NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
54. Beseda
 
U kojoj se govori o tome da se, nakon dolaska Gospodnjeg,
uvećala nagrada pravednika ali i kažnjavanje nepokornih,
kao i o različitim strastima i vrlinama
(Izgovorena povodom evanđelskog čitanja po Luki u 10. nedelju,
odnosno onu koja prethodi Nedelji praotaca
 
1. Drevni zakon je objavio da je Bog Tvorac i Vladar nebeski i onima što su bili pod zakonom, otkrio ono što je tada bilo ugodno pred Bogom, ali im nije podario nebesko obećanje, niti je pokornima obećao zajednicu sa Bogom ili večno i nebesko nasleđe. Kada nam je Svecar Hristos došao u telu da bi grešnike pozvao na pokajanje (Mt. 9;13), obećao je velike nagrade poslušnima i pokajanima i onima, koji delima pokajanja žive po Evanđelju Hristovom i čuvaju zapovesti sadržane u njima. On, međutim nije obećao velike nagrade, nego i one koje ih neuporedivo prevazilaze, odnosno Carstvo nebesko, nezalaznu svetlost, nebesko usinovljenje, nadzemaljsku skiniju i život božanstveni i večni, i nešto još veće od ovoga: Mi smo naslednici Božiji i sanasledniidž Hristovi (Rim. 8;17), jer Gospod kaže: Ja dođoh da život imaju i da ga imaju u izobilju (Jn. 10;10). Te reči nisu prazan odjek niti su jednostavno nabrajanje naziva nego objavljivanje pouzdanih stvari priugotovljenih kao nagrada za uistinu verne i one što žive po Hristu.
2. Neophodno je, dakle, da oni koji nameravaju da zadobiju istinske nagrade, prethodno stvarno prihvate podvige i učine sebe žiteljima nebeskih obitelji, prijemčivima i sposobnima da u sebi nose blaga koja postoje u njima, jer bi se moglo desiti dožive nešto uistinu gore lišivši se istinski boljega. I zaista, opravdano je i prirodno što su, do javljanja Hristovog, grešnici zasluživali veću popustljivost, zbog čega su i zapovesti bile blaže. Sada pak nepokajane grešnike očekuje strašni sud i večni pakao: neugasivi plamen, tama najkrajnja, crv koji ne spava, očajni škrgut zuba, žalost, muka, teskoba i plač neprestani i neutešni, a osim toga ili, bolje rečeno, pre svega toga, večna razlučenost od Boga, što predstavlja lišavanje svakog dobra i istinske radosti.
3. Da su pre dolaska evanđelskog učenja, prestupnici zapovesti Zakona zasluživali veću popustljivost, dok se posle Zakona Blagodati očuvanje evanđelskih zapovesti od strane onih što nameravaju da dobiju obećana blaga zahteva sa većom strogošću poučava nas i veliki Pavle: Ako je reč kazana preko anđela potvrđena, i svaki prestup i neposlušnost dobi zasluženu kaznu. Kako ćemo je mi izbeći ako ne marimo za tako veliko spasenje, koje otpoče propovedati Gospod, a potvrdiše Ga među nama oni koji su čuli, što i Bog posvedoči znacima i čudesima, raznim moćnim delima i razdavanjem Duha Svetoga po svojoj volji (Jevr. 2;2-4)? Na drugom mestu kaže: Ako mi grešimo hotimice i posle primljenog poznanja istine, tu više nema žrtve za grehe, nego samo strašno očekivanje suda i jarost ognja koji će progutati protivnike (Jevr. 10;26-27).
4. Neka te reči potvrdi i Sam Gospod. Tugujući što se gradovi u kojima su izvršena mnoga Njegova čuda nisu pokajali, On kaže: Teško tebi, Horazine! Teško tebi, Vitsaido (Mt. 11:21) i dodaje: Zemlji sodomskoj biće lakše u dan Suda nego tebi (st. 24). Šta nam On govori? Ako ne bude pravda vaša veća nego pravda književnika i fariseja, nećete ući u Carstvo nebesko (Mt. 5;20), jer do dolaska Gospodnjeg nije bilo zabranjeno ni zaklinjati se imenom Gospodnjim, niti smo osuđivani za gnev i prezir jednih prema drugima, niti se požudan pogled na tuđu ženu smatrao za preljubu, niti je pak zadržavanje suviška i nedavanje milosrđa ubogima značilo dobrovoljno robovanje mamonu. Sada pak nećemo dati odgovor samo za te prestupe, nego se zahteva i iskrenost i čistota, ne samo od naših dela nego i od naših reči, i ne samo od reči, nego i od pomisli. Ako li oko tvoje kvarno bude, tj. Tvoja unutrašnja pomisao, sve će telo tvoje tamno biti (Mt. 6;23). Gospod je reč „oko“ upotrebio u jednini da bi pokazao da time označava „um“, jer nemamo jedno telesno oko.
5. To je izrazio i zaključkom: Sve će telo tvoje tamno biti, jer, budući da imamo dva telesna oka, kada ne vidi jedno od njih ne znači da je čitavo telo slepo. On jasno pokazuje da je reč o bolesnom stanju duše zahvaćene grehovnim strastima, jer kaže: Ako je dakle svetlost koja je u tebi (tj. um i razum) tama (tj. telo i čulo osećanja), kolika je tek tama (Mt. 6:23)!
6. Pokazujući u čemu se sastoji isceljenje od takvog, potajno bolesnog stanja duše, On priziva da se molimo Ocu Koji je u tajnosti, da potajno dajemo milostinju(Mt. 6;1-6) i očišćujemo unutrašnjost čaše (Mt. 23;26), tj. Svog unutrašnjeg čoveka. Tada ni ono što izlazi iz naših usta neće biti nečisto (Mt. 5;18), niti će osuđivati čoveka, nego će svaka reč služiti njegovom sopstvenom osvećenju i poučavanju onih što ga slušaju. Osim toga, kao potvrda sumnjičavima ta reč imaće verodostojnost i u samim delima što je na drugom mestu Gospod rekao: Neka vaša reč bude da, da; ne, ne, a što je više od „da “ i „ne „, od zloga je (Mt. 5;37).
7. Neka niko od vas, braćo, ne pothranjuje rđave pomisli u sebi, koje u najvećoj meri čine izopačenost, mržnju i zlopamćenje, dok ih pravda, ljubav i istina osuđuju. Neka niko u svetiljku svoga srca ne uliva umesto jeleja blato, odnosno sramne pomisli. Neka niko ne sakuplja blago na zemlji, zakopavajući i sahranjujući u njega svoj um. Neka niko, ako je spreman na zakletvu, ne iznosi spolja, tj. ustima ono što potiče od lukavoga. Onaj ko nešto takvo nosi u duši i iznosi ga spolja, čini od sebe obitavalište, oruđe i slugu lukavoga. On ne može biti sluga Božiji, a utoliko pre ni sin i naslednik Njegovog obećanog nebeskog Carstva. I zaista, kako bi to Carstvo mogao zadobiti onaj ko ne misli, ne govori i ne dela ono što je volja blagog Vladike, nego lukavog otpadnika?
8. Neka onaj što izbegava da se zaklinje ne govori samo „da“ ili „ne“, nego neka pri tom govori i potpunu istinu tako da dela budu saglasna rečima, jer će na taj način, u skladu sa evanđelskom zapovešću, „da biti „da“, i „ne“ će biti „ne“. Ako se reč ne pridržava istine i ako se dela suprotstavljaju rečima, onda će „da“ biti „ne“, a „ne“ će biti „da“, i to će opet biti laž koja je od lukavoga, jer laž potiče od đavola, i on je njen otac. Zbog toga se onaj ko govori laž zbližava sa njim i biva od njega usinjen, nemajući učešća u Duhu Istine i bez mogućnosti da bude tela Hristovog. Zbog toga apostol u Poslanici Efescima i kaže: Obnavljajte se duhom uma svojega, i obucite se u novoga čoveka, sazdanoga po Bogu u pravednosti i svetosti istine. Zato odbacivši laž govorite istinu svaki sa svojim bližnjim, jer smo udovi jedan drugome (Ef. 4;23-25).
9. Šta znače reči: Obnavljajte se duhom uma svojega, i obucite se u novoga čoveka, sazdanoga po Bogu u pravednosti i svetosti istine? Bog, koji je nekada po Svom obrazu i podobiju stvorio našeg praoca Adama, nije u njega položio ništa loše nego je, zajedno sa dušom, u njega udahnuo i blagodat Božanstvenog Duha, koja ga je sačuvala u obnovljenju i održala podobije (Božije)u njemu. Adam je izvršio najveću nepravdu ne poslušavši svoga Stvoritelja i, pokorivši se zavidljivcu, sjedinio se sa prevarom, prihvatajući onoga što je izobličio Božiju zapovest. Tada je lišen božanske blagodati, zbog čega je postao star i smrtan umesto da bude mlad i, izgubivši podobije Božije, podobije Stvoritelja, više nije bio u stanju da rađa decu podobnu Bogu nego je rađao decu podobnu njemu samom, ostarelu i propadljivu, jer je starenje svojstveno propadljivima.
10. Zbog toga se za nas rađa novi Adam, nepodložan starosti, jer ne učini nepravde (greha) niti se nađe prevara u ustima njegovim (Is. 53;9), Kojega mi, budući sada bogati, imamo kao Oca i Praroditelja, kao Oca budućeg veka i Načalnika večnog života. On je izbrisao naš greh i uklonio našu prestarelost. To je Isus Hristos, Sin Božiji, koji se radi nas od Djeve obukao u telo. Danas se unapred pripremamo za proslavu Njegovog roždestva, vršeći pomen otaca koji su živeli do Zakona i pod Zakonom i u tim vremenima zablistali u vrlini i bogopoštovanju. Njima su pripadala predskazanja, njima su data obećanja i od njih je po telu potekao Hristos. On se radi nas rađa od Djeve da bi nas presazdao i da bi nas putem božanstvenog krštenja obnovio i učinio sposobnima da ponovo primimo blagodat božanskog Duha Koji u Njemu obitava, obukavši se u pravdu i svetost istine čoveka stvorenog od Boga. On je to Sam izvršio, posramivši do kraja lukavoga koji ga je napadao na mnogo načina, budući do kraja pravedno poslušan Ocu i pokazavši Mu poslušanje koje uzrokuje vaskrsenje i istinski život.
11. Nakon što je sve ovo sam ispunio, predao nam je da očuvamo, jer se Zakon dade preko Mojseja, a blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista (Jn. 1;17). Ako to očuvamo, u budućem veku primićemo i telo, novo i uzdignuto nad truležnošću. Obnavljajući se sada kroz jednomislije i sjedinjenje duhom uma našega, svakodnevno u Njemu napredujemo ka boljem. Kada nas je Sobom preporodio, nije nas odvojio od Sebe jer nas nije rodio po telu nego po duhu, i kao što je On Sam po prirodi nerazdeljivo rođen od Oca pre svih vekova i prebiva zajedno sa Ocem i Njegovim Duhom, želi da i mi, blagodaću rođeni u poslednja vremena, nerazlučivo obitavamo jedan sa drugim i sa Njim Samim. Pokazujući to u odnosu na Svoje učenike, Gospod je rekao Ocu: Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u nama jedno budu (Jn. 17;21).
12. Zbog toga i Pavle na drugom mestu kaže: Glava je naša Gospod, a mi smo udovi jedni drugima (Rim. 12;5). Nakon što je to rekao, dodaje: Obucite se u novoga čoveka… govorite istinu svaki sa svojim bližnjim; jer smo udovi jedni drugome (Ef. 4; 24-25) Kao što nam oči, koje su deo nas, ne pokazuju svetlost kao tamu a tamu kao svetlost, i kao što nam ni jezik, koji je takođe deo nas, ne govori da je slatko gorko a gorko slatko, nego onako kako uistinu jeste i što naša čula prenose našem razumu, tako neka ni niko od nas, prizvan od Hrista i budući član vascele Crkve, ne objavljuje ništa osim onoga što sazna da odgovara istini,a ako nije tako, on je lažljivac i neprijatelj, a ne član i bližnji.
13. Slušali smo i šta Gospod kaže u pogledu gneva: A ja vam kažem da će svaki koji se gnevi na brata svoga ni za što biti kriv sudu, a ako li ko kaže bratu svome: „Raka „, biće kriv sinedrionu; a ko reče „Budalo“, biće kriv paklu ognjenome (Mt. 5;22). Iako nam se ti nazivi čine beznačajnim, oni potkopavaju i narušavaju veliko delo ljubavi i daju mesto đavolu. Sunce da ne zađe u ševu vašem, niti dajite mesta đavolu, kaže apostol (Ef. 4; 26-27). Onaj ko umnožava i uvećava gnev ožalošćujući brata i nemarno se odnoseći prema pomirenju sa njim, lišava se svetlosti ljubavi i ispunjava onim što joj je protivno, tj. mrakom. Na taj način on daje mesto knezu tame i postaje njegovo prebivalište. Ako se, dakle, sada nalazi s njim na istom mestu, sa njim će biti bačen i u pakao koji je za njega pripremljen jer će biti osuđen i optužen ukoliko zajedno sa mržnjom prema bratu ne istera i prauzrok i rukovoditelja mržnje.
14. Neka, dakle, braćo, svaka razdražljivost, zloba, gnev, psovke i uvrede, zajedno sa svakim zlom, budu daleko od vas. Ako se onaj koji u gnevu nekoga nazove budalom smatra dostojnim tako velike osude, šta onda reći o onim pogrdama i klevetama koje izgovaramo nadvladani gnevom? Potrudimo se, braćo, da primirimo tu strašnu zver, odnosno gnev, i da zauzdamo svoj jezik. Kada ih pak oslobodimo, nećemo toliko naškoditi onima koje ne vidimo, koliko ćemo naškoditi samima sebi. Ako neko, pokrenut gnevom, izgovara tu zabranjenu reč nazivajući budalom onoga kojega bi na temelju pobožnosti trebalo smatrati bratom, neka se uplaši Gospodnje presude i neka se ne prepušta gnevu. Ukoliko to i učini bez gneva, neka ni na taj način ne upotrebljava tako nedolične reči, jer se kaže: Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat onima koji slušaju (Ef. 4;29). A blud i svaka nečistota i lakomstvo da se i ne spominje među vama, kao nedolično, kao što i dolikuju svetima (Ef. 5;3).
15. Šta znače reči: Da se i ne spominje među vama? On nas neće smatrati krivima ukoliko nas drugi budu tako nazivali, jer nije u našoj vlasti da ne stradamo zbog toga, i uopšte nije kriv onaj ko čuje nešto rđavo. On i na drugom mestu pokazuje da nije mrsko kada nekoga nazivaju bludnikom, nego kada je neko uistinu takav. Ako je neko bludnik… s takvima zajedno i da ne jedete (1. Kor. 5;11). On ovde ne govori da treba da se brinemo da li će nas nazvati takvima, nego da jezikom ne izgovaramo reči onih koji podstiču na nečistotu, a zatim zaključuje: Ne priliče vam ni sramotne ni lude reči ili šale, što je god nepristojno. Svetima, dakle, ne priliči ono o čemu je prethodno govorio, jer kada kaže: Svaka nečistota… da se i ne spominje među vama, to znači isto što i „ne treba ni da ih izgovarate“ i dodaje: Kao što i dolikuje svetima (Ef. 5;3). On ovde svetima ne naziva one koji su, rodivši se od ljudi, sada sa angelima, koje proslavljamo, koji su savršeno ugodili Bogu i prekrasnim i bogougodnim krajem okončali svoje žitije, nego one koji su krštavanjem u Hrista posvećeni Bogu, jer ako je sasud posvećen Bogu svet, kao i sve što mu se prinosi, a posebno ako se prinosi radi osvećenja, onda je utoliko svetiji čovek, prinet Bogu sa svetim zavetima i kroz kupelj preporođenja, jer je otuda primio blagodat Duha Svetosti.
16. Kakvi su to zaveti i obećanja koja smo dali da bismo primili višnju blagodat Duha? Reći ću to ukratko: to je odricanje od satane i sjedinjenje i priključenje Hristu koji kaže da se podvizavamo kako bismo ušli kroz uska vrata, jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu. Jer su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze (Mt. 7;13-14). Niko ko je opterećen bremenom slave i gordosti ne može proći kroz uska vrata, niti to može neko ko je na sebe položio blato pohlepe i koristoljublja, niti pak onaj ko je preplavljen lagodnošću i strastima. Zbog toga hrišćanima ne dolikuju ni lakrdije ni smeh, budući da izazivaju otupelost duše, kao što im ne dolikuju ni nerazumne reči jer su znak nadmenosti, ni besramnost u rečima koja podstiče i nagovara na blud, nego, kako zaključuje Pavle, hrišćanima dolikuje zahvaljivanje Bogy (v. Ef. 5;3).
17. Čini se da je reč nedosledna samoj sebi, jer svetima ne dolikuju besramnost i lakrdije nego, naprotiv, zahvaljivanje. Ona je, u stvari sasvim dosledna. Ukoliko on ovde svetima naziva osvećene blagodaću krštenja u Hristu, on onda neposredno govori o nama. Budući da smo primili tako veliku blagodat, ne dolikuje da se bavimo nečim drugim osim zahvaljivanjem Darovatelju Koji nam je poklonio ovaj veliki dar, i ne samo da ga je poklonio, nego nam je dao i zalog obećanog večnog nasleđa, ukoliko tvorenjem dobrih dela taj zalog očuvamo do kraja.
18. Zbog toga Gospod kaže u evanđeljima: Pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života (Lk. 21;34). Ako li taj rđavi sluga reče u srcu svome: neće moj gospodar još zadugo doći i počne da se svađa, i postane nemaran prema delima, doći će gospodar toga sluge u dan kada se ne nada, i u čas koji ne misli, i raseći će ga napola (tj. odseći će ga od darovane blagodati) i daće mu udeo sa licemerima (v. Mt. 24;48-51), tj. sa licemerima i onima koji se nazivaju hrišćanima, mada to u stvarnosti nisu. Spoznavši to, veliki Pavle dodaje i savetuje govoreći: Znajte ovo, da nijedan bludnik, ili nečist, ili lakomac, koji je idolopoklonik, nema nasleđa u Carstvu Hrista i Boš. Niko da vas ne zavarava praznim rečima, jer zbog toga dolazi gnev Božiji na sinove protivljenja. Ne budiše, dakle, saučesniidž njihovi (Ef. 5;5-7).
19. I evo, čini se da apostol govori i izražava nešto što je teško, jer bludnikom i nečistim naziva lakrdijaša i klevetnika, odsecajući ga od udela u Hristu. Postavljajući nam Zakon, Gospod je prevazišao takav prigovor, jer je želju u duši, koja se javlja usled strasnog pogleda na ženu, nazvao preljubom (Mt. 5;27). On je to učinio zato da bismo, uklonivši nečistoću i iz sopstvenih pomisli, na zemlji vodili angelski život. Radi tog cilja On je i sišao k nama, obitavajući na nebu kao Bog, da bi nas, iako još obitavamo na zemlji, putem angelskog načina života uzveo na nebo. Zbog toga božanski Pavle opet kaže: Naš je život na nebesima… gde kao preteča za nas uđe Isus (Jevr. 6;20).
20. Neka bude da, sledeći Ga bogougodnim načinom života, a u budućem životu sozercanjem uzvišenih, neizrecivih i večnih blaga, u vekove prebivamo zajedno sa svetim angelima i ljudima, slaveći Ga sa Ocem i Duhom, sada i uvek i u beskonačne vekove.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *