NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
43. Beseda
 
Na Evanđelsko čitanje po Mateju u 17. nedelju, gde se govori o Hananejki.
U njoj se govori i o ljudskoj ništavnosti i o pohvale dostojnom smirenju.
 
1. Da se „Gospod protivi gordima, a da smirenima daje blagodat“, mudro je govorio u svojim Pričama (3; 34) Solomon, sin Davidov, dok je to samim delima pokazala i prevečna Mudrost najuzvišenijeg Oca (1. Kor. 1; 24), kada je telesno obitavala u ovom životu. Gospod se usprotivio farisejima i književnicima, koji su se preuznosili nad Njegovim učenicima i gordili zakonom Božijim rekavši: Zašto i vi prestupate zapovest Božiju za predanje svoje (Mt. 15; 3), dok je Hananejki, koja je smireno pristupila i molila, podario milost. Ta žena, budući idolopoklonica, od Gospoda je čula da ih naziva psima, pa čak i poslednjima među psima (s obzirom na to da je upotrebio reč „κυνάριον“, psetance), ali sa najvećim samoprekorevanjem i smirenjem kaže: „Da, Gospode“ (Mt. 15; 26). Učitelji pak Izrailjevi koji su svojom licemernom pobožnošću odbacili Boga, sablaznili su se kada su čuli da ih Gospod naziva licemerima. Gospod im, dakle, nije samo pravedno prigovorio tim rečima, nego ih je i napustio, što je bio znak Njegovog budućeg napuštanja čitavog njihovog roda do kojeg će kasnije doći, saglasno onom što je pročitano u današnjem Evanđelju: I izišavši odande otide u neznabožačke krajeve, tirske i sidonske. I gle, kaže, žena Hananejka iziđe iz onih krajeva i povika mu govoreći: Pomiluj me, Gospode, sine Davidov, kćer moju mnogo muči đavo (Mt. 15; 21-22).
2.I zaista, Hananejka ne samo da je „izašla“ iz onih neznabožačkih krajeva, nego je i ponikla kao osveštani krin iz doline, a reči njenih usta odisale su miomirisom božanskog Duha. Ako niko ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1. Kor. 12;3), ko može posumnjati da je Duh Božiji pokrenuo Hananejkin jezik, budući da Ga (Isusa) naziva sinom Davidovim i Gospodom, i moli Ga za milost kao Onoga Koji ima vlast nad demonima. Kako vera, po rečima, apostola Pavla, biva „od propovedi“ (dosl. „od slušanja“, Rim. 10; 17), a glas o Hristu, kako svedoči Luka, otide… po svima okolnim mestima (Lk .4;37) on je, našavši milozvučan sasud, tj. Hananejku, u njoj još snažnije odjeknuo. Uverivši se, poverovavši i toplo pritekavši, ona istovremeno postaje glasna moliteljka i vesnica koja izdaleka vapi: Kćer moju MNOGO muči đavo (Mt. 15; 22), ona nije u stanju da oseti svoju nesreću, dok moje srce, koje to oseća, plamti od bola i ja vapim Tvojoj milosti. Ti si sin Davidov, po Svojoj ljudskoj prirodi potekao od njegovog semena a kao prevečni Bog Gospod Svedržitelj, i po Tvom dopuštenju moju kćer progoni đavo. Ako bi se milostivo okrenuo prema nama, taj sluga Tvoga gneva napustio bi je istog časa“. Gospod joj uopšte nije odgovorio, želeći da njena vera i vrlina postanu još očiglednije, kao da ju je pravedno upravljao tako da se pojavi među neznabošcima, ne samo radi neverujućih Jevreja, nego i radi neznabožaca, privedenih kroz veru. Zbog toga je Gospod, kada su mu učenici rekli Otpusti je, jer viče za nama, kazao: Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva (Mt. 15; 23-24), jer ih, radi pobožnosti njihovih otaca, nije prezreo videvši da su otpali od otačke pobožnosti i vrline tako da je, kada Ga je poslao najuzvišeniji Otac, najpre došao k njima.
3. A žena pristupivši, kaže, pokloni mu se govoreći: Gospode, pomozi mi (Mt. 15; 25). Budući u daljini, vapijući je molila Gospoda joj se smiluje. Time ništa nije postigla jer se On nije ni osvrnuo na nju. Kada se približila, pala je pred Njegove noge i ponovo ga zamolila za pomoć, a On ju je (opet) oštro odbio. Ni u tom slučaju nije se obeshrabrila ova odvažna i smela duša, nego je prezrela samu sebe i, slušajući ne samo da je naziva beslovesnom životinjom, nego i životinjom strašnom i divljom, jer su njeni vapaji više ličili na lavež nego na reč dostojnu slušanja, ona se i sama sa tim složila i sama se unizila, ali nije prestala da moli Hrista.
4. Neka nas ova učiteljica pouči kako treba biti istrajan u molitvi, kako treba biti trpeljiv, smiren i skrušen. Čak i ako budemo nedostojni, čak i ako budemo odbijeni jer smo oskrnavljeni grehom, naučimo da se ne udaljujemo nego da istrajemo u iskrenom moljenju i smirenju, i od Boga ćemo dobiti ono što tražimo. Gospodu, Koji joj je kazao: „Ti si žena iz neznabožačkog plemena, bolje rečeno, drsko, gnusno i nečisto pseto, i nije dobro uzeti hleb od dece i bacati psima“, žena odgovara „tako je“, smirivši se i sama priznavši sopstvenu ništavnost i nečistotu. Smatrajući sebe nedostojnom učešća i sapričasnosti Hlebu koji je došao s Nebesa (Jn. 6; 33), molila je da dobije mrvice koje iz milosrđa padaju sa stola onih što za stolom sede, „jer i psi“ kaže ona, „jedu od mrva što padaju sa trpeze gospodara njihovih“. Te reči ove žene behu uistinu mudre, razborite i ispunjene smirenjem. Iako sam, kaže, iz neznabožačkog plemena i sebe smatram grešnicom Bog, usled Svog neizrecivog čovekoljublja i dobrote, promišlja i o neznabošcima kao i o svim ostalim grešnicima“.
5. Šta je učinio Onaj, Koji oprašta onima što otkrivaju svoje grehe i bezakonje svojih srca (v. Ps. 32; 5) kako, poučavajući nas, kaže Psalmopojac-Prorok? On prihvata odbačenu, očišćuje oskrnavljenu, isceljuje i osvećuje zajedno sa njenom kćerkom i njenu dušu, pohvaljujući je i govoreći: O ženo, velika je vera tvoja; neka ti bude kako hoćeš (Mt. 15;28). Dao joj je veliku moć kako između reči i isceljenja ne bi bilo vremenskog rastojanja: I ozdravi, kaže, kći njena od onoga časa (Mt. 15; 28). Marko pripoveda da je Gospod kazao Hananejki: Za ovu reč idi, izišao je demon iz kćeri tvoje (Mk. 7; 29), jer si toliko prezrela sebe, smirila se u toj meri i, iako uporno odbijana, nisi izgubila nadu niti te je obmanula reč domostroja, nego si shvatila veličinu mog Čovekoljublja i do kraja ostala postojana, moleći smireno i sa nadom. I zato, kao što smo rekli na početku, Bog smirenima daje blagodat i koji se ponizi, uzvisiće se (Mt. 23; 12), ponizite se pred Gospodom, i uzvisićete se (Jk. 4; 10), ali i: Svaki koji ište prima, i koji traži nalazi, i koji kuca otvoriće mu se (Mt. 7; 8).
6. Ovakva upornost ni u kom slučaju ne može postojati bez velike vere. Oni, koji to ispituju, uvideće da je smirenje uvek sjedinjeno i da zajedno raste sa verom u Hrista. Kada je na početku, po reči Gospodnjoj, u svoju mrežu uhvatio mnoštvo riba i u potpunosti poverovao, Petar je kazao: Iziđi od mene Gospode, jer sam čovek grešan (Lk. 5; 8). A kada je, opet, kapetan u smirenju rekao: Gospode, nisam dostojan da pod krov moj uđeš, Gospod je onima što su išli za Njim, rekao: Zaista vam kažem, ni u Izrailju tolike vere ne nađoh (Mt. 8; 8-10). Na taj način, samo verujući poseduju smirenje, a smireni veru.
7. Mi ćemo, braćo, dobrovoljno smirivati same sebe, i da bismo ispoljili i našu veru u Hrista, i da bi nas On uzvisio. Poznajmo ništavnost koja nam je usađena i bezumlje naših pomisli koje se ponekad u nama rađaju po dejstvu demona da bismo, kao Hananejka, zavapili Hristu, pristupili Mu, poklonili se i neumorno se molili u smirenju. Tada ćemo zadobiti blagodat koju On daruje smirenoumnima i uzneti se na božansku visinu. Kakav je, dakle, početak postanja svakoga od nas? Nije li on sličan početku postanja beslovesnih životinja? Štaviše, on je još gori, jer ono (tj. postanje životinja) ne potiče od greha, dok je u naš ljudski rod brak uveden prestupanjem zapovesti. Zbog toga prihvatamo preporod u svetom krštenju koje „obrezuje pokrovac rođenja“. Bez obzira što po Božijem dopuštenju (snishođenju) brak ne predstavlja prestup, naša priroda ipak u sebi nosi znake dejstvovanja krivice, zbog čega i jedan naš sveti bogoslov kaže: „Ovo naše noćno, ropsko i strasno“ poreklo (sv. Grigorije Bogoslov, 40. slovo, 2), dok David pre njega kaže: U bezakonjima se začeh, i u gresima rodi me mati moja (Ps. 50; 7).
8. Takvo je, dakle, naše poreklo. Međutim, kakvo je onda naše rođenje? Zar ono nije mnogo gore od rođenja beslovesnih zveri? „S mukama ćeš decu rađati“, rekao je Bog Evi (1. Mojs. 3; 16) i to ne samo, kako ja mislim, zbog materinskih porođajnih muka, nego i zbog muka novorođenih, kako onih što će zatim uslediti tokom čitavog života, tako i onih što se pojavljuju od samog početka, zbog čega mladenci neprestano plaču, a što se ne dešava drugim živim bićima. Jedino se nama, čim izađemo iz majčine utrobe, otkriva stradalnički, mnogooplakani i, kako se čini, jecaja dostojan život. Koje živo biće, osim nas, čim se pojavi na svet biva stegnuto povojima i umotano u pelene i, na neki način, kao da ga čuvaju u udubljenoj kolevci, prinose ga i odnose od materinskih grudi jer ne može da hoda samo? Zar se jagnje, lane i tele ne kreću slobodno odmah nakon rođenja, zar ne skaču oko svojih roditeljki i sami im prilaze da bi se nasitili mlekom? A mi, i kada prestanemo da se hranimo majčinim mlekom, oslobađamo se povoja i nepokretnosti, ali ni na koji način ne prestajemo da budemo nerazumni, i tek kad se nakon mnogih godina izdignemo iz bezdana bezumlja, dostižemo razuman uzrast. A šta se dešava onda? Da li smo možda, isplivavši iz one pomračenosti, prosvetljeni svetlošću razuma i kao umna bića, istog časa postali bolji od životinja? Naravno da nismo, jer utoliko bivamo gori od njih ukoliko po posledicama rođenja i po zakonu prirode još više patimo zbog onoga što činimo, i zato na njima nema osude kakva leži na nama, niti će biti izložene večnim paklenim mukama. Kada se tokom vremena uzdignemo iz stanja nerazumnosti i postanemo gospodari razuma, svojevoljno se utapamo u osuđujućoj dubini zabranjenih strasti, pogružavajući glavu u blato i duboku močvaru, u strašnu struju nečistoće, odnosno našeg najmučnijeg života, gde bivamo ranjeni žaokama škorpiona i zmija i raskomadani zverskim zubima, bivajući u toj meri nerazumni da se čak i zahvaljujemo zbog rana i naslađujemo komadanjem.
9. Prema nama, slično zmiji, gmiže telesna pohota, a mi niti bežimo od nje, niti je gazimo tako što ćemo se obuzdati i odvratiti je uzdržanjem, moleći se Bogu neprestano i smireno. Umesto toga, mi joj otvaramo samu unutrašnjost svoga razuma i, radujući se, avaj, u sebe nastanjujemo svoju večnu smrt. Približava nam se gnev, kao neukrotivi lav, a mi niti bežimo niti tražimo zaštitu koja će prekratiti tako veliko zlo, ne tražimo dugotrpeljivost i smirenje. Umesto toga, mi ubrzavamo njegove korake revnosno ga prigrlivši, tako da, budući bezumni nesretnici, pozivamo našeg ubicu da u nama samima obitava kao zapovednik i upravitelj. Srebroljublje se svom snagom stara da nas odgurne u močvaru, a mi se ne trudimo da olakšamo samima sebi uzdržanjem i skromnošću, odnosno krilima koja će nas uzdići ka nebu, nego se, umesto toga, žudno privezujemo za ovaj teret što nas povija ka zemlji, odnosno stremimo za novcem ili bogatim posedima koliko god nam to snage dopuštaju, prihvatajući da se survamo i da budemo bačeni u bezdanu dubinu.
10. Dobili smo um kao vođu i gospodara, a pokazali smo ga kao roba beslovesnih strasti. Za razliku od životinja, počastvovani smo razumom (logosom, rečju), ali smo, učinivši same sebe slugama takvih strasti, postali nečasniji od beslovesnih životinja. Dobili smo telo (aeoca), tvorevinu ruku Božijih, kako bi kroz naše obnovljenje u Bogu moglo postati duhovno, ali smo svojim prihvatanjem zemaljskog i svoj duh potčinili ploti (abr^), postajući na taj način beščasniji od onih tela bez duše, same sebe osuđujući i budući jedini dostojni osude. Ona tela bez duše ostaju takva kakva su i bila, a mi smo sami sebe učinili još mrskijima time što smo odbacili svoj priziv i počast pretvorili u obeščašćenost. Zar vaspitač, bludničeći sa vaspitanicima, podržavajući i podstičući razvrat kod onih koje treba da pouči, nije daleko mrskiji i gnusniji od neobrazovanih koji, međutim, nisu razvratni? Koji se učitelj, čineći ludosti sa učenicima i uvećavajući njihovo bezumlje, neće pokazati kao nerazumniji od neukoga? Zar onaj ko je dobro izučio arhitekturu, a zatim se ponovo igra sa decom praveći u pesku ono što neki nazivaju kulama, neće biti smešniji od neškolovanih?
11. Čovek na taj način postaje bezumniji od beslovesnih, i beščasniji od svih beščasnih i ništavnih, jer se potčinio telu postajući još gori zbog onih strasti koje je trebalo pokoriti i upraviti ka boljem. On zatim postaje gord i stiče visoko mišljenje o sebi, kao da je onim što izopačuje prirodu postao bolji od drugih jer može da se prepušta nasladama, da nad nekim ima preimućstvo, da nekoga tlači ili prezire, da vlada ili da gospodari nad drugima, odakle i potiču raskoš, bogatstvo i slavoljublje o kojima se neki brinu.
12. Postoje, međutim, i oni koji su svoju osveštanu dužnost očuvali ili izopačeno vaspostavili, podjarmivši beslovesni, strastveni deo duše i dodelivši svakoj od tih duševnih sila ono što joj odgovara, i zato su neke od duševnih nagona urazumili, neke suzdržali a neke ukrotili mada to, naravno, nisu postigli bez Božije pomoći i blagodati. Ona (blagodat) se daje smirenoumnima, kao što se to mnogo puta pokazalo, a takođe i na pohvale dostojnom primeru Hananejke, koji nas je danas poučio. Nad životinjama se uzvisuju i uistinu pokazuju kao ljudi samo smirenoumni, a ne gordi koji i nisu ljudi i po svojoj naravi gori su od beslovesnih životinja, mada imaju ljudsku prirodu. Zbog toga i Solomon, iskusivši sve u životu i odbacivši kao bezvredno kaže: Boga se boj, odnosno budi smiren pred Njim i zapovesti Njegove čuvaj, jer je to zadatak svakog čoveka (Knj. prop. 12; 13, po Septuaginti).
13. Kada god, braćo, neko usled prirodnog dara ili dara koji je dobio spolja postane sklon oholosti i nadmenosti, neka na umu ima sledeće: njegova vera u Boga slabi, lišava se blagodati koju On daruje i gotovo da gubi dostojanstvo da bude čovek, postaje beščasniji od beščasnih i beslovesniji od beslovesnih životinja. Neka se stoga ubrzo popravi, obrativši se putem pokajanja smirenju kako bi se u budućem veku našao među onima što ih je Bog pomilovao (v. Mt. 5; 7) i da kao veran i mudar (Mt. 24; 45) bude pohvaljen i proslavljen od Sina Božijeg Koji je radi nas umanjio Svoju slavu, istinsku, nepromenljivu i večnu.
14. Tu slavu neka i svi mi zadobijemo blagodaću i čovekoljubljem Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista, Kojem sa Ocem i Svetim Duhom dolikuje slava u vekove. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *