NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
46. Beseda
 
Na treće nedeljno čitanje iz Evanđelja po Luki,
u kojem se govori o Gospodnjem vaskrsenju sina nainske udovice,
a takođe i o snishodljivosti i sastradanju jednih prema drugima
 
1. Ukazujući na božanstvenost i sveopštu korist vere i obznanjujući njena dela, pobedničke nagrade, plodove i silu, veliki Pavle počinje od pamtiveka, od čega ne postoji ništa starije i kaže: Verom saznajemo da su svetovi sazdani rečju Božijom, tako da je vidljivo postalo od nevidljivoga (Jevr. 11; 3), a završava budućim sveopštim („opštesvetskim“) vaskrsenjem i savršenstvom svetih, od čega ništa nije konačnije. Nabrajajući one koji su bili čudesni po svojoj veri i koji su je sami sobom posvedočili, kaže i to da su verom žene primile svoje mrtve vaskrsenjem (Jevr. 11; 35). To su Sarepćanka i Sunamka. Sarepćankin sin beše umro, a oživeo ga je prorok Ilija, dok je sina ove druge oživeo prorok Jelisej.
2. Svaka od njih je svojim delima projavila silnu veru. Sarepćanka je verom prihvatila da će se umnožiti njena hrana, a što joj je obećao prorok Ilija. Pre nego što je nahranila decu, ona je od pregršti brašna i malo ulja najpre nahranila njega. Bila je to jedina hrana koju je imala i posle toga joj nije preostalo ništa nego da zajedno sa decom umre od gladi. Međutim, kada se posle Ilijinog dolaska njen sin razboleo i umro, jer beše njegova bolest silna veoma, tako da ne ostade u njemu duh njegov, ona nije odbacila proroka, nije ga prekorevala, niti se udaljila od bogopoštovanja kojem ju je prorok naučio, nego je samu sebe prekorevala i smatrala da su njeni gresi uzrok ove nesreće. I u svom najvećem bolu nazivala je Iliju „čovekom Božijim“, prekorevala sebe i govorila više ubedljivo nego prekorno: Šta je tebi do mene, čoveče Božiji? Zar si došao kod mene da se opomeneš nepravde moje i da umoriš sina mojega (st. 18). Ti si svetlost zbog svoje pričasnosti svetlosti, kao služitelj Sunca Pravde, kaže ona, i u tvom prisustvu postali su vidljivi moji nevidljivi gresi, koji su umrtvili moga sina. Vidite li veru ove žene iz drugog plemena? Vidite li njeno smirenje? Zato je sasvim prirodno što je Bog na početku nju izabrao, tako da se udostojila da postane praobraz prizivanja neznabožaca i njihove vere, a zatim je primila i svog oživelog sina.
3. I na osnovu reči koje je svom mužu izgovorila o Jeliseju, i na osnovu onoga što je pripremila za primanje proroka, ali i na osnovu mudroljublja koje je projavila kad joj je umro sin, Sunamka je projavila svoju veru. Ćutke skrivajući svoju patnju, ona je otrčala kod proroka i dovela ga u svoj dom, govoreći: Živ je Gospod i živa duša tvoja, ako te ostavim (2. Car. 4; 30). Zbog takve njene vere, prorok je vaskrsao njenog sina. Pošto ova velika čuda koja su satvorili oni proroci nisu bila veća od vere tih majki čiji su umrli sinovi vaskrsli, Pavle je to pokazao govoreći: Neke su žene primile svoje mrtve vaskrsenjem.
4. Iako je prorocima sadejstvovala vera i bogougodnost majki, Ilija je učinio i još nešto, jer je s vapajem povikao ka Bogu i rekao: Gospode Bože moj, zar si i ovu udovicu kod koje sam 1ost tako ucvelio umorivši joj sina (1. Car. 17; 20-21). Jelisej nije samo prigrlio umrlog dečaka, obilazio oko njega i do sedam puta koračao napred – nazad po odaji, nego se, kako je napisano, i pomolio Gospodu i na taj način oživeo Sunamkinog sina.
5. Saglasno evanđelskom tekstu koji smo danas čitali, naš Gospod se sažalio nad udovicom čijeg su sina upravo nosili i, ništa ne tražeći, niti se moleći, na samo jednu zapovest predao je uplakanoj majci njenog sina-jedinca, vaskrslog iz mrtvih. Time je pokazao daje On Gospod nad životom i smrću (v. Lk. 7; 11). Ni od koga prizvan, ide Gospod da satvori ovo veliko čudo – vaskrsenje, i da projavi ne samo Svoju živototvornu silu, nego i savršenu dobrote i milosrđe. Udovica iz Sarepte je, kako se činilo, prekorevala Iliju i istovremeno ga podsticala da vaskrsne njenog sina. Sunamka je pripremila Jeliseja, koji nije unapred znao za nesreću koja se dogodila, govoreći mu da se dete nije probudilo. Gospod međutim, sve Sam zna i, ni od koga pozvan, odlazi u grad iz kojeg su iznosili umrlog dečaka.
6. Iznosaše mrtvaca, kaže (Lk. 7; 12). Evanđelista uzgredno prekrasno govori i o tome, jer vaskrsenje udovičinog sina predizobražava obnavljanje našeg uma. Izgubivši usled greha svog nebeskog Ženika, i naša duša kao da je obudovela, imajući sina – jedinca, odnosno svoj um, koji je bio pozleđen žaokom greha i zatim umro, lišen istinskog života. I on (um) izlazi napolje, i na taj način kao da se još više udaljuje od Boga, izlazi strastima koje je odvode u ad i u dubinu propasti. Međutim, Gospod je došao kod nas i već se nalazi među nama, Svojim dolaskom u telu, i vaskrsao je naš umrli um. Taj Gospodnji dolazak u telu nije se dogodio na početku nego kasnije, pred kraj vekova. Zbog toga evanđelista nije propustio da kaže: Iđaše, kaže, u grad Isus Koji je trebalo da vaskrsne umrlog sina nainske udovice i da plač preobrazi u radost. Molim vas, braćo, da obratite pažnju na ovo što je rečeno. Ako svaki od vas pozna da se u njemu samom nalazi mrtvac, tj. njegov umrli um, i ako počne da plače nad svojim gresima, ako se unizi zbog njih, kod njega će doši Utešitelj da bi mu podario život i večnu utehu, jer je On rekao: Blaženi koji plaču, jer će se utešiti (Mt. 5; 5).
7. Iđaše Isus, i s Njim, kaže, iđahu mnogi učenici Njegovi i mnoštvo naroda. Pripremajući se da vaskrsne sina udovice iz Sarepte, Ilija se usamio. I Jelisej je, popevši se u sobu gde je ležao pokojnik, kako se pripoveda, zatvorio vrata za oboje, tj. i za Sunamku i za njegovog učenika, Peziju. Njima je bila potrebna usrdna molitva Bogu a ljudi koji se povuku u samoću mogu bolje da usredsrede svoj um i da ga u potpunosti ustreme ka Bogu. S tom namerom su se udaljili i od njima najbližih ljudi. Uz Gospoda, Koji uistinu ima vlast nad životom i smrću i nije imao potrebe da se pomoli za to da vaskrsne dečaka, nisu bili samo Njegovi učenici nego i mnoštvo naroda među kojim su neki bili od onih što su išli za Njim, a neki od onih koje je zatekao pored iznošenog (umrlog mladića). U prisustvu svih, koji su i videli i čuli, On je jednom zapovešću vaskrsao mladića, učinivši to po Svom čovekoljublju, da bi sve privukao spasonosnoj veri u Njega. A kada se približavahu vratima grada, pripoveda Evanđelje, gle, iznošahu mrtvaca, što znači da je On unapred znao i sam čas iznošenja tela i došao na vreme. Iznošahu mrtvaca, jedinca sina matere njegove, i ona beše udovica.
8. Koliko je ova okolnost (da je bila udovica) uvećavala majčinsku žalost, toliko je poslužila i kao povod za nezapamćeni događaj. Videvši majku, i to majku-udovicu, koja je sve svoje nade polagala u sina-jedinca, a koja ga je sada bila lišena prevremenom smrću, kako ide za odrom i u očajanju se udara u grudi, Gospod se, kako je rečeno, sažali na nju (a kako se ne bi sažalio kad
je On Otac sirotih i Sudija udovica?) i reče (tešeći je i, istovremeno, proničući budućnost): Ne plači. On je znao šta namerava da učini; ova žena Ga, međutim, nije poznavala i utoliko pre nije mogla da zna šta će učiniti. Ona usled toga ni veru nije imala, niti je bilo šta od Njega tražila, ali Svemogući Kojem nije bilo potrebno sadejstvo od strane verujućih pristupi i dotaknu se nosila – da bi pokazao da i Njegovo telo, kao sjedinjeno sa božanstvom, poseduje živototvornu silu – i reče: Momče, tebi govorim, ustani. I sede mrtvac… jer je bezosećajni prah začuo zapovest Onoga Koji nepostojeće (nebiće) priziva kao postojeće (biće), začuo je Onog Koji sve nosi rečju sile Svoje, čuo je glas, ali ne glas bogonosnog čoveka, nego ovaploćenog (očovečenog) Boga. I ne samo da sede mrtvac, nego i stade govoriti. Tako se dogodilo i sinu udovice iz Sarepte, kada se njegova duša vratila u njega, kada je dečak odmah povikao, kako se o tome pripoveda (1. Car. 17; 22). Bio je to dokaz da njegovo vaskrsenje nije bilo prividno.
9. Na taj način je Ilija molitvom vaskrsao jednog mrtvaca; Jelisej je zatim za života vaskrsao drugog umrlog, potvrđujući i nagoveštavajući živototvornu energiju Hristovu. Gospod je, pre Krsta, Svojom zapovešću vaskrsao tri mrtvaca: ovog udovičinog sina, kćer starešine sinagoge i četvorodnevnog Lazara. Budući raspet na Krstu, On je vaskrsao mnoge, i pokazaše se mnogima (Mt. 27; 53). Posle Svoje, nas radi podnete smrti na Krstu, On je vaskrsao i Samoga Sebe ili, bolje rečeno, ustao je Trodnevni i On jedini postao Načalnik večnog života. Svi drugi, iako su vaskrsli, opet su postali pričasni ovom našem životu koji je podložan smrti. Kada je Hristos ustao iz smrti, smrt više ne vlada Njime (Rimlj. 6; 9). Zbog toga je jedino Gospod Prvenac onih koji su umrli (1. Kor. 15; 20), tj. vernima koji su se iz ovog života prestavili sa nadom u vaskrsenje. On je, dakle, postao Prvenac onih koji su umrli i Prvorođeni iz mrtvih (Kološ. 1; 18). I nama je odredio i obećao ne ovaj naš, podložan smrti i propadljivi život, koji nije ustrojen na duhovnim načelima, nego život koji nam je priugotovoljen u nadama, božanstven, besmrtan i večan, jer je to dar kakav dolikuje Bogu. Budući da onima koje je tada vaskrsao nije podario takav život (besmrtni i blaženi, život koji pripada budućem veku), i da ih je samo vratio u ovaj život, presečen smrću, On im ga nije dao radi njih samih, nego ih je vaskrsao zbog drugih, privodeći ih veri koja i jeste darovateljka večnog života. I u ovom slučaju On mladića nije vaskrsao radi njega samog, nego radi njegove majke, nad kojom se sažalio, kako jasno pripoveda evanđelista. Zato ga je, vaskrsavši ga, i predao njoj.
10. Vidite li da Gospod, sažalivši se na udovicu koja je oplakivala svoga sina, nije upotrebio samo reči utehe, nego se i samim delom pobrinuo za nju? I mi ćemo, koliko god to možemo, tako postupati, i nećemo samo rečima saosećati sa stradalnicima, nego ćemo svoje sastradavanje projaviti i delima. Ako svim snagama projavimo dobročinstvo, i Bog će, sa Svoje strane, nama uzvratiti dobrom. Pogledajte pri tom kakva su prevashodstva i prednosti u takvoj razmeni: koliko Bog prevashodi čoveka, toliko i Njegova sila prevashodi silu čovečiju a milost, koja se ostvaruje posredstvom te sile, onu (milost) koju mi ukazujemo ljudima. Ako bi ko tražio bakrene obole i zauzvrat davao zlatne statire, ko ne bi hteo da iskoristi takvu razmenu? Sada nam se pak ne predlaže da bakrenjake menjamo za zlato, jer su i jedan i drugi metal gotovo podjednako vredni, nego nam se predlaže da damo ono što ljudi mogu da učine da bismo u zamenu dobili ono što može da pruži Bog. Od nas se traži da prema ljudima pokažemo čovečnost, što je naša prirodna dužnost. I po samoj svojoj prirodi dužni smo da sastradavamo jedni sa drugima i da jedan drugome ukažemo pomoć. I kada za one raznolike milosti koje smo videli od Boga On od nas ne traži ništa drugo osim da oprostimo jedan drugome, da budemo druželjubivi i čovekoljubivi, govoreći nam: Opraštajte, i oprostiće vam se… dajite, i daće vam se (Lk. 6; 37-38), kako da onda, u slučaju da to okolnosti od nas zahtevaju, na delu ne pokažemo, koliko god to možemo, snishođenje i milost prema onoj braći kojima je to potrebno?
11. Budući da od Boga nismo samo pomilovani i da od Njega nismo samo dobili tolika dobročinstva da se ona ne mogu ni nabrojati, a pored toga smo do Njega dobili i jemstvo da ćemo za naše dobro koje učinimo braći od Njega dobiti nagradu, zašto onda da se ne trudimo da, koliko god to možemo, činimo dobra dela? Zašto ne bismo, ukoliko je to potrebno i svoje živote položili jedan za drugoga i na taj način podražavali Gospoda od Kojeg ćemo zauzvrat dobiti život večni? I to je naša dužnost, ako ne u odnosu na druge ali, u svakom slučaju u odnosu na Onoga Koji je Svoj život predao za nas, ne samo za naše iskupljenje, nego i kao primer i pouku potvrđenu delima, neuporedivo prevashodeći reči, delo i svako poimanje. Hristos postrada za nas, ostavljajući vam primer da idete Njegovim stopama (1. Petr. 2; 21). Bićemo spremni, ukoliko to bude neophodno, da i svoje duše položimo ispunjavajući Njegove zapovesti. Na taj način, bićemo pričasni i večnom životu u Njemu i Carstvu, večno obitavajući uz N>ega i saproslavljajući se sa Njim. Vidite li ovog Mirotočivog, svetog mučenika, čiji smo nastupajući pomen danas počeli da pretpraznujemo? Krv iz njegovog tela, koja je dobrovoljno prolivena Hrista radi, dala je nepresušni i neiscrpni izvor najrazličitijih čuda, osvećenja za dušu i telo, izvor miomirisnog i sveštenog mira. Iako duša Velikomučenika, primivši večnu i neprolaznu slavu, sada pravedno s angelima obitava na nebesima, njegovo telo se još nije proslavilo zajedno s njom. Međutim, ono što se sada događa predstavlja simvol, praobraz i predznamenje božanstvene i nebeske slave koja će mu se tek otkriti. Ako su pak simvol i praobraz takvi, šta onda da kažemo o onom budućem savršenstvu? Ono je, naravno, neizrecivo i nezamislivo.
12. Neka i mi, molitvama Mirotočivog Mučenika, kao što smo ovde pričasni božanstvenom miru koje od njega ističe, i tamo budemo posmatrači i pričasnici one slave, blagodaću i čovekoljubljem proslavljenog u Svojim Mučenicima Isusa Hrista, Boga svake tvari, Kojem dolikuje svaka slava u beskonačne vekove. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *