“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ” – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ”
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
46. Беседа
 
На треће недељно читање из Еванђеља по Луки,
у којем се говори о Господњем васкрсењу сина наинске удовице,
а такође и о снисходљивости и састрадању једних према другима
 
1. Указујући на божанственост и свеопшту корист вере и обзнањујући њена дела, победничке награде, плодове и силу, велики Павле почиње од памтивека, од чега не постоји ништа старије и каже: Вером сазнајемо да су светови саздани речју Божијом, тако да је видљиво постало од невидљивога (Јевр. 11; 3), а завршава будућим свеопштим (“општесветским”) васкрсењем и савршенством светих, од чега ништа није коначније. Набрајајући оне који су били чудесни по својој вери и који су је сами собом посведочили, каже и то да су вером жене примиле своје мртве васкрсењем (Јевр. 11; 35). То су Сарепћанка и Сунамка. Сарепћанкин син беше умро, а оживео га је пророк Илија, док је сина ове друге оживео пророк Јелисеј.
2. Свака од њих је својим делима пројавила силну веру. Сарепћанка је вером прихватила да ће се умножити њена храна, а што јој је обећао пророк Илија. Пре него што је нахранила децу, она је од прегршти брашна и мало уља најпре нахранила њега. Била је то једина храна коју је имала и после тога јој није преостало ништа него да заједно са децом умре од глади. Међутим, када се после Илијиног доласка њен син разболео и умро, јер беше његова болест силна веома, тако да не остаде у њему дух њеgoв, она није одбацила пророка, није га прекоревала, нити се удаљила од богопоштовања којем ју је пророк научио, него је саму себе прекоревала и сматрала да су њени греси узрок ове несреће. И у свом највећем болу називала је Илију “човеком Божијим”, прекоревала себе и говорила више убедљиво него прекорно: Шта је теби до мене, човече Божији? Зар си дошао код мене да се опоменеш неправде моје и да умориш сина мојега (ст. 18). Ти си светлост због своје причасности светлости, као служитељ Сунца Правде, каже она, и у твом присуству постали су видљиви моји невидљиви греси, који су умртвили мога сина. Видите ли веру ове жене из другог племена? Видите ли њено смирење? Зато је сасвим природно што је Бог на почетку њу изабрао, тако да се удостојила да постане праобраз призивања незнабожаца и њихове вере, а затим је примила и свог оживелог сина.
3. И на основу речи које је свом мужу изговорила о Јелисеју, и на основу онога што је припремила за примање пророка, али и на основу мудрољубља које је пројавила кад јој је умро син, Сунамка је пројавила своју веру. Ћутке скривајући своју патњу, она је отрчала код пророка и довела га у свој дом, говорећи: Жив је Господ и жива душа твоја, ако те оставим (2. Цар. 4; 30). Због такве њене вере, пророк је васкрсао њеног сина. Пошто ова велика чуда која су сатворили они пророци нису била већа од вере тих мајки чији су умрли синови васкрсли, Павле је то показао говорећи: Неке су жене примиле своје мртве васкрсењем.
4. Иако је пророцима садејствовала вера и богоугодност мајки, Илија је учинио и још нешто, јер је с вапајем повикао ка Богу и рекао: Господе Боже мој, зар си и ову удовицу код које сам 1ост тако уцвелио уморивши јој сина (1. Цар. 17; 20-21). Јелисеј није само пригрлио умрлог дечака, обилазио око њега и до седам пута корачао напред – назад по одаји, него се, како је написано, и помолио Господу и на тај начин оживео Сунамкиног сина.
5. Сагласно еванђелском тексту који смо данас читали, наш Господ се сажалио над удовицом чијег су сина управо носили и, ништа не тражећи, нити се молећи, на само једну заповест предао је уплаканој мајци њеног сина-јединца, васкрслог из мртвих. Тиме је показао даје Он Господ над животом и смрћу (в. Лк. 7; 11). Ни од кога призван, иде Господ да сатвори ово велико чудо – васкрсење, и да пројави не само Своју живототворну силу, него и савршену доброте и милосрђе. Удовица из Сарепте је, како се чинило, прекоревала Илију и истовремено га подстицала да васкрсне њеног сина. Сунамка је припремила Јелисеја, који није унапред знао за несрећу која се догодила, говорећи му да се дете није пробудило. Господ међутим, све Сам зна и, ни од кога позван, одлази у град из којег су износили умрлог дечака.
6. Износаше мртваца, каже (Лк. 7; 12). Еванђелиста узгредно прекрасно говори и о томе, јер васкрсење удовичиног сина предизображава обнављање нашег ума. Изгубивши услед греха свог небеског Женика, и наша душа као да је обудовела, имајући сина – јединца, односно свој ум, који је био позлеђен жаоком греха и затим умро, лишен истинског живота. И он (ум) излази напоље, и на тај начин као да се још више удаљује од Бога, излази страстима које је одводе у ад и у дубину пропасти. Међутим, Господ је дошао код нас и већ се налази међу нама, Својим доласком у телу, и васкрсао је наш умрли ум. Тај Господњи долазак у телу није се догодио на почетку него касније, пред крај векова. Због тога еванђелиста није пропустио да каже: Иђаше, каже, у град Исус Који је требало да васкрсне умрлог сина наинске удовице и да плач преобрази у радост. Молим вас, браћо, да обратите пажњу на ово што је речено. Ако сваки од вас позна да се у њему самом налази мртвац, тј. његов умрли ум, и ако почне да плаче над својим гресима, ако се унизи због њих, код њега ће доши Утешитељ да би му подарио живот и вечну утеху, јер је Он рекао: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5; 5).
7. Иђаше Исус, и с Њим, каже, иђаху многи ученици Његови и мноштво народа. Припремајући се да васкрсне сина удовице из Сарепте, Илија се усамио. И Јелисеј је, попевши се у собу где је лежао покојник, како се приповеда, затворио врата за обоје, тј. и за Сунамку и за његовог ученика, Пезију. Њима је била потребна усрдна молитва Богу а људи који се повуку у самоћу могу боље да усредсреде свој ум и да га у потпуности устреме ка Богу. С том намером су се удаљили и од њима најближих људи. Уз Господа, Који уистину има власт над животом и смрћу и није имао потребе да се помоли за то да васкрсне дечака, нису били само Његови ученици него и мноштво народа међу којим су неки били од оних што су ишли за Њим, а неки од оних које је затекао поред изношеног (умрлог младића). У присуству свих, који су и видели и чули, Он је једном заповешћу васкрсао младића, учинивши то по Свом човекољубљу, да би све привукао спасоносној вери у Њега. А када се приближаваху вратима града, приповеда Еванђеље, гле, изношаху мртваца, што значи да је Он унапред знао и сам час изношења тела и дошао на време. Изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она беше удовица.
8. Колико је ова околност (да је била удовица) увећавала мајчинску жалост, толико је послужила и као повод за незапамћени догађај. Видевши мајку, и то мајку-удовицу, која је све своје наде полагала у сина-јединца, а која га је сада била лишена превременом смрћу, како иде за одром и у очајању се удара у груди, Господ се, како је речено, сажали на њу (а како се не би сажалио кад
је Он Отац сиротих и Судија удовица?) и рече (тешећи је и, истовремено, проничући будућност): Не плачи. Он је знао шта намерава да учини; ова жена Га, међутим, није познавала и утолико пре није могла да зна шта ће учинити. Она услед тога ни веру није имала, нити је било шта од Њега тражила, али Свемогући Којем није било потребно садејство од стране верујућих приступи и дотакну се носила – да би показао да и Његово тело, као сједињено са божанством, поседује живототворну силу – и рече: Момче, теби говорим, устани. И седе мртвац… јер је безосећајни прах зачуо заповест Онога Који непостојеће (небиће) призива као постојеће (биће), зачуо је Оног Који све носи речју силе Своје, чуо је глас, али не глас богоносног човека, него оваплоћеног (очовеченог) Бога. И не само да седе мртвац, него и стаде говорити. Тако се догодило и сину удовице из Сарепте, када се његова душа вратила у њега, када је дечак одмах повикао, како се о томе приповеда (1. Цар. 17; 22). Био је то доказ да његово васкрсење није било привидно.
9. На тај начин је Илија молитвом васкрсао једног мртваца; Јелисеј је затим за живота васкрсао другог умрлог, потврђујући и наговештавајући живототворну енергију Христову. Господ је, пре Крста, Својом заповешћу васкрсао три мртваца: овог удовичиног сина, кћер старешине синагоге и четвородневног Лазара. Будући распет на Крсту, Он је васкрсао многе, и показаше се многима (Мт. 27; 53). После Своје, нас ради поднете смрти на Крсту, Он је васкрсао и Самога Себе или, боље речено, устао је Тродневни и Он једини постао Началник вечног живота. Сви други, иако су васкрсли, опет су постали причасни овом нашем животу који је подложан смрти. Када је Христос устао из смрти, смрт више не влада Њиме (Римљ. 6; 9). Због тога је једино Господ Првенац оних који су умрли (1. Кор. 15; 20), тј. вернима који су се из овог живота преставили са надом у васкрсење. Он је, дакле, постао Првенац оних који су умрли и Прворођени из мртвих (Колош. 1; 18). И нама је одредио и обећао не овај наш, подложан смрти и пропадљиви живот, који није устројен на духовним начелима, него живот који нам је приуготовољен у надама, божанствен, бесмртан и вечан, јер је то дар какав доликује Богу. Будући да онима које је тада васкрсао није подарио такав живот (бесмртни и блажени, живот који припада будућем веку), и да их је само вратио у овај живот, пресечен смрћу, Он им га није дао ради њих самих, него их је васкрсао због других, приводећи их вери која и јесте дароватељка вечног живота. И у овом случају Он младића није васкрсао ради њега самог, него ради његове мајке, над којом се сажалио, како јасно приповеда еванђелиста. Зато га је, васкрсавши га, и предао њој.
10. Видите ли да Господ, сажаливши се на удовицу која је оплакивала свога сина, није употребио само речи утехе, него се и самим делом побринуо за њу? И ми ћемо, колико год то можемо, тако поступати, и нећемо само речима саосећати са страдалницима, него ћемо своје састрадавање пројавити и делима. Ако свим снагама пројавимо доброчинство, и Бог ће, са Своје стране, нама узвратити добром. Погледајте при том каква су превасходства и предности у таквој размени: колико Бог превасходи човека, толико и Његова сила превасходи силу човечију а милост, која се остварује посредством те силе, ону (милост) коју ми указујемо људима. Ако би ко тражио бакрене оболе и заузврат давао златне статире, ко не би хтео да искористи такву размену? Сада нам се пак не предлаже да бакрењаке мењамо за злато, јер су и један и други метал готово подједнако вредни, него нам се предлаже да дамо оно што људи могу да учине да бисмо у замену добили оно што може да пружи Бог. Од нас се тражи да према људима покажемо човечност, што је наша природна дужност. И по самој својој природи дужни смо да састрадавамо једни са другима и да један другоме укажемо помоћ. И када за оне разнолике милости које смо видели од Бога Он од нас не тражи ништа друго осим да опростимо један другоме, да будемо дружељубиви и човекољубиви, говорећи нам: Опраштајте, и опростиће вам се… дајите, и даће вам се (Лк. 6; 37-38), како да онда, у случају да то околности од нас захтевају, на делу не покажемо, колико год то можемо, снисхођење и милост према оној браћи којима је то потребно?
11. Будући да од Бога нисмо само помиловани и да од Њега нисмо само добили толика доброчинства да се она не могу ни набројати, а поред тога смо до Њега добили и јемство да ћемо за наше добро које учинимо браћи од Њега добити награду, зашто онда да се не трудимо да, колико год то можемо, чинимо добра дела? Зашто не бисмо, уколико је то потребно и своје животе положили један за другога и на тај начин подражавали Господа од Којег ћемо заузврат добити живот вечни? И то је наша дужност, ако не у односу на друге али, у сваком случају у односу на Онога Који је Свој живот предао за нас, не само за наше искупљење, него и као пример и поуку потврђену делима, неупоредиво превасходећи речи, дело и свако поимање. Христос пострада за нас, остављајући вам пример да идете Његовим стопама (1. Петр. 2; 21). Бићемо спремни, уколико то буде неопходно, да и своје душе положимо испуњавајући Његове заповести. На тај начин, бићемо причасни и вечном животу у Њему и Царству, вечно обитавајући уз Н>ега и сапрослављајући се са Њим. Видите ли овог Мироточивог, светог мученика, чији смо наступајући помен данас почели да претпразнујемо? Крв из његовог тела, која је добровољно проливена Христа ради, дала је непресушни и неисцрпни извор најразличитијих чуда, освећења за душу и тело, извор миомирисног и свештеног мира. Иако душа Великомученика, примивши вечну и непролазну славу, сада праведно с ангелима обитава на небесима, његово тело се још није прославило заједно с њом. Међутим, оно што се сада догађа представља символ, праобраз и предзнамење божанствене и небеске славе која ће му се тек открити. Ако су пак символ и праобраз такви, шта онда да кажемо о оном будућем савршенству? Оно је, наравно, неизрециво и незамисливо.
12. Нека и ми, молитвама Мироточивог Мученика, као што смо овде причасни божанственом миру које од њега истиче, и тамо будемо посматрачи и причасници оне славе, благодаћу и човекољубљем прослављеног у Својим Мученицима Исуса Христа, Бога сваке твари, Којем доликује свака слава у бесконачне векове. Амин.

Comments are closed.