NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
41. Beseda
 
Na 14. nedeljno Evanđelje gde se govori o svadbi carevog sina
 
1. Najpre ću vašoj ljubavi ponoviti završne reči priče Gospodnje, koju smo danas pročitali iz Evanđelja: Mnogo je zvanih, ali je malo izabranih. Ovu misao Gospod ističe kroz celu priču zato da bismo se mi trudili da budemo ne samo zvani, nego i izabrani. Onaj ko je samo zvan, a ne i izabran, ne samo da otpada od nezalazne svetlosti, nego se i izgoni u tamu najkrajnju, i vezuju mu se i ruke i noge; noge – zato što nisu trčali ka Bogu, a ruke zato što nisu činile bogougodna dela, i biva predat plaču i škrgutu zuba.
2. Možda će neko odmah biti u nedoumici: zašto je Gospod kazao da su „mnogi“ pozvani, a nije kazao „svi“ su ljudi pozvani. Ako nisu svi pozvani, ne bi bilo pravično da oni, koji čak nisu ni bili pozvani, budu lišeni obećanih blaga i podvrgnuti mukama kojima On preti. Možda bi oni i poslušali i odazvali se, da ih je neko pozvao? Jasno je da bi bilo nepravično da budu odbačeni ako nisu čak ni bili pozvani. Nije, međutim, istina da nisu svi pozvani, zato što je Gospod, uznoseći se na nebo posle vaskrsenja iz mrtvih, rekao Svojim učenicima: Idite po svemu svetu i propovedajte Evanđelje svakom stvorenju (Mk. 16; 15); i: Naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio (Mt. 28; 19-20). Da su učenici ovu naredbu sproveli u delo, s pravom iznosi Pavle: Zar ne čuše? Svakako (da čuše): po svoj zemlji otide glas njihov, i do krajeva vaseljene reči njihove (Rim. 10; 18) tj. reči apostola. Znači, svi ljudi su bili pozvani i, sledstveno tome, oni koji nisu pristupili veri, pravično će biti podvrgnuti kazni. Zašto, dakle, Gospod nije rekao „svi“, nego „mnogi“ su zvani? Zato što u ovom slučaju On govori o verujućima, zbog čega je tek posle ove priče izgovorio pomenute reči, jer ako se pozvani odazove i krstivši se bude prizvan od Hrista, ali pri tome ne bude hodio dostojno toga prizvanja, i ako, živeći u Hristu ne ispunjava ona obećanja koja je dao pri krštenju, takav čovek onda, iako je „zvan“, nije „izabran“.
3. Neki su, međutim, u nedoumici ili, bolje rečeno, oni koji su prah i pepeo optužuju Nadnebeskog, jučerašnje okrivljuje Predvečnoga: „Zašto je Bog“, kažu, „zvao one za koje je znao da će odbiti ili da se neće odazvati? I zašto je uopšte, znajući unapred za to, stvorio one koji će biti predati na muke?“ Ne obazirući se na to da koliko je nebo iznad zemlje, toliko su Moje misli iznad vaših, govori Gospod (Isa. 55; 9), oni traže od Boga da im položi račune i cenjkaju se sa Onim Koji je iznad svake misli. Čime se to mi ljudi razlikujemo od mrava? Zar naša priroda nije sačinjena od istog veštastva od kojeg i njihova, mislim na telo? Ne hranimo li se istim veštastvom? Ne živimo li tamo gde i oni? Zar se ne koristimo istim sposobnostima kao i oni? Zar nas mravi po nečemu ne prevazilaze? Oni se više trude da prikupe hranu, odlično znaju šta im je od koristi i bolje se staraju da pripreme godišnje zalihe. Mi njih prevazilazimo razumnošću duše; ali, kakvo je to naše prevashodstvo u poređenju sa onim koje Bog ima u odnosu na nas?
4. Ako, dakle, ni svi mravi sveta, ako bi se sabrali na jedno mesto, ne bi mogli da pojme ni najmanje naše delo ili zamisao premda ih i ne prevazilazimo u svemu, kako bismo mi mogli proniknuti u dela i um Božiji, kada nas Bog beskrajno i beskonačno prevazilazi, i kako bismo bez vere mogli potpuno shvatiti posledice događaja? Kao što veliko svetilo na nebu ne bi moglo proizvesti dan, da njegova svetlost ne prevashodi naš vid, tako ni Tvorac naše prirode, Bog, ne bi bio Tvorac našeg spasenja, kada bi nam bio shvatljiv i kada ne bi posedovao mudrost i dobrotu koja prevashodi naš razum.
5. Kako ne pomisle oni koji optužuju Boga za to što je pozvao i one koji se nisu delima odazvali na Njegov poziv, da bi oni, ukoliko ih ne bi pozvao, Njega smatrali uzročnikom svoje propasti? On ih je zato i pozvao, da niko ne bi mogao reći da je On uzrok nečije propasti. A zašto je on uopšte stvorio takve ljude, koji će biti predati na muke? On nije stvorio ljude za mučenje, nego za spasenje, što je jasno iz same činjenice da ih je pozvao. Da je On hteo nekoga da kazni, ne bi pozivao sve da se spasu. Ako je pak On, po Svojoj dobroti, priveo i prizvao mene da se spasem, a ja samoga sebe prikazao kao rđavog, ne bi li moje zlo, dok još i nije bilo učinjeno, moralo već tada da pobedi i sputa Njegovu večnu dobrotu, tako da me On unapred ne bi pozivao na spasenje?! Da li bi to bilo pravedno?! Onaj pak ko ne postavlja pitanje na ovaj način nego okrivljuje Tvorca, u suštini tvrdi da Bog nije trebalo da stvara razumno biće; jer, čemu razum, ako pri tom ne bi postojale sloboda volje i samovlasnost da se vrši izbor? A kako bi neko mogao imati samovlasnost i slobodnu volju, ako ne bi mogao, ukoliko želi, da bude i rđav? Ako se, pak, bez slobode volje ne može biti rđav, onda se, sva-kako, bez nje ne može biti ni dobar.
6. Dakle, onaj ko kaže da Bog nije trebalo da stvara one koji će biti kažnjeni, samim tim kaže da nije trebalo stvarati ni one koji se spasavaju, i uopšte, razumno i samovlasno biće (dosl. prirodu); a ako je i sve ostalo bilo stvoreno radi ovog razumnog bića, onda ovim takav čovek kao da kaže da Bog nije ni trebalo da bude Tvorac. Uviđate li koliko je to neumesno? Međutim, pošto je Bog stvorio ljudski rod kao razuman i obdaren slobodnom voljom, pa su, koristeći se na različite načine ovim darom, jedni postali rđavi, a drugi blagočestivi, zar bi dobrome Bogu uistinu odgovaralo da, zato što će biti i rđavih, ne privodi u biće i one dobre? Da li bi iko mogao smisliti nešto nepravednije? Ako bi i jedan jedini čovek na svetu bio dobar, ni tada ne bi bilo pravedno ne sazdati tvorevinu, zato što je bolji jedan koji tvori volju Gospodnju, nego desetine hiljada bezakonika. Hoćemo li onima što ispiraju zlato iz zlatonosnog peska reći da ne treba tolike gomile zemlje prebirati zbog zrnaca zlata? Poslušajmo šta bi bilo kada ne bi postojao izbor: kada ne bi bilo zvanih, ne bi bilo ni izabranih, a kako bi ovi bili zvani, ako ne bi bili privedeni u biće (ako uopšte ne bi postojali?
7. Skratimo, međutim, naše kazivanje i upitajmo one što osuđuju Onoga Koji želi da se svi spasu, šta raditi sa onim ljudima koji ne žele da se spasu? Budući da smo smrtni, nama je nužno potrebno da se hranimo. Dakle, pošto naš organizam, radi opstanka, odabira hranu i jedan njen deo upija u sebe, a drugi, nepotrebni, izbacuje napolje, hoćete li zbog tog rđavog dela hrane potpuno prestati da jedete, ili ćete, zbog onog dela hrane koju naš organizam radi opstanka naše prirode izdvaja i putem varenja, upija i prilagođava sebi, uzimati hranu? Nema potrebe razmišljati o ovome, jer mi samim delom odgovaramo na ovo pitanje, svakodnevno se hraneći i unoseći u sebe hranu koju naš organizam ili prihvata ili ne prihvata. Zbog čega tako činimo? Zbog toga što nam je urođena ljubav prema životu. Tako i Bog, po svojstvenoj Mu blagosti i dobrotoljublju, nije radi onih koji će po sopstvenoj volji postati rđavi dopustio dobrima da dospeju u biće, nego je radi dobrih stvorio i one koji će postati rđavi.
8. Zar ne vidite da lekari ne dopuštaju da ne gladuju oni bolesnici koji zbog slabog želuca nisu u stanju da zadrže hranu, nego je vraćaju natrag? Zašto ih lekari prisiljavaju da jedu? Zato da bi organizam koliko bilo iskoristio hranu, bez obzira na to što najveći deo hrane ostane neiskorišćen. Zato se lekarsko umeće pravično naziva čovekoljubivim. Tako dobrotoljublje i čovekoljublje Božije postaju još očigledniji: iako postoje ljudi koji brinu za svoje spasenje, malo ih je u poređenju sa mnoštvom onih koji se ne spasavaju. Bog je sazdao sav ljudski rod i, bez obzira na to što će malo ljudi biti izabrano, On je po preizobilju Svog čovekoljublja pozvao sve (ljude).
9. Carstvo nebesko je, kaže, kao čovek car koji načini svadbe sinu svome. I posla sluge svoje da zovu zvanice na svadbu; i ne htedoše doći. On ovde „svadbom“ naziva sjedinjenje Sina Božijeg sa ljudskom prirodom i preko nje sa i sa Crkvom. Govoreći da je tajna braka velika, Pavle dodaje: A ja govorim o Hristu i o Crkvi (Ef. 5; 32). Na drugom mestu on nam ovako govori: Obručih vas mužu jedinome, da devojku čistu privedem Hristu (2. Kor. 11; 2). A zašto se kaže da je Car Nebeski, najuzvišeniji Otac, načinio Svome Sinu „svadbe“ (kako stoji u originalnom tekstu, prim. prev.), a ne „svadbu“? Zato što Ženik čistih duša, Hristos, tajanstveno se sjedinjujući sa svakom takvom dušom, priređuje Ocu „svadbenu“ radost zbog toga, jer i On Sam kaže: Radost na nebu biva zbog jednog grešnika koji se kaje (Lk. 15; 7). Ova radost je, kao što veli apostol, plod Duha Svetog, Koji putem preobraćanja spaja i sjedinjuje sa Hristom duše ljudi koji žive u pokajanju i ta radost obuzima one koji žive u Bogu, bilo na nebu ili na zemlji. Zato na nebu biva radost zbog jednog grešnika koji se kaje.
10. Dakle, radi ovog neizrecivog, već izvršenog sjedinjenja ljudske prirode sa Sinom Božijim Koji nam je darovao pokajanje, i zbog one tajanstveno proslavljane radosti Boga i Oca na nebesima, bile su poslate sluge: Jovan, Preteča Gospodnji, Zaharija, koga su Judejci ubili između hrama i žrtvenika, Simeon Bogoprimac, i uopšte svi oni koji su, pre spasonosnog Stradanja i Vaskrsenja, blagovestili dolazak Gospoda na zemlju u telu, koji se već dogodio. Znači, oni su bili poslati da pozovu zvanice, tj. Judejce (Jevreje), jer su oni bili prizvani, budući da su i ranije preko Proroka bili pozivani, no oni nisu hteli da dođu, tj. da poveruju i postanu pričasnici neizrecive zajednice i blagodati, premda su i ranije i sada često bili pozivani. Tada ponovo, kaže On, (o, neizrecive dugotrpeljivosti) Car posla druge sluge, govoreći: Evo sam obed Svoj ugotovio, junci Moji i hranjenici poklani su, i sve je spremno: dođite na svadbe. A oni, čuvši to, ne marivši otidoše, neki na polja svoja, a neki za trgovinom. Koliko se od njih razlikuju oni koji, izgovarajući se sakupljanjem letine, ili berbom grožđa, ili sređivanjem poslova, ostavljaju sveštena sabranja i ne žele da slušaju sveštena psalmopojanja i pouke? Drugi pak, veli Hristos, uhvatiše sluge Njegove, izružiše ih i pobiše. Nisu daleko od njih ni oni koji se i sada ne pokoravaju predstojateljima Crkve i predaju ih neprijateljima. Mi ćemo, međutim, na osnovu priče i takvim ljudima prineti kao dar spasonosnu sladost.
11. Evo sam, veli, ugotovio najbolje Svoje, junci Moji i hranjenici poklani su, i sve je spremno. I zaista, ovaploćenjem Gospodnjim savršeno je najbolje od dela Božijih. Sve što je Bog pre ovoga domostrojiteljski učinio za nas bilo je prekrasno i dobro i vodilo je istom cilju. Međutim, najbolje među Njegovim delima ili, bolje rečeno, izuzetno i nesravnjivo najbolje jeste ovaploćenje Gospoda našeg Isusa Hrista, i osobito njegov cilj – spasonosno Stradanje i Vaskrsenje. Jasno se vidi da je pozivanje (na svadbe Sina) usledilo posle Gospodnjeg vaskrsenja iz mrtvih, pošto je upravo tada sve postalo pripremljeno za naše spasenje: savršeni domostroj u telu Sina Božijeg, božansko učenje koje je tada predato ljudima, delovanje Bogočovečanskih energija, pretvaranje ljudi u zajedničare Bogočovečanskog Tela, velika i božanstvena i spasonosna Žrtva, ustajanje iz mrtvih posle tri dana, početak večnog života i božanske radosti koja ga prati. Junci Moji i hranjenici poklani su, kaže, jer je starozavetno tada bilo sjedinjeno sa novozavetnim; i to (starozavetno) predstavljeno je kroz prinošenje na žrtvu hranjenika (životinja), jer je ono što se sada u Crkvi za nas prinosi kao žrtva – hleb. Ono (starozavetno) predstavljeno je prinošenjem junaca na žrtvu, a blagodareći novoj Žrtvi, ono je zamenjeno žrtvom dostojnijom Boga.
12. Bile su, dakle, poslate druge sluge, apostoli Gospodnji, da ovo propovedaju Judejcima, jer je Vladika još uvek bio dugotrpeljiv prema njima. Međutim, kada su čuli propoved, jedni su ostali nezainteresovani, budući sasvim privezani za njive i trgovinu, za zemlju i zemaljske stvari, a drugi, premda su razumeli propovednike, jedne su vređali i zlostavljali, a druge kamenovali, i sve njih su, koliko im je to bilo u vlasti, zlostavljali i ubijali. Zato razgnevi se Car, kaže (Hristos u priči) i poslavši vojsku svoju pogubi krvnike one, i grad njihov zapali. Uprkos stradanjima pretrpljenim od njih, On još uvek prema njima pokazuje dugotrpeljivost i upućuje im svoje poslanike da ih prizovu na pokajanje, obećavajući im oproštaj, blagovesteći im da će primiti bogate darove i dajući im zaloge i začetke (tih darova) i pouzdana jemstva, ali oni ne samo što se nisu pokajali i sa uvažavanjem to primili, nego su uzvratili tako što su blagovesnike sramotili i ubijali. Zato je Car pravično posle toga poslao vojnike koji su ih pogubili i spalili njihov grad. I ko ne zna da se to zbilo nad Jerusalimom, koji je On ovde s pravom nazvao „gradom krvnika“?
13. Pošto su se oni, mnogo puta i ranije i sada pozivani, pokazali ne samo nedostojnima poziva, nego i dostojnima gneva Božijeg i pogubljenja, to su, po Carevoj zapovesti iste one sluge, tj. apostoli Gospodnji, izišavši na puteve, sakupili sve, kaže (Spasitelj u produžetku priče), koje god su našli, i zle i dobre, i napuni se svadbena dvorana gostima. To su pozvani među neznabošcima, jer je u to vreme Jerusalim bio jedini „grad Božiji“ i jedini „dom Njegov“ bio je Izrailj. Oni koji su bili van njega, a takvi su tada bili neznabošci, kao da su lutali po putevima, i to mnogim i različitim, pošto su takva bila i njihova učenja (verovanja). Kaže se da su na putevima našli i doveli i zle i dobre, saglasno unutarnjem stanju njihove volje, zbog čega su jedni zbilja postali izabrani i ispoljili narav i način života saglasan sa verom; drugi su se, pak, pokazali isključeni iz broja izabranih, proživevši život sramotan i rđav i nesaglasan sa verom.
14. To pokazuje Hristos izlažući dalje priču, govoreći da je Car ušao da vidi goste tj. one među pozvanima koji su došli. To što je došao da vidi i proceni goste predstavlja najavu suda koji će se zbiti u svoje vreme. Dakle, ušavši Car, veli, ugleda onde čoveka neobučena u svadbeno ruho. Ruho duhovnog braka jeste vrlina, i ako se neko još ovde ne odene u nju ne samo da će biti nedostojan one bračne odaje nego će, osim toga, biti podvrgnut okovima i neizrecivim mukama. Ako pak odeždu svake duše čini telo koje je sjedinjeno sa njom, onaj ko ga ne sačuva i ne očisti uzdržanjem, čistotom i celomudrenošću, pokazaće ga kao nepotrebno i nedostojno one nepropadljive bračne odaje i zasluženo će ga izbaciti odande. Car je, razobličivši i postidevši ovog čoveka neobučenog u odeždu dostojnu zvanja, rekao slugama: Svezavši mu ruke i noge, uzmite ga, tj. opkolite ga neizbežnim mukama, udaljite ga sa skupa i iz društva radosnih, i bacite ga u tamu najkrajnju: tamo će biti plač i škrgut zuba. S pravom se vezuju ruke i noge onome ko je već u ovom životu bio vezan okovima svojih grehova i on, udaljivši se (tako) od Boga, biva bačen u tamu najkrajnju, budući da u svome životu nije tvorio dela svetlosti. Tamo će, kažu, biti plač i škrgut zuba, jer taj mrak nije samo tama, nego i oganj neugasivi, koji je, uz to, ispunjen i crvima koji ne spavaju.
15. Tamo će, dakle, biti plač i škrgut zuba zbog nepodnošljivih stradanja što će moriti i dušu i telo, zbog neprestanih vapaja, zbog beskonačnog i beskorisnog kajanja. Objavivši to, Hristos je dodao: „Jer su mnogi zvani, ali je malo izabranih“, pokazujući time da će ne samo jedan (onaj) čovek biti podvrgnut tim užasima, nego i svako ko zbog svojih dela nosi u sebi sličnu gnusobu. Na primeru ovog jednog čoveka Gospod je pokazao kakvi su oni rđavi, koji se nalaze među pozvanima, koji su došli i krstili se, a ipak svoj život nisu izmenili na bolje niti pokajanjem skinuli sa sebe skvernu koja se nakupila usled rđavih naslada i strasti.
16. Svucimo, braćo, sa sebe hiton ukaljan i poderan pijanstvom, prezasićenjem utrobe i neumerenošću tela pa se, uzdržanjem i celomudrenošću, obucimo, kao što kaže Isaija, u rizu spasenja i odeždu veselja (Isa. 61; 10). Odložimo starog čoveka koji propada u varljivim pohotama i obucimo se u novog čoveka, sazdanog po Bogu, u svetosti i pravednosti (Ef. 4; 22-24); odbacimo svaku odeždu (koja je slika) načina života zasnovanog na otimačini i koristoljublju, jer je takva odežda mrska (nedolična) pred očima Božijim i dostojna osude. Obucimo se, kao izabrani Božiji, u milosrđe, smirenje, umerenost, celomudrenost i krotkost i potrudimo se u svemu da, po savetu apostola (2. Petr. 1; 10), utvrdimo svoj izbor i prizvanje. Tako postupajući, nećemo se lišiti obećanih budućih blaga i saživota (zajednice) sa onima što se večno raduju.
17. Neka tu radost svi zadobijemo blagodaću i čovekoljubljem večnog i nebeskog Ženika naših duša Hrista, Kojem sa Ocem i Svetim Duhom priliči slava u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *