NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
38. Beseda
 
O tome da božansko Krštenje nije dovoljno za spasenje,
ukoliko se čovek ne trudi da ispuni Božije zapovesti
 
1. Onaj Koji postoji pre svega postojećeg i Koji je, usled Svoje dobrote, vascelo biće stvorio iz nebića, nalazi se u svemu premda je iznad svega. On je, dakle, bio u svetu i pre nego što se javio u telu, ali Ga svet nije poznao, zato što nije hteo da Ga pozna. Poznali su ga oni koji su to hteli: takvi su Mu se i prisajedinili, a koji Ga nisu poznali otpali su. Tako je i Pavle, hoteći, želeći i trudeći se da sazna zašto ih je osudio naš Gospod Isus Hristos, o Jelinima pisao sledeće: I kako ne mariše da poznaju Boga, predade ih Bogu pokvareni um (Rim. 1, 28). Takvi su, dakle, bili oni koji nisu želeli, niti su poznali Boga, kao i svi njima slični. A ko su bili oni koji su Ga poznali i pre božanskog ovaploćenja? Njih je bilo mnogo, a možda su pre svih i iznad svih Avraam, Isaak i Jakov, zbog čega ih je Bog pravedno i prihvatio.
2. Bog nije prihvatio samo njih, nego i sav rod koji je od njih potekao, tako da su oni počeli da se nazivaju „narod Božiji“ i potom su (o, neizrecive li veličine dara!) postali čak i Njegovi srodnici (po telu). I zaista, pošto je trebalo je da se On svetu javi u telu, On ne samo da je od njih primio telo, nego je prvenstveno radi njih i došao, kako Sam Gospod kaže u Evanđelju: Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva (Mt. 15,24). Videvši da su otpali od one otačke pobožnosti, vrline i bogopoznanja, On zbog njihovih blagočestivih otaca nije dopustio da budu prezreni, nego je priklonio nebesa i sišao. Prihvatio je ljudsko obličje i kao takav živeo među ljudima, govoreći i tvoreći božanske stvari. On nije samo govorio i delao među njima, nego ih je i bogato darivao bogodoličnim dobročinstvima: čistio je gubave, slepima vraćao vid, krepio raslabljene (paralizovane, oduzete), uspravljao grbavce, izgonio demone iz đavoimanih. Jednom rečju, lečio je svaku bolest, svaku slabost i bezumlje (tj. mahnitost, μανία) i jednom zapovešću vraćao mrtve u život.
3. Oni Ga nisu samo odbacili, kao svoji svoga, kao Dobročinitelja Koji je došao k njima, nego su Ga, da ukratko kažemo, kao zločinca predali smrti (o, kakvog bezumlja!), i to smrti na krstu. Predali su, dakle, Boga Koji je došao k njima i radi njih, i stoga su pravedno bili napušteni i odbačeni od Onoga Koji im je rekao: Eto će vam se ostaviti kuća vaša pusta (Mt. 23, 38). Međutim, njihovo odbacivanje postalo je pomirenje za svet i blagodareći njihovoj nepokornosti mi smo bili pomilovani. Osim toga (o, dubino bogatstva, i premudrosti i razuma Božijeg!), da se opet izrazimo rečima apostola: Bog zatvori sve u nepokornost, da sve pomiluje (Rim. 11, 32, 33).
4. Upravo smo čuli kako evanđelista Matej blagovesti, govoreći: A jedanaest učenika otidoše u Galileju, na goru kuda im je zapovedio Isus; i kad Ga videše, pokloniše Mu se, a neki posumnjaše. Međutim, kada je Gospod prišao i razgovarao s njima, onda su se i oni utvrdili (u veri), jer u nastavku kaže: I pristupivši Isus reče im govoreći: Dade Mi se svaka vlast na nebu i na zemlji. Idite, dakle, i naučite sve narode (Mt. 28,16 i dalje). Upravo zbog toga smo nešto ranije i naveli one reči apostola, da je odbacivanje Judejaca postala pomirenje za svet i da smo mi pomilovani zahvaljujući njihovoj nepokornosti. Onaj, dakle, Koji je ranije rekao Svojim učenicima: Na put neznabožaca ne idite, i u Grad samarjanski ne ulazite, nego idite najpre izgubljenim ovcama doma Izrailjeva (Mt. 10, 5, 6), sada govori: Idite i naučite sve narode. I zaista, budući da smo ranije mi bili nepokorni i da nismo želeli da poznamo Boga Koji je prebivao u svetu i Kojega je propovedao prekrasni poredak vascele tvorevine, Gospod se i Sam i posredstvom Svojih Proroka pravedno obraćao onima koji su Ga pokorno upoznavali (Jevrejima – prim. prev). Sada, pak, kada su oni postali nepokorni, ništa nije sprečavalo pravedni sud Božiji da i nama ukaže milost i da posredstvom svetih apostola i mi postanemo Njegovi učenici. Zato je odmah sledilo i ono: Dade Mi se svaka vlast i na nebu i na zemlji, jer nas je pravedni sud Božiji, koji ranije nije dopuštao da kao nepokorni budemo izjednačeni s pokornima, pomilovao i prizvao nebeskom.
5. A sada, pošto su i jedni i drugi, jedni ranije, a drugi kasnije, pali u nepokornost, Bog je po Svojoj vlasti, određenom Njegovim pravednim sudom, pomilovao one koje je želeo da pomiluje. Poželeo je pak da pomiluje nas koji potičemo od neznabožaca ili, bolje rečeno – (poželeo je da pomiluje) sve, jer je On Bog svih. Zato je Bog poželeo da početak Njegove milosti bude na nama, a ne na onima koji su sve do sada ostali nepokorni. Međutim, ni od njih se nije sasvim odvratio, jer su preko nas i za njih, ako bi to poželeli, otvorena vrata spasenja i On s radošću prihvata one među njima koji prilaze našoj Crkvi. Oni se nisu spotakli zato da bi pali, nego da bismo se zbog njihovih grešaka spasli mi koji smo ranije bili nepokorni, ne bi li to rasplamsalo njihovu revnost i privuklo ih sličnom spasenju, ukoliko namerno ne zatvore oči i ne zapečate uši, zbog čega bi im se desilo da se, videvši, čuvši i poverovavši, ne spasu. Dogodilo se nešto slično onome kad neko, imajući posudu iz koje navire ulje, uredi tako da se ono izliva na jednu stranu: tada jaki mlaz neće isticati samo prema onoj strani prema kojoj je nagnut, nego će do vrha napuniti i drugi deo. Budući da su ga Judejci odbacili, bezdan božanskog milosrđa u onom poklonjenja dostojnom Telu priklonio se neznabošcima, prigrlivši one koji su poverovali, ne samo među neznabošcima, nego i među Judejcima.
6. Dade Mi se svaka vlast i na nebu i na zemlji. Ovo bi se moglo shvatiti tako kao da se odnosi na čovečansku prirodu (Bogočoveka), jer ovu vlast, silu, slavu, nadnebesku visinu i dostojanstvo koje je kao Bog imao od večnosti, On sada prima i kao čovek. On zatim kaže: „Meni, Koji Sam ustao iz mrtvih, dade se svaka vlast na nebu i na zemlji. Smrt više ne caruje nad telom, jer je njegovu smrtnost progutao život koji je u Meni. Smrt više nije poslednji i konačni čovekov udeo, jer je nju smenio besmrtni život u Meni, i kroz Mene će svi smrtni preći u život. Smrt više neće zadržavati u zemlji tela smrtnih, jer ću Ja Svoje zemaljsko Telo postaviti na nebeski presto i, carujući s njime na nebesima, ponovo ću doći i sudiću vasceloj zemlji kao Car vaseljene. One koji zaslužuju zemlju ostaviću u njoj, a one koji budu pravedni uzneću na nebo zajedno sa njihovim telima i darovaću im Carstvo nebesko“. „Idite“, kaže, „i naučite sve narode, krsteći ih i učeći“ I to pripada vlasti koju je On primio, jer nije rekao samo „učeći“, nego i „naučite sve narode!“ Samo učenje je pripadalo apostolima koji su ispunjavali Njegovu zapovest; međutim, pridobijanje učenika i njihovo krštavanje, i to iz svih naroda i plemena sabranih u svojoj punoći, nije samo delo onih koji poučavaju, nego i onih koji slušaju i, posebno, delo božanske blagodati i sile Onoga Koji je to zapovedio. Ukazujući na to, Pavle je rekao: Dade mi se blagodat i poslušnost vere među svim neznabošcima (v. Rim. 1; 5. i Ef. 3; 8).
7. Krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha. Vidite li da se ovde jasno ispoveda jedna priroda i jedno dostojanstvo (jedna, istovetna čast) Tri poklonjenja dostojne Ličnosti? Njih Trojica imaju jedno ime, od Njih biva jedno osvećenje i jedna je vera u Njih. U Evanđeljima se često govori o Njima, ali ne dovoljno jasno. I u času Krštenja Gospodnjeg jasno je bila pokazana troipostasnost, ali nije sasvim jasna Njihova jedna priroda i jedno dostojanstvo (jedna čast). Sada Gospod zapoveda da se to svima propoveda i da se od samog početka položi u srca verujućih, jer bez ovog osnovnog dogmata i vere u ovu istinu nije moguće postaviti temelj blagočestivosti (bogopoštovanja). On ne kaže samo „krsteći ih“, nego i „učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio“. Iz ovoga se vidi da samo krštenje nije dovoljno da čoveka načini učenikom Evanđelja, nego je potrebno da on ispunjava i sve Božije zapovesti. Hristos kaže: „Učeći ih da drže“, ali ne samo nekoliko zapovesti, nego „sve što sam vam zapovedio“ Dobro je, dakle, napisao Jakov, brat Božiji, govoreći: Koji sav zakon održi, a sagreši u jednome, kriv je za sve (Jak. 2,10), jer svako ko padne u greh i ne poželi da se, putem pokajanja, izvuče iz jame, postaje prestupnik zakona blagodati. Tako govorite, kaže, i tako tvorite kao oni koji će zakonom slobode biti suđeni (st. 12), jer je Hristov zakon – zakon slobode, kojim nas je On posredstvom božanskog krštenja oslobodio od zakona greha i smrti.
8. Ako se, dakle, ne postaramo da putem besprekornih dela i reči u potpunosti sačuvamo datu nam slobodu ili pak da (usled greha) izgubljenu slobodu vratimo kroz pokajanje, bićemo osuđeni onim istim zakonom koji nas je oslobodio, pošto nismo sačuvali datu slobodu. Zato božanstveni Pavle ovako govori o samome sebi: Tako trčim, ne kao na nepouzdano; tako se borim, ne kao onaj koji bije vetar. Nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga (pokoravam), da propovedajući drugima, ne budem sam odbačen (1. Kor. 9, 26, 27). On i nas podstiče na sličnu revnost: Ne znate li, kaže, da oni što trče na trkalištu, trče svi, a jedan dobija nagradu? (st. 24). On ovo nije rekao u smislu da (samo) jedan prima pobednički venac spasenja, nego u smislu da nagradu prima samo onaj koji se svom snagom zalaže, bez obzira da li je to jedan čovek ili mnogo ljudi. Ovo je pobednička nagrada više vrste, neiscrpna i dovoljna da se svima dodeli bez umanjivanja.
9. Zato opet on, govoreći svima, dodaje: Tako trčite, da je dobijete (st. 24). Ukazujući i na to kako bi trebalo trčati, kaže: A svaki koji se bori, od svega se uzdržava, nipošto se i nikada ne prepuštajući bilo kojem od zabranjenih zadovoljstava. Zatim, kao da su kršteni smatrali i tvrdili da na osnovu samog krštenja, i bez (dobrih) dela mogu biti ugodni Bogu, on pomoću praobraza uzetih iz Starog Zaveta pokazuje i ubeđuje da niko ne može ugoditi Bogu ukoliko se, pored čvrste vere, ne bude još i uzdržavao od grešnih strasti, reči i dela, jer kaže: A neću da ne znate, braćo, da oci naši svi pod oblakom behu, i svi kroz more prođoše, i svi se u Mojseja krstiše u oblaku i moru; i svi isto jelo duhovno jedoše, i svi isto piće duhovno piše, jer pijahu od duhovne stene koja ih je sledila, a stena beše Hristos. Ali većina od njih ne beše po Božijoj volji (1. Kor. 10; 1-5).
10. Sve su ovo praobrazi svetih Tajni koje se izvršavaju kod nas: more je praobraz vode krštenja; oblak – božanstvenog Duha koji sa visina tajanstveno osenjuje krštene, hrana i piće – Hristovog Tela i Krvi kojima se, da tako kažemo, svakodnevno pričešćujemo. Zato je Pavle i beživotno i bezosećajno veštastvo tj. onu stenu nazvao „duhovnom.“ Kao što se „duševnim“ naziva ono telo koje od duše prima silu i sposobnost delanja, tako se i „duhovnim“ naziva ono telo koje se natprirodno nalazi pod dejstvom božanskog Duha. Pošto je ona stena, nalazeći se na čudesan način pod dejstvom Duha, sadržala izvor vode koju je obilno izlivala iz sebe, Pavle ju je pravedno nazvao „duhovnom“, uzimajući je, pored toga, kao praobraz Tela Hristovog, jer se i ono nalazi pod dejstvom punoće božanstva koja u njemu obitava, a onima što s verom pristupaju prenosi izvor večnog života.
11. Vratimo se našoj današnjoj temi. Govoreći da su oni ljudi bili učesnici u svim praobrazno prikazanim Tajnama, božanstveni Pavle dodaje: Ali većina od njih ne beše po Božijoj volji, jer biše pobijeni u pustinji. A ovo biše primeri nama, da ne želimo zla kao što oni želeše (1. Kor. 10; 5-6). Ovim jasno kazuje da onima što su bili skloni poročnim željama ništa nisu pomogli praobrazi svetih Tajni, tako da nisu mogli da izbegnu da budu napušteni od Boga. Zbog toga se nisu ni spasli ulaskom u Obećanu zemlju i poginuli su izvan nje. Isto tako ni nas, ukoliko više zavolimo život u gresima, ni božanstveno krštenje ni božanstvene Tajne koje za njim slede neće izbaviti od večne osude. Kao što su se oni lišili Obećane zemlje, tako ćemo se i mi, ako budemo živeli bez pokajanja i ne pokoravajući se Božijim zapovestima, lišiti nebeskog nasleđa. Zato Apostol, opet se obraćajući nama, dodaje: Braćo, ne budimo nepokorni, i neka ne otvrdnu naša srca, kao što se dogodilo onima u dan iskušenja u pustinji. A na koje se, kaže apostol, On gnevio četrdeset godina? Nije li na one koji sagreššie, čije kosti ostadoše u pustinji? Kojima li se zakleo da neće ući u počinak Njegov, ako ne onima koji behu nepokorni? I vidimo da ne mogoše ući zbog neverovanja (Jevr. 3; 17-19). Niti da bludničimo, kao što neki od njih bludničiše, i pade ih dvadeset i tri hiljade u jedan dan. Niti da kušamo Hrista neverovanjem u obećanja koja nam je dao i nepokornošću Njegovim zapovestima i naredbama, kao što neki od njih kušaše, i od zmija izgiboše. Niti ropćite kao što neki od njih roptahu i izgiboše od istrebitelja (1. Kor. 10; 8-10).
12. I u naše vreme možemo videti ona ista grešna dela i ista užasna stradanja, tako da možemo zaključiti da zbog naših grehova teško stradamo i bivamo izloženi istim opasnostima kao i oni. Ko ne vidi da se u naše vreme rasplamsala vatra koristoljublja i da se njen plamen visoko uzdiže, zahvativši gotovo sve: i svenarodne poreze, i javne trgove, i ratarske plodove, i trgovačke odnose? Taj plamen sada prodire i u sveštene ustanove, odvaživši se da posegae čak i na praznične dane, koje mnogi svojom pomamom za korišću i slavoljubljem pretvaraju u nepraznične. Po čemu se ljudi koji raznim došapt^anjima i prevarama izazivaju pometnju među našim sugrađanima razlikuju od zmije koja je nekad davno došaptavala Evi, ili od zmija koje ujedaju u pustinji? Koliko se naših sugrađana ne zadovoljava zakonitim brakom, pa odbacuje celomudrenost i priklanja se bludu i nezakonitim odnosima?
13. Zbog toga i tome sličnog mnogi naši sugrađani su već postradali od mača ili su postali žrtve razbojnika. To će postati i drugi ukoliko se ne pokaju. Ako neko ovde i izbegne onaj dolazeći (dosl. budući) gnev, posle smrti ga svakako neće izbeći, jer je on neizbežan za one koji su živeli bez pokajanja. Apostol kaže: Zbog toga dolazi gnev Božiji na sinove protivljenja (Ef. 5; 6), kako gnev sadašnji, tako i gnev budući. Neka se, braćo, svako od nas odvrati od svojih grešnih dela; nemojmo činiti zlo, i zlo nas neće sustići. Naučimo se da tvorimo dobro. Zla koja smo činili odbacimo od sebe ispovešću i doličnim pokajanjem. Ako ne možemo potpuno da prebivamo u vrlini, onda našim smirivanjem pred Bogom, darovanjem siromasima od naših dobara i nezlobivim odnosom prema onima koji nas vređaju privucimo oproštaj sa nebesa pa ćemo time, po Božijem čovekoljublju, popuniti svoje nedostatke u dobrim delima, da bi Gospod, saglasno Svom obećanju, neprestano obitavao sa nama jer je On, zapovedivši učenicima da krštavaju i poučavaju, dodao: I evo, Ja sam s vama u sve dane do svršetka veka.
14. Oni, dakle, koji su to čuli svojim ušima i pokoravali se Božijoj volji u svom veku, otišli su sa ovog sveta. Tako sada ovo Hristovo obećanje pripada nama, koji verujemo u Njega od rođenja do smrti i koji kroz dela projavljujemo ovu veru da bismo, imajući još ovde sa nama Gospoda, zadobili i ovdašnja i buduća blaga, u slavu Njegovu i Njegovog bespočetnog Oca i savečnopostojećeg Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *