NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
40. Beseda
 
O svečasnom Hristovom Preteči i Krstitelju Jovanu
 
1. Ukoliko je časna smrt prepodobnih i ako se pomen pravednika savršava sa pohvalama (Priče Sol. 10; 7), zar onda utoliko pre ne bi trebalo da se tako odnosimo prema pomenu najuzvišenijeg među prepodobnima i pravednima, prema Proroku i Preteči (Prethodniku) Logosa Božijeg Koji se nas radi ovaplotio a za kojega je Logos, sa Svoje strane, objavio i posvedočio da je on veći od svih proroka što su od veka postojali, od svih prepodobnih i pravednih? Budući da sve što se odnosi na njega prevazilazi svaku ljudsku reč i da je on primio svedočenje i pohvalu Sina Božijeg, njemu nisu potrebne naše pohvale. Međutim, hoćemo li zbog toga prećutati i propustiti da, koliko je to u našoj moći, izrazimo svoju pohvalu onome kojega je Pismo imenovalo kao glas najuzvišenije Reči (Logosa)? Naprotiv, neka sa upravo zbog toga što je takvo ime i svedočanstvo dobio od Svevladike Hrista jezik svakog verujućeg pokrene da ga pohvali koliko god može, ne zato što ćemo time nešto dodati njegovoj slavi (kako bismo mi to mogli da učinimo?), nego da bismo vratili dug, svaki svojim ustima a svi skupa zajedničkim, hvaleći i veličajući čuda koja se odnose na njega.
2. Uistinu, čitav život najvećega među onim što su rođeni od žena predstavlja čudo nad čudima. Takav nije bio samo život Jovana koji je i pre svog rođenja bio prorok i koji prevashodi sve proroke, nego i ono što prethodi njegovom rođenju i što se zbivalo posle njegove smrti po mnogo čemu prevashodi sva čudesa. Božanstvena proroštva bogonadahnutih proroka ? njemu ne nazivaju ga čovekom nego angelom, blistavom i bogoozarenom svetiljkom, jutarnjom zvezdom koja prethodi Suncu Pravde i glasom Samog Sina Božijeg. Šta je, dakle, bliže i srodnije Reči (Logosu) nego što je glas?
3. Kada se približilo njegovo začeće, nije čovek, nego je angeo doleteo sa nebesa i razrešio neplodnost Zaharije i Jelisavete, objavivši im da će oni, koji su neplodni od mladosti, u dubokoj starosti roditi sina, uzročnika velike radosti, jer će njegovo rođenje biti spasonosno za sve, jer će biti veliki pred
Gospodom, i neće piti vina i sikera; i ispuniće se Duha Svetoga još u utrobi matere svoje, i mnoge će sinove Izrailjeve obratiti Gospodu Bogu njihovome, i on će napred ići pred Njimu duhu i sili Ilijinoj, objavljuje arhangeo (Lk. 1; 15-17): i on će biti devstvenik kao što je bio i Ilija, pa čak i veći žitelj pustinje nego što je bio on, i razobličavaće bezakone careve i carice, i tu takođe učiniti više nego Ilija. Međutim, posebno će ga prevazići po tome što će biti Preteča Gospodnji jer će, kako kaže arhangeo, napred ići pred Njim.
4. Pošto je smatrao da je ovo što je objavljeno sasvim nemoguće, Zahariji se svezao jezik. Budući da svojevoljno nije želeo da propoveda o čudesnom začeću svoga sina, sve do onog vremena dok se na svetu nije pojavio glas koji je prethodio reči Božijoj Zaharija je svojim ćutanjem, i protivno svojoj volji, gromoglasno ovo objavljivao. Pošto je začet posle takvih i tolikih obećanja, on je i pre svog rođenja bio pomazan za proroka. Tu blagodat je – kakvog li čuda ! – predao i svojoj majci i, kako kaže Isaija, obukao se u rizu spasenja i u odeću radosti (Isa. 61; 10). Slično Iliji, i on pomazuje proroka umesto sebe (tj. svoju majku), ali i po tome stoji ispred i prevashodi i jednog i drugog proroka, budući da je još bio u majčinoj utrobi i da je ovo objavio kao pred licem Gospodnjim. Nakon što se zametku uobliče udovi, on može da ih pokreće, ali još nema glasa, jer još ne živi na vazduhu. I zato, kada je pred Jelisavetu stala Djeva, noseći u utrobi Boga, Jovan, takođe u utrobi, nije ostao neosetljiv za Božije prisustvo i domostroj, nego Ga je i odatle proslavio, bogoslovstvujući jezikom svoje majke, dok je on sam zaigrao u utrobi – kakvo čudo! – i proslavio Ga. Budući u Duhu Svetom, on je u majčinoj utrobi primio savršenstvo budućeg veka.
5. Kako kaže veliki Pavle, obznanjujući tajnu večnog života, seje se telo duševno, ustaje telo duhovno (1. Kor. 15; 44), tj. telo koje će u budućem veku čudesno pokretati i upravljati Duh Božiji. Tako je i Jovan bio zasejan, i u majčinoj utrobi uobličavalo se telo duševno, ali čudesnim pomazanjem božanstvenog Duha u utrobi otkrilo se i telo duhovno. Poigravajući i slaveći, onu što ga je nosila u utrobi učinio je proročicom, jer je njenim ustima blagosiljao Boga i uzneo hvalu Onoj koja Ga je nosila u utrobi, Majci Gospodnjoj o Kojoj objavljuje kao o Djevi i pozdravlja Plod što se nalazi u Njenoj utrobi, obznanjujući da je ta utroba istovremeno i bremenita i devstvena.
6. Nije se dogodilo samo to da on, prema rečima Pisma, i pre poznanja zla izabere dobro, nego je, i pre poznanja sveta i budući još u utrobi, Jovan bio iznad sveta. Kada je rodio svi su se obradovali ali i zaprepastili čudima povezanim s njim. Ruka Gospodnja, kaže, beše s njim, i čudotvorila je tada kao što je to činila i ranije: razvezao se jezik njegovog oca, svezan zbog toga što nije poverovao u čudesno začeće svoga sina. Sada su se pak njegova usta otvorila, on se ispunio Duhom Svetim i počeo da prorokuje: I ti, dete, zvaćeš se prorok Višnjega, jer ćeš ići napred pred licem Gospodnjim da Mu pripraviš put, da dadeš poznanje spasenja narodu Njegovu (Lk. 1; 76-77). I kao što se od samog začeća ovo božanstveno dete od majčine utrobe pokazalo kao živo oruđe blagodati, budući njome pokretano i ispunjeno Duhom Svetim, tako je, i kada se rodio, rastao i krepio se Duhom. Kako ga svet nije bio dostojan, on je još od detinjstva živeo u pustinji, vodeći bezmetežan, bezbrižan život, bez dodira sa užurbanim svetom, život slobodan od žalosti i uzvišeniji od zemnih i telesnih želja koje zavode telo i telesna čula. Živeći Bogu i videvši jedino Boga, naslađivao se jedino u Bogu. On je, dakle, živeo u nekom usamljenom mestu na zemlji: I bejahu u pustinji do dana dok se ne pokaza Izrailju (Lk. 1; 80).
7. Kada je došao taj dan „njegovog pokazivanja?“ Kada je nastupilo vreme za Krštenje Gospodnje, o kojem je napisano: Nijedan nije razuman, nijedan ne traži Boš, svi zastraniše, ujedno nevaljali postaše (Ps. 13; 3). Onda, kada smo svi mi bili bezbožni, Gospod je, pokrenut Svojim neizrecivim čovekoljubljem, nas radi sišao s nebesa. Tada je, takođe radi nas, i Jovan izašao iz pustinje, jer je trebalo da posluži Njegovoj čovekoljubivoj volji. Kako za dubinu tadašnjeg ljudskog zla, tako i za neuporedivo snishođenje čovekoljublja Božijeg, bio je potreban neko ko će na taj način poslužiti, neko ko je dostigao savršenstvo u svim vrlinama. Na taj način, mogao je k sebi da privuče sve koji bi ga videli, kao što se uistinu i dogodilo. Zahvaljujući čudu, ljudi su se obratili ka njemu kao sasvim izuzetnom čoveku koji živi na način kakav prevazilazi čoveka. Njegova propoved bila je dostojna njegovog načina života, jer je obećavao Carstvo nebesko i pretio neugasivim ognjem, objavljujući da je upravo Hristos – Carstvo nebesko. U Njegovoj ruci je lopata, i očistiće gumno Svoje, i skupiće pšenicu u žitnicu Svoju a plevu će sažeći ognjem neugasivim (Lk. 3; 17).
8. Ne samo rečima, nego i delima, on Ga je svima pokazao kada Ga je krstio, ukazujući na Njega prstom i svojim Ga učenicima pokazavši, svima posvedočivši da je On Sin Očev, Jagnje Božije, Ženik duša Koji dolazi kod njega i uzima grehe sveta, čisti skvernu i uporedo s tim daruje osvećenje. Pošto je na takav način pripremio Njegov put, saglasno Zaharijinom proroštvu, i kada je savršio sve zbog čega je bio poslat i zbog čega je išao ispred Hrista, kada je na Jordanu postao Njegov Krstitelj, on ustupa Hristu mesto i prestaje da propoveda okupljenim ljudima, udaljuje se od mnoštva naroda i predaje ga Gospodu. Irod, sin onog Iroda koji je pobio vitlejemsku decu, nije od oca nasledio svu punoću vlasti jer je bio samo tetrarh (četvorovlasnik). Međutim, u zlu je čak i njega (oca) prevazišao, jer je živeo bezakono i u njemu su Judejci videli oličenje svakog zla. Jovan to nije mogao da prećuti. Kako i da prećuti, kada je on bio glas Istine? Prekorevao ga je, kako zbog svih ostalih grehova, tako i zbog Irodijade, žene njegovog brata, koju je ovaj preoteo od njega i protivzakonito se oženio s njom. Ne možeš ti imati ženu brata svojega, govorio mu je Jovan (Mk. 6; 18). Irod je pak, budući postiđen ili, bolje rečeno, ne podnoseći da bude postiđen, svojim zlodelima dodao i zatvaranje Jovana u tamnicu.
9. Što se tiče Filipa, i on je bio tetrarh i vladao je drugim delom. Posle bezumnog ubijanja dece, njihovog oca Iroda obuzela je neizlečiva i nepodnošljiva bolest i nesreća, tako da je zbog prekomernih muka i bolova okončao sa sobom. Tada je i angeo u Egiptu rekao Josifu: Uzmi Dete i Mater Njegovu i idi u zemlju Izrailjevu, jer su pomrli oni koji su tražili dušu Deteta (Mt. 2; 20). Kada je, dakle, Irod tako žalosno okončao svoj život, tadašnji samodržac, cezar, podelio je zemlju kojom je ovaj vladao i nad dva dela postavio je druge upravitelje, a nad preostala dva je Irodove sinove, Filipa i Iroda, postavio za tetrarhe (četvorovlasnike). Zbog toga evanđelista Luka i pripoveda da je on (Irod) tada bio četvorovlasnik nad Galilejom, a njegov brat nad Iturejom i zemljom Trahonitidom, kada je Joan, propovedajući krštenje pokajanja, stigao na Jordan.
10. Taj novi Irod, koji je posedovao vlast, svezao je i zatvorio Jovana u tamnicu zato što ga je ovaj, kako kažu Matej i Marko, razobličavao zbog Irodijade koju je Irod uzeo za sebe iako je bila žena njegovog brata. Luka kaže da se to nije dogodilo samo zbog Irodijade, nego zbog svih zala koje učini Irod, i dodade na sve još i ovo: zatvori Jovana u tamnicu (Lk. 3; 19). Zašto drugi evanđelisti kažu da je Jovan razobličavao Iroda samo zbog Irodijade? Oni to govore zato što su za Jovanovo zatvaranje u tamnicu postojali i drugi razlozi, ili bolje rečeno, sva dela izopačenog cara, čije razobličavanje on nije podnosio. Do usekovanja Jovanove glave doveo je jedini razlog – preljuba i preljubnica, koja je dejstvovala svojim spletkama i lukavstvima i ovo delo dovela do kraja. Ona je negodovala protiv Jovana koji je razobličavao i udaljavao Iroda od nezakonitog dela, zbog čega je želela da ga ubije: činilo joj se da na drugi način neće moći da izbriše optužbe protiv sebe. Njen mrski greh nije bio usamljen, nego dvostruk, i sastojao se iz mnogih činilaca. Bila je to preljuba, najsramniji od svih grehova i to počinjena ni sa kim drugim do sa bratom prevarenog muža od kojega je dobila dete. Osim toga, njena kćer, koja je rođena u tom braku, bila je živa, tako da, prema Mojsejevom zakonu, Irod nije mogao da se oženi sa njom čak ni posle smrti svoga brata. On je, međutim, za Filipovog života i uz postojanje njegove (Filipove) kćeri, oskrnavio bračnu ložnicu sopstvenog brata – i to ne u tajnosti i kao da sa nekim strahom izvršava nezakonit postupak – nego je tu mrskost počinio smelo i bestidno.
11. Pošto se, dakle, svim srcem predao zlu i nije podnosio razobličenja, Irod je Jovana zatvorio u tamnicu. Međutim, i samo to zatvaranje Jovana u tamnicu još je više osramotilo Iroda pred svima koji su to videli ili čuli, kao i pred onima koji su tamnicu posetili. Irodijada ga je zbog toga progonila, odnosno, u svom srcu nosila je mahnitu mržnju protiv Jovana i želela da ga ubije, iako nije smela da se odvaži na to. Irod se bojaše Jovana, kaže Marko, znajući ga da je čovek pravedan i svet (Mk. 6; 20). Bojao se Irod Jovana zbog uzvišenosti njegove vrline, ali se Boga, od Kojeg potiču vrline u ljudima, nije plašio. On se, međutim, ni Jovana nije plašio zato što je Jovan pravedan i svet, nego ga se plašio zbog naroda koji ga je, kako kaže Matej, smatrao za proroka. Kako saopštava Matej, nije samo Irodijada želela da ubije Jovana, to je želeo i Irod, ali su se plašili naroda.
12. Ono što Marko kaže da je Irod rado slušao Jovana trebalo bi shvatiti u sledećem smislu. Kad su u pitanju lekovi, mi osećamo gorčinu ali ih ipak prihvatamo jer smatramo da će nam oni koristiti. Međutim, nešto suprotno se događa kad je reč o duhovnim poukama. Oni koji ih ne prihvataju mogu njima da se naslađuju, jer su one po svojoj prirodi ugodne, ali ih ne usvajaju, jer vide da su one prepreka za njihove poročne želje. Tako je moguće da je u početku i Irod rado slušao Jovana i da ga je čuvao, kako kaže evanđelista Marko, i da je, slušajući ga, ispunio mnogo od toga. Zlu je svojstveno da nenavidi one koji ga prekorevaju: tako je i Irod, kada se usled prekora kod njega rodila mržnja prema Jovanu, prezreo sve to i postao jednodušan s preljubnicom u njenoj krvožednoj želji. On je i sam poželeo da ubije Jovana, o čemu govori Matej, ali se plašio naroda. Ni naroda se, međutim, nije plašio zbog neke pobune, nego zato što je znao da će ga narod osuditi, pošto su Jovana svi smatrali za proroka. On je znao za prevashodstvo blagodati i vrline u Jovanu (a što ni od koga nije bilo skriveno) i, budući gord zbog slave i časti koju su mu mnogi iskazivali, bojao se njihove osude. On je tražio njihove pohvale, tako da je pritvorno iskazivao tobožnje poslušanje i strahopoštovanje prema Jovanu.
13. Međutim, Irodijada je bila mudra za tvorenje zla, pa ga je oslobodila tog strahovanja i podstakla na ubistvo, i to takvo da će Irod, kako je ona pretpostavljala ili, bolje rečeno kako ga je ona obmanjivala, biti oslobođen osude. Negodujući i odišući ubistvom, ona je tražila priliku da pred mnogim svedocima izbegne povod za osudu i da, istovremeno, svoju mahnitost protiv Proroka i Krstitelja sprovede u delo. I dođe, kaže Marko, dan pogodan, tj. dan pogodan da se izvede zločin ubistva, dan kada je Irod priređivao gozbu povodom svog rođendana i kada se sav narod okupio. Svi su već bili za trpezom kada je ušla njena kći, koju je ona smišljeno poslala, i ta devojka je pred svima zaplesala, ugodivši svima pa i Irodu. Kako bi i moglo da se dogodi da ne ugodi Irodu, kada je bila njena kći koju je ona predstavila i kada je bestidno plesala? Taj bestidni ples je u toj meri očarao razvratnog cara da je on rekao devojci: Što god zaišteš od mene daću ti, makar bilo i pola carstva mo1a, i zakleo se na to (Mk. 6; 23).
14. Ta bestidna devojka je otišla kod svoje majke i učiteljice onih sramnih skokova i izvijanja. Ispričala joj je na šta se car zakleo i poželela da je ova posavetuje šta da zatraži. Odmah je dobila njenu (Irodijadinu) pouku i revnosno se saglasila s njom, a zatim se usrdno vratila caru i, ne pocrvenevši, izrekla svoju molbu: Hoću da mi odmah daš na tanjiru glavu Jovana Krstitelja (Mk. 6; 25). Činilo se da je to bestidno zatražila ova devojka, i time je preljubnica, kako je ona mislila, oslobađala cara optužbe za ubistvo Krstitelja i Proroka. „Vidiš li“, kaže, „da zbog poštovanja zakletve a ne zbog mržnje prema pravedniku moram da počinim to ubistvo?!“ I ožalosti se car veoma, ali zakletve radi i gostiju svojih ne htede joj odreći (st. 26). Zato je poslao ljude u tamnicu da odseku glavu Jovanu, da je donesu i daju devojci.
15. Avaj, kolike nesreće uzrokuje žudnja za slavom! Nije mogao da ga ubije zbog naroda, a ubio ga je zbog gostiju koji su se okupili za trpezom! Nije se ražalostio ni zbog čega drugog osim zbog pomisli da će mnogi prestati da ga poštuju. Car je dospeo u veoma neugodan položaj, jer će ga, ako pogubi pravednika, prekorevati zbog ubistva. Ako ga pak ne pogubi, pokazaće se da je narušio zakletvu. Zakletvu je dao zbog gordosti, tako da je strah da će zakletvu narušiti poticao od slavoljublja. Ubijanje u cilju nenarušavanja zakletve takođe se desilo zbog slave, kao što je i celom tom gozbom provejavalo slavoljublje. Prema tome, Gospod je prekrasno govorio u Evanđelju: Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite (Jn. 5; 44)? I Judejci su, tražeći takvu slavu od ljudi, odbacili veru u Njega; odsekli su Glavu svih proroka koji su se pojavili kod njih, kad su ubili ispunjenje proroka – Hrista. Takva su dela cara, nad kojim su carevale preljubnica i plesačice. On je time bio očaran i time se naslađivao, radi toga je prodao i izdao carstvo, radi toga je došao do takvog svršetka.
16. Od nečega sličnog, braćo, strada i naš um: on je od Boga postavljen kao car i samodržac nad strastima; međutim, kad se on sam njima naslađuje, tada biva odveden u nedolično ropstvo i izvršava nedolične postupke. Na taj način svaki od onih, koji su postali robovi greha i strasti, budući mučen i razobličavan svojom savešću, u početku kao da je zaključava – kao što je učinio i Irod kada je zatvorio Jovana – jer ne želi da je sluša. Posle toga, neće da čuje ni reč od onoga što je napisano radi protivljenja grehu i što utvrđuje način za svaku vrlinu. Kada se pak nađe u rukama Irodijade, tj. greholjubive volje koja se nezakonito saživela s njim, tada i načelo blagodati, koje mu je prirođeno, a pri tom mislim na savest, on potpuno umrtvljuje i u sebi guši njen glas, ne verujući i protivurečeći bogonadahnutom Pismu, nipodaštavajući reč Božiju i protiveći joj se kao Irod Jovanu.
17. Međutim, nešto slično dešava se i protivnicima istinitog blagočašća. Budući postiđeni Prorocima, Apostolima i Ocima koje mi navodimo, oni u početku kao da ih zatvaraju u knjige i kažu: „Pustite ih neka leže tamo, niko to više ne koristi, niti se poziva na njih.“ U tome oni pokazuju neposlušnost čak i Samom Gospod, Koji kaže: Ispitujte Pisma i tamo ćete pronaći život večni (v. Jn. 5; 39). Posle toga zajedno sa Irodijadom, tj. sa svojim slavoljubljem, dovedenim do još goreg stanja, prinose te sveštene reči kao „na tanjiru“, ubijajući ih svojim sopstvenim zapažanjima, na radost ali istovremeno i na propast onih što su saglasni sa njima.
18. Irod je, dakle, primer svake poročnosti i bezbožništva, a Jovan stub svake vrline i blagočašća. Irod je punoća greha, tvrđava bezbožništva, u potpunosti telesni čovek, koji po telu živi i misli. Jovan je vrh svih, od veka bogonosnih Otaca, blistava riznica darova Duha, simvolično nazvan po božanstvenoj blagodati, obitavalište svakog blagočašća i vrline. Danas nam se, dakle, nude dva izobraženja, potpuno suprotna i nepomirljiva jedno sa drugim. Prvi od njih povezan je s nevelikom i kratkotrajnom radošću, sa počastima za one što su izabrali takav način života koji posle toga biva zamenjen beskonačnom i nepodnošljivom nesrećom i patnjom. Drugi pak, od onih što su mu privrženi zahteva kratkotrajni trud, ali im posle toga daruje neizrecivu i božanstvenu slavu i nasladu, koji su istinski i večni. Ako dakle, slično telesnom Irodu, po telu živimo, mi ćemo i umreti, prema rečima apostola. Ako se pak dejstvovanjem božanstvenog Duha, saobrazno Jovanovoj revnosti, budemo suprotstavljali rđavim telesnim željama i delima, živećemo u vekove.
19. Krajnji ishod života po Bogu sada je sa Hristom skriven u Bogu i nije još u potpunosti otkriven. Kada pak bude potpuno otkriven, mi ćemo se upodobiti Njemu i postati naslednici Božiji i sanaslednici Hristovi, zadobivši ona večna i nepropadljiva blaga koje ni oko ne vide, ni uho ne ču, ni u srce čoveku ne dođoše, budući da ona daleko prevazilaze i vid i sluh i misli. Za one pak koji žive po telu ugodnosti ne samo da su propadljive i privremene, nego su u toj meri beznačajne i ništavne da se porede sa nekim roščićima i sa hranom za svinje.
20. Ako pak pretpostavimo da su i ona dobra kojima se ovi (što žive po telu) naslađuju večna, ipak bi im trebalo pretpostaviti ona druga (dobra), budući da su od svega prevashodnija i izvan svakog poređenja. Ako bi i jedna i druga dobra bila velika i čudesna, opet bi, s obzirom na to da su jedna privremena a druga večna, prednost trebalo dati onim večnim. Budući pak da su ona dobra neuporediva i večna, a ova nepogodna i privremena, onda ćemo, braćo, ništavnom i prolaznom pretpostaviti postojana i neizreciva nebeska blaga kao ona koja ostaju i nikada ne propadaju. Klonićemo se podražavanja Iroda i potruditi se da, koliko god to možemo, podražavamo Preteču blagodati, a posebno mi koji živimo monaški i čiji se način života razlikuje od svetovnih običaja i stvari, približavajući se pustinjačkom i otšelničkom životu Proroka i Krstitelja. On je, kao Prorok, prozreo da će postojati monaški čin koji će, makar u izvesnoj meri, poželeti da podražava njega koji se nije borio za istine blagočašća nego za vrline i bio obezglavljen da bismo mi naučili da do smrti treba da se suprotstavljamo grehu. On je znao da će primiti mučenički venac onaj ko je vrlinski naterao strasti u bekstvo. Međutim, kako je uobičajeni greh manje zlo od bezbožništva, sledi da je veliko dobro ako se zbog vrline život izloži opasnosti. Zar onaj, dakle, koji je dušu položio za nešto manje, ne bi pristao da je položi i u borbi za nešto veće, odnosno za blagočašće?
21. Zbog toga je Najvećem među svima rođenima od žena, Propovedniku pokajanja, Preteči i Krstitelju našeg Spasitelja glava posečena zbog vrline. On nije bio Preteča samo Hristu, nego i Njegovoj Crkvi, a posebno, braćo, našem načinu života. Njega je rodila neplodna Jelisaveta a nas crkva potekla od neznabožaca, o kojoj je napisano: Veseli se, nerotkinjo koja ne rađaš, zapevaj i poklikni ti koja ne trpiš muka od porođaja, jer pusta ima više dece nego li ona koja ima muža (Isa. 54; 1). Posle njegovog rođenja, progonio ga je Irod, ubica mladenaca, jer je želeo da ga pogubi. Međutim, pustinja je bila njegovo utočište i prosudio je da je ona za njega radosnija nego svet, zbog čega je tu i živeo. I nas, posle našeg duhovnog rođenja, napada duhovni Irod, i on u nama progoni Hrista.
22. Zbog toga se i mi udaljujemo od sveta i nalazimo svoja pristaništa – ove Bogu posvećene manastire, mesta posvećena bogomisliju, i na taj način bežimo od njegovih surovih kopljonoša i mačevalaca, tj. od podstrekača strasti koji, udaljujući čoveka od Boga, nanose duhovnu smrt. To je ona smrt koja u nas ulazi kroz naša „vratašca“, tj. kroz naša čula. Posredstvom njih, ona je i na početku ušla u naš ljudski rod i zbacila ga sa visine, lišivši besmrtnosti naše praroditelje. Eva je poslušala zlobni savet lukavoga, pogledala, okusila, pojela i propala, a zatim obmanula muža i učinila ga zajedničarem u okušanju i padu. Oni nisu mogli da se suprotstave jednom jedinom iskušenju i istog trenutka su svoj sluh prepustili varljivim rečima. Pobedio ih je i sam izgled zabranjenog ploda, iako još nisu poznavali strasti i obitavali su na mestu čistom od strasti. Zar onda možemo mi, koji se čitavog života krećemo po svetu, da ne pretrpimo štetu od raznolikih, strasnih slika i prizora, od mnogoglagoljivih i ništa manje sramnih kazivanja i razgovora, zar možemo, dakle, a da ne povredimo i ne nanesemo veliku štetu svom unutrašnjem čoveku? Ne, to je nemoguće!
23. Zbog toga su se i Oci, podražavajući Preteču blagodati, odrekli sveta i pobegli od življenja među onima koji su svetu privrženi. Neki od njih su zavoleli pustinju i kasnije u nju privukli i druge, koji su došli posle njih. Neki su pak, živeći unutar sveštenih ograda, u njima ustanovili zajednički duhovni život (opštežiće) gde i mi, na ovaj ili onaj način, podražavamo duh njihove revnosti i provodimo svoj život unutar tih sveštenih ograda (tj. u manastirima). Nije, međutim, dovoljno samo da živimo u njima, nego i da naš život bude saobrazan onim Ocima, jer ni ti drugi rajevi, koji su na zemlji, nisu lišeni drveta poznanja dobra i zla, a nije odsutan ni lukavi rukovoditelj. Mi, međutim, budući poučeni drevnim primerima, moramo obraćati pažnju samo na dobar i mudar savet i, koliko to možemo, nastojati da sledimo one koji su ga sledili i nekad i sad, podražavajući one kojima, kako kaže apostol, gledamo na svršetak života (Jevr. 13; 7). I kao što u pustinji postoje divlje zveri i životinje, one postoje i na tim osveštanim mestima. Trebalo bi da strahujemo da se ne upodobimo beslovesnim životinjama i da im postanemo slični, zbog čega ćemo, koliko god to možemo, podražavati Jovanov način života.
24. U čemu ćemo ga podražavati? Njegova glava je uvek bila nepokrivena, što je znak neprestane molitve i obraćanja Bogu, pošto muškarcu dolikuje da se, saglasno apostolskim rečima, moli nepokrivene glave (v. 1. Kor. 11) jer će tako nepokrivenog lica gledati na odraz slave Božije. Prema tome, svoja lica su pokrili oni ljudi koji su se privezali za svet koji su se okružili ili, bolje rečeno, koji su srasli sa njegovom dušegubnošću, nesposobni da, kao mi, neprestano gledaju slavu Božiju. Mi pak, koji smo se prekrasno udaljili od sveta, udaljićemo se od njega i svojim mislima, tako što ćemo himnama, psalmima i molitvama svoje umove sjediniti sa Hristom i učiniti sebe obitavalištem Njegovog svetog imena, neprestano se opominjući Onoga, zbog kojeg smo i otišli iz sveta. Ako se, dakle, neko radi Njega udaljio od sveta i udobnosti koje u njemu postoje, on želi da se vascelo sjedini s Njim a što se postiže posredstvom neprestanog sećanja na Njega, jer se takvim sećanjem očišćuje um.
25. Očistimo, dakle, svoje duševno oko ustremivši se ka Bogu delima, rečima i mislima, Mi nemamo ništa što bi nas privezivalo za zemlju, ukoliko poželimo da se, koliko to možemo, saobrazimo načinu Jovanovog života. On je živeo tako što nije imao krov nad glavom, a mi ćemo se zadovoljiti skromnim obitavalištem. Svaki od nas će ljubiti onu keliju koju je dobio od nastojatelja, pomišljajući na to ko čitavog svog života nije imao dom. On se zadovoljavao plodovima sa drveća i divljim medom. U pustinji postoje biljke koje rastu same od sebe i čijim su se korenjem hranili i oni pustinjski Oci koji su došli posle Jovana. Pod plodovima ovde podrazumevam voće. On se, dakle, hranio voćem, korenjem biljaka i divljim medom. Imao je samo jednu odeždu i kožni pojas oko bedara, simvolično time izobražavajući da je u svom telu nosio umrtvljene strasti, a takođe i da poseduje blago nesticanja (dobrovoljnog siromaštva), poučavajući nas tome delima. Mi pak izobilujemo tako velikom količinom hrane i odećom, imamo skladišta prepuna žita i vina, pekare i ostave i, uopšte, sve što nam je neophodno za život.
26. Zablagodarimo Darovatelju svih dobara, Bogu i Njegovom Preteči, čijim nam se posredovanjem sve to daruje bez našeg truda i izvire nam kao sa istočnika. Proslavimo ga zbog toga i delima mu uznesimo svoju blagodarnost. Ukoliko se budemo zadovoljili ovim zajedničkim manastirskim nasleđem, nećemo biti daleko od Jovanovog nestjažateljstva i trpljenja. Iako je on u svemu nedostižan budući da ga je hranio Bog, i mi se hranimo darovima Božijim. Ako imamo svoje lične stvari i novac, onda je to strašno i udaljuje nas od zajednice sa svetima. Onaj koji se udaljio od sveta i istovremeno poseduje ličnu imovinu, bilo da ju je otuda doneo, bilo da ju je stekao, nipošto se nije udaljio od sveta, čak i kad bi bio na Svetoj Gori, čak i kad bi obitavao u onim manastirima koji predstavljaju nebeska mesta. On time skrnavi i samo ono mesto, vređa ga i ne dopušta mu da bude iznad sveta. Takav čovek će, naravno, biti osuđen zbog skrnavljenja svetilišta Božijeg. Zar nije, međutim, i Krstitelj Gospodnji i Preteča Njegov, Jovan, napustio pustinju i njenu bezmetežnost? Da, ali je on bio poslat od Gospoda da bi Njegovom narodu dao poznanje spasenja i da bi razobličio neverujuće, zbog čega mu je, na današnji dan, i odsečena glava. Nije bilo potrebe da on bude podložan ovakvoj telesnoj smrti, jer se ona pojavila kao ishod presude za Adamov prestup. Onaj, koji je izvršio zapovesti Božije, nije bio njen dužnik, jer je od majčine utrobe bio poslušan Bogu. Međutim, prema rečima Gospodnjim, svetima dolikuje da svoje duše polože za vrlinu i blagočašće, i zato je i njemu više dolikovala nasilna smrt, pretrpljena radi dobra. Zato je i Gospod iskusio takvu smrt. Trebalo je, takođe, da Jovanova smrt prethodi Hristovoj kako bi, saglasno proroštvu koje je o Jovanu izrekao njegov otac, išao napred pred licem Gospodnjim, da bi blagovestio spasenje i onima što su se nalazili u adskoj tami, da bi se i oni prisajedinili i od Hrista zadobili blaženstvo i besmrtni život.
27. Neka ga i svi mi zadobijemo molitvama onoga koji ga je dobio još od majčine utrobe i koji ga je propovedao onima što su na zemlji i u zemlji i delom, rečima i molitvama Bogu sve upravljao ka njemu, u Samom Hristu Gospodu našem, Kojem jedinom dolikuje večna slava. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *