NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
56. Beseda
 
O svetim i strašnim tajnama Hristovim,
Izgovorena četiri dana pred Rođenje Hristovo
 
1. Reč koja sadejstvuje našem spasenju može da se uporedi sa semenom. Kao što zemljodelci najpre obrađuju (dosl. ukrašavaju) zemlju plugom pa tek onda bacaju semena, tako bi trebalo da se i mi najpre ukrasimo i pripremimo za primanje nebeskog semena, odnosno reči duhovnog učenja. Mi nismo neživa i bezosećajna zemlja koju će drugi obraditi i pripremiti da primi semena, nego smo zemlja oduševljena (živa), produhovljena i slovesna. Zato bi trebalo da se sami za to pripremimo pokajanjem. Pokazaću vam da su početak pokajanja i ukrašavanje duše sledili i oni što su došli da se krste kod Jovana, jer je rečeno: On ih krštavaše u Jordanu i ispovedahu grehe svoje (Mt. 3; 6).
2. Ispovedanje grehova je, dakle, početak ovog ukrašavanja, odnosno pokajanja i pripreme, koji pokazuju da je čovek primio u sebe spasonosna semena, odnosno reči Božije koje imaju silu da spasu naše duše. Zemljodelci zbog toga i oru (brazdaju) zemlju, da bi iz nedara zemlje iščupali divlje korenje i učinili je sposobnom da primi naša semena i biljke. To isto čini i ispovest prilikom slovesnog (duhovnog) brazdanja srca: ona iz njega iskopava i izbacuje tajne rđave strasti i čini ga spremnim za primanje sveštenih semena, za ukrašavanje (obrađivanje) i za donošenje ploda vrlina. I kao što je zemlja posle Adamovog prestupa postala roditeljka korova, trnja i ostalih beskorisnih trava, tako je i ljudsko srce roditelj sramnih i rđavih strasti i pomisli, kao i grehova koji otuda proističu.
3. Zbog toga je, braćo, potrebno da svaki od vas ima duhovnog oca, da mu s verom (poverenjem) pristupi, da smireno stane ispred njega i otkrije mu rđave strasti svoga srca. Kada primite duhovno isceljenje, iz duše ćete sa korenom izbaciti korov i trnje greha, koje je svaki od vas uzgajio u sebi usled ostrašćenog i slastoljubivog života. Tako ćete svojim ušima dopustiti da slušaju duhovne pouke i pokoriti se onome što mi propovedamo i predlažemo radi zajedničke koristi, a posredstvom oproštaja i blagoslova koji mi dajemo izmirićete se sa Onim Koji je, zbog nezamislivog mora Svog čovekoljublja, priklonio nebesa i sišao na zemlju, polažući u srca onih koji su Mu poslušni reči života i spasonosna semena. Neka zato niko od vas ne odustane od ovog početka pokajanja, jer kako ćete kasnije pristupiti i uznapredovati ka boljem, ako ne primite početak vrlina?
4. Iznad svega, potrebno je da svi vi sada pokažete revnost prema tome: bogonosni Oci dali su nam ovih četrdeset dana da bismo se unapred očistili, posle čega dolazi godišnji praznik Rođenja po telu našeg Gospoda, Boga i Spasa Isusa Hrista, kada je običaj da se svaki hrišćanin pričesti Njegovim Svetim Telom i Krvlju, da se time sjedini s N>im i da na božanstven način postane jedan duh i jedno telo sa Njim. Ukoliko bez ispovesti i pokajanja koje za njom sledi čovek nije dostojan da u sebe primi čak ni reči božanstvenog učenja – a o čemu smo već govorili i govorićemo u nastavku – kako to da onda u sebe prima Krv i Telo Hristovo, a da se prethodno nije očistio ispovešću i pokajanjem kakvo odgovara njegovim sagrešenjima? Zbog toga i veliki Pavle svedoči i poučava: Čovek neka ispituje sebe, i tako od hleba neka jede i od čaše neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjega (1. Kor. 11; 27-28), tj. ne razumevajući da ovo Telo, koje je bez greha, neće prihvatiti da obitava u telu obremenjenom gresima.
5. Ako ne dopuštamo da prema Hristu pruža ruke i da Mu se moli onaj koji nije čist od grehova, a takođe ni onaj koji prethodno nije udaljio svaku mržnju i pomisli vezane sa tim – a o čemu takođe govori Pavle, rekavši: Hoću, dakle, da se muževi mole na svakom mestu, podižući svete ruke bez gneva i dvoumljenja (1. Tim. 2; 8), ako nemamo odvažnost pred Bogom ukoliko ne zadobijemo čistu savest, kao što kaže Hristov ljubljeni Bogoslov: Ako nas srce naše ne osuđuje, smelost imamo pred Bogom (1. Jn. 3; 21), kako ćemo onda u sebe primiti Boga i postati jedno telo (postati sa-telesni) sa Njim, ako prethodno, putem ispovesti, nismo od sebe udaljili grehe, ako davanjem milostinje, čistotom i uzdržanjem, molitvom, skrušenošću i ostalim delima pokajanja nismo očistili skvernu koja se usled grehova pojavila u duši? Bog ne prima tvoj dar ukoliko niste čisti i ti i tvoj dar: On je to u starini pokazao time što nije primio Kainov dar, nego mu je rekao: Ako si pravo prineo, nisi pravo razdelio (1. Mojs. 4; 7). Tako je prema starom zakonu bilo nedozvoljeno da se u hram donosi novac koji je dobijen kao plata bludnice (v. 5. Mojs 23; 19). On je kasnije kroz Evanđelje obznanio: Idi, te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda priđi i donesi dar svoj (Mt. 5; 24). Zar će onda On tebi, koji se nisi očistio ispovešću i pokajanjem, dati Svoj veliki dar, tj. Svoje telo? Šta kažeš? Bog ne želi ni da se odluke Njegove objavljuju nečistim ustima, kako kaže psalam: A grešniku reče Bog: Zašto ti kazuješ zakone Moje i uzimaš zavet Moju usta svoja (Ps. 49; 16). On, dakle, ne dopušta ni da se zavet Njegov uzima u nečista usta. Zar će onda Svoje Telo dati takvim ustima?
6. Očistimo stoga, braćo, i telo, i usta, i misli, da bismo s ljubavlju i čistom savešću pristupili. Ako kujundžije, gvožđari i zlatari, kada tope sa bakrom zlato, srebro ili nešto tome slično, nameravajući da sjajem skupocenog metala i bakru daju spoljašnju blistavost, na početku, tokom čišćenja, skidaju sa bakra svaku nečistoću, koliko smo onda više mi, koji nameravamo da se na najbolji način pozlatimo ili da se, bolje rečeno, obožimo, dužni da se očistimo od svake nečistote tela i duha? Mi ne činimo da samo spoljašnjost bude sveta, kao što je slučaj sa pozlaćenim bakrom, nego posvećujemo i vascelu unutrašnjost. Na taj način ćemo pristupiti, kada najpre sa sebe operemo skvernu koja postoji u dubini duše, i na takav način ćemo doći do spasenja.
7. Ako pristupimo nečiste savesti i ne dobivši, posredstvom ispovesti, otpuštanje grehova od onoga koji je primio vlast da ih razrešuje i svezuje, ako, dakle, pristupimo i pre nego što se obratimo Bogu, i pre što se popravimo prema pravilu blagočašća, onda to, naravno, činimo sebi na osudu i na večno mučenje, udaljujući od sebe i sama Božija dobročinstva i Njegovo dugotrpljenje prema nama. Takav gazi Sina Božijega, i krv zaveta kojom je osvećen za nesvetu drži i Duha blagodati vređa, kaže apostol (Jevr. 10; 29). Sasvim je razumljivo da onaj koji pocepa i ili baci u blato carski purpur bude kažnjen. Isto tako, počinio je jednako zlo i onaj koji neki skupoceni miris prospe u blato ili ga zatvori u smradnu posudu. Božanstveni darovi, naravno, ne trpe nikakvu štetu, jer su oni nepodložni oštećenju. Međutim, oni se nevidljivo udaljavaju od nas; ukoliko taj Dar pretrpi gubitak u tom smislu što za nas biva beskoristan, onda će se to tražiti od onoga koji ga je nedostojno primio.
8. Učinimo, dakle, sebe putem pokajanja dostojnima ili, bolje rečeno, delima pokajanja prinesimo sebe Onome Koji nedostojnog može da učini dostojnim. Na taj način pristupimo s verom i nepostidnom nadom, pomišljajući ne samo na vidljivo, nego i na nevidljivo. Ovaj Hleb se pojavljuje kao neka zavesa Božanstva Koje je skriveno unutra. Otkrivajući to, božanstveni Pavle kaže: Obnovio nam je put novi i živi, koji nam je On otvorio zavesom, tojest Telom Svojim (Jevr. 10; 20). Posredstvom nje se naše življenje uznosi na nebesa, jer tamo obitava ovaj Hleb i mi ulazimo u istinsku Svetinju nad svetinjama, blagodareći žrtvi Tela Hristovog, prinetoj u neporočnosti. Pristupajmo, braćo, istinitim srcem i u punoj veri (Jevr. 10; 22).
9. Sveto Pričešće se naziva Tajnom zato što ono nije samo to što mi vidimo, nego i nešto duhovno i neshvatljivo, jer Gospod upravo o tome govori: Duh je ono što oživljava, a telo ne koristi ništa (Jn. 6; 63). Ako gledaš samo ono što je vidljivo, onda nikakvu korist nisi zadobio. Ako pak gledaš na duh, tj. ako Hleb koji je pred tobom posmatraš na duhovni način, onda ćeš se, kada se pričestiš, i oživotvoriti. On nije jelo koje prolazi, nego jelo koje ostaje za život večni (Jn. 6; 27), Hleb istiniti koji je sišao s nebesa, živ i koji daje život svetu (v. Jn. 6; 33). Onaj koji ne okusi od Njega, neće ni živeti. Onaj koji ga okusi živeće u vekove, i ne samo da će vaskrsnuti, nego će i izbeći večne muke i zadobiti večno carstvo. Gospod o tom Hlebu nije Svojim učenicima govorio samo u vreme Tajne večere, nego je i javno, poučavajući u sinagogi, predobjavio o tome: Hleb koji ću Ja dati Telo je Moje koje ću Ja dati za život sveta (Jn. 6; 51) i: Ako ne jedete Telo Sina Čovečijega i ne pijete Njegovu krv, nemate života u sebi. Koji jede Telo Moje i pije Moju Krv ima život večni (Jn. 1; 53-54). O, kakvo čudo, o, kakva veličina ljubavi koju je Bog izobilno izlio na nas! Preporodio nas je Duhom, a mi smo postali jednoga duha sa Njim, kao što kaže Pavle: Ko se sjedini s Gospodom, jedan je duh s Njime (1. Kor. 6; 17).
10. Da bismo bili jedno s Njim ne samo po duhu, nego i po telu, da bismo bili telo od Njegovog Tela i kost od Njegove Kosti, On nam je, posredstvom ovog Hleba, podario da se sjedinimo s Njim. Svaka ljubav dostiže svoje ispunjenje u sjedinjenju, a svoj početak ima u sličnosti. Zbog toga i postoji ona stara izreka: „Gde je sličnost, tamo je i ljubav.“[1] Ljubav bračnog saveza ima u tom pogledu nešto više nego ostali vidovi ljubavi. Zbog toga će ostaviti čovek oca svojega i mater, i prilepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo (Mt. 19; 5). Tajna je ovo velika, a ja Govori o Hristu i o Crkvi, kaže božanstveni Pavle. Ovde se kaže „prilepiće se“ i „biće jedno telo“, ali ne i jedan duh. Mi ne samo da se povezujemo („prilepljujemo“), nego se kroz pričešćivanje ovom božanstvenim Hlebom i sjedinjujemo sa Hristom, postajući jedno telo, ali i jedan duh sa Njim. Vidiš li da se prevashodna veličina ove ljubavi prema nama zbiva i ispoljava kroz predaju Hleba i ove Čaše? Zbog toga, kako se kaže u psalmu, žrtvu i prinos nisi hteo, a telo si mi pripremio (Ps. 39; 7).
11. O, kako je to raznolika i neshvatljiva zajednica! Hristos je postao naš brat, imajući sa nama zajednicu u krvi i mesu (Jevr. 2; 14) i samim tim nam se upodobivši. Zadobio nas je kao istinske sluge i iskupio nas Svojom Krvlju. Učinio nas je Svojim prijateljima i udostojio nas otkrivanja ovih Njegovih Tajni. Svezavši nas i zaručivši nas sa Sobom kao ženik nevestu, kroz pričešćivanje ovom krvlju postao je jednog tela sa nama. Međutim, zbog božanstvenog Krštenja u Njega On je postao i naš Otac, i hrani nas Svojim grudima kao što ljubveobilna majka hrani odojčad i, što još više zadivljuje, On nas umesto mlekom hrani Svojom krvlju, ali i Svojim Telom i ne samo Telom, nego i duhom. Blagorodnost koju nam je dao nikad se ne umanjuje i uzvodi nas ka većoj ljubavi i daje nam njeno ispunjenje, ali ne samo time što ćemo Ga videti, nego i time što će Ga svako od nas dodirnuti i naslađivati se Njime, ukoreniti Ga u srce i zadržati u sebi, u svojoj duši. Priđite, kaže, jedite Telo Moje i pijte Moju krv, vi koji želite da imate život večni, da na taj način ne biste bili samo po obrazu Božijem, nego i da biste postali bogovi i večni i nebeski carevi koji ste se obukli u Mene, Cara i Boga, strašnog za demone, čudesnog za angele, ljubljeni sinovi nebeskog Oca, večnoživi ukrasi sinova ljudskih, ugodna obitelji najuzvišenije Trojice.
12. Ako je samo praobraz ovog Tela opravdao Avraama (1. Mojs. 14; 23), ako je samo praobraz ove Krvi sačuvao u životu prvorođenu decu Izrailjevu u Egiptu, ako je samo praobraz ove Krvi osveštao drevnu Božiju skiniju (2. Mojs 12; 23), ako su se praobraz ove Krvi i sama Svetinja nad svetinjama očistili, osveštali i otkrili kao mesto Božijeg imena na zemlji i dali sveštenike, prvosveštenike i pomazanike Božije, ako je, dakle, sve to učinio praobraz, šta onda ne bi savršila sama Istina? Ako bez praobraza ove Krvi Aaron nije ulazio u Svetinju nad svetinjama, onda će i nama nebesa biti nepristupačna ukoliko se ne pričestimo ovom Istinom. Bez toga nećemo zadobiti obitelj na nebesima, niti ćemo mi sami postati obitelj Boga nebeskog, ni žrtva živa, sveta i ugodna Bogu, jer smo samo zbog nje (Krvi Hristove) dobili pristup na nebo. Kakva je korist u krvi mojoj kada budem silazio u propast, kaže car i prorok David (Pc. 29; 20).
13. Krv Božiju mešamo sa našom krvlju zato da bismo uništili propadljivost koja postoji u njoj (našoj krvi), jer se u ovoj, Krvi Božijoj, sadrži velika i neopisiva korist. Ona nas, umesto starima, čini novima, i umesto privremenim – večnima. Ona nas čini besmrtnima i večnocvetajućima, kao drvo zasađeno kraj izvora voda (Ps. 1; 3) božanstvenog Duha, odakle se sabira plod za večni život. Tako je iz raja potekao izvor, ali on je bio vidljiv (veštastven dosl. čuvstven), i on je lice zemlje napojio vidljivim (veštastvenim, dosl. čuvstvenim) vodama (v. 1. Mojs. 2; 10). Od ove svete Trpeze koju nam je, da se izrazim rečima psalma, priugotovio Hristos nasuprot neprijateljima našim (Ps. 22; 5), demonima i strastima, pojavio se duhovni izvor koji napaja naše duše, ushodi na nebesa i obraća oči angela ka Lepoti u kojoj se vidi bogatstvo premudrosti Božije, pobuđujući ih da požele da proniknu u ono što nam je podarila ova Krv. Pristupajuđi Tajnama, mi postajemo carski purpur ili, bolje rečeno, carsko Telo i Krv, preobražavamo se u sinove Božije (o, kakvo čudo!), postajemo učesnici božanskog blistanja koje se tajanstveno izliva na nas, i ozarenja koje nas čini pomazanicima Božijim i daje nam silu, saglasno obećanju Hristovom (v. Mt. 13; 43), da prilikom Drugog dolaska Oca našega zablistamo kao sunce, samo ako skverna, koja se nalazi u duši onog što pristupa sv. Pričešću, ne zaseni to blistanje.
14. Zbog svega toga, nemojmo se samo unapred čistiti i na taj način pristupati, nego i posle toga, kad dobijemo ovaj božanstveni dar, pazimo na sebe i pokažimo veliku budnost (opreznost), da bismo bili iznad strasti i obznanili vrline Onoga Koji je blagovoleo da obitava u nama zbog onoga što smo projavili na osnovu podobija sa Njim. Samima sebi dajmo odgovor: s kim se to sjedinjujemo i čega smo se udostojili, i, zadivivši se prevashodnom veličinom dara i veličinom Njegove ljubavi prema nama, ustrojimo svoja dela reči i misli saglasno blagoj i ugodnoj i savršenoj volji Božijoj (Rimlj. 12; 2). To je Krv Novog Zaveta koja je utvrdila i sam Novi Zavet, tj. Evanđelje Hristovo, jer je zaveštanje punovažno tek posle smrti (Jevr. 6; 19). Pričešćujući se Krvlju Zaveta Hristovog, pazimo da ga svojim postupcima ne učinimo nepostojanim za nas, kako nas usled toga ne bi sustigla kazna i večno mučenje kao one što Krv Zaveta Kojom su se osveštali nisu smatrali za svetinju (v. Jevr. 10; 29). I kao što veliko obećanje pripada onima koji sačuvaju svetinju dobijenu kroz sv. Pričešće – a to obećanje je Carstvo nebesko – tako i velika kazna očekuje one koji su, nakon primanja dara, učinili sebe beskorisnima. Ako su, kaže apostol, oni koji su se odrekli Mojsejevog zakona saglasno ovom zakonu nemilosrdno bili kažnjavani smrću, utoliko će težoj kazni biti izložen onaj koji Krv Zaveta nije smatrao za svetinju i time uvredio ovu veliku blagodat (v. Jevp. 10; 28-29)..
15. Molim vas, braćo, da blagodat Božiju u sebi sačuvamo neumanjenom, u potpunosti se predavši poslušanju i ispunjenju svetih zapovesti i na delu prinoseći sebe Bogu, jer je i On Sebe dao za nas. Sam Otac je zbog nas dao Svog jedinorodnog Sina, a Sam Sin Božiji je dao Sebe. Zar mi, sa svoje strane, nećemo dati same sebe, ali ne za Njega nego za sebe same? Kako ćemo, međutim, mi dati sebe Hristu, Koji je Sebe predao za nas? Ako u sebi utvrdimo ljubav prema Njemu i jednih prema drugima, ako se, radi Njega a pred samima sobom i drugima smirimo pod krepku ruku Božiju, ne misleći gordo nego se smireno ponašajući (Rimlj. 12; 16), ako, koliko je to moguće, raspnemo telo sa strastima i željama (Gal. 5; 24), ako umremo za greh i živimo u vrlini.
16. Ovome nas uči samo raspeto Telo Hristovo koje nam se nudi kao hrana, jer, hraneći se Njim, istovremeno učimo da učestvujemo u Njegovim vrlinama i stradanjima, da bismo i večno obitavali i carevali s Njim. I to je on predobjavio kroz proroka Davida, govoreći: Žrtva hvale proslaviće Me, i tamo je put kojim ću mu pokazati spasenje Božije (Ps. 49; 23), jer se kao pomen onoga što je On učinio zbog nas savršava ova Žrtva hvale u slavu i pohvalu Njegovu. I kao što samo Telo i krv Hristova uistinu leži pred nama, ona (Krv) isto tako govori Bogu i Ocu, daleko snažnije nego krv Aveljeva, jer je ona krv vapila Bogu protiv brata, a ova krv vapi za nas koje je Gospod toliko udostojio da je postao naš Brat, umilostivljujući Ga za nas i pomirivši nas sa najuzvišenijim Ocem; ona govori i nama, jasno nam pokazujući put ljubavi, zato što je i On Sam zbog ljubavi prema nama umanjio (unizio) Samoga Sebe do nas (tj. do naše prirode) i dušu Svoju položio za nas, pokazujući nam put smirenja: Jer u smirenju sud se njegov uze: kao ovca na zaklanje vođen bi (Isa. 53; 7-8), ukazujući nam na put poslušanja zato što je i On bio poslušan Ocu, i to do krsta i smrti; put koji kroz umrtvljavanje strasti vodi u život večni.
17. On Sam je bio mrtav – a evo, živi u vekove i daruje život onima koji su se putem vere i vrline privezali za Njega, proslavljajući ih i Sam od njih budući proslavljan, sa bespočetnim Njegovim Ocem i presvetim i blagim i živototvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Aristotel, Nikomahova etika.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *