada, usled iste takve žudnje, učinivši taj pad teško izlečivim, tako da je radi njegovog (čovekovog) priziva bio neophodan čudesni dolazak Božiji koji se danas i izvršio, dok je onaj jednom zanavek samome sebi počinio neisceljiv pad, ali ne tako što je nečemu postao pričastan nego postajući samozlo (zlo samo po sebi) i punoća zla, prinoseći sebe onima što žele da budu pričasnici zla.
5. Blagovoleći da danas poništi uzrok gordosti koja pogubljuje Njegovu razumnu tvorevinu, Bog joj se (tvorevini) u potpunosti upodobljuje. Budući da je po prirodi i dostojanstvu On istovetan Samome Sebi, čini da i tvorevina po blagodati bude samoj sebi istovetna i jednaka po dostojanstvu. A na koji način se sve to izvršava? Tako što Sami od Boga Bog Logos, neizrecivo se umanjivši, snishodi sa Svoje visine u ljudsku krajnost neraskidivo je sjedinjujući sa Sobom, mirivši se i osiromašivši saobrazno nama, učinivši donje (zemaljsko) gornjim (nebeskim) ili, bolje rečeno, spojivši jedno sa drugim i sjedinjujući božansku prirodu sa ljudskom i tako svima ukazujući na smirenje kao na put što vodi ka gornjem (nebeskom), postavljajući danas Samoga Sebe kao uzor i ljudima i svetim angelima.
6. Usled toga danas i angeli zadobiše nepokolebivost, jer na delu od Vladike naučiše da se put ka uzvišenosti i upodobljavanja Njemu ne sastoji u gordosti nego u smirenju. Usled toga ljudima postaje lako da se poprave, spoznajući da je smirenje put priziva. Usled toga je zlonačalnik, budući sama gordost, postiđen i potpuno poražen, iako je ranije izgledalo da je postojan i da sam po sebi nešto predstavlja. Tako je čežnjom za većim pokorio i porazio druge, uzdajući se u njihovo prekomerno bezumlje, dok danas onima, koje je ranije zlobno obmanuo, uistinu liči na igračku. I sada, kada se rodio Hristos, njega gaze oni što su nekad bili pod njegovim nogama, koji se sada ne gorde kao što ih je ovaj pogubitelj nagovarao, nego slede smirene, što im je delima pokazao Sam Spasitelj, i putem smirenja zadobijaju nadzemaljsku uzvišenost.
7. Zbog toga se Bog, koji sedi na heruvimima (v. Jez. 1;25), danas nalazi na zemlji kao Mladenac. Iako nevidljiv i za šestokrile serafime, koji ne samo da nisu u stanju da netremice sozercavaju Njegovu prirodu nego ni Njegov sjaj i slavu zbog čega krilima zasenjuju oči (Is. 6;1), sada biva viđen čulima i otkriva se telesnim očima, jer postade telo. Onaj, što svemu postavlja granice i kojega ništa ne ograničava, obuhvaćen je na brzinu načinjenim i malim jaslama. Onaj što sve sadrži i sve obuhvata, bio je povijen u male pelene i sputan običnim povojima. Onaj koji poseduje nepresušne riznice bogatstva dobrovoljno izlaže sebe takvom siromaštvu da se njega nije našlo mesta čak ni u gostionici. Zbog toga i ulazi u pećinu i tu biva rođen Onaj što je nadvremeno (bezvremeno), bestrasno i beznačalno rođen od Oca. Onaj Koji je iste prirode kao i Najuzvišeniji Otac nije se Svojim rođenjem (kakvog li čuda!) samo obukao u uniženu prirodu, niti se samo izložio najvećem siromaštvu rađajući se u ubogoj pećini nego je, budući još u utrobi, primio i krajnju osudu kakvu naša priroda nosi još od samog početka, ubrajajući se i upisujući među sluge (v. Lk. 2;4-6) Onaj Koji je gospodar vascele tvari, ni na koji način ne čineći služenje (ropstvo) nečasnijim od gospodarenja, bolje rečeno, pokazujući da su sluge časnije od tadašnjeg gospodara, ukoliko razumeju veličinu blagodati i bivaju joj pokorni. jer se onaj koji je tada bio zemaljski gospodar, nije pridružio Caru nebeskom, ali su to učinili svi njegovi potčinjeni. Njima se nije pribrojao onaj što je tada gospodario na zemlji, nego Gospodar nebeski.
8. Na jednom mestu David, koji je bogootac zbog danas Rođenog od njegovog roda, usklikuje Bogu: Ruke Tvoje stvorile su me i načinile me; urazumi me, i naučiću se zapovestima Tvojim (Ps.119;73). Zbog čega on to kaže? Zato što samo Stvoritelj može podariti istinsko saznanje. Kada čovek spozna i postane svestan one časti koju je naša priroda primila od Boga jer ju je po Svom obrazu stvorio Svojim rukama, kada shvati Njegovo čovekoljublje, on će Mu priteći, poslušati i naučiti Njegove zapovesti. Koliko će više to učiniti ako spozna, prema svojim mogućnostima, ovu veliku tajnu našeg stvaranja i priziva? Kada je Svojom rukom od zemlje stvorio našu prirodu i od Sebe u nju udahnuo život, Onaj Koji je sve ostalo stvorio jednom rečju, dozvolio joj je da se upravlja po sopstvenim pomislima, jer je stvorena kao razumna i sa slobodnom voljom. Budući usamljena i obmanuta nagovorom lukavoga, nije bila u stanju da se odupre nasrtaju i očuva ono što joj je svojstveno i posrnula je prema onome, što joj je protivno. Usled toga, On Svojom rukom ne samo da je čudesno vaspostavlja nego je i zadržava, ne samo tako što je Sam podiže i sprečava da padne, nego i tako što se neizrecivo oblači u nju i nerazdeljivo sjedinjuje sa njom tako što se od žene rađa kao čovek i istovremeno Bog, kako bi uzvisio onu istu prirodu koju je On stvorio u praroditeljima i primajući je od Djeve kako bi stvorio novog čoveka.
9. I zaista, ukoliko bi On poticao od semena, onda ne bi bio novi čovek. Imajući udela u starom čoveku i nasleđujući njegovu krivicu, ne bi u Sebe mogao primiti punoću nepropadljivog Božanstva i postati izvor neoskudnog osvećenja, tako da preizobiljem sile nije oprao samo nečistotu praroditelja nastalu usled greha, nego ju je posedovao dovoljno i za osvećenje potomaka. Kao što za stalno napajanje velikog grada ne bi bila dovoljna voda sakupljena u posudama, nego je potrebno da grad ima sopstveni izvor vode i u tom slučaju nikada neće biti prinuđen da se zbog žeđi preda neprijatelju, tako ni za stalno osvećenje svih ne bi mogao biti dovoljan ni čovek ni sveti angeo koji su pričasnošću zadobili njima svojstvenu blagodat, nego je bilo neophodno da tvar sama u sebi poseduje izvor kako bi oni koji mu pristupaju i piju sa njega ostali nepobedivi za slabosti i nedostatke koje su se u njoj (tvari) ukorenile. Zbog toga nije došao ni angeo ni čovek, nego Sam Gospod Isus Hristos i spasao nas, postajući radi nas čovek ostajući pri tom i nepromenljivi Bog. Gradeći sada Novi Jerusalim i podižući Sebi hram od oduhotvorenog kamenja, sabirajući nas u osveštanu i vaseljensku Crkvu, On u njenom temelju, a to je Sam Hristos (v. Ef. 2;20), utvrđuje nepresušni izvor blagodati. Zbog toga se punoća života, gospodarska i večnopostojeća, svemudra i svemoćna priroda sjedinjuje sa onom prirodom koja je usled nepromišljenosti bila obmanuta, usled nemoći bila porobljena od lukavoga, dok je zbog lišenosti božanskog života bila bačena u adske dubine, kako bi u nju unela mudrost, silu, slobodu i bezgranični život.
10. Osvrnite se na neposredna znamenja ovog neizrecivog sjedinjenja i korist koja otuda proističe, a zatim i na ona posredna. Zvezda je sledila mudrace i zaustavljala se onda kada se i oni zaustave, a kada se oni kreću, i ona napreduje zajedno sa njima, bolje rečeno, ona ih sama podstiče i poziva na put kao njihova predvodnica i putevoditeljka. Ona im je bila putevoditeljka kada su se kretali, kada su odmarali svoja tela i ona sama se zaustavljala i ostajala na svom mestu, jer bi se, u slučaju da ih napusti, uznemirili pomislivši da je prestala da ih vodi, kao što su se i uznemirili kada se, po dolasku u Jerusalim, sakrila od njih (B. Mt. 2;2-9).
11. Zašto sa ona sakrila kada su stigli (u Jerusalim)? Zato, da raspitivanja (mudraca) ne bi izazvalo sumnju u ove glasnike Hrista Koji se tada rodio po telu. Budući da su tražili da od Judeja doznaju gde će se, po sveštenim proroštvima, roditi Hristos, opet im se otkrila božanstvena zvezda, poučivši i nas da ne tražimo više od Judeja ono što se nalazi u Zakonu i kod Proroka nego da sledimo nebesko učenje kako ne bismo otpali od višnje blagodati i izlivanja svetlosti. Kada su izašli odatle (iz Jerusalima), zvezda ih je obradovala jer se ponovo pojavila i pošla ispred njih dok ne dođe i ne stade odozgo gde beše dete (Mt. 2; 9), a zatim su se svi zajedno poklonili zemaljskom i nebeskom Mladencu. Ona je, uistinu, najpre njih privela kao dar za dan roždestva Bogu Koji se rodio na zemlji, a zahvaljujući njima i Asirce, kao što kaže Isaija: U to će vreme Izrailj biti treći s Misircima i Asircima, i biće blagoslov posred zemlje (Isa. 19; 24), što se, kao što vidite, upravo sada zbiva. I zaista, poklonjenje mudraca neposredno je smenilo Njegovo bekstvo u Egipat, kojim je isterao idole (iz Egipta), a nakon povratka odatle On je, među Izrailjem, izabrao narod dostojan staranja Božijeg.
12. To je, dakle, jasno nagovestio Isaija. Oni isti mudraci su pali na kolena prinoseći zlato, tamjan i smirnu (Mt. 2; 11) Onome, koji nam je Svojom smrću, čiji simvol beše smirna, podario božanski život predizobražen tamjanom, kao i božansko ozarenje i Carstvo, a njega je izobražavalo zlato prineto Načalniku večne slave. Zbog Onoga što je danas rođen, pastiri i angeli čine zajednički hor, pojući Mu istu pesmu i zajedničku melodiju, ne zato što su angeli uzeli u ruke pastirske frule, nego zato što su pastiri bili obasjani angelskom svetlošću i obreli se usred vojske nebeske, naučivši se od angela pesmi nebeskoj ili, bolje rečeno, istovremeno zemaljskoj i nebeskoj, jer blagoveste: Slava na nebesima Bo1u, i na zemlji mir (Lk. 2; 14). Onaj, što obitava na visini i gospodari nebeskim visinama, sada za svoj presto ima zemlju i na njoj se proslavlja isto onako, kao što Ga tamo proslavljaju angeli i svetitelji Njegovi.
13. Šta je, međutim, bilo uzrok ovog zajedničkog slavoslovlja angela i ljudi, i kakva je to blaga vest, mnogoopevana i toliko radosna i za angele i za ljude? Ne bojte se, kaže, jer vam evo javljam radost veliku koja će biti svemu narodu (Lk. 2; 10). Šta je to dakle bilo, i kakva je ta vaseljenska radost? Poslušaj do kraja pesmu blagovesnika i saznaćeš, jer kaže: Mir, među ljudima dobra volja, jer je Bog, Koji se razgnevio na ljudski rod i predao ga strašnom prokletstvu, došao u telu da bi im doneo Svoj mir i pomirio ga sa najuzvišenijim Ocem. „Gle“, kaže, „nije se rodio nama, angelima, jer se na zemlji sada vidi Onaj Kojem mi kličemo na nebesima, nego vama, ljudima, odnosno, radi vas i kao i vi sami rodi se Spasitelj, Hristos Gospod, u gradu Davidovom“.
14. Šta, dakle, želi taj mir prisajedinjen Božijem blagovoljenju (dobroj volji). Mir, kaže, među ljudima dobra volja. I ranije su se mnogo puta pokazivali primeri mira prema ljudima, jer je i Mojseju Bog govorio… kao što govori čovek s prijateljem svojim (2. Mojs. 33; 11), pa se i David našao u Njegovom srcu (v. Ps. 89; 20). On je i čitavom rodu judejskom podario simvole mira, budući da je zbog njih sišao na goru (Horiv) i obratio im se kroz oganj i pomrčinu (v. 5. Mojs. 4; 10-11), ali ne pokazujući blagovoljenje, jer je blagovoljenje sama po sebi ugodna, prethodeća i savršena volja Božija. Savršena i prethodeća volja Božija nije dobročinstvo prema određenim ljudima ili prema jednom plemenu, jer to nije savršenstvo. Iako je Bog mnoge nazivao sinovima, samo je jedan bio „po Njegovoj volji“ (Mt. 3; 17), kao što je i mnogo puta darivao Svoj mir, ali je samo jedan onaj mir sa kojim je sjedinjeno i Njegovo blagovoljenje i koji se kroz ovaploćenje Gospoda našeg Isusa Hrista kao savršen i nepromenljiv daruje svakom narodu i svakome ko ga želi.
15. Taj mir, braćo, sačuvajmo koliko god je moguće i za same sebe jer smo ga primili kao nasleđe od danas rođenog našeg Spasitelja, koji nam je darovao duha usinovljenja, usled čega postajemo naslednici Božiji i sanaslednici Hristovi (v. Rim. 8; 17). Budimo, dakle, u miru sa Bogom, izvršavajući ono što je Njemu ugodno (v. Filiplj. 4; 18), budući celomudreni i govoreći istinu, tvoreći pravdu, istrajno i jednodušno na molitvi i moljenju (Dela ap. 1; 14), pevajući i pojući Gospodu u srcu svome (Ef. 5; 19), a ne samo usnama. Budimo u miru i sa samima sobom, potčinjavajući telo duhu, po savesti prihvatajući način života i imajući u sebi doličan i neporočan poredak pomisli, jer ćemo na taj način okončati istinski unutrašnji razdor što postoji u nama. Budimo u miru i jedni sa drugima: Podnoseći jedan drugoga i opraštajući jedan drugome ako ko ima tužbu na koš; kao što Hristos oprosti vama, tako i vi (Kol. 3; 13), pokazujući jedni prema drugima milosrđe koje proističe iz ljubavi kao što je i Hristos, samo iz ljubavi prema nama, pomilovao nas i radi nas sišao k nama. Na taj način ćemo, uz Njegovu pomoć i blagodat prizvani iz grehovnog pada i visoko uzdignuti vrlinama, imati življenje na nebesima (Filiplj. 3; 20), na osnovu čega sa nadom očekujemo oslobađanje od propadljivosti (Rim. 8; 21) i naslađivanje nebeskim i večnim dobrima, kao čeda nebeskog Oca.
16. Neka svi mi zadobijemo to oslobođenje i naslađivanje budućim dolaskom i javljanjem u slavi Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista, Kojemu dolikuje slava u vekove. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *