NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
48. Beseda
 
Na čitanje iz Evanđelja po Luki, u petu nedelju, gde se kaže:
čovek neki beše bogat i oblačaše se u skerlet i svilu (Lk. 16:19)
i u kojoj se govori o bogatima i siromašnima
i o tome koji se među njima spasavaju
 
1. Neke telesne potrebe zadovoljavamo odgovarajućim sredstvima, a druge uz pomoć drugih, kojima za to uzvraćamo onim što posedujemo. Naime, jedan isti čovek ne može istovremeno da bude i naučnik i zemljodelac, i krojač, i tkač, i graditelj, i obućar, i lekar, i da pri tom bude upoznat i sa svakim drugim umećem. Prema tome, niko od nas ne može sam da udovolji svim svojim potrebama, a kako je sve to neminovno potrebno svakome od nas, izmišljen je novac, čijim posredstvom se višak prazni a nedostatak dopunjuje. I zaista, zemljodelac svoj višak predaje onima što se ne bave zemljodelstvom i kada za njega uzme novac, kupuje, na primer, kuću ili tkanine. Kada proda obuću i dobije dovoljno novca, obućar nadoknađuje nedostatak u onome što mu je potrebno. Na taj način se ovim međusobnim opštenjem ustrojava i naš život. Usled toga se pojavljuju naselja i gradovi, zbog toga je čovek društveno biće (dosl. biće zajednice).
2. Sasvim je drugačije kad su u pitanju duhovne stvari i ono što se odnosi na vrlinu. Na primer, onaj koji je celomudren a nepravedan ne može da ustupi nešto od svoje celomudrenosti pravednome i da zauzvrat dobije pravednost. Istinoljubiv ali netrpeljiv ne može od drugoga da dobije ni najmanje trpeljivosti, niti on sam može drugome da prenese svoju istinoljubivost. Osim toga, ovde ne postoji nikakvo sredstvo kao što je novac kojim bi se izračunalo ono što se razmenjuje i tražila ista vrednost. Zbog toga je, braćo, neophodno da se svako od nas podvizava u svakoj vrlini. Nemoguće je da neko, ko nije satvorio nijednu od njih (vrlina), pozajmi od drugoga, kao što nije moguće ni da, nemajući vrlina, izbegne osudu i kaznu. Zbog toga David i kaže: Brat neće izbaviti, hoće li izbaviti čovek (Ps. 48; 8), što znači da nas niko neće izbaviti.
3. Međutim, čovekoljublje Gospoda Hrista toliko je veliko da se to ne može ni zamisliti! On je učinio da se lako zadobije ono što se inače ne može dobiti kao zamena za jednako vrednu i istinski vrednu vrlinu duše. Tako je moguće da neko, prema Gospodnjem obećanju i savetu, od zemaljskih i ništavnih telesnih potreba, kao što su hrana, piće, odeća, od zlata i srebra koje ima (a sve je to zemlja i prah i ništa nije beznačajnije od toga!), preda svoj višak onome što je stekao vrlinu (a takvi uvek oskudevaju u onome što služi telesnim potrebama!), da na taj način dopuni nedostatak u vrlinama i izbegne kaznu za to što ih nije (vrline) zadobio. Na to ukazuje i veliki Pavle, pišući Korinćanima, gde ovakvo davanje naziva zajednicom sa svetima, a zatim dodaje: Vaš suvišak da bude za njihov nedostatak, da i njihov suvišak bude za vaš nedostatak (2. Kor. 8; 14). Gospod pak kaže: Načinite sebi prijatelje bogatstvom (u originalnom tekstu: mamonom) nepravednim da bi vas kad osiromašite primili u večna obitavališta (Lk. 16; 9), pri čemu pod „bogatstvom (mamonom) nepravednim“ podrazumeva višak onoga što služi telesnim potrebama, koji ne dajete onima koji oskudevaju.
4. Kao što sam već rekao, braćo, nama predstoji da se s uspehom podvizavamo u svakoj vrlini, a ako nam neka od njih i bude nedostajala, dopunićemo taj nedostatak davanjem drugima. Kako kaže poslovica, biće to druga plovidba, posebno za nas koji živimo u svetu, čijim ćemo posredovanjem zadobiti spasenje svojih duša. Ako pak budemo nemarni prema ovoj „drugoj plovidbi“, obuzeće nas veliki strah, neugasivi oganj i večna oskudica. Na ovo je ukazao Gospod, izloživši priču koju smo danas pročitali u crkvi. Čovek neki beše bogat i oblačaše se u skerlet i svilu, i sjajno se veseljaše svaki dan (Lk. 16; 9). Vascela briga ovog bogataša bila je usmerena na oblačenje, ukrašavanje i na skupocenu odeću, na trpezu, piće i raskoš. A beše neki siromah po imenu Lazar, koji ležaše pred vratima njegovim gnojav. I željaše da se nasiti mrvama koje padahu sa trpeze bogatoga; a još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov (st. 20-21).
5. Uviđate li potpunu bezosećajnost onog bogataša prema ubogom Lazaru? On se svakog dana prejedao, jer je njegova trpeza bila prepuna raznovrsne hrane i skupocenih đakonija. Lazar je za to vreme čeznuo da se nasiti najjednostavnijom hranom, kojom nikada nije bio nahranjen. Onaj je blistao, oblačio se u skerlet i svilu, a svoje telesno zdravlje koristio je za ulepšavanje. Lazar je imao poderane rite, prljave i smradne, bio je prekriven ranama iz kojih je tekao gnoj. Onaj je sedeo na uzvišenom tronu, okružen mnoštvom slugu, dok je Lazar, odbačen na zemlju, ležao pored njegovih vrata, gde niko nije došao čak ni da bi odagnao pse.
6. Zbog čega Gospod siromaha pominje po imenu, dok o bogatašu govori kao o bezimenom? Zato što bismo, prema evanđelskoj izreci, mogli da kažemo da je ime siromaha zapisano na nebesima (v. Lk. 10; 20), dok je sa bogataševim imenom izbrisano i propalo čak i sećanje na njega, jer i Psalmopojac o takvima kaže: Neću spomenuti imena njihova ustima mojim (Ps. 15; 4). Kako bi svaki bogataš mogao ovu parabolu da primeni na sebe i da, smatrajući samoga sebe za njega, dobije odatle podsticaj za pokajanje, bogataš je ostavljen bez imena, jer se na taj način priča odnosi na svakog bogataša. Međutim, svaki siromah ne bi mogao da samoga sebe smatra Lazarom, čak i ako strada slično njemu, jer je potrebno i da smireno podnosi volju Gospodnju. I zbog toga se siromah ovde pominje po imenu.
7. A kad umre siromah, kaže, odnesoše ga angeli u naručje Avraamovo (st. 22). Uz nadzemaljske počasti siromaha sprovode kao borca da bude ovenčan. Pošto nam je najpre ukazao na bogataša koji se nije spasavao, Gospod odmah ukazuje i na bogataša koji se spasao, odnosno na Avraama. On ga, međutim, ne pominje kao bogataša jer je (Avraam) imao nešto uzvišenije od bogatstva, a to je vrlina, pošto je prema svima pokazivao očinsku ljubav i blagonaklonost. Usled toga se i imenuje po onome uzvišenijem što je posedovao, a to je vrlina, jer ime „Avraam“ u prevodu (sa jevrejskog) znači „otac mnoštva.“ Onaj bogataš pak nije posedovao ništa bolje od zemaljskog i prolaznog bogatstva, pa se stoga i pominje po njemu. Nije, međutim, bogatstvo bilo to što ga je lišilo spasenja, nego njegovo slastoljublje, nemilosrdnost i negostoljubivost. Avraam je takođe bio bogat, ali zbog svog bogoljublja, milosrđa i gostoljublja ne samo da je on sam zadobio spasenje, nego je postao i mesto spasenih. Zbog toga su Lazara, kada je umro, angeli (a oni su, prema Pavlovim rečima, duhovi za služenje onima koji će naslediti spasenje, v. Jevr. 1; 14), preneli u naručje Avraamovo; naručje Avraamovo je zemlja živih, obitavalište večno radosnih, sveukupnost večnih dobara.
8. A umre i bogataš, i sahraniše ga. Sasvim je moguće da Lazar posle smrti nije bio ni sahranjen kako dolikuje, jer nije bilo nikoga ko bi se za to pobrinuo. Zbog toga se u rečima o njemu nigde ne pominje pogreb. Ovde je pak dodato da bogataša, kada je umro, sahraniše. Pominje se to i stoga da bi se ukazalo na raskoš i bogatstvo njegovog pogreba. Međutim, za ovog bogataša grob se, avaj, pretvorio u vrata pakla i mučenja u preispodnjoj jer, kaže, sahraniše bogataša, i u paklu, nalazeći se u mukama, podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avraama i Lazara u naručju njegovom (st. 23). Nekad je bogataš gledao Lazara odbačenog pored vrata kako se muči od gladi i valja po zemnoj prašini, nemajući snage ni da se pokrene, ali nije na to obraćao pažnju. Sada pak, kad se on sam nalazio dole i mučio se, bez mogućnosti da utekne od tih muka, podigao je oči i ugledao Lazara gore, u skinijama počinka, kako spokojno obitava u naručju Avraamovom. Nije smatrao da bi trebalo da ne obrati pažnju na njega: naprotiv, želi da on sam ne bude neprimećen od onoga kojega je ranije prezirao. Tamo, na zemlji, gde je bilo mesta za milost, on nije pitao za nju, niti ju je pokazivao, a tamo, gde je nemilosrdna pravda, on uzaludno traži milost, jer, kaže, povika i reče: Oče Avraame! Smiluj se na me i pošalji Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svojega da mi rashladi jezik, jer se mučim u ovome plamenu (st. 24). Svoju prozbu ograničio je na nešto najmanje, jer nije imao odvažnosti da traži ništa više, pošto ga je savest osuđivala.
9. Povikao je, što znači da je rastojanje među njima bilo veliko. Avraama je nazvao ocem, i odatle znamo da je pripadao onom narodu koji je poštovao Boga. Zbog toga ne bi trebalo ni da pomislimo da se bogataš muči zato što je bio neznabožac. Međutim, kao nemilosrdnog i slastoljubivog, obuzeo ga je neugasivi plamen ognja, iako je po svom poreklu bio srodnik Avraamov. On kaže: Smiluj se na me i pošalji Lazara, onoga na koga se on sam nije smilovao kada je stradao pored njegovih vrata, zbog čega mu se nije ni obratio svojom prozbom. Bogataš traži kap vode da bi malo orosio jezik, ali ni to ne može da dobije. Vidite li da se plata daje sa dodatkom? Ubogi Lazar nekad nije mogao da se nasiti ni mrvama koje su padale s bogataševog stola, a bogataš sada ne samo da je lišen nasićivanja i najjednostavnijim jelima, nego nije udostojen ni kapi vode, jer mu, kaže, Avraam reče: Sinko, seti se da si primio dobra svoja u životu svome, a tako i Lazar zla; sada pak on se teši, a ti se mučiš (st. 25).
10. Avraam svakako žali bogataša koji je u plamenu i zato ga sastradalno i naziva sinom. Ja mislim da ga ne žali toliko zbog mučenja, koliko zbog zlobe koja dejstvuje u njemu. Bogataš, naime, još nije poznao svoja sagrešenja, još nije razumeo da se pravedno muči. On ne kaže: „Smiluj se na mene, jer sam ja sam raspalio ovaj oganj i samome sebi sabrao ove nedaće. Sada umesto muzike, aplauza i besramnih pesama slušam krike i vapaje i strašni zvuk zavijanja ognja koji se rasplamsava nada mnom. Umesto ugodnih mirisa osećam smrad ognja, umesto izobilja jela i pića kojima se naslađivao, moj jezik se sada sasvim sasušio od ovog plamena a lišen sam čak i kapi vode; umesto bludne topline, sada je celo moje telo zahvaćeno ognjem.“ On, međutim, ne govori o tome, nego se žali na svoja stradanja. Šta mu na to odgovara Avraam: „Dođi jednom sebi i priznaj da si pravedno bačen u oganj. Seti se da si u životu primio svoja dobra. Ono što si ti smatrao za dobro, šta si prevashodno želeo da zadobiješ i o čemu si brinuo, ti si i dobio, tj. dobio si privremena dobra.“ To mu kaže zato što je privremeno pretpostavio večnom. „Lazar je“, kaže, „iskusio tome sasvim protivna zla, odnosno, telesno je stradao. Zato je on sada u večnom spokojstvu, jer je tada pretrpeo privremeno zlo, dok se ti neprestano mučiš, jer si se tada privremeno naslađivao i sve si dao na zadovoljstvo.“
11. Zašto mu nije rekao da je „uzeo“ nego da je „primio“? Da bi pokazao da oni, koji se u ovom životu predaju nasladi i raskalašnosti, izobilno posedujući novac za raskoš i rasipajući ga, neće dobiti nagradu čak i ako učine poneko dobro. Oni su, umesto nagrade, imali ovdašnje blagostanje i nasladu, dok su oni, iscrpljeni siromaštvom i bolešću, sve to odvažno podnosili smatrajući telesno stradanje kao platu za svoja sagrešenja.“
12. Povrh svega toga, postavljena je među vama i nama provalija velika, da oni koji bi hteli odovud k vama preći ne mogu, niti oni otuda k nama prelaze (st. 26). Pogledajte kako ni sam Avraam, čak i kad bi to hteo, ne može da pomogne tamošnjim osuđenicima. „Provaliju“, kaže, „koja je između vas i nas niko ne može da pređe tako da ni oni, koji to hoće, ne mogu da je pređu.“ Niti oni, nastavlja, otuda nama prelaze. Izgleda da se neki od onih što se muče nalaze još dublje u plamenu, i da za njih Avraam kaže: oni otuda. Oni, istovremeno, stradaju od najsnažnijeg ognja, jer ne mogu čak ni da govore. To su tvrdice koje su se u ovom životu bogatile otimačinom, za šta ovaj bogataš nije bio optužen: on je osuđen kao nemilosrdan i slastoljubiv, a ne kao otimač i nepravedan. Avraam mu govori: „Budući da si nasladu, raskoš i ono privremeno pretpostavio uzdržanju, pravedno su te sustigli nevolja, tuga i teskoba. Osim toga, prema siromasima nisi pokazao nikakvu saosećajnost putem davanja milostinje, nepravednim bogatstvom nisi stekao sebi prijatelje, niti si od svog suviška davao da popuniš njihov nedostatak i ostao si potpuno izvan zajednice sa svetima. Odvojio si se od njih kao što se zlo odvaja od vrline i zato je sada između nas, koji smo živeli u vrlini i vas, koji ste živeli u zlu, postavljena velika i neprelazna provalija, tako da nikad ne možemo da pređemo jedni drugima.“ Time se dokazuje beskonačnost i nepromenljivost kako mučenja grešnika, tako i blaženstva pravednika.
13. Budući sasvim nerazborit, bogataš se ni ovim nije urazumio, nije odstupio od svoje zlobe, niti je osudio samoga sebe, nego je pokušao i da se opravda. I kao da mu nikada ranije niko nije govorio o tom mestu mučenja, on kaže: Molim te pak, oče, da pošalješ Lazara domu oca mojega. jer imam petoricu braće: neka im posvedoči, da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja (st. 27-28). Time hoće da pokaže da ni on sam ne bi činio ono zbog čega je osuđen na mučenje, da je bilo nekoga ko će ga upozoriti. Avraam mu odgovara: Imaju Mojseja i proroke, neka njih slušaju, jer i Mojsej, u ime Gospoda, kaže u pesmi: Oganj se razgoreo u gnevu Mojem, i goreće do najdubljega pakla (5. Mojs. 32; 22). Saglasno s drugim prorocima, i Isaija kaže: Zajedno će goreti grešnik i bezakonik, i neće biši nikoga da ugasi (Isa. 1; 31). I kada mu je Avraam tako rekao, on opet prigovara, govoreći: Ne, oče Avraame, nego ako im dođe neko iz mrtvih, pokajaće se (st. 30). Šta je Avraam na to odgovorio? Ako ne slušaju Mojseja i proroke, ako neko i iz mrtvih ustane, neće mu poverovati (st. 31) i time kao da mu kaže: „Pre nego što si umro, nisi ni pomišljao na Mojsejeve i proročke reči. Čak i da si video vaskrslog mrtvaca, ne bi odustao od svog raskalašnog života i nemilosrdnosti zato što si mu poverovao. Sada pak, pošto si pravedno zatvoren u pakleni oganj, mučiš se nemilosrdnim i neprekidnim patnjama!
14. Imajući, braćo, Mojseja i proroke, od kojih niko nije ustao iz mrtvih, onaj bogataš je smatrao da ima neko opravdanje. Mi, međutim, pored njih, slušamo i Onoga što je nas radi ustao iz mrtvih i Koji kaže: Ne sabirajte sebi blago na zemlji.. nego sabirajte blago na nebu (Mt. 6; 19-10), Koji ište od tebe, podaj mu (Mt. 5; 42) i: Podajte milostinju od onoga što je unutra (Lk. 11; 41). Ako pak neko počne da jede i pije sa pijancima a prema siromasima bude surov i nemilosrdan, doći će, kaže, Gospod u dan i čas u koji Ga ne očekuje, raseći će ga i daće mu udeo sa neverujućima (B. MT. 24; 49-51).
15. Kako nemamo nikakvog opravdanja, budući da niko ne živi od imovine svoje (Lk. 12; 13), neka svako, ko ima nečega u izobilju, podari onima koji nemaju, i time će se pridružiti spasenima oca Avraama. Oni pak koji su u oskudici neka podražavaju Lazarevu trpeljivost, trpljenjem spasavajući svoje duše (Lk. 21; 19) i smireno se opominjući Avraamovog naručja, odakle je udaljen svaki bol, žalost i jauk i gde su božanstveni i beskonačni radost, veselje i mir. Hristos nam je kroz ovu priču otkrio tamošnje stradanje da bismo se ovde popravili pokajanjem, izbavili se od pripremljenih muka i udostojili se večne radosti. Ako se ne popravimo pokajanjem, moramo strahovati hoćemo li time sebi umnožiti mučenje jer će, kaže, onaj sluga, koji je znao volju gospodara svojega i nije pripravio niti učinio po volji njegovoj, biti mnogo bijen (Lk. 12; 47).
16. Kad nam je Onaj, Koji je za nas stradao, bio pogreben i vaskrsao, rekao ovo i slično ovome, vazneo se na nebesa. Pokazao nam je mnoštvo svedoka Svoga javljanja i istinitosti učenja koje je On otkrio. Njima, naravno, pripada, kao veoma istaknut, u svemu veliki Dimitrije, koji svoje svedočanstvo nije propovedao samo rečima, nego se do krvi suprotstavljao neverujućima. Svoje telo nam je pokazao kao nerazrušivi stub, izobražavajući nam i predočavajući stradanja Spasiteljeva, dok izvorom mira i čudima savršenim posredstvom tog tela objavljuje i vaskrsenje Raspetoga i silu Vaskrsloga. Kako bi se on (Dimitrije), koji je podražavao Njegova stradanja i umro za Njega, udostojio takve slave da se On posle Vaskrsenja nije, kako kaže psalam, zacario kao Gospod i kao Jedinorodni od Oca, da se nije obukao u lepotu i prepojasao svemoćnom silom (Ps. 92; 1)?
17. Imajući pred očima ovog svedoka istine odazovimo se bogougodnim življenjem na priziv Samoistine i pristupimo da dušom i telom proslavimo najizvrsnijeg među Božijim ugodnicima, Dimitrija. Neka nam on ukrepi i dušu i telo, i um i srce, da bismo imali na umu i žudeli i na kraju delima zadobili blaženstva, na nebesima pripremljena za one što su ovde bogoljubivo živeli.
18. Neka se svi mi udostojimo tog blaženstva blagodaću i čovekoljubljem Gospoda, Boga i Spasitel>a našeg Isusa Hrista, Kojem dolikuje slava, sila, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Njegovim Ocem i živototvornim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *