“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ” – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ”
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
48. Беседа
 
На читање из Еванђеља по Луки, у пету недељу, где се каже:
човек неки беше богат и облачаше се у скерлет и свилу (Лк. 16:19)
и у којој се говори о богатима и сиромашнима
и о томе који се међу њима спасавају
 
1. Неке телесне потребе задовољавамо одговарајућим средствима, а друге уз помоћ других, којима за то узвраћамо оним што поседујемо. Наиме, један исти човек не може истовремено да буде и научник и земљоделац, и кројач, и ткач, и градитељ, и обућар, и лекар, и да при том буде упознат и са сваким другим умећем. Према томе, нико од нас не може сам да удовољи свим својим потребама, а како је све то неминовно потребно свакоме од нас, измишљен је новац, чијим посредством се вишак празни а недостатак допуњује. И заиста, земљоделац свој вишак предаје онима што се не баве земљоделством и када за њега узме новац, купује, на пример, кућу или тканине. Када прода обућу и добије довољно новца, обућар надокнађује недостатак у ономе што му је потребно. На тај начин се овим међусобним општењем устројава и наш живот. Услед тога се појављују насеља и градови, због тога је човек друштвено биће (досл. биће заједнице).
2. Сасвим је другачије кад су у питању духовне ствари и оно што се односи на врлину. На пример, онај који је целомудрен а неправедан не може да уступи нешто од своје целомудрености праведноме и да заузврат добије праведност. Истинољубив али нетрпељив не може од другога да добије ни најмање трпељивости, нити он сам може другоме да пренесе своју истинољубивост. Осим тога, овде не постоји никакво средство као што је новац којим би се израчунало оно што се размењује и тражила иста вредност. Због тога је, браћо, неопходно да се свако од нас подвизава у свакој врлини. Немогуће је да неко, ко није сатворио ниједну од њих (врлина), позајми од другога, као што није могуће ни да, немајући врлина, избегне осуду и казну. Због тога Давид и каже: Брат неће избавити, хоће ли избавити човек (Пс. 48; 8), што значи да нас нико неће избавити.
3. Међутим, човекољубље Господа Христа толико је велико да се то не може ни замислити! Он је учинио да се лако задобије оно што се иначе не може добити као замена за једнако вредну и истински вредну врлину душе. Тако је могуће да неко, према Господњем обећању и савету, од земаљских и ништавних телесних потреба, као што су храна, пиће, одећа, од злата и сребра које има (а све је то земља и прах и ништа није безначајније од тога!), преда свој вишак ономе што је стекао врлину (а такви увек оскудевају у ономе што служи телесним потребама!), да на тај начин допуни недостатак у врлинама и избегне казну за то што их није (врлине) задобио. На то указује и велики Павле, пишући Коринћанима, где овакво давање назива заједницом са светима, а затим додаје: Ваш сувишак да буде за њихов недостатак, да и њихов сувишак буде за ваш недостатак (2. Кор. 8; 14). Господ пак каже: Начините себи пријатеље богатством (у оригиналном тексту: мамоном) неправедним да би вас кад осиромашите примили у вечна обитавалишта (Лк. 16; 9), при чему под “богатством (мамоном) неправедним” подразумева вишак онога што служи телесним потребама, који не дајете онима који оскудевају.
4. Као што сам већ рекао, браћо, нама предстоји да се с успехом подвизавамо у свакој врлини, а ако нам нека од њих и буде недостајала, допунићемо тај недостатак давањем другима. Како каже пословица, биће то друга пловидба, посебно за нас који живимо у свету, чијим ћемо посредовањем задобити спасење својих душа. Ако пак будемо немарни према овој “другој пловидби”, обузеће нас велики страх, неугасиви огањ и вечна оскудица. На ово је указао Господ, изложивши причу коју смо данас прочитали у цркви. Човек неки беше богат и облачаше се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан (Лк. 16; 9). Васцела брига овог богаташа била је усмерена на облачење, украшавање и на скупоцену одећу, на трпезу, пиће и раскош. А беше неки сиромах по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав. И жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов (ст. 20-21).
5. Увиђате ли потпуну безосећајност оног богаташа према убогом Лазару? Он се сваког дана преједао, јер је његова трпеза била препуна разноврсне хране и скупоцених ђаконија. Лазар је за то време чезнуо да се насити најједноставнијом храном, којом никада није био нахрањен. Онај је блистао, облачио се у скерлет и свилу, а своје телесно здравље користио је за улепшавање. Лазар је имао подеране рите, прљаве и смрадне, био је прекривен ранама из којих је текао гној. Онај је седео на узвишеном трону, окружен мноштвом слугу, док је Лазар, одбачен на земљу, лежао поред његових врата, где нико није дошао чак ни да би одагнао псе.
6. Због чега Господ сиромаха помиње по имену, док о богаташу говори као о безименом? Зато што бисмо, према еванђелској изреци, могли да кажемо да је име сиромаха записано на небесима (в. Лк. 10; 20), док је са богаташевим именом избрисано и пропало чак и сећање на њега, јер и Псалмопојац о таквима каже: Нећу споменути имена њихова устима мојим (Пс. 15; 4). Како би сваки богаташ могао ову параболу да примени на себе и да, сматрајући самога себе за њега, добије одатле подстицај за покајање, богаташ је остављен без имена, јер се на тај начин прича односи на сваког богаташа. Међутим, сваки сиромах не би могао да самога себе сматра Лазаром, чак и ако страда слично њему, јер је потребно и да смирено подноси вољу Господњу. И због тога се сиромах овде помиње по имену.
7. А кад умре сиромах, каже, однесоше га ангели у наручје Авраамово (ст. 22). Уз надземаљске почасти сиромаха спроводе као борца да буде овенчан. Пошто нам је најпре указао на богаташа који се није спасавао, Господ одмах указује и на богаташа који се спасао, односно на Авраама. Он га, међутим, не помиње као богаташа јер је (Авраам) имао нешто узвишеније од богатства, а то је врлина, пошто је према свима показивао очинску љубав и благонаклоност. Услед тога се и именује по ономе узвишенијем што је поседовао, а то је врлина, јер име “Авраам” у преводу (са јеврејског) значи “отац мноштва.” Онај богаташ пак није поседовао ништа боље од земаљског и пролазног богатства, па се стога и помиње по њему. Није, међутим, богатство било то што га је лишило спасења, него његово сластољубље, немилосрдност и негостољубивост. Авраам је такође био богат, али због свог богољубља, милосрђа и гостољубља не само да је он сам задобио спасење, него је постао и место спасених. Због тога су Лазара, када је умро, ангели (а они су, према Павловим речима, духови за служење онима који ће наследити спасење, в. Јевр. 1; 14), пренели у наручје Авраамово; наручје Авраамово је земља живих, обитавалиште вечно радосних, свеукупност вечних добара.
8. А умре и богаташ, и сахранише га. Сасвим је могуће да Лазар после смрти није био ни сахрањен како доликује, јер није било никога ко би се за то побринуо. Због тога се у речима о њему нигде не помиње погреб. Овде је пак додато да богаташа, када је умро, сахранише. Помиње се то и стога да би се указало на раскош и богатство његовог погреба. Међутим, за овог богаташа гроб се, авај, претворио у врата пакла и мучења у преисподњој јер, каже, сахранише богаташа, и у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његовом (ст. 23). Некад је богаташ гледао Лазара одбаченог поред врата како се мучи од глади и ваља по земној прашини, немајући снаге ни да се покрене, али није на то обраћао пажњу. Сада пак, кад се он сам налазио доле и мучио се, без могућности да утекне од тих мука, подигао је очи и угледао Лазара горе, у скинијама починка, како спокојно обитава у наручју Авраамовом. Није сматрао да би требало да не обрати пажњу на њега: напротив, жели да он сам не буде непримећен од онога којега је раније презирао. Тамо, на земљи, где је било места за милост, он није питао за њу, нити ју је показивао, а тамо, где је немилосрдна правда, он узалудно тражи милост, јер, каже, повика и рече: Оче Аврааме! Смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик, јер се мучим у овоме пламену (ст. 24). Своју прозбу ограничио је на нешто најмање, јер није имао одважности да тражи ништа више, пошто га је савест осуђивала.
9. Повикао је, што значи да је растојање међу њима било велико. Авраама је назвао оцем, и одатле знамо да је припадао оном народу који је поштовао Бога. Због тога не би требало ни да помислимо да се богаташ мучи зато што је био незнабожац. Међутим, као немилосрдног и сластољубивог, обузео га је неугасиви пламен огња, иако је по свом пореклу био сродник Авраамов. Он каже: Смилуј се на ме и пошаљи Лазара, онога на кога се он сам није смиловао када је страдао поред његових врата, због чега му се није ни обратио својом прозбом. Богаташ тражи кап воде да би мало оросио језик, али ни то не може да добије. Видите ли да се плата даје са додатком? Убоги Лазар некад није могао да се насити ни мрвама које су падале с богаташевог стола, а богаташ сада не само да је лишен насићивања и најједноставнијим јелима, него није удостојен ни капи воде, јер му, каже, Авраам рече: Синко, сети се да си примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш (ст. 25).
10. Авраам свакако жали богаташа који је у пламену и зато га састрадално и назива сином. Ја мислим да га не жали толико због мучења, колико због злобе која дејствује у њему. Богаташ, наиме, још није познао своја сагрешења, још није разумео да се праведно мучи. Он не каже: “Смилуј се на мене, јер сам ја сам распалио овај огањ и самоме себи сабрао ове недаће. Сада уместо музике, аплауза и бесрамних песама слушам крике и вапаје и страшни звук завијања огња који се распламсава нада мном. Уместо угодних мириса осећам смрад огња, уместо изобиља јела и пића којима се наслађивао, мој језик се сада сасвим сасушио од овог пламена а лишен сам чак и капи воде; уместо блудне топлине, сада је цело моје тело захваћено огњем.” Он, међутим, не говори о томе, него се жали на своја страдања. Шта му на то одговара Авраам: “Дођи једном себи и признај да си праведно бачен у огањ. Сети се да си у животу примио своја добра. Оно што си ти сматрао за добро, шта си превасходно желео да задобијеш и о чему си бринуо, ти си и добио, тј. добио си привремена добра.” То му каже зато што је привремено претпоставио вечном. “Лазар је”, каже, “искусио томе сасвим противна зла, односно, телесно је страдао. Зато је он сада у вечном спокојству, јер је тада претрпео привремено зло, док се ти непрестано мучиш, јер си се тада привремено наслађивао и све си дао на задовољство.”
11. Зашто му није рекао да је “узео” него да је “примио”? Да би показао да они, који се у овом животу предају наслади и раскалашности, изобилно поседујући новац за раскош и расипајући га, неће добити награду чак и ако учине понеко добро. Они су, уместо награде, имали овдашње благостање и насладу, док су они, исцрпљени сиромаштвом и болешћу, све то одважно подносили сматрајући телесно страдање као плату за своја сагрешења.”
12. Поврх свега тога, постављена је међу вама и нама провалија велика, да они који би хтели одовуд к вама прећи не могу, нити они отуда к нама прелазе (ст. 26). Погледајте како ни сам Авраам, чак и кад би то хтео, не може да помогне тамошњим осуђеницима. “Провалију”, каже, “која је између вас и нас нико не може да пређе тако да ни они, који то хоће, не могу да је пређу.” Нити они, наставља, отуда нама прелазе. Изгледа да се неки од оних што се муче налазе још дубље у пламену, и да за њих Авраам каже: они отуда. Они, истовремено, страдају од најснажнијег огња, јер не могу чак ни да говоре. То су тврдице које су се у овом животу богатиле отимачином, за шта овај богаташ није био оптужен: он је осуђен као немилосрдан и сластољубив, а не као отимач и неправедан. Авраам му говори: “Будући да си насладу, раскош и оно привремено претпоставио уздржању, праведно су те сустигли невоља, туга и тескоба. Осим тога, према сиромасима ниси показао никакву саосећајност путем давања милостиње, неправедним богатством ниси стекао себи пријатеље, нити си од свог сувишка давао да попуниш њихов недостатак и остао си потпуно изван заједнице са светима. Одвојио си се од њих као што се зло одваја од врлине и зато је сада између нас, који смо живели у врлини и вас, који сте живели у злу, постављена велика и непрелазна провалија, тако да никад не можемо да пређемо једни другима.” Тиме се доказује бесконачност и непроменљивост како мучења грешника, тако и блаженства праведника.
13. Будући сасвим неразборит, богаташ се ни овим није уразумио, није одступио од своје злобе, нити је осудио самога себе, него је покушао и да се оправда. И као да му никада раније нико није говорио о том месту мучења, он каже: Молим те пак, оче, да пошаљеш Лазара дому оца мојега. јер имам петорицу браће: нека им посведочи, да не би и они дошли на ово место мучења (ст. 27-28). Тиме хоће да покаже да ни он сам не би чинио оно због чега је осуђен на мучење, да је било некога ко ће га упозорити. Авраам му одговара: Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају, јер и Мојсеј, у име Господа, каже у песми: Огањ се разгорео у гневу Мојем, и гореће до најдубљега пакла (5. Мојс. 32; 22). Сагласно с другим пророцима, и Исаија каже: Заједно ће горети грешник и безаконик, и неће биши никога да угаси (Иса. 1; 31). И када му је Авраам тако рекао, он опет приговара, говорећи: Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се (ст. 30). Шта је Авраам на то одговорио? Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих устане, неће му поверовати (ст. 31) и тиме као да му каже: “Пре него што си умро, ниси ни помишљао на Мојсејеве и пророчке речи. Чак и да си видео васкрслог мртваца, не би одустао од свог раскалашног живота и немилосрдности зато што си му поверовао. Сада пак, пошто си праведно затворен у паклени огањ, мучиш се немилосрдним и непрекидним патњама!
14. Имајући, браћо, Мојсеја и пророке, од којих нико није устао из мртвих, онај богаташ је сматрао да има неко оправдање. Ми, међутим, поред њих, слушамо и Онога што је нас ради устао из мртвих и Који каже: Не сабирајте себи благо на земљи.. него сабирајте благо на небу (Мт. 6; 19-10), Који иште од тебе, подај му (Мт. 5; 42) и: Подајте милостињу од онога што је унутра (Лк. 11; 41). Ако пак неко почне да једе и пије са пијанцима а према сиромасима буде суров и немилосрдан, доћи ће, каже, Господ у дан и час у који Га не очекује, расећи ће га и даће му удео са неверујућима (B. MT. 24; 49-51).
15. Како немамо никаквог оправдања, будући да нико не живи од имовине своје (Лк. 12; 13), нека свако, ко има нечега у изобиљу, подари онима који немају, и тиме ће се придружити спасенима оца Авраама. Они пак који су у оскудици нека подражавају Лазареву трпељивост, трпљењем спасавајући своје душе (Лк. 21; 19) и смирено се опомињући Авраамовог наручја, одакле је удаљен сваки бол, жалост и јаук и где су божанствени и бесконачни радост, весеље и мир. Христос нам је кроз ову причу открио тамошње страдање да бисмо се овде поправили покајањем, избавили се од припремљених мука и удостојили се вечне радости. Ако се не поправимо покајањем, морамо страховати хоћемо ли тиме себи умножити мучење јер ће, каже, онај слуга, који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, бити много бијен (Лк. 12; 47).
16. Кад нам је Онај, Који је за нас страдао, био погребен и васкрсао, рекао ово и слично овоме, вазнео се на небеса. Показао нам је мноштво сведока Свога јављања и истинитости учења које је Он открио. Њима, наравно, припада, као веома истакнут, у свему велики Димитрије, који своје сведочанство није проповедао само речима, него се до крви супротстављао неверујућима. Своје тело нам је показао као неразрушиви стуб, изображавајући нам и предочавајући страдања Спаситељева, док извором мира и чудима савршеним посредством тог тела објављује и васкрсење Распетога и силу Васкрслога. Како би се он (Димитрије), који је подражавао Његова страдања и умро за Њега, удостојио такве славе да се Он после Васкрсења није, како каже псалам, зацарио као Господ и као Јединородни од Оца, да се није обукао у лепоту и препојасао свемоћном силом (Пс. 92; 1)?
17. Имајући пред очима овог сведока истине одазовимо се богоугодним живљењем на призив Самоистине и приступимо да душом и телом прославимо најизврснијег међу Божијим угодницима, Димитрија. Нека нам он укрепи и душу и тело, и ум и срце, да бисмо имали на уму и жудели и на крају делима задобили блаженства, на небесима припремљена за оне што су овде богољубиво живели.
18. Нека се сви ми удостојимо тог блаженства благодаћу и човекољубљем Господа, Бога и Спасител>а нашег Исуса Христа, Којем доликује слава, сила, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Comments are closed.