NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
3. Beseda
 
Na priču Gospodnju o spasenom bludnom sinu (Lk. 15: 11-32)
 
1. Biće glad, rekao je prorok, oplakujući Jerusalim, ali ne glad hleba i vode, nego glad slušanja reči Božije (Am. 8; 11). Glad je stanje lišenosti i ujedno želje za najneophodnijom hranom. Postoji, međutim, i glad koja je gora i mučnija od ove gladi, a to se događa onda kad čovek, budući lišen onoga što je neophodno za spasenje, ne shvata svoju nesreću i nema čak ni želju za spasenjem. Gladan čovek koji ne nalazi hranu obilazi sve uzduž i popreko, tražeći ne bi li negde našao hleba; obraduje se čak i kada pronađe plesnivo testo, ili kada mu neko ponudi pogaču od prosa ili mekinja, ili kakvu drugu slabo cenjenu hranu, i to u onoj meri, u kojoj je pre, dok je gladovao, patio. Tako i čovek koji je duhovno gladan, tj. koji je lišen duhovne hrane a ima želju za njom, obilazi sve uzduž i popreko u potrazi za onim ko ima dar učenja od Boga; ako ga nađe, sa radošću okuša hleb duhovnog života, tj. spasonosnu reč. Ovu reč ne može da ne nađe onaj ko je do kraja uporno traži: Svako ko ište dobiće, i ko traži naći će, i ko kuca otvoriće mu se, rekao je Gospod (v. Lk. 11; 10).
2. Postoje i oni koji usled višednevnog gladovanja uma gube čak i želju za hranom. Oni postaju neosetljivi za gubitak (koji trpe) i zbog dugotrajne duhovne gladi gube i samu želju da je zadovolje. Oni postaju nemarni, pa čak i kad je učitelj tu, oni oni odbijaju čak i da slušaju pouke. Kada ne bi imali učitelja ne bi ga ni tražili, nego bi živeli grešnije i od bludnog sina. Iako se svojim odlaskom (udaljavanjem) lišio zajedničkog Hranitelja, Oca i Gospodara, bludni sin je dopao još veće gladi i, osetivši lišenost, pokajao se, vratio i iznova dobio božansku i čistu hranu, te je blagodareći pokajanju u toj meri zadobio darove Duha, da je postao predmet zavisti bogatog.
3. Međutim, bolje da krenemo od početka i izložimo vašoj ljubavi ovu Gospodnju evanđelsku parabolu (priču), koja se danas, kao što je uobičajeno, čita u crkvama.
4. Čovek neki – kaže Gospod – imađaše dva sina. Pod izrazom „čovek“ Gospod ovde podrazumeva Samog Sebe, i tu nema ničeg čudnog. Ako je On radi našeg spasenja zaista postao Čovek, zašto bi onda bilo čudno ako radi naše koristi (u priči) Sebe predstavi kao jednoga od ljudi – On Koji, kao Gospodar i Tvorac i jednog i drugog, svagda brine o našoj duši i telu, Koji je jedini pokazao dela ljubavi prema nama i preobilnu brigu, još i pre nego što smo postali?
5. On nam je, kako Sam kaže, pripremio večno nasleđe Carstva i pre postanja sveta (v. Mt. 25; 34). Prethodno je nas radi stvorio angele koji se, kako kaže Pavle, šalju na služenje radi onih što treba da naslede spasenje (v. Jevr. 1; 14) Prethodno je, takođe nas radi, nad celim tim vidljivim (dosl. čuvstvenim, čulima dostupnim) svetom rasprostro nebo, podigavši ga kao neku zajedničku i za sve podjednako prisutnu skiniju nad ovim kratkotrajnim životom, nebo koje je svagdapokretno, mnogopokretno i nepokretno. Nepokretno je stoga da svojim promenama ne bi izazvalo propadanje onoga što na njemu obitava; mnogopokretno pak stoga što se čini da uravnoteženim pokretanjem samoga sebe zadržava sebi svojstveno mesto. Budući svagdapokretno u samome sebi, ono sa sobom ustrojeno nosi i mnoštvo zvezda, da bismo se iz toga naučili prolaznosti sadašnjeg života i da bismo se svim tim naslađivali, kako onim što je pod nebom, tako i onim što je iznad naših glava. On je radi nas a pre nas stvorio veliko svetilo da upravlja danom i manja svetila da upravljaju noću. Njih i druge zvezde postavio je na nebeski svod da se kreću u istom ili u suprotnom pravcu kao i svod, da se raznoliko spajaju ili razdvajaju, kako bi nam poslužili kao znaci za vremena i periode. Ovo nije potrebno niti umnoj (duhovnoj) prirodi koja je iznad čuvstvenog (čulno uočljivih pojava), niti pak beslovesnim životinjama koje se rukovode jedino svojim čulima. To je, dakle, sazdano za nas da bismo se čulima time naslađivali, kao i ostalim, vidljivim darovima i krasotama čije znakove, posredstvom čula, poimamo umom.
6. On je radi nas utvrdio zemlju, rasprostro more i nad njim bogato izlio vazduh. Nad vazduhom je zatim premudro postavio stihiju vatre, kako bi uravnotežio prekomernu hladnoću u onome što je ispod nje, ali i da bi ostala sačuvana toplota te vatre u njenoj oblasti. Premda je beslovesnim životinjama radi njihovog opstanka potrebno isto što i ljudima, njih je ipak stvorio pre nas da bi služile ljudima, kao što u Psalmima kaže prorok David (v. Ps. 103; 14).
7. I pre nego što je stvorio nas, naš Tvorac je, dakle, radi opstanka našeg tela vasceli kosmos prizvao („izveo“) iz nebića. Šta sve nije učinio dobrotoljubivi Gospodar da bi popravio našu narav i da bi nas rukovodio ka vrlini? I sam ovaj vidljivi kosmos stvorio je kao svojevrsno ogledalo nadkosmičkog (nadsvetovnog, nadzemaljskog) kako bismo kroz duhovno sozercanje ovdašnjeg, kao po nekoj čudesnoj lestvici, mogli da se uzdignemo do onog višeg sveta. Položio je u nas prirodni (urođeni, ukorenjeni) zakon kao neko nepopustljivo načelo, kao nepogrešivog sudiju i učitelja koji se ne može dovesti u zabludu, tj. našu sopstvenu savest. Na taj način nam, ukoliko usredsredimo svoju misao, nije potreban drugi učitelj za razumevanje dobra. Ako dolično prenesemo um ka opažanju spoljašnjeg, tada, prema rečima Apostola, ono što je na Njemu nevidljivo, od postanja sveta umom se na stvorenjima jasno vidi (Rim. 1; 20).
8. Otkrivši, dakle, poznanje vrline kroz prirodu i tvar, On je postavio angele-čuvare, podigao je oce i proroke da nas rukovode, pokazao je znamenja i čudesa koja vode ka veri, dao nam je pisani Zakon koji pomaže zakonu položenom u našu slovesnu (razumnu) prirodu i poznanju dobijenom posmatranjem tvari. Konačno, pošto smo mi sve to zanemarili – o, kakav nemar sa naše strane, i naprotiv, kakvo dugotrpljenje i briga od strane Onoga Koji nas ljubi – On je Samog Sebe predao za nas, potisnuvši (dosl. ispraznivši) bogatstvo Svoga božanstva u našoj slabosti, primivši našu prirodu, i, pošto je postao čovek kao što smo mi, blagovoleo je da postane naš Učitelj. On Sam nas poučava uzvišenosti čovekoljublja, pokazavši to i rečju i delom i podstičući nas da podražavamo Njegovo sastradavanje prema ljudima, dok istovremeno one što su Mu poslušni odvraća od kamenosrdnosti.
9. Dar ljubavi je svojstven onima što upravljaju državom, pastirima ovaca i onima šta gospodare sopstvenim imanjem. Međutim, on tu nije toliko silan kao kod onih koji su povezani krvlju i rodstvom a posebno kao kod očeva i njihove dece. On stoga njihovu ljubav navodi kao primer Svoga čovekoljublja, nazivajući Sebe Čovekom i Ocem svih nas, budući da je i postao Čovek radi nas i da nas je preporodio kroz božansko krštenje i blagodat Svog božanskog Duha.
10. Tako, Čovek neki, kaže On, imađaše dva sina. Ovde je razlika u naravi razdelila jednu prirodu na dvoje, kao što je i razlika između vrlina i greha vodila razlučenju mnoštva na dve celine. I mi ponekad kažemo da je neka ličnost dvojaka kad ima dvoličnu narav, kao što kažemo i to, da mnogi predstavljaju jedno kada su međusobno saglasni. I reče mlađi od njih ocu – uistinu „mlađi“, jer je postavio mladalački (nezreo) i sasvim nerazuman zahtev. Tako je i greh, koji neko smišlja i koji dovodi do otpadanja (od Boga), mlađi i poreklom pozniji porod naše zle volje. Vrlina je starija po poreklu, ona od večnosti postoji u Bogu i nju je Bog, prema Svojoj blagodati, od početka položio u našu dušu.
11. Mlađi sin je, dakle, pristupio ocu i rekao: Oče, daj mi deo imanja koji pripada meni. Kakva je to nerazboritost! On nije pao na kolena, nije zamolio, nego je prosto „rekao“; i ne samo to, nego je nastupio kao da zahteva vraćanje duga od Onoga Koji po blagodati svima sve daje. Daj mi deo imanja koji pripada meni. Koji je to zakon i kako može da bude pravedan, ako su po njemu očevi dužnici svoje dece?! Naprotiv, i sama priroda je pokazala da su deca dužna očevima, pošto su od njih primila život (dos. prirodu). Ovo pokazuje i nezrelost njegovog razmišljanja.
12. Šta je učinio Onaj Koji šalje kišu i pravednima i nepravednima, i zapoveda suncu da svetli i na zle i na dobre? On im, kaže, podeli imanje. Vidiš li da ovome Čoveku i Ocu ništa ne nedostaje? Drugi, naime, ne bi razdelio imanje samo na dvojicu i na dva dela, nego bi treći deo sačuvao za sebe. On, međutim, kao Bog, kako kaže i prorok David, nema potrebe za našim dobrima (Ps. 15,2) te je samo toj dvojici sinova razdelio imanje, tj. ceo svet. I kao što se jedna priroda usled različitosti naravi deli na dvoje, tako se i jedan svet deli zbog različitosti korišćenja. Jedan, na primer, govori: Sav dan, Gospode, pružah k Tebi ruke svoje (Ps. 87; 10), Sedam puta na dan hvalih Te za sudove pravde Tvoje (Ps. 118; 164), U ponoć ustajah da Ti se ispovedam za sudove pravde Tvoje (Ps. 118; 62), Pouzdah se u reči Tvoje (Ps. 118; 42) i Ujutro izbivah sve grešnike zemlje (Ps. 100; 8), odsecajući sve požude tela koje vode ka sladostrašću. Drugi pak provodi dan u pijanstvu i gleda gde je neka pijanka, dok noć provodi u nedoličnim i bezakonim delima, žuri da pravi skrivene zamke ili da otvoreno ostvari zle namere, žuri da otima novac i smišlja zlo. Zar njih dvojica ne dele istu noć i isto sunce, a pre ovoga i istu prirodu, koristeći i jedno i drugo na potpuno različit način? Bog je svima podjednako razdelio celu tvorevinu, prepustivši svakome na volju kako će da je upotrebi.
13. I posle nekoliko dana, kaže, pokupi mlađi sin sve svoje, i otide u zemlju daleku. Zašto nije otišao odmah, nego tek posle nekoliko dana? Zato što lukavi šaptač đavo ne predlaže odmah čoveku samovolju i greh, nego nas postepeno vešto potkrada, došaptava nam i govori: „Ako budeš živeo po sopstvenoj volji, ne posećujući hram Božiji i ne mareći za učenje Crkve, moći ćeš da vidiš šta treba da činiš i da se ne udaljiš od dobra“. Kada nekoga odvoji od sveštenih bogosluženja i od slušanja sveštenih učitelja, samim tim odvaja ga i od božanskog nadzora i predaje ga rđavim delima. Bog je svuda prisutan; samo je jedno daleko od dobra (od Boga), a to je zlo u kojem se nalazimo usled greha i posredstvom kojeg se i mi udaljujemo od Boga. Bezakonici neće stajati pred očima Tvojim, govori Bogu prorok David (Ps. 5; 6).
14. Tako se mlađi sin udaljio (od svoga Oca) i otišao u daleku zemlju gde je, kaže, prosuo imanje svoje živeći razvratno. Na koji je način prosuo imanje svoje! Naše glavno imanje i bogatstvo je – naš rođeni um. Sve dotle dok se držimo spasonosnog puta, um je usredsređen na sebe i na Prvi i Najviši Um – na Boga. Kada pak otvorimo vrata strastima, on brzo rasipa, u svakom trenutku luta po telesnim i zemaljskim stvarima, po raznolikim nasladama i strasnim pomislima koje su sa njima povezane. Bogatstvo uma je zdrav razum koji u njemu prebiva i sposoban je da razlikuje dobro i zlo sve dotle dok ostaje poslušan zapovestima i savetima najuzvišenijeg Oca. Ako on zbaci uzdu, tad se rasipa na blud i bezumlje, rasipa se čas na jedno a čas na drugo zlo.
15. Isto se odnosi na svaku našu vrlinu i silu, jer su one uistinu naše bogatstvo koje se rasipa ako se prepusti dejstvovanju mnogolikog zla. Sam um upravlja svoju čežnju ka jedinom i suštom Bogu, jedinom blagom, jedinom željenom, jedinom što pruža istinsku nasladu, nepomešanu sa bilo kakvom patnjom. Kad pak um otupi, onda se duševna sila istinske ljubavi okreće od ovoga uistinu poželjnog i rasipa se na razne težnje za nasladama: čas se rasipa na želju za jelima koja nisu neophodna, čas na nedolične prohteve tela, čas na želju za nekorisnim stvarima, a ponekad ga privlači isprazna i neslavna slava. Tako se nesrećni čovek rasipa na sitnice: budući brigama vezan za takve stvari, on i samo sunce, i sam vazduh, to zajedničko bogatstvo svih, posmatra i udiše bez zadovoljstva.
16. Sam naš um, koji još nije odstupio od Boga, pobuđuje u nama gnev protiv đavola i upotrebljava duševnu odvažnost za borbu protiv rđavih strasti, protiv knezova mraka, protiv duhova zla. Ako se ne pridržava božanskih zapovesti i Gospoda koji ga je naoružao, onda ratuje protiv bližnjih, besni na svoje sunarodnike, srdi se na one koji ne odobravaju njegove bezumne težnje, pa tako, avaj, čovek postaje čovekoubica, upodobljujući se ne samo beslovesnim životinjama, nego čak i gmizavcima i otrovnicama. Onaj koji je postavljen da bude među sinovima Božijim postaje kao škorpija ili zmija, kao porod aspidin. Vidiš li na koji je način rasuo i izgubio svoje imanje? A kad potroši sve, kaže, (mlađi sin) poče oskudevati. Gladovao je, ali još nije pomišljao na to da se preobrati, pošto je bio razvratan. Zato se pribi kod jednog žitelja one zemlje, i on ga posla u polje svoje da čuva svinje.
17. Ko su građani i vladari te zemlje koja je daleko od Boga? To su, naravno, demoni, pod čijom je vlašću sin Nebeskog Oca postao postao žitelj razbojničke jazbine, i glavni carinik, i vođa razbojnika, i predvodnik pobunjenika, jer se svaka strast zbog krajnje nečistote naziva svinjskim načinom života. Svinje pak predstavljaju one što se valjaju u blatu strasti. Mlađi sin je, prevazilazeći sve ostale po sladostrašću, postao njihov predvodnik, jer nije mogao da se nasiti roščićima koje su one jele, tj. nije mogao da zadovolji (dosl. zasiti) svoju strast.
18. Kako to da priroda tela nije dovoljna da služi žudnjama sladostrastnika? Kada se nađu u rukama zlatoljubivog ili srebroljubivog čoveka, zlato ili srebro uvećavaju i potrebe. Koliko god zlata i srebra da im pritekne, toliko će veću žudnju izazvati u njima i teško da bi čitav svet ili, bolje rečeno, moguće je da čitav svet neće biti dovoljan za jednog koristoljubivog ili vlastoljubivog. Pošto je takvih ljudi mnogo, a svet je jedan, kako uopšte neko od njih može da zadovolji svoju strast? Tako i onaj koji je odstupio od Boga nije mogao da se nasiti, „jer mu niko ne davaše“. Ko bi mu i dao? Bog je bio daleko, i jedino sozercavajući Njega onaj ko sozercava može radosno da se nasiti, kao što je i kazano: A ja ću se u pravdi javiti licu Tvome; nasitiću se kada ugledam slavu Tvoju (Ps. 16; 15). Đavo ne želi da čoveku dozvoli da zasiti svoje sramne želje, pošto u kolebljivima (u onima što su skloni promenama) sitost obično izaziva preokret u odnosu na te želje. Dakle, s pravom mu niko nije dao da jede.
19. Tek onda kada je došao sebi i shvatio u kakvom se rđavom stanju nalazi, ovaj sin koji se odvojio od Oca, počeo je da oplakuje samoga sebe govoreći: Koliko najamnika u Oca moga imaju hleba isuviše, a ja umirem od gladi! Ko su ti najamnici? To su oni koji zadobijaju spasenje kao neku platu za suze pokajanja i za smirenje. Sinovi su pak oni što se iz ljubavi prema Njemu povinuju Njegovim zapovestima, zbog čega Gospod kaže: Ako Me neko ljubi, reč Moju držaće (Jn. 14; 23).
20. Taj najmlađi sin je, dakle, lišio sebe dostojanstva sina i po sopstvenoj volji otpao iz sveštene Otadžbine. Kada je pak dopao gladi, osudio je samoga sebe, smirio se i u pokajanju rekao: Ustavši otići ću Ocu svojemu, pa ću reći: Oče, streših nebu i Tebi. Opravdano smo u početku rekli da je Otac iz ove priče Bog: kako bi drugačije sin koji je ostavio oca sagrešio nebu, ako to ne bi bio nebeski Otac? On, dakle, kaže: Sagreših nebu, tj. protiv svetih na nebu, čije je življenje na nebesima, i sagreših Tebi, Koji sa Svojim svetima obitavaš na nebu. I više nisam dostojan nazvati se sinom Tvojim: primi me kao jednoš od najamnika Svojih. Razborito u sadašnjem smirenju dodaje i ovo: Primi me, jer niko sopstvenim silama ne stupa na stepenice koje vode ka vrlini, iako se to ne događa bez čovekove slobodne volje. I ustavši, kaže, otide Ocu svojemu. A kad je još podaleko bio… Kako treba shvatiti to da je „pošao“, i da je, istovremeno, „bio daleko“? Zašto mu je Otac, sažalivši se na njega, izašao u susret? Čovek koji se iz duše kaje, time što ima dobru volju i što je odstupio od greha, približava se Bogu. Međutim, budući da se još uvek nalazi pod tiranijom zle navike i pogrešnih shvatanja, on je daleko od Boga: a bi se spasao, potrebna mu je velika milost i pomoć sa nebesa.
21. Zbog toga Otac svakog dobra snishodi prema njemu i izlazi mu u susret, grli ga, ljubi i zapoveda slugama, tj. sveštenicima, da ga odenu u prvobitno svečano ruho, tj. u dostojanstvo sina, u koje je ranije bio obučen kroz sveto Krštenje. Zapoveda i da mu stave prsten na ruku, tj. da mu se na delatni deo duše, koji simvoliše ruka, stavi pečat sozercateljne vrline kao zalog budućeg nasledstva. Takođe kaže da mu se na noge da obuća, tj. božanska zaštita i sigurnost, koja mu daje moć da staje na zmije i škorpije i na svaku silu đavolsku. Zatim zapoveda da se dovede ugojeno tele, da se zakolje i iznese za jelo. Ovo Tele jeste Sam Gospod Koji izlazi iz skrivenosti Božanstva, od prestola koji se nalazi iznad svega postojećeg, da bi se kao Čovek javio na zemlji, kao tele bio zaklan (žrtvovan) za nas grešne i ponudio nam Samoga Sebe kao Hleb za hranu.
22. Pored toga, Bog se zajedno sa svetima Svojim raduje i veseli, prihvatajući po Svom velikom čovekoljublju ono što je nama svojstveno i govoreći: Dođite, dajedemo i da se veselimo. Međutim, stariji sin se rasrdio. Čini mi se da je tu Hristos predstavio Judejce koji su se ljutili zbog prizivanja neznabožaca, kao i književnike i fariseje koji su se sablažnjavali time što Gospod prihvata grešnike i jede sa njima. Ako pak ovo želiš da shvatiš u tom smislu da se tu govori o pravednicima, šta je iznenađujuće u tome ako ni pravedniku nije poznato sve bogatstvo milosrđa Božijeg, budući da ono prevazilazi svaki um? Zato ga zajednički Otac teši i poučava pravednosti, govoreći mu: Ti si svagda sa mnom i učestvuješ u nepromenljivoj radosti. Trebalo je razveseliti se i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav beše, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se. On je bio mrtav usled greha a vaskrsao je blagodareći pokajanju; propadao je, jer se nije nalazio u Bogu. Kada je pronađen, ispunio je nebesa radošću, kao što je i pisano: Velika je radost na nebu zbog jednoš grešnika koji se kaje (Lk. 15; 7).
23. Šta je naročito ražalostilo starijeg sina? Meni nikada nisi dao ni jareta da bih se proveselio sa prijateljima svojim. A kada dođe taj Tvoj sin, koji je rasuo imanje Tvoje sa bludnicama, zaklao si mu tele ugojeno: do te je mere preobilna milost Božija prema nama, da bi, kako kaže prvi među apostolima, Petar, i sami angeli želeli da se približe blagodati koja nam se daje kroz Njegovo ovaploćenje (v. 1. Petr. 1; 12). Pravednici su takođe želeli da zbog tih dobročinstava Hristos dođe i pre vremena određenog za Njegovo ovaploćenje, kao što je i Avraam hteo da vidi dan Njegov. Međutim, On tada nije došao; a kada je došao, nije pozivao pravednike, nego grešnike na pokajanje i radi njih se razapeo, uzevši na Sebe grehe sveta, jer gde se umnoži greh onde se još više umnožava blagodat (Rim. 5; 20).
24. A to da pravednicima, uprkos njihovom zahtevu, nije dao nijedno jare, tj. nijednog od grešnika, možemo da vidimo kako na osnovu mnogih drugih primera, tako, naročito, i iz viđenja svetog i blaženog Karpa.[1] On je proklinjao neke zle ljude i govorio kako nije pravedno da se bezakonici i oni koji iskrivljuju prave puteve Božije ostavljaju u životu, ali ne samo da nije bio uslišen, nego je čak osetio nezadovoljstvo Božije i čuo strašne reči koje dovode do poznanja neizrecivog i za naš um nedokučivog dugotrpljenja Božijeg, reči koje nas uče da ne proklinjemo ljude koji žive u grehu, jer takvima Bog daje još vremena za pokajanje („Evo, udari Me“, rekao je Gospod Karpu u viđenju, „spreman Sam još mnogo puta da budem raspet za spasenje ljudi, draže mi je to nego da ljudi greše. A ti vidi je li ti draže da se nađeš u provaliji zajedno sa zmijom, koja kao i ti mrzi grešnike i želi da ih pogubi, ili da budeš na nebu zajedno sa Bogom i sa čovekoljubivim i dobrim angelima?“). Dakle, Bog onih koji se kaju i Otac milosrđa izložio je ovu priču (o bludnom sinu) kako bi pokazao i predstavio to da onima koji Mu se obraćaju kroz pokajanje On daruje velike darove – darove koji izazivaju zavist.
25. Prihvatimo se i mi, braćo, pokajanja na delu, razlučimo se od zloga i od njegovih pastira. Budimo daleko od svinja i od roščića kojima se hrane, tj. od gnusnih strasti i od onih koji su privezani za njih; odvratimo se od lošeg pašnjaka, tj. od zle navike; bežimo iz zemlje strasti, tj. iz neverovanja, nezasitosti i neumerenosti, bežimo iz zemlje u kojoj vlada teška glad za dobrom, i teško stanje, strašnije od gladi; priteknimo Ocu nepropadljivosti, Darodavcu života, idući posredstvom vrline putem života, jer ćemo tamo naći Njega, Koji nam čovekoljubivo izlazi u susret i daruje oproštaj naših grehova, znamenje besmrtnosti, zalog budućeg nasledstva. Tako i bludni sin, kako nas uči Spasitelj, za sve vreme svoga prebivanja u zemlji strasti, iako je pomišljao, pa čak i izgovarao reči pokajanja, ipak nije dobijao nikakvo dobro sve dok nije napustio sva ta grešna dela i pohrlio Ocu. Kada je pak dobio ono što je prevazilazilo svaku njegovu nadu, konačno je u smirenju proveo ostatak svoga života, živeći celomudreno i pravedno i čuvajući nepovređeno božansku blagodat obnovljenu u njemu,
26. Neka i mi zadobijemo i sačuvamo nepovređenom ovu blagodat, kako bismo se i u budućem veku radovali zajedno sa spasenim bludnim sinom u Gornjem Jerusalimu, Majci svih živih, u Crkvi prvorođenih, u Samom Hristu Gospodu našem, Kome dolikuje slava u vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Episkop Karp je mučenički postradao u 2. veku, u vreme cara Marka Aurelija, zajedno sa Papilonom i Agatonikom (prim. izd.).
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *