NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
4. Beseda
 
Na Evanđelje o Drugom dolasku Hristovom i o milosrđu i tvorenju dobra
 
1. U prethodni nedeljni dan Crkva se pričom o spasenom bludnom sinu podsećala nesravnjivog čovekoljublja Božijeg prema nama. Ove nedelje ona poučava o strašnom Sudu Božijem, držeći se valjanog i divnog poretka i sledeći proročke reči, jer je zapisano: Milost i sud pevaću Ti, Gospode (Ps. 100; 1) i: Jednom govoraše Bog i ovo dvoje čuh: da je moć Božija i Tvoja je, Gospode, milost, jer ćeš Ti uzvratiti svakome po delima njegovim (Ps. 61; 12-13).
2. Milosrđe i dugotrpljenje Božije prethode, dakle, Njegovom Sudu. Bog u Sebi poseduje i Sobom obuhvata svaku vrlinu, On je sušta pravednost i milosrđe. Međutim, kako se milosrđe ne sjedinjuje sa sudom (tj. sa nepristrasnom pravednošću suda), kao što je pisano: Da ne poštediš ni ništega na sudu (Priče Sol. 24; 23), On je pravedno raspodelio vreme i za jedno i za drugo, tako da je sadašnji vek ustrojio kao doba milosrđa, a budući kao doba pravedne plate. Zbog toga je sve što se tvori u Svetoj Crkvi blagodaću Duha Svetoga ustanovljeno tako da nas nauči da ovde dobijemo oproštaj grehova, da požurimo da, dok smo u ovom životu, zadobijemo milost i da učinimo sebe dostojnima Božijeg čovekoljublja, jer je onaj, poslednji sud, nemilosrdan za one koji nisu tvorili milost.
3. Nedavno smo govorili o neuporedivom milosrđu Božijem prema nama a danas nam predstoji beseda o Drugom dolasku Hristovom i sa njim povezanim strašnim Sudom, kao i o onim nesaznajnim stvarima koje će se zbog njega dogoditi, a koje ni oko ne vide, ni uho ne ču, ni u srce čovekovo, ako nije pričasno božanstvenom Duhu, ne dođoše – o stvarima što prevazilaze ne samo čula, nego i um i razum ljudski. I premda nas ovome poučava Onaj Koji sve zna i Koji će svoj zemlji suditi, On ipak snishodi ka našim moćima poimanja, predočavajući nam primerene pojmove. Stoga se uvode pojmovi kao „munja“, „oblaci“, „glas trubni“, „presto“ i njima slični, premda, shodno Njegovom kazivanju, mi očeku-jemo nova nebesa i novu zemlju, kada se ovi sadašnji izmene.
4. Ako pak to što je rečeno – i to u vidu snishođenja ka našem poimanju – duše savesnih slušalaca ispunjava strahom i trepetom, šta će tek biti onda, kada se sve ovo bude na delu događalo?! Koliko bi dostojni trebalo da budemo u svetom vladanju i u blagočašću dok čekamo dan Dolaska Božijega, zbog koga će, kao što govori sveti Petar, nebesa s hukom proći, a stihije će se užarene raspasti i zemlja i dela što su na njoj izgoreće (2. Petr. 3; 10,12)? A pre nego što se ovo savrši, desiće se tegobni dolazak i uticaj antihristov radi borbe sa verom, koji će biti dopušten na kratko vreme. Kada se to stanje ne bi prekratilo, niko se ne bi spasao, kao što propoveda Gospod u Evanđeljima. Stoga On savetuje Svoje bližnje, govoreći: Bdite, dakle, u svako vreme moleći se da se udostojite da izbegnete sve što se ima dogoditi, i da stanete pred Sina Čovječijega (Lk. 21; 36).
5. Sve nas to, uistinu, ispunjava velikim trepetom. Međutim, onima što život provode u neverju, nepravdi i nemarnosti preti nešto još strašnije od ovoga, a o čemu i Sam Gospod kazuje: Proplakaće sva plemena na zemlji. Plemena zemaljska su oni što se nisu potčinili Onome Koji je došao s nebesa, niti su poznali i prizivali Oca nebeskoga, niti su se pak sličnošću svojih dela uzneli ka Njegovom plemenu. Kaže se i sledeće: Jer će doći (onaj dan) kao zamka na sve koji žive (dosl. sede) na licu vascele zemlje (Lk. 21; 35), odnosno na one što su u prejedanju, pijanstvu, raskoši i žitejskim brigama prikovali sebe za zemlju i zemaljsko, potpuno se privolevši onome što čulima izgleda kao blistavo – bogatstvu, slavi i nasladama. Izrazom „lice zemlje“ Gospod prikriveno nagoveštava u čemu se sastoji njihova prividna radost. Govoreći kako takvi „sede“ (grč. καθήμενους) Gospod je ukazao na njihovu postojanu, duboko ukorenjenu učmalost. On ovim rečima bezbožnima pridružuje i one što bez pokajanja do kraja prebivaju u grehu, kao što je Isaija predskazao: Zajedno će goreti grešnik i bezakonik, i nikoga neće biti da ušsi (Isa. 1; 31). – Naše življenje je na nebesima, otkuda očekujemo i Spasitelja, Gospoda Isusa Hrista, kaže apostol (Fil. 3; 20) i Vi nisše od sveša, kazao je Gospod Svojim učenicima, kojima poručuje i ovo: A kada se počne ovo zbivati, uspravite se i podšnite glave svoje, jer se približuje izbavljenje vaše (Lk. 21; 28).
6. Vidite li kako se oni što žive u Hristu ispunjavaju radošću i neizrecivom odvažnošću zbog onoga što će se neizostavno zbiti odmah nakon ovih događanja, dok su oni što žive po telu ispunjeni stidom, čemerom i posramljenošću? Stoga i Pavle usklikuje, kazivajući: Bog će dati svakome po delima Njegovim: život večni onima koji istrajnošću u dobrim delima traže slavu i čast i besmrtnost; a jarost i gnev onima što se uporno protive istini a pokoravaju nepravdi. Nevolja i tuga na svaku dušu čoveka koji čini zlo (Rim. 2, 6-9). Tako je bilo i u Nojevo doba, kada se greh silno umnožio i ovladao gotovo svima ljudima, i kada od Boga dođe potop, koji je uništio sve što diše, sačuvavši samo ovog pravednik sa čitavim njegovim domom, a radi stvaranja drugog sveta. Bog je i posle ovoga donekle presecao zlo koje bi se umnožilo u svetu: ognjem je spalio Sodomljane, faraonove ljude potopio je u moru, a bezočni rod judejski istrebljivao je glađu, nemirima, bolestima i strašnim odmazdama.
7. Iako je sveopšti Iscelitelj radi ljudskog roda upotrebio bolne lekove i postupke isceljivanja, On nije propustio ni ona sredstva koja raduju i koja se s ugodnošću koriste: tako je uzdigao oce, pokazao Proroke, satvorio znamenja, dao Mojsejev zakon, poslao angele. Međutim, sve je ovo bilo slabo pred nezadrživom bujicom našeg zla, i Sam Logos Božiji priklonio je nebesa i sišao na zemlju, kao veliki Lek Koji polaže kraj i najtežim sagrešenjima. On je u svemu, izuzev greha, postao onakav kakvi smo i mi, u Sebi Samome ukinuo greh i, osnaživši nas, otupeo njegov žalac. Krstom je posramio njegove načalnike i satrudnike, smrću uništivši onoga koji raspolaže smrtnom moći.
8. I kao što je u dane Nojeve Gospod grešnike potopio vodom, tako je docnije Svojom pravednošću i blagodaću potopio i sam greh, vaskrsao Sebe kao besmrtnog, kao neko Seme i Prvinu (prvi plod) večitog sveta, kao primer i izobraženje našeg vaskrsenja, kojem se s pouzdanjem nadamo. Vaskrsnuvši i vaznevši se na nebesa, Gospod je po čitavoj vaseljeni poslao apostole, izveo nebrojeni zbor mučenika (ili svedoka, grč. μαρτύρων), istakao mnoštvo učitelja, pokazao Crkvu svetih (dosl. prepodobnih). I pošto je sve savršio, ne propustivši da učini ništa od onoga što je bilo neophodno, uvideo je da se našom samovoljom opet uvećava zlo ili, bolje rečeno, uvideće da se zlo umnožava u toj meri da će se ljudi, ostavivši Samog istinitog Boga i Samog istinitog Hrista, pokloniti antihristu i i biti mu poslušni. Tada će On Sam sići sa nebesa sa silom i velikom slavom, ali ne više radi toga da bi bio dugotrpeljiv, nego da bi kaznio one koji su svojim lukavim delima u vreme dugotrpljenja sakupili protiv sebe gnev Božiji. On će te neisceljene grešnike odseći od zdravih kao istruleli ud i predaće ih ognju, dok će Svoje izbaviti od uticaja loših ljudi i saživota sa njima i učiniće ih naslednicima Carstva nebeskog.
9. A odmah posle mrske drskosti antihristove Onaj Koji sve drži u Svojoj desnici izazvaće ogromni potres svega, saglasno onome što je izrekao preko Proroka: Neću potresti samo zemlju, nego i nebo (Agej 2; 21). On će, dakle, potresti svet i raskinuti najviše granice svega, saviće nebeski svod, zemlju pomešati sa ognjem i sve uništiti, odozdo će porušiti, da ih tako nazovemo, temelje vaseljene, a odozgo će, kao neizrecive udare munja, poslati mnoštvo zvezda na glave onih što obogotvoruju lukavoga, kako bi najpre kaznio one što su poverovali antihristu koji im je svezao um, tako da su ga postavili umesto Boga. Zatim će se pojaviti On Sam sa neopisivom slavom i sa silnim trubnim glasom i oživeće sve što su usnuli od postanja sveta kao što je nekada Svojim dahom oživeo našeg praoca (Adama), i pokazaće ih pred Sobom kao žive. On bezbožnike neće izvesti na sud, šti će ih udostojiti ma i jedne reči, jer, saglasno rečima Pisma, bezbožnici neće vaskrsnuti na sud, nego na osudu.
10. Prema danas pročitanim evanđelskim rečima, On će na sud izneti sve naše, jer je kazano: Kada dođe Sin Čovečiji u slavi Svojoj i svi sveti angeli sa Njim. Prilikom Njegovog Prvog dolaska, slava Njegovog Božanstva bila je skrivena ispod tela koje je nas radi primio na Sebe. Sada se ona skriva kod Oca na nebesima, zajedno sa ravnobožnim (grč. όμόθεος)[1] telom. Tada će se, međutim, otkriti sva slava Njegova, jer će se od istoka do zapada pokazati kako sija i sve krajeve vaseljene obasjava lučama božanstva. Nju će pratiti glas živototvorne trube koji će ispuniti čitavu vaseljenu i, zajedno sa tim glasom (ova projavljena slava Božija) pozivaće sve ka Njemu. I dok je ranije On nevidljivo sputavao angele, zadržavajući njihovo revnosno protivljenje bogoborcima, tada će On doći naočigled svih i neće oćutati, već će s prezirom odbaciti nepokorne i predati ih na muke.
11. Dakle, „kada dođe Sin Čovečiji u slavi Svojoj i svi sveti ateli sa Njim, tada će sesti na presto slave Svoje“, zapisano je u Evanđelju. Na isti način ovo je predskazao i predvideo i prorok Danilo, govoreći: Gledah dokle se postaviše prijestoli, i sede Starac Dana… i gle, kao Sin Čovečiji iđaše s oblacima nebeskim, i dođe do Starca Dana i stade pred Njim, i dade Mu se svaka sila i čast, i tisuća tisuća služaše Mu, i deset tisuća po deset tisuća stajahu pred Njim (Dan. 7; 9, 10; 13). Sa ovim je saglasno i sveto Evanđelje: I sabraće se pred Njim svi narodi, i razlučiće ih između sebe kao pastir što razlučuje ovce od jaradi. „Ovcama“ On naziva pravednike kao ljude krotke i dobre, ljude što su hodili ravnim putem vrlina koji je On prokrčio i koji su se Njemu upodobili, budući da je i Njega Samog prorok i Krstitelj nazvao Jagnjetom, govoreći: Gle, Jagnje Božije Koje uzima na Se grijehe svijeta (Jn. 1; 29). „Jaradima“ pak naziva grešnike kao ljude bezočne, koji pred sobom nisu imali puta, nego su se survavali sa strmih litica greha. One prve, koji su činili pravedna dela, postaviće sa desne strane Sebi, a one koji nisu poput njih – sa leve. „Tada će reći Car“, govori On, ne dodajući koji Car ili Car čega, jer osim Njega drugoga Cara nema: jer ako ovde i ima mnogo careva i vladara, ipak postoji samo jedan istinski Gospod, jedan Car, prirodni Gospodar vaseljene. Prema tome, tada će jedini Car kazati onima što Mu stoje s desne strane: Hodite blagosloveni Oca Mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja svijeta (Mt. 25; 32).
12. I zaista, upravo ka tome je od samog početka bilo usmereno stvaranje sveta, ka tom cilju bila je upravljena ona nebeska i najstarija namera Očeva, prema kojoj je Angeo Očevog Velikog saveta stvorio živoga čoveka ne samo po Svom obrazu, nego i po Svom podobiju, čoveka koji će jednom uzmoći da u sebe smesti veličanstvo Carstva Božijega, blaženstvo nasleđa Bo-žijega, svesavršenstvo blagoslova Oca Nebeskoga, i kroz koju je (nameru) postalo sve vidljivo i nevidljivo. On nije rekao: od postanja čulnog sveta, nego jednostavno – „od postanja sveta“, kako nebeskog, tako i zemaljskog. I ne samo ovo, nego su i božanstveno i neizrecivo umanjenje (grč. κένωσις), bogočovečanski način života, spasonosna Stradanja i sve Svete Tajne koje su promisliteljski i premudro ustrojene, imali za cilj da onaj koji je u ovome životu bio veran iz usta Spasiteljevih začuje reči: Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost Gospodara svojega (Mt. 25; 21). Vi što ste se, po Mojoj zamisli, blagorazumno koristili zemaljskim, propadljivim i prolaznim svetom, hodite da nasledite ovaj svet koji je nastupio i koji sada jeste, svet nebeski, kaže Gospod, jer ogladneh, i dadoste Mi da jedem; ožedneh, i napojiste Me; stranac bejah, i primiste Me; nag bejah, i odenuste Me; bolestan bejah, i posetiste Me; u tamnici bejah, i dođoste Mi.
13. Ovde bi trebalo ispitati zbog čega On spominje samo milostinju, radi koje je podario blagoslov i nasleđe Carstva? Međutim, onima što slušaju sa razumevanjem jasno je da (Gospod) nije spomenuo samo nju, jer je one što tvore milosrđe prethodno već nazvao „ovcama“. Time je potvrdio njihovu sličnost sa Sobom i ispunjenost svakom vrlinom, kao i to da su oni radi dobra uvek bili spremni da idu na smrt, slično Njemu Samom, kao što je pisano: Kao jagnje na zaklanje vođen bi i kao ovca nema pred onim koji je striže ne otvori usta Svojih (Isa. 53; 7).
14. Da bi, dakle, takvi bili i oni, posebno veliča tvorenje dobra, jer je potrebno da onaj što će naslediti večno Carstvo i ovo poseduje kao projavu (dokaz) i plod ljubavi, kao glavu koja nadvisuje sve ostale vrline. Gospod je ovo pokazao i u priči o deset devojaka (v. Mt. 25; 11). Naime, nisu svi što su se onde zadesili bili uvedeni u božanstvenu (bračnu) ložnicu, nego samo oni koji su bili ukrašeni devstvenošću. Devstvenost se pak neće uspešno do kraja očuvati ukoliko je ne budu pratili asketizam i uzdržanje, kao i mnogi i raznoliki podvizi u zadobijanju vrline. Osim toga, devojke što u svojim rukama drže svetiljke, tj. svoj um i poznanje koje mu je povereno, kao i delatnost svoje duše a što je slikovito predstavljeno kao „ruke“ – jesu oni što uzdižu, ukrepljuju i tokom čitavog svoga života posvećuju Bogu um i dušu, zbog čega se i povezuju sa svetiljkama. Neophodno je takođe da bude i dovoljno ulja, kako bi svetiljke mogle goreti. Ulje je ljubav, kao kruna vrlina. I kao što bi, postavivši temelj i podigavši zidove ali ne dogradivši krov, čitav svoj rad učinio beskorisnim, tako će se dogoditi i ako stekneš sve vrline, ali ne zadobiješ ljubav: time ćeš sve njih učiniti beskorisnim i uzaludnim. Me-đutim, podjednako je tačno da se ni krov na kući ne može dograditi bez zidova koji ga podupiru odozdo.
15. Prema tome, Gospod daje nasleđe Carstva onima koji su ostale vrline zapečatili delima ljubavi: takvi su došli do ljubavi ili svojim besprekornim životom ili su preko pokajanja u njoj našli utočište. Kao čuvare tajanstvenog rođenja od Boga, one prve među njima nazivam „sinovima“. Druge pak nazivam „najamnicima“, jer su, zahvaljujući obilju znoja pokajanja i smirenja, ponovo zadobili blagodat kao neku platu (za svoj trud).
16. Zbog toga je, izloživši prethodno u svetim Evanđeljima ono što se odnosi na sud, Gospod zatim naveo i ono što se odnosi na ljubav kao nešto što usavršava ili podstiče na već nabrojane vrline (tvorenja dobra). Pravednici će pak odgovarajući kazati: Gospode, kad Te videsmo Gladna, i nahranismo? Ili žedna, i napojismo? Kad li Te videsmo stranca, i primismo?Ili nagog, i odenusmo? Kad li Te videsmo bolesna ili u tamnici, i dođosmo Tebi! Vidite li te pravednike što stoje s desne strane Boga? Njima je, znači, usled pravednosti i naporedo sa pravednošću svojstveno i milosrđe. Vidite li i još jednu vrlinu posvedočenu kod pravednika kao dopunu punoći ljubavi, koja je slična blagovremeno podignutom bedemu (da štiti sve vrline), a to je smirenje? Takvi tvrde da su nedostojni veličanja i pohvala, kao da nisu učinili nikakvo dobro – i to upravo oni o kojima imamo svedočanstvo da nijedno dobro nisu propustili da učine!
17. Upravo zbog toga, kako mislim, Gospod odgovara na njihovu odvažnost, kako bi se svima pokazali, kako bi se svojim smirenjem uzvisili i pravedno zadobili Njegovu blagodat koju On štedro dariva smirenima, jer se Gospod gordima protivi, a smirenima daje blagodat. Tako im i sada On govori: Zaisša vam kažem: kad učiniste jednome od ove Moje najmanje braće, Meni učiniste. „Najmanjima“ ih naziva usled siromaštva i neznatnosti njihovog položaja, a „braćom“ zbog toga što je i Sam tako (u siromaštvu) živeo na zemlji u telu.
18. Počujte i zaradujte se vi, koji ste siroti i ubogi, jer ste po tome braća Gospodnja; i bez obzira na to što ste siroti i ubogi bili nezavisno od vaše volje, time što ćete trpeti i blagodariti (Bogu), učinićete da to vaše blago postane dobrovoljno. Počujte i vi, bogati, i prigrlite blaženo siromaštvo, da biste postali sanaslednici i braća Hristu, i to još rođenija nego što su to ljudi koji sirotuju protivno svojoj volji, jer je i On, nas radi, dobrovoljno sirotovao. Počujte i zaridajte vi što oholo prezirete svoju stradalnu braću ili, bolje rečeno, braću Gospodnju, te od vašeg obilja ubogima ne dajete ni hranu, ni utočište, ni odeću, ni neophodno staranje, i svoj ostatak (suvišak) ne koristite za popunjavanje njihovog nedostatka. I bolje bi bilo da kažem „počujmo i zaridajmo“, jer i mene samoga, koji vam ovo govorim, prekoreva savest, budući da nisam potpuno slobodan od strasti: sve dok ima mnogo onih što se smrzavaju i gladuju, dotle sam ja presit i odeven. Velikog plača su dostojni oni što dobra, koja premašuju svakodnevne potrebe, poseduju i zadržavaju, pa čak i brinu kako da ih umnože. Njima je zapoveđeno da ljube bližnje svoje kao sebe same, a oni ih ne smatraju vrednima čak ni praha zemaljskoga! To znači da smo srebro i zlato zavoleli više nego svoju braću!
19. Obratimo se i pokajmo se, i pomažući potrebama braće koja sirotuju u našoj sredini učinimo ih zajedničarima imovine kojom raspolažemo. Ako svojevoljno ne izaberemo da bogoljubivo razdelimo čitav svoj imetak, nemojmo nemilosrdno zadržati sve za sebe. Učinimo ovo jedno, a zbog onoga što propustimo smirimo se pred Bogom pa ćemo dobiti Njegov oproštaj, jer će Njegovo čovekoljublje dopuniti naš nedostatak. Neka se nikako ne dogodi da začujemo onaj strašni glas kako kaže: Idite od Mene, prokleti. O, kako je to strašno: udaljite se od života, budite izuzeti iz naslade, budite lišeni svetlosti!
20. To, međutim, nije sve, jer kaže i ovo: Idite od Mene, prokleti, u oganj večni koji je pripravljen đavolu i anđelima njegovim. Oni što se nalaze s desne strane će imati život, i to „u izobilju“: imaće ga u izobilju po tome što se nalaze u blizini Božijoj, ali i po tome što će obitavati kao sinovi i naslednici Carstva. Nasuprot ovome, oni što stoje sa leve strane su udaljavanjem od Boga izgubili istinski život. Oni će izobilovati zlom, jer će biti pridruženi demonima i predati paklenim mukama.
21. Kakav je taj oganj koji spaljuje i slovesna telesna bića i bestelesne duhove, tako da se muče a ostaju besmrtni, oganj od koga će se naš zemaljski oganj rastopiti, kao što je zapisano: Stihije će se užarene rastopiti (2. Petr. 3; 12)? Koliko se patnja uvećava zbog odsustva nade u izbavljenje, budući da je taj oganj neugasiv! A šta označava to nasilno bacanje u oganj? Postoji, kažu, reka koja nosi taj oganj i odnosi ljude sve dalje i dalje od Boga. Zato Hristos nije rekao: „otiđite“, nego: „idite“ (tj. neprestano se udaljavajte) od Mene prokleti, jer ste prokleti i zbog siromaha i, premda bi vas oni trpeli, dostojni ste prokletstva. Idite, govori Gospod, u oganj koji nije pripravljen vama već đavolu i angelima njegovim. Nije takva bila Moja prvobitna volja, nisam vas radi toga stvorio, niti sam zbog vas sazdao taj oganj. Taj neugasivi oganj zapaljen je radi demona kojima je zlo postalo navika, ali je vaša neraskajana volja, slična njihovoj, i vas među njih uvrstila. Vi sami ste dobrovoljno izabrali saživot sa zlim anđelima: Jer ogladneh, i ne dadoste Mi da jedem, ožedneh, i ne napojiste Me; stranac bejah, i ne primiste Me; nag bejah, i ne odenuste Me; bolestan i u tamnici bejah, i ne posetiste Me“. I kao što, braćo, ljubav i dela ljubavi predstavljaju punoću vrlina, tako i mržnja i dela mržnje, odsustvo sastradanja i volja da ništa ni sa kim ne delimo predstavljaju punoću grehovnosti; i kao što vrline prate čovekoljublje i postoje uporedo sa njim, tako i mržnju prate gresi i zato ljudi već i samo zbog nje (mržnje) bivaju osuđeni.
22. Želeo sam da kažem da nema većeg primera mržnje prema ljudima nego kada neko obilje novca ceni više nego brata. Međutim, vidim da se može pronaći još veće zlo i još gori primer mržnje prema ljudima, jer ima i takvih ljudi koji ne samo što neće deliti milostinju od svoga bogatstva, nego će i tuđe prisvojiti. Neka, dakle, na osnovu onoga što je odlučeno za nemilosrdne, zaključe šta zapravo sebi pripremaju, kakvih će stradanja dopasti, kakve su nepojamne i strašne osude dostojni, neka se udalje od nepravde i neka delima pokajanja umilostive Boga. Oni će tada ovako govoriti: Gospode, kad Te videsmo gladna ili žedna, ili stranca ili naga, ili bolesna ili u tamnici, i ne poslužismo Ti?
23. Primećujete li (u ovim rečima) i ono najkrajnje zlo – gordost, koja je uvek povezana sa bezosećajnošću (dosl. sa odsustvom sastradanja, grč. bkgocžhbeš), kao što je, nasuprot tome, sastradanje povezano sa smirenjem? Tako pravednici, budući pohvaljeni zbog tvorenja dobra, ne žele da se opravdavaju, nego se još više smiruju. Oni pak (gordeljivci), pošto ih Pravedni Sudija osuđuje zbog njihove bezdušnosti, ne padaju ničice i ne smiruju se, nego protivureče i pravdaju same sebe, zbog čega će i začuti: Zaista vam kažem: kad ne učiniste jednome od ovih najmanjih, ni Meni ne učiniste. Tako će, kazuje (Evanđelje), otići „ovi u muku večnu, a pravednica u život večni“.
24. Budimo, dakle, braćo, milostivi prema samima sebi tako što ćemo biti milostivi prema bližnjima; sastradanjem ćemo zadobiti sastradanje, učinimo dobro da bi i nama bilo učinjeno dobro, jer će naša plata biti saobrazna tome. Međutim, naše dobročinstvo i čovekoljublje, naša ljubav, milosrđe i sastradanje se ni po meri ni po značaju ne mogu porediti sa onim što ih daleko prevazilazi. Ti, naime, pružaš od onoga čime raspolaže čovek, i koliko je čovek kadar da učini dobro, a primaš stostruko više iz božanskih i nepresušnih riznica i zadobijaš život večni, a dobročinstva primaš od onoga koliko Bog može da čini dobro, odnosno od onoga što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe (1. Kor. 2, 9).
25. Pohitajmo, dakle, da zadobijemo bogatstvo milosti, da za malo novca kupimo večno nasledstvo. Prestrašimo se na doličan način zbog odluke koja je doneta za nemilosrdne, da ne bismo i mi bili tamo osuđeni na osnovu nje. Ne plašimo se da ćemo, deleći milostinju, i sami osiromašiti, jer ćemo i mi začuti od Hrista: Hodite blagosloveni Oca Mojega, nasledite Carstvo. Prestrašimo se i učinimo sve da zbog nemilosrdnosti ne ostanemo izvan ljubavi prema Bogu jer, kako kazuje Evanđelista, koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boga, Kojega nije video (1. Jn. 4; 20)? I kako bi onaj što ne ljubi Boga i mogao da obitava uz Njega? Onaj pak koji nije s Njim, otići će od Njega, a ko ode od Njega survaće se u pakao.
26. Mi ćemo, međutim, pokazati dela ljubavi prema našoj braći u Hristu: pružajući milost siromasima, vraćajući zabludele na pravi put, ma kakva bila njihova zabluda ili potreba, budući pravedni prema nepravednima, ukrepljujući one što leže usled slabosti, bilo da stradaju od vidljivih ili od nevidljivih neprijatelja, bilo da trpe muke zbog zlih duhova ili zbog strasti beščašća, posećujući sužnje u tamnicama, podnoseći one što nas napadaju i ugađajući jedan drugome čak i ako je neko negoduje zbog svog brata, jer je i Hristos nama ugađao. Jednostavno rečeno, na sve načine, svim delima i rečima, svim čime raspolažemo pokažimo ljubav jedan prema drugome, da bismo i od Boga zadobili ljubav i da bi nas On blagoslovio, da bismo nasledili nebesko i večno Carstvo koje nam je obećano i pripremljeno za nas od postanja sveta.
27. Neka se svi mi udostojimo ovog Carstva blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, sa Kojim neka je Ocu, kao i Svetome Duhu, čast i slava u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. B. G. W. H. Lampe, Patristic Greek Lexicon, gde se ovaj pridev prevodi sa: „ravan Bogu“, „istovetan Bogu“ i u tom smislu koriste ga, na primer, sv. Grigorije Bogoslov i sv. Jovan Damaskin (v. Tačno izloženje pravoslavne vere, III, 61) (prim. prev.).
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *