NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
49. Beseda
 
Koja je posvećena svetom velikomučeniku i čudotvorcu
Dimitriju Mirotočivom
 
1. Meni su veoma cenjeni prijatelji Tvoji, Bože, veoma se ukrepiše počeci njihovi (Ps. 138; 17), usklikuje David, najbožanstveniji među psalmopojcima koji su od veka postojali. U apostolskom zboru načalnici su oni što su nazvani prvovrhovnima, među prorocima oni što su nazvani bogovidiocima, a u vascelom saboru prepodobnih oni koji su, saglasno obećanju zajedničkog Spasitelja, nazvani Velikima. Saglasno tome, i u zboru Hristovih mučenika načalnici su oni što su nazvani velikomučenicima. Među njima posebno sija i izdvaja se ispred ostalih onaj kojega danas posebno opevamo i proslavljamo, naš sunarodnik i zaštitnik našeg grada, veliko čudo vaseljene, veliki ukras Crkve, u svemu izvrsni i čudotvorni Dimitrije Mirotočivi. Ako je on među mučenicima isto što i veliko svetilo među zvezdama, imajući u sebi reč večnog života i budući ozaren bogosjajnim lučama i druge ozarujući, kako onda da ne bude pričastan i proročkoj blagodati? Ako je pak obasjan proročkom silom, zar će ga neko smatrati nedostojnim apostolskog i učiteljskog služenja i prevashodstva? Zar je onda on, budući ukrašen takvim darovima, lišen podvižništva prepodobnih i života obasjanog njihovim primerom? Naravno da nije! Neke sledeći, sa nekima se izjednačujući, neke prevashodeći a neke i po mnogo čemu prevazilazeći, on je jedan među malobrojnima koji su dostigli savršenstvo, imajući u sebi sabrane sve darove, i, kako će kasnije uz pomoć Božiju ovo slovo pokazati, udostojio se da požanje sve one pohvale koje svima (svetima) dolikuju.
2. Šta da kažemo mi, koji ne možemo dolično da govorimo ni o jednom jedinom svetitelju iz bilo kog svetiteljskog čina – da i ne pominjem zbor ili čin svetitelja – i koji oblik besede da upotrebimo, govoreći o onome što je u svetosti svog jednog života na božanstveni način sjedinio sve božanstvene darove i u svemu je uzvišeniji od svake pohvale? Međutim, ljubav nas primorava da govorimo srazmerno svojim snagama a vreme od nas zahteva odgovarajuću besedu. Uostalom, obaveza nam nalaže da se rečju divimo veličanstvu ovog mučenika koje prevazilazi svaku reč. Poželevši obećane počasti i nagrade od Boga koje su iznad svake reči, on je, koliko god mu je to priroda dopuštala, od početka do kraja projavio i odgovarajući način života.
3. On je gotovo od detinjeg uzrasta bio čvrsti i nerazrušivi stub svega dobrog, živa statua koju se pokretala svakom vrlinom, obitavalište i središte božanskih i ljudskih blagodatnih darova, živa knjiga koja je govorila i poučavala o uzvišenom. On je bio zadivljujuće i čudesno jedinstvo svih krasota, zajednička i svima korisna pohvala svega dobrog. Da se izrazimo rečima Svetog Pisma, bio je palma koja je procvetala kao pravednik (Ps. 93; 19) i kao maslina puna ploda u domu Božijem (Ps. 51; 10), drvo zasađeno kraj izvora voda Duha (Ps. 1; 3), s tim što ono drvo koje pominje psalam daje plod u vreme svoje, a on je u svako vreme imao i ima doba za cvetanje i doba za donošenje plodova. I kao ono drvo koje se pominje u psalmu i čiji list, prema Pismu, nikada ne vene, tako i on neprestano sa lišćem daje i cvet i plod svima koji mu s verom pristupaju.
4. Da bismo izrazili sve u potpunosti, upotrebićemo Solomonovu izreku da onaj ko se za kratko usavrši, napuni mnogo godina (Prem. Sol. 4; 13). Dimitrije je bio ono „žezlo Aaronovo“ i procvetali izdanak blagočašća, najvoljeniji cvet, čudesan i bogougodan plod ili, bolje rečeno, žezlo i božanstveni skiptar Večnog Arhijereja Hrista. Ako tako želite, Dimitrije je bio večnocvetajuća i bogougodna palica Hrista, Čiji je praobraz bio Aaron. I ako je on bio praobraz Hristov, onda je njegovo žezlo, ukrašeno istovremeno i lišćem i cvećem, žezlo koje donosi plod i na božanstven način čini da on dozri, bilo praobraz Dimitrija, prekrasnog i u svemu savršenog žezla Hristovog. Međutim, Dimitrije se od onog Aaronovog žezla razlikuje koliko je moguće da se nabolje razlikuje od praobraza onaj koji kasnije učini svojim svako dobro, po svojoj plemenitosti i valjanosti naravi, delima i čudesima. U pogledu nesmanjenog i neprestanog darovanja izobilnog potoka milosti svima onima što mu pristupaju, on je sličan svetlonosnom drvetu koje, kao luča, uvek donosi plodove i pruža prekrasne i božanstvene darove kojima je on sam svagda ispunjen kao neko sunce što ozaruje svakim dobročinstvom ili kao nepresušni izvor blagodati ili pak kao neiscrpno more čuda i nesagledivi bezdan vidljivih i nevidljivih dobara.
5. Ako pokušamo da nekoga tako velikog pohvalimo samo onim spoljašnjim, reći ćemo da je mesto gde je rođen na neki način glava cele Tesalije i da je svoje ime simvolično dobilo prema sili koju je kasnije projavilo i delima. Tome ćemo dodati i blistavost njegovih predaka i slavu roditelja. Međutim, iako je sve to dostojno divljenja, to bi bilo beskorisno delo, jer nisu oni njemu, nego je on njima velika pohvala. Kako je Dimitrije mogao da se ukrasi svim tim stvarima kad je on sam ukrasio čitavu vaseljenu, a pored nje i višnji svet? Šta je bilo njegov ukras? Nepokolebiva vera, bezgranična blagodat, božanstveno i neotuđivo bogatstvo bogougodnih vrlina koje su sada pohranjene u nebesku riznicu, budući da je i sam postao dopuna tamošnjim riznicama najvećih dobara. Bolje rečeno, on je sa zemlje prešao na nebo, i za života i sada kada je uzet od zemlje, budući najveći dodatak večnim krasotama, jer je Dimitrije vaseljenska i istovremeno nadsvetovna krasota.
6. Predskazujući o njemu, David ga veliča i proslavlja: Blažen čovek koji ne ide na veće bezbožnih, i na put grešnika ne stade (Ps. 1; 1). Uistinu, njegov um nikada nije ni zamislio nešto što nije blagočestivo, kao što nikada nije ni uradio nešto što ne bi bilo bogougodno. Naprotiv, sačuvavši u sebi nenarušenu blagodat Božiju koju je dobio krštavanjem u Hrista, on je imao volju koja je bila saglasna zakonu Gospodnjem. Bio je sličan nekoj knjizi Božijoj ili nekoj tablici ispisanoj prstom Božijim, prinetoj svima radi zajedničke koristi. Kao što kaže Isaija, pre nego što je upoznao zlo on je izabrao dobro i u samom cvetu mladosti prigrlio je krasotu devstvenosti. Budući potpuno tome posvećen, sve je činio da bude devstvenik i telom i dušom, da se na taj način udostoji življenja na nebesima i da, iako u telu, ima mesto pored besplotnih na osnovu jednakosti s njima. Njegovi saveznici u tome bile su sve vrline, a pre svih ostalih težnja da zadobije mudrost, kako bi znanjem i čistotom za kratko vreme došao do savršenstva i u mladalačkom uzrastu zadobio pohvale dostojnu staračku zrelost, jer je, prema Solomonu, sedina ljudima razboritost, a zreo uzrast – život neuprljan (Prem. Sol. 4; 9).
7. Budući nežan mladić koji je prekrasno izgledao, ne samo prema svom spoljašnjem liku nego neuporedivo više prema unutrašnjem čoveku, nevidljivom za oči, kojega vidi samo srcevidac Bog. Ukazavši veliku počast toj duhovnoj i nevidljivoj lepoti, Bog je blagovoleo da obitava u njemu, da postane jednoga duha sa njim i da ga učini savršeno božanstvenim. I zaista, ako je u Davidu Bog našao čoveka po srcu Svojemu (Dela ap. 13; 22), onda je u Dimitriju, koji još ne beše dostigao zreo uzrast, pronašao mladića po srcu Svojemu; našao ga je kao neumornog poslenika i izvršioca Svojih zapovesti ili, prema rečima apostola Pavla, našao je u njemu sasud izabrani da Njegovo Ime iznese pred neznabošce i careve (Dela ap. 9; 15). U njemu je pronašao ogledalo čisto (Prem. Sol. 7; 26), koje u sebe prihvata i odražava nadsvetovnu i neizrecivu lepotu. Još čujem one reči o njemu koje tajanstveno oglašavaju: „Ovo je čedo Moje koje izabrah i koje je po Mojoj volji. Položiću Duha Svoga na Njega i oglasiće sud neznabošcima (v. Isa. 42; 1), sabraće i razdeliće pravedne od nepravednih i biće kao usta Moja (Jer. 15; 19), rđave će postideti i razobličiti i pokazaće da su spremljeni za propast (Rimlj. 9; 22). Iako su ove reči napisane o Hristu, one kroz Njega kao da odgovaraju i svima onima što su živeli u svemu se ugledajući na Njegov primer.
8. Dimitrije je, dakle, bio učitelj a samim tim i apostol, mudrac, devstvenik i prepodobni ili, ukratko rečeno, u svemu prekrasan i sveneporočan, blistav po prirodi i usrdan po blagodati. Da upotrebimo izreku koja se odnosi na Jova Avsitijskog, Dimitriju tada nije bilo ravnog na zemlji. Pored toga, njemu, koji je u svemu bio božanstven, čak ni Jov nije bio sličan iako mu, kako kaže Pismo, u to vreme nije bilo ravnog među ljudima.
9. I kao što je nekada Jov bio besprekoran, pravedan i blagočestiv, takav je kasnije bio Dimitrije. Jov, međutim, nije imao slavu devstvenosti, koja je od mladosti ovenčala Dimitrija kao pobednika, pokazujući da je iznad prirode i jednak angelima koji obitavaju pored Boga. Jov je uistinu podneo teške udarce po telu, boreći se sa protivnim zlom, dok se Dimitrije u borbi sa zlom protivio do kraja i do prolivanja krvi.
10. Iz Jovovih rasuđivanja ne može se videti da je posedovao obrazovanje kakvo je, sjedinjeno s blagodaću Duha, Dimitrije posedovao kao oklop i neuništivi štit, kao neimarsko oruđe i zemljodelačku motiku i ralo ili, ako hoćeš, kao pisarsko pero i ribarsku mrežu ili nešto tome slično. Obrađujući vinograd Gospodnji i spuštajući u zemlju nebeska semena ili reči večnog života, nije ih zapisivao na kamenim tablicama, nego na živim tablicama srca (v. 2. Kor. 3; 3), dostojnim takvog zapisa. Mrežom reči obuhvatao je Solun, Atiku i Ahaju ili, bolje rečeno, on sada obuhvata onoliko oblasti koliko se razglasila slava o njegovoj mirotočivosti, o njegovim čudima i izobilju blagodati u svemu. Zbog njegovih božanstvenih rasuđivanja, Dimitriju se i tada divila čitava vaseljena. Bio je, kako kaže Pavle, miomir Hristov, kako za one što se spasavaju, tako i za one što propadaju. Za jedne je, međutim, bio smrtni miris za smrt, a za druge živi miris za život (2. kor. 2; 15). Za taj miomiris, kao nagrada od Boga – za koju se ne usuđujem da je nazovem dovoljnom – pojavili su se izlivanje mira i čuda na grobu Velikomučenika. Namerno sam izbegavao da kažem „dovoljna nagrada“, jer bi to značilo da se ona ostvaruje u sadašnjem vremenu. Međutim, šta je ta nagrada, čak i ako je ona velika i čudesna, u poređenju s onim što mu je Bog dao i priugotovio na nebesima? Usled prevashodstva slave koja sledi, ne proslavlja se, da upotrebim reči apostola Pavla, ono što se proslavi (v. 2. Kor. 3; 10). To, naravno, svima služi kao dokaz da je on još za života bio miomiris Hristov i miris za život onima što su iskazali poslušnost (Hristovom učenju).
11. Na taj način je, s jedne strane, obrađivao ljudske duše i lovio ih, prema Hristovim rečima upućenim Petru (v. Lk. 5; 10), a reč je bila njegovo oruđe za prekrasno delanje i spasonosni lov. S druge strane je Bogu podizao hram od uistinu dragog kamenja (v. 1. Petr. 2; 6) i opet mu je kao oruđe poslužila odgovarajuća reč. Kada je objavio rat protivnicima Hristovim, a posebno onim vidljivim, kroz koje su dejstvovali i nevidljivi neprijatelji, opet je njegovo oružje bila reč koju je božanstveni Duh i nadahnjivao i pokretao, i krepio i upravljao i primenjivao na korist. Tako se, prema onome što je napisano o prvom podvižniku u mučeničkom zboru, arhiđakonu Stefanu, niko nije mogao suprotstaviti Dimitrijevoj mudrosti i Duhu kojim govoraše (v. Dela ap. 6; 10).
12. I odeždu vojskovođe, i prsten na njegovoj ruci, i konzulsku togu u koju je bio odeven Velikomučenik primivši taj čin od tadašnjeg cara, smatram za simvole učiteljskog dostojanstva koje je Mučeniku dao istiniti Car. Zbog toga je, ubrzo posle toga, božanstvena blagodat Božija kroz njih počela da tvori čuda. U početku je trebalo na svaki način preduhitriti obmanjivača-đavola, da ne bi pre vremena pripremio mučeničku smrt i samim tim uništio plod večne riznice pre nego što sasvim sazri i, kada telom padne na zemlju, ne donese obilje plodova zbog svog prevremenog pada. Međutim, kada je sama Zavist, tj. đavo, prozrela značenje onih simvola, nije mogla to da podnese nego je kod sluga obmane pobudila razjarenost na protivnika obmane i oni su ga uhapsili i odveli kod cara obmane, a to je bio Maksimijan. Na taj način Dimitrije je izašao na poprište mučeništva, budući još od detinjeg uzrasta ispunjen neizrecivim blagodatnim darovima, u svemu mudar i pravedan, apostol, devstvenik i sveneporočan. Ništa nećemo preuveličati ako kažemo da je bio i ljubljeni Hristov učenik, ili sluga ili najbolji i najbliži prijatelj. Ukratko rečeno, on je imao sve što je Bogu ugodno – misli, reči i dela.
13. Dobro znam da biste svi vi želeli da znate kako je sveti uhvaćen: gde ga je i kako, budući da je bio progonjen, gomila uhapsila. U kripti hrama Prisnodjeve Bogorodice nalazi se jedan trem koji su nekad nazivali „Utočište.“ Prema drevnom običaju, odatle svake godine započinje svečanost u čast Velikomučenika. Izašavši odatle i idući u litiji po velikom drumu, ovde se i završava svečanost i proslava ovog praznika. Kada je svetom vladalo neznaboštvo, odnosno idolopoklonstvo, blagočašće nije imalo nikakva prava. Mučenik je boravio u ovoj podzemnoj prostoriji i svima koji su ovde dolazili prenosio nebeske pouke. Oni što su od idolopoklonstva bežali kao od neke pomahnitale bure priticali su njemu, uistinu tihoj luci blagočašća, i bez opasnosti ispovedali hrišćansku veru. Na taj način je božanstveni mučenik postao utočište za sve koji su želeli da postanu blagočestivi. Najzad, otuda je i ovo mesto dobilo svoj naziv, „Utočište.“
14. Kada je za to doznao Maksimijan Herkulije,[1] zapovedio je da se pronađu zagovornici blagočašća. Tada su doznali da Mučenik ovde poučava narod i, videvši mnoštvo okupljenih ljudi kako pažljivo sluša Dimitrijeve reči kao da slušaju sam glas Božiji, još više su se razjarili, ustremili na prisutne hrišćane koji su nastojali da zaštite svetoga i rasterali gomilu. Uhapsivši Mučenika, poveli su ga širokim drumom i izveli pred Maksimijana. Ovaj se u to vreme s najvećom nasladom predavao gledanju ubijanja ljudi koje je izvršavao Lije (njegov gladijator). Ne želeći da se liši zadovoljstva, Maksimijan je zapovedio da svetoga zatvore u tamnicu u kojoj je mučenički okončao. Mi svake godine slikovito predstavljamo ove događaje, polazeći odatle (iz „Utočišta) u litiji i pojući pohvalne pesme Mučeniku, da bismo na ovom mestu i završili proslavu, jer je i Mučenik tako postupio. Dok su ga odvodili da bude pogubljen Hrista radi, on je išao kao da ga očekuje proslava praznika i najveća radost.
15. Začetnik zla, đavo, svim silama je nastojao da Dimitrije što je moguće pre bude odvojen od ljudi. On nije mogao da podnese da Dimitrije bude na zemlji, da ga vide i da govori ljudima, niti da se bilo šta čuje o njemu. Bog je želeo da ga predstavi svim Svojim prorocima i Svojim velikomučenicima i da, pored toga, ne poseduje samo on mučeničku blagodat, nego da je podari i drugima. Budući da je blagodat bila tesno i blisko sjedinjena s njim, i on sam je ubrzo postao izvor blagodati. Šta da dodamo ovome, kada nam vreme ne dopušta opširno izlaganje? Vama je poznato odugovlačenje tiranina i Dimitrijevo zatočeništvo u tamnici, gde je bio zajedno sa Nestorom, kao i proroštvo Velikomučenika o Nestoru, prema kojem će ovaj nadvladati Lija i zatim i sam postradati mučeničkom smrću.
16. Kada je pak ona zmija, začetnik zla, uvidela da tiranin dugo odlaže izvršenje kazne, a pri tom nije mogla da podnese što je Dimitrije, veliki i pre svoje mučeničke smrti, još uvek na zemlji, pretvorila se u škorpiju i približila Mučeniku, ali ne sa namerom da ga obmane ili prevari, kao što je nekada učinila sa praroditeljima kada je, pretvorivši se u zmiju, đavo obmanuo, istina, samo Evu, ali posredstvom nje i Adama. Ova zmija je iz iskustva znala da Dimitrija ne može prevariti, da je on dovoljno plemenit, učen i opitan da izabere ono što je bolje. Ona ga, dakle, nije napala u obliku škorpiona zato da bi ga prevarila, nego zato da bi ga smrtno ranila i što je moguće pre ubila, ne bi li se na taj način oslobodila protivnika koji poseduje takvu silu i vrlinu. Međutim, blagodat i sila koja je obitavala u Dimitriju sprečila je ovo lukavstvo. Prizivanjem Boga i božanstvenim (krsnim) znamenjem koje je izobrazio svojom rukom Dimitrije je pogubio ovo oruđe smrti, postideo licemera koji je na sebe uzeo obličje škorpiona i poništio njegovo delo. Time je pokazao da ne bi ni stradao da se nije on sam dobrovoljno izložio stradanju, jer je bio ograđen Hristovom blagodaću i silom. On se svojevoljno predao i bio bačen u tamnicu, budući uhvaćen rukama gomile i pretrpevši zlodela zločinaca, podražavajući time Onoga Koji je nas radi postradao.
17. Kada su mu pristupile ubice, kopljonoše koje su ovamo došle po carevoj zapovesti, on im je izašao u susret raširenih ruku, kao da je spreman da primi i poslednji udarac ili, bolje rečeno, udarce koji su pogodili sve delove njegovog tela: utrobu, kosti, mišiće, obe strane rebara, pri čemu su neki delovi bili probodeni kopljima sa spoljašnje, a neki sa unutrašnje strane. On je na taj način u sebi udvostručio ili, da tačnije kažemo, umnožio ona stradanja koja su podnela Spasiteljeva rebra, dopunjujući, kako kaže Pavle, u svome telu ono što je nedostajalo Hristovim patnjama (Kološ. 1; 24). On je u toj meri žudeo da bude pogubljen i do te mere je želeo da svoju krv prolije za Hrista, i to nebrojeno mnogo puta ili, bolje rečeno, neprestano, kada bi to bilo moguće, da je od Onoga, Koji je poznavao preizobilje i bezgraničnost njegove ljubavi, u svoje telo mogao da primi izvor mira. I kada je već istekla sva krv iz njegovog tela, to miro je počelo odatle da se izliva u slavu Hrista Kojega je i svojim životom i svojom smrću i posle smrti ne samo proslavio nego Ga neprestano proslavlja, i Kojim je i on zbog toga i na zemlji i na nebu proslavljen, proslavlja se i ubuduće će biti božanstveno proslavljan.
18. Priličilo bi da ja sada o njemu kažem ono što božanstveni Pavle govori o Hristu. I veliki Dimitrije je pokazao svoju ljubav prema nama tako što je onda, kad smo još bili neznabošci (idolopoklonici), u odgovarajuće vreme umro za bezbožnike. Sve se to, naravno, savršilo blagodaću Gospoda Kojega je on i podražavao. Blagodareći njemu (sv. Dimitriju), čitav naš grad se pomirio sa Bogom. Gde je ona punoća neznaboštva (idolopoklonstva) u kojoj su, možda, živeli i naši neposredni preci? Gde je strah u kojem je tada živelo blagočašće, žudeći da se sakrije u podzemnim hodnicima? Gde su ljudi, koji su svojom mahnitom razjarenošću protiv hrišćana prevazilazili svirepost zveri? Nakon što je Dimitrije samoga sebe predao za blagočašće, svi oni su nestali bez traga, i nastupilo je svako dobro. Umesto onih podzemnih hodnika (katakombi) pojavili su se veličanstveni i velelepni hramovi koji su i samim svojim izgledom obraćali ka sebi. Carevi koji su više ukrašeni blagočašćem nego carskim purpurom zajedno s nama stoje i jednodušno opevaju vrline Velikomučenika. Vasceli narod, hvaleći se mučeništvom velikog Dimitrija, čvrsto se pridržava blagočašća. Velikomučenik nije svoju ljubav izlio samo na naša srca, nego i na naša tela, posredstvom mira koje je radi našeg ukrepljenja istočio iz svoga tela. Njegov miomiris je odagnao idolopoklonstvo iz našeg grada i pokazao ga kao grad Božiji ili kao drugi raj, ako ne i kao bolji od njega, s obzirom na to da se ne napaja i ne naslađuje rekom vode nego rekom mira, i to takvog mira od kojega se, blagodatnim dejstvovanjem Duha, događaju čudesna isceljenja i dejstvovanja sile, zbog čega bismo velikom Dimitriju mogli da uputimo reči koje su u Pesmi nad pesmama zapisane o duši, neporočno zaručenoj sa Hristom: Miris haljina tvojih prevashodi svaki miomiris (Pesma 4; 11).
19. Pod haljinama njegove mučeničke duše možemo podrazumevati njegovo telo, čiji su obrazi, da opet upotrebimo reči iz Pesme, kao sasudi mira a prsti kao ljiljani iz kojih ističe miomiris (Pesma 5; 13). To se još više odnosi na probodena rebra, široko otvorena kopljima koja, kao sasud, u sebi sadrže miro, ali za razliku od ljiljana ne odaju samo miomiris, nego iz sebe šire večnotekući i nepresušni izvor, tako da ne možemo da upotrebimo reči iz psalma, prema kojima se reka Božija ispuni vodama (Ps. 64; 10), nego ćemo reći da se izvor Božiji, a to i jeste telo mučenika, ispunio mirom i čudesnim isceljenjima i, što je još čudesnije, iako izvire u bujicama, ne gubi ništa od svoje punoće. Čini mi se da je mučenička i božanstvena duša, ishodeći iz tela, uputila Bogu one reči koje u Pesmi nad pesmama govori duša, zaručena sa Bogom. Koje su to reči? Ustani, severe, i hodi, juže, i duni po vrtu mom da kaplju mirisi njegovi (Pesma 4; 18).
20. On je na taj način proterao i okončao zimu idolopoklonstva koja je u to vreme mučila grad a koja se pojavila usled duvanja severnog vetra, donoseći nam duhovnu toplinu blagočašća kakvo daje mirisni dah južnog vetra. Kada ovaj vetar dune sa strane krme, on kao da sam vodi lađu koja želi da preseče more (ovog života), upravljajući je ka istoku Sunca Pravde. Taj vetar je vrtu vrlina i blagodati – a takvo je upravo telo Mučenika – omogućio da izliva miro i isceljenja, projavljujući onoliko izvora, koliko su rana na njegovom telu načinile kopljonoše. Vučje čeljusti, gde je, prema evanđelskim rečima, Gospod poslao Svog učenika Dimitrija, svojim ujedima su otvorile izvore koji stadu Hristovom donose najveću radost i mnoštvo dobročinstava i pri tom mnoge vukove – ako ne i sve – preobražavaju u ovce. Tako se dogodilo da vrata paklena – a to su usta onih tirana koji su izricali smrtne presude – ne samo da nisu nadvladala Crkvu Hristovu, iako je bila izložena mnogim udarcima, nego su za stradalnike postala uzrok ne samo nebeske i večne slave, nego i slave na zemlji.
21. Hoćete li da znate šta zahteva pouka iz Evanđelja Gospodnjeg koje smo danas čitali, pouka koju je On dao Svojim učenicima kad ih je poslao među vukove? Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi (Mt. 10; 16). Zmija čuva samu sebe ali je zato pogubna za druge, imajući nagon i silu za samoodržanje i nanošenje zla drugima, dok je golub nezlobiv i neoprezan. Prema tome, Gospod Svojim učenicima savetuje da ne budu ni zlonamerni kao zmije, ali ni tako bezbrižni (neoprezni) kao golubovi, nego da razborito sjedine nagon za samoodržanjem i nezlobivost, da čuvaju svoju vrlinu i blagočašće i da, istovremeno, njihova srca budu toliko nezlobiva prema onima što ih vređaju da se čak i mole za njih. Na taj način ih je snabdeo lekovima za život ako ih na smrt ujedu duhovne zmije. I kao što lekari uzimaju zmijska tela, čiste ih od otrova i mešaju s nekim sredstvima, a zatim ovim leče one koje su zmije ujele, tako i oni koji u vreme iskušenja sjedine razboritost i zmijski nagon za samoodržanjem sa nezlobivošću goluba ne samo da sebe time postavljaju iznad štete kakvu im nanose zmije, tj. zamke koje im postavlja đavo, nego i one što su ih zmije ujele, a to su prelešćeni, isceljuju i poništavaju štetu koju su im zmije pričinile, odnosno bezbožništvo i greh.
22. Takav je bio i ovaj Velikomučenik Dimitrije. Prošavši put i očuvavši veru, do krvi je stajao na straži blagočašća i toliko bio daleko od želje da se osveti progoniteljima da se čak i molio Gospodu za njih. Time je presekao zlobu jednih a druge je izmenio, tako da u ovom gradu nije ostalo ni traga od idolopoklonstva (bezbožništva). Zahvaljujući njegovom staranju, raznolikom dobročinstvima i neprestanim molitvama Bogu, sam grad se ukrepio i ostao onaj isti iz kojeg je potekao božanstveni Mučenik i u kojem je primio nasilnu smrt.
23. Da bismo mu za to uzvratili (a čime bismo dostojno mogli da mu uzvratimo?), savršavamo veliku svečanost u njegovu čast moleći se da i mi, njegovim molitvama pred Bogom, budemo udostojeni večnog praznika među onima što obitavaju na nebesima. Neka svi mi to zadobijemo blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, Kojem dolikuje slava, sila, čast i poklonjenje, zajedno sa bespočetnim Njegovim Ocem i Svesvetim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. U to vreme, Solun je bio pod vlašću Galerija Valerija Maksimijana a ne Her-kulija (prim. izd.).
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *