NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
52. Beseda
 
Izgovorena na praznik Vavedenja Presvete Vladičice naše Bogorodice
i Prisnodjeve Marije u Svetinju nad svetinjama
 
1. Ako se drvo poznaje po plodu, i ako svako dobro drvo dobar plod rađa (Mt. 7;17), kako onda da Majka sušte dobrote i Roditeljka večne lepote svojom lepotom i dobrotom neuporedivo ne prevaziđe svako zemaljsko i nadzemaljsko dobro? Zbog toga je Sila koja je sve učinila prekrasnim, savečni i nepromenljivi obraz dobrote Najuzvišenijeg Oca, prevečni, nadsuštastveni i predobri Logos, po Svom neizrecivom čovekoljublju i milosrđu prema nama poželeo da se obuče u naš lik, da prizove prirodu koja je bila povučena u adske dubine i da je prestarelu obnovi, da je uznese u nadnebeske visine Svog carstva i božanstva. Sjedinivši se s njom po ipostasi, bilo je potrebno da primi i telo, i to telo novo i istovetno našem, kako bi nas obnovio na osnovu naše prirode. Bila je, osim toga, potrebna bremenitost i rađanje kakvo je svojstveno nama, prehranjivanje nakon rađanja i odgovarajuće vaspitanje i zato, postavši radi nas u svemu isti kao mi, nalazi Sluškinju koja u svemu odgovara i predstavlja čovečiju prirodu neporočnu od rođenja, ovu Prisnodjevu kojoj danas prinosimo pohvale i čiji ulazak u Svetinju nad svetinjama proslavljamo. Ona je od veka bila od Boga predodređena za spasenje i vaspostavljanje našeg roda i izabrana među svima, ne samo u smislu njihovog mnoštva, nego i među onima od veka izabranima, čudesnima i znamenitima po svojoj pobožnosti i razboritosti, kao i po opštekorisnim i istovremeno bogoljubivim osobinama, rečima i delima.
2. Na samom početku, protiv nas je ustala duhovna i zlonačalna zmija, i bacila nas u adsku dubinu. Postojalo je mnogo razloga zbog kojih je on ustao protiv nas i porobio našu prirodu, a to su zavist, ljubomora, mržnja, nepravednost, obmana i lukavstvo. Osim toga, on u sebi nosi smrtonosnu silu koju je sam prvi porodio, budući da je prvi koji se pobunio protiv istinskog života. I zaista, on je na početku pozavideo Adamu videvši da obitava na mestu čistog naslađivanja, da se ozaruje bogolikom slavom i da se sa zemlje uzvodi na nebo, odakle je on sam bio pravedno izbačen. Usled zavisti, obuzeo ga je još veći gnev, tako da je poželeo da ga preda smrti. Zavist nije majka samo mržnji nego i ubistvu koje je u nas uneo lukavi proniknut lukavstvom, zmija koja je istinski čovekomrzac. On je, bez ikakvog prava, bio obuzet žudnjom prema tiraniji nad čovekom želeći da uništi onoga što je stvoren po obrazu i podobiju Božijem. Kako se nije odvažio da otvoreno napadne, iskoristio je obmanu i lukavstvo. Budući da se približio u obličju vidljive zmije, kao prijatelj i savetnik, a zapravo bio strašni i prepredeni neprijatelj on je, avaj, neprimetno zauzeo pogodan položaj i svojim savetom, koji se protivio Bogu, u čoveka, kao neki otrov, ulio svoju smrtonosnu silu.
3. Da je tada Adam, snažno se pridržavajući Božije zapovesti, odbacio lukavi neprijateljski nagovor, pokazao bi se kao pobednik nad protivnikom, bio bi uzvišeniji od smrtonosne pogibelji i svim silama bi postideo mahnitog i bednog napadača. Kako mu se on dobrovoljno predao, što nikako nije smeo da učini, bio je poražen i postao je mrzak i, budući koren našeg roda, i nas je, kao izdanke, učinio smrtnima. Stoga se ukazala potreba da se ispravi poraz i zadobije pobeda, da se izbaci smrtonosni otrov duše i tela i da opet budemo prizvani u život, i to u život večni i bestrasni. Našem rodu bio je potreban novi koren, odnosno novi Adam, ne samo bezgrešan nego i onaj kojega ništa ne može obmanuti, i nepobediv, a osim toga, sposoban i da oprašta grehe i da krivce učini nevinima, koji nije samo živ nego i životvoran kako bi onima što su mu bliski po čovečanskoj prirodi, podario život i oproštenje grehova, oživljujući ne samo one koji su živeli posle Njega, nego i one koji su umrli pre Njegovog dolaska.
4. Zbog toga Pavle, velika truba Duha Svetoga, kaže: Prvi čovek Adam postade duša živa, a poslednji Adam duh koji oživljuje (1. Kor. 15;45). Bezgrešan, životvoran i sposoban da oprašta grehe nije niko osim Boga. Zbog toga je bilo neophodno da novi Adam ne bude samo čovek nego i Bog, da bude u pravom smislu reči život, mudrost, pravda i ljubav, milosrđe i svako drugo dobro kako bi obnovljenje i oživotvorenje starog Adama izvršio u milosti, premudrosti i pravdi, suprotno onome što je koristila duhovna i zlonačalna zmija, unoseći u nas starenje i umiranje.
5. Kao što je u početku čovekoubica iz zavisti i mržnje ustao protiv nas, tako se i Životonačalnik usled svog prevelikog čovekoljublja i dobrote pokrenuo zbog nas, jer je pravedno poželeo da spase svoju tvorevinu, a to je podrazumevalo da je u Samome Sebi presazda i spase, kao što je zlonačalnik poželeo da pogubi Božiju tvorevinu, a što je podrazumevalo da mu se ona u samoj sebi (svojevoljno) potčini i da njome tiranski zavlada. Kao što je onaj ostvario pobedu i čovekov pad nepravdom i obmanom, lažima i lukavstvom, tako je i Osloboditelj pravdom, premudrošću i istinom potpuno porazio zlonačalnika i obnovio Svoju tvorevinu. Sada, međutim, nije pravo vreme da se govori o premudrosti ovog Božijeg domostroja.
6. Savršenoj pravdi dolikovalo je da ona priroda koja je svojevoljno porobljena i poražena svojevoljno zadobije pobedu i odbaci ropstvo. Zbog toga je Bog blagovoleo da od nas prihvati našu prirodu, čudesno se sjedinjujući s njom po ipostasi. Bilo je nemoguće da se ona uzvišena i nepojmljiva čistota sjedini sa oskrnavljenom prirodom. Bogu je, uistinu, nemoguće samo jedno, a to je da se prisajedini nečistom pre nego što se ono očisti. Zbog toga je bila neophodna neporočna i prečista Djeva koja bi u utrobi nosila i rodila Revnitelja i Darovatelja čistote, koja je bila predodređena, usavršila se i pojavila, a tajna vezana za nju se savršeno ispunila, dok su se mnoga čuda, što su se vremenom dešavala, slila u jedno.
7. Zbog toga mi danas praznujemo ono što se izvršavalo sa tim ciljem, budući da na osnovu ishoda osobito poimamo veličinu događaja koji su vodili tako velikom završetku, jer Onaj koji je (Sušti) od Boga, (Sušti) u Bogu i (Sušti) Bog, Logos Božiji i Sin najuzvišenijeg Oca, sabespočetni i savečni, postade Sin čovečiji, Sin ove Prisnodjeve, Isus Hristos, isti juče i danas i u vekove (Jevr. 13;8), nepromenljiv po božanstvu, neporočan po čoveštvu. Jedino On, kako svedoči Isaija, ne počini nepravde (sv. Grigorije kaže: „ne sagreši“, prim. prev.), niti se nađe prevara u ustima Njegovim (Is. 53;9). Osim toga, On je jedini Koji nije začet u bezakonju niti je rođen u grehu, kako David u Psalmima svedoči o samome sebi i svakom čoveku kako bi, saglasno primljenom (tj. ljudskoj prirodi) bio savršeno čist i neporočan i kako Mu, po Samom Sebi, ne bi bile potrebne žrtve očišćenja. Na taj način je bilo moguće da, pravedno se i istovremeno premudro predajući kroz nas (našu prirodu) i radi nas kako očišćenju tako i stradanju, prihvati i smrt i vaskrsenje. On se rađa od Djeve, jer telesna požuda, budući nezavisna od volje i nepokorna zakonu duha, iako je neki i pokoravaju snagom duha i slabe celomudrenošću samo radi rađanja dece, na neki način od samog rođenja unosi osudu jer ona jeste, naziva se propadljivošću i rađa radi propadljivosti, i pojavljuje se kao strasno kretanje čoveka koji nije očuvao počast kakvu je naša priroda dobila od Boga, nego se zatim upodobila životinjama.
8. Usled toga Bog ne samo da je došao među ljude nego je i potekao od Djeve neporočne i svete, bolje rečeno, preneporočne i presvete, jer Djeva nije bila uzvišenija samo od plotske nečistote nego i od nečistih pomisli koje dolaze od ploti. Do njenog začeća nije došlo voljom ploti nego silaskom Svetog Duha, što je pobudilo blagovest (Arhanđela) i veru (Prisnodjeve) prilikom očovečenja Božijeg koje, budući zadivljujuće i prevazilazeći svaku reč, svaku reč nadvladava, umesto da bude ostvareno saglasnošću i opitom strasne želje. Ona je dakle na taj način začela i rodila jer je takva (telesna) želja, usled molitve i njene duhovne radosti, bila sasvim daleko od Presvete Djeve (budući da Djeva kaže angelu-blagovestitelju: Evo sluškinje Božije, neka mi bude po reči tvojoj). Kako bi radi toga bila pronađena najdostojnija Djeva, Bog je pre svih vekova predodredio i među svima od veka izabranima odabrao ovu Prisnodjevu, koju danas proslavljamo.
9. Pogledajte odakle potiče takav izbor. Među Adamovom decom bio je izabran prekrasni Sit, koji se ustrojstvom osobina, uzdržanjem čula i lepotom vrlina pojavio kao oduhotvoreno nebo, bio zbog toga od Boga izabran, i od tog izbora trebalo je da se pojavi ova Djeva, bogodolična kočija prenebeskog Boga, koja će ljude prizvati na nebesko usinovljenje.
10. Iz tog razloga je čitavo pleme Sitovo nazvano „sinovima Božijim“, budući da je trebalo da se iz tog plemena Sin Božiji rodi kao Sin Čovečiji. Stoga i ime „Sit“ u prevodu označava „ustajanje“ ili, bolje rečeno, „vaskrsenje“, a to je u pravom smislu reči Sam Gospod, koji je verujućima u Njega obećao i darovao večni život. I kako je to odgovarajući praobraz! Sit je, dakle, potekao od Eve koja kaže: Bog mi dade drugoga sina za Avelja kojega ubi Kain (Post. 4;25). Sin Djeve, Hristos, radi ljudske prirode zamenio je Adama kojega, opet, usled zavisti pogubi načalnik i predvodnik zla. Sit nije vaskrsao Avelja jer je on bio samo praobraz vaskrsenja. Naš Gospod Isus Hristos vaskrsao je Adama, zato što je On Sam istinski život ljudi i vaskrsenje, čijom su se silom svi iz plemena Sitovog na osnovu nade udostojili usinovljenja, jer su nazvani „sinovima Božijim“. To što su oni na osnovu te nade bili nazvani „sinovima Božijim“ otkriva se na osnovu prvog koji je bio tako nazvan i nasledio to izabranje. Bio je to Enos, sin Sitov koji, saglasno onome što piše Mojsej, prvi poče da sa nadom priziva ime Gospoda Boga (Post. 4;25 po Septuaginti). Otuda jasno vidite da je on u skladu sa nadom dobio božansko imenovanje.
11. Saglasno Božijem predznanju, to izabranje je započelo još sa Adamovom decom, rasprostirući se sve do one koja će postati Majka Božija, povremeno se potvrđivalo među njegovim potomcima i došlo do cara i proroka Davida a zatim i do naslednika njegovog žezla i plemena. Kada je vreme prizvalo na ispunjenje ovog Božijeg izabranja, Bog je odabrao Joakima i Anu iz doma i plemena Davidovog. Bili su bezdetni i živeli zajedno u celomudrenosti, prevazilazeći sve u vrlini i ushodeći ka Davidu po plemenitosti roda i naravi. Njima, koji su u molitvi i podvigu preklinjali Boga da ih oslobodi neplodnosti i obećavajući da će Bogu darovati dete koje dobiju, Sam Bog obećava da će to dete postati Majka Božija i sada im se daje kao njihovo čedo, kako bi svevrlinsko čedo bilo začeto od mnogovrlinskih roditelja, i kako bi Preneporočna potekla od sasvim celomudrenih, a celomudrenost, združena sa molitvom i podvigom dala plod, odnosno postala roditeljka devstvenosti, i to one devstvenosti koja je nepropadljivo po telu rodila pre svih vekova rođenoga od devstvenog Oca. O, kakva je krila imala njihova molitva, i kakvu je odvažnost zadobila pred Gospodom!
12. Budući da su na taj način dobili ono za šta su se molili i spoznali da se Božije obećanje ispunilo na delu, i sami su se kao bogougodni i bogoljubivi pobrinuli da ispune obećanje dato Bogu. Čim su je odgajili, odveli su uistinu osvećenu Bogootrokovicu a sada devstvenu Bogomajku u svetinju Božiju, kod arhijereja koji se tamo nalazio. Budući ispunjena blagodaću i već u tom uzrastu posedujući zreo um, ona je više od ostalih bila svesna onoga šta se izvršava u odnosu na nju i, koliko je to mogla, pokazala da nije dovedena nego da sama i po slobodnoj volji pristupa Bogu, kao da je sama po sebi okriljena za osvećenu i božansku ljubav, da je sama to želela i da je spoznala svoju dostojnost vavedenja i obitavanja u Svetinji nad svetinjama.
13. Zbog toga je i arhijerej Božiji, razumevši da u Djevi obitava Božija blagodat kojom prevazilazi sve ostale, Nju udostojio veće počasti nego ostale uvodeći je u Svetinju nad svetinjama i uveravajući sve tada prisutne da sa ljubavlju prihvate ono što se tada dešavalo uz Božije sadejstvo i po Njegovoj odluci, budući da je posredstvom angela ovoj Djevi s nebesa upućena neizreciva hrana. Ta hrana je snažno ukrepila njenu prirodu, učinivši čistijom i uzvišenijom i od bestelesnih sila nju kojoj su služili i bestelesni duhovi. Ona nije samo jedanput ušla u Svetinju nad svetinjama nego je, budući od Boga prihvaćena, zajedno sa Njim tamo obitavala tokom dužeg perioda, kao znamenje nebeskog koje će se zahvaljujući njoj otkriti u odgovarajuće vreme i biti darovano za večno obitavalište onima što poveruju u njeno preslavno rađanje.
14. Tako se, dakle, i iz tog razloga izabrana pre svih vekova pokazala kao svetija od svetih i kao ona čije je telo čistije i božanstvenije i od duhova očišćenih vrlinom. Ona nije sobom obuhvatila samo obličje reči Božijih nego i Samog uipostaziranog i jedinorodnog Logosa beznačalnog Oca, kao neka riznica u koju će Logos stupiti u svoje vreme, i to vreme je došlo, radi obogaćenja i ukrašavanja svega zemaljskog i nadzemaljskog. On je na taj način proslavio Svoju Majku i pre nego što se od nje rodio, kao što je to učinio i posle rođenja. Mi pak, shvatajući smisao spasenja koje se kroz nju izvršava, uzvratimo joj, koliko god to možemo, blagodarnošću i pohvalama. I zaista, ako je razborita žena koja se spominje u Evanđelju, nakon što je saslušala nekolicinu spasonosnih reči Gospodnjih, stojeći među mnoštvom naroda povisila glas da bi proslavila njegovu Majku i zablagodarila joj, rekavši Hristu: Blažena utroba koja Te je nosila i dojke koje si sisao (Lk. 11;27), zar onda mi, koji uz sebe imamo sve reči večnog života, i ne samo reči nego i čuda, i stradanja kroz koja je naša priroda ustala iz groba i vaznela se sa zemlje na nebo, a time i obećanje besmrtnog života i nepromenljivog spasenja, nećemo neprestano proslavljati i veličati Majku Načalnika našeg spasenja i Darovatelja života, praznujući njeno začeće i rođenje, a sada i preseljenje u Svetinju nad svetinjama?
15. Preselimo se i mi, braćo, sa zemlje na nebo i uzdignimo se od tela ka duhu. Preusmerimo našu čežnju od privremenog ka postojanom, prezrimo telesna naslađivanja koja su zamka za dušu i brzo prolaze, poželimo blagodatne duhovne darove jer su nepropadljivi, otrgnimo svoj život i misli od zemaljskog meteža i uznesimo ih u nebeska svetilišta, u onu Svetinju nad svetinjama gde sada obitava Bogorodica.
16. Na taj način će uz bogougodnu odvažnost i dušekorisno za nas do nje dopreti pesmopojanja i molitve koje joj prinosimo. Tako ćemo zahvaljujući njenom posredovanju postati naslednici i budućih i postojećih dobara, blagodaću i čovekoljubljem Isusa Hrista Gospoda našeg Koji se radi nas od nje rodio, i Njemu dolikuje svaka slava, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Ocem i savečnim i životvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova.
Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *