NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“ – SABRANE BESEDE

 

„GOSPODE, PROSVETI TAMU MOJU“
(SABRANE BESEDE)

 
34. Beseda
 
Izgovorena na sveto Preobraženje Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista;
u njoj se dokazuje da je svetlost koja se pojavila
prilikom Preobraženja nestvorena.
 
1. Pažljivo promatrajući ovo veliko delo Božije – mislim na celu vidljivu tvorevinu – mi ga hvalimo i divimo mu se. Nju pažljivo ispituju i jelinski (neznabožački) mudraci, pa joj se takođe dive i uznose joj pohvale. Mi to, međutim, činimo u slavu Tvorca a oni protivno Njegovoj slavi, jer su se bezbožno poklonili tvorevini a ne Tvorcu (v. Rimlj. 1; 25). Isto tako, mi tumačimo (razjašnjavamo) proročke, apostolske i otačke reči na korist ljudima i u slavu Duha koji je govorio kroz proroke, apostole i oce. Njih tumače i predvodnici jeresi koje su se pojavile u zla vremena, ali oni to čine na štetu onih koji su se za njima poveli, i udaljujući se od istine koja je u blagočašću (pobožnosti), koristeći se rečima Duha protiv Duha. I u samoj reči evanđelske blagodati, koja je uzvišena i odgovara zrelom (dosl. staračkom) sluhu i poimanju, naši bogonosni Oci svojim ustima izglađuju ono što je u njoj teško razumljivo, i čine je dostupnom za sve nas nesavršene. Kao čedoljubive majke, oni zubima omekšavaju preterano tvrdu hranu, čineći je pogodnom i lako prihvatljivom za decu koja su još na grudima, jer i vlaga koja se nalazi u ustima majke po telu postaje hrana za decu. Tako i misli koje postoje u srcima bogonosnih Otaca postaju pogodna hrana za duše ljudi koji slušaju i veruju. Usta pak lukavih i po zlu čuvenih ljudi ispunjena su smrtonosnim otrovom, koji, kada se pomeša sa životonosnim rečima (Svetog Pisma), čini i njih smrtonosnim za one što ih nerazumno slušaju.
2. Bežimo stoga od onih koji ne prihvataju svetootačka tumačenja, nego pokušavaju da sami od sebe uvedu nešto suprotno.Pretvarajući se da poštuju reči Svetog Pisma zapravo odbacuju njihovo blagočestivo poimanje. Da, bežimo od njih više nego od zmije, jer zmija, kada okusi telo, predaje smrti ono što je prolazno, odvojivši besmrtnu dušu; a oni (jeretici), zubima dohvataju samu dušu i odvajaju je od Boga, u čemu se i sastoji večna smrt besmrtne duše. Dakle, svom snagom bežimo od takvih ljudi, i priteknimo onima koji savetuju ono što je pobožno i spasonosno, jer je saglasno Otačkim predanjima.
3. Ovo sam sada rekao vašoj ljubavi i dao kao uvod, pošto danas slavimo sveto Preobraženje Hristovo na gori, i treba da govorimo o svetlosti koja se pri tome pojavila, a protiv koje njeni neprijatelji vode veliku borbu. Predstavimo sada nešto podrobnije evanđelske reči koje su danas čitane, kako bismo razjasnšš tajnu i pokazali istinu. I posle šest dana uze Isus Petra i Jakova i Jovana, brata njegova, i izvede ih na Goru visoku same. I preobrazi se pred njima, i zasija lice Njegovo kao sunce (Mt. 17; 1-2). Kao prvo, treba pojasniti sledeće: posle kog dana apostol Hristov i evanđelist Matej računa šest dana, posle kojih je nastupio dan Preobraženja Gospodnjeg? Posle kog dana, dakle? To je onaj dan, u koji je Gospod, poučavajući Svoje učenike, rekao da će doći Sin Čovečiji u slavi Oca Svoga, i dodao da ima nekih među vama što stoje ovde, koji neće okusiti smrti dok ne vide Sina Čovečijeg gde dolazi u Carstvu Svome (Mt. 16; 27-28), nazivajući slavom Oca i Carstvom Svojim svetlost Svoga Preobraženja. I Evanđelist Luka, pokazujući i još jasnije izlažući ovo, kaže: A oko osam dana posle ovih reči, uze On Petra i Jovana i Jakova i pope se na goru da se pomoli Bogu. I dok se moljaše postade izgled Njegovog lica drugačiji, i odelo Njegovo belo i blistajuće (Lk. 9; 28-29).
4. Kako se oni međusobno slažu? Jedan jasno kaže da je između objavljivanja i javljanja prošlo osam dana, dok drugi kaže: posle šest dana? Slušajte pa ćete saznati. Na (Tavorskoj) gori je bilo osam, a izgledalo je da ima šest; zajedno sa Njim popela su se i ova trojica: Petar, Jakov i Jovan, i tamo su videli Mojseja i Iliju kako sa Njim besede; tako ih je sveukupno bilo šest. Međutim, zajedno sa Gospodom nevidljivo su bili prisutni i Otac i Duh Sveti, Prvi – svedočeći Svojim glasom, da je On Sin Njegov ljubljeni, a Drugi – sijajući u svetlom oblaku i pokazujući vezu i jedinstvo svetlosti, kako između Sebe i Sina, tako i između Sebe i Oca, jer se Njihovo bogatstvo sastoji u povezanosti i u zajedničkom zračenju svetlosti. Na taj način šestorica predstavlja osmoricu. Kao što tada šest i osam nisu predstavljali nikakvu neusaglašenost, tako ni Evanđelisti – jedan kada kaže: posle šest dana, a drugi: osam dana posle ovih reči – nisu međusobno nesaglasni, nego kao da su nam, kroz jedan i drugi broj koji su na gori tajanstveno i u isto vreme očigledno pokazani, pružili neki vid izobraženja.
5. Neko bi tako, gledajući na slovo, mogao opravdano da nađe da su bogopropovednici uzajamno sasvim saglasni, jer kada Luka kaže: osam dana, on ne protivureči Mateju koji je rekao: posle šest dana, jer broj osam uključuje i onaj dan kada su reči bile izgovorene, i onaj dan u koji se Gospod preobrazio; i Matej onima koji razumno proučavaju stvar daje to da shvate: zato je i stavio reč posle, što označava sledeći dan (nakon što je Gospod izgovorio pomenute reči – Mt. 16,27-28), čega kod Luke nema; zato on i ne kaže „posle osam dana“, kako kaže Matej, nego: u osmi dan. Tako, dakle, u izlaganjima Evanđelista nema nikakvog razilaženja.
6. U njihovoj prividnoj nesaglasnosti vidljivo je i nešto drugo, veliko i tajanstveno. Pošto ste već bolje pripremljeni za razumevanje smisla, molim vas da usmerite pažnju na ono što će biti rečeno. Zašto je jedan rekao: posle šest dana, a drugi je pomenuo osmi dan, dok je sedmi propustio? Zato što veliko viđenje svetlosti Gospodnjeg Preobraženja pripada tajni osmoga dana, tj. budućeg veka, koji se javlja posle kraja ovoga sveta, stvorenog za šest dana, i posle nestajanja oseta koji u nama deluju na šest načina, jer mi imamo pet ula kojima dodajemo još i reč (ili „misao“; prim. prev), koja izražava ono što čula primaju, i predstavlja šestu energiju (dejstvo) u oblasti naših oseta. No, Carstvo Božije, obećano onima koji su dostojni, ne samo da je iznad čula, nego i iznad reči (tj. „misli“). Zato posle čudesnog prekraćivanja delatnosti ovih šest načina projavljivanja energije – čije nedelanje čini čast sedmom danu – u osmi dan, silom boljeg dejstva, nastupa Carstvo Božije. Ovu silu božanskog Duha, čijim dejstvom oni koji su dostojni sozercavaju Carstvo Božije, Gospod je, kako predaje božanski Luka, predskazao Svojim Učenicima govoreći: Zaista vam kažem: Ima neki među ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrti dok ne vide Carstvo Božije da je došlo u sili (Mk. 9,1), što znači da će se onima koji gledaju (sozercavaju) podariti sila da vide nevidljivo, pošto se prethodno očiste od smrtonosne i dušegubne skverne, a to i jeste greh, čije kušanje predstavlja začetak zla u mislima. Oni koji su se prethodno očistili od toga neće okusiti duševnu smrt jer će im, kako ja mislim, sila budućeg javljanja (epifanije) dušu i um sačuvati neoskrnavljenima.
7. Ima nekih među ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrti, dok ne vide Carstvo Božije da je došlo u sili. Car vaseljene se nalazi svuda, i svuda je Carstvo Njegovo. Kada pak govori da Njegovo Carstvo „dolazi“, On ne kaže da će doći sa nekog drugog mesta, nego upravo da treba da se pokaže silom božanskog Duha, zbog čega je i rekao da ono „dolazi u sili“. Ova sila nije slučajna i neće se dati bilo kome, nego samo onima koji stoje sa Gospodom, tj. onima koji su utvrđeni u veri u Njega i koji su se ugledali na Petra, Jakova i Jovana koje je Logos najpre izveo na visoku goru, tj. iznad ništavnosti naše prirode. Gospod se na gori javio, kako neko objašnjava, delimično Sam snishodeći sa Svoje visine, a delimično uzvodeći nas iz naše zemne uniženosti – da bi Neobuhvatni, onoliko koliko je to moguće, bio obuhvaćen rođenom (tj. stvorenom) prirodom. Ovo javljanje (Boga) nikako nije potčinjeno razumu, nego je mnogo silnije i uzvišenije od njega, pošto se zbilo silom božanskog Duha.
8. Svetlost Gospodnjeg Preobraženja nije svetlost koja nastaje i nestaje, ne može se ograničiti i nije podložna moći čulnog opažanja, mada je za kratko vreme i na samom vrhu gore bila vidljiva telesnim očima, ili, kako neko kaže: „Promenom čula koju je u njima izazvao Duh Sveti tajnici Gospodnji bili su tada privedeni iz stanja tela u stanje duha“. Na taj su način oni, koliko im je to darovala sila božanskog Duha, videli tu neizrecivu Svetlost. Oni koji sada hule na nju, pošto ne razumeju, pripisali su svetlost božanskog Preobraženja koju su videli izabrani apostoli veštastvenoj i stvorenoj sili, i samim tim pokušavaju da na tvorevinu svedu ne samo tu svetlost, odnosno Božiju slavu i Carstvo, nego i samu silu božanskog Duha, kojom se božanska javljanja otkrivaju dostojnima toga. Oni, dakle, nisu čuli niti poverovali Pavlu koji kaže: Što oko ne vide i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji Ga ljube. A nama Bog otkri Duhom Svojim, jer Duh sve ispituje, i dubine Božije (1. Kor. 2; 9-10).
9. Kada je, kako je rečeno, nastao osmi dan, Gospod je uzeo Petra, Jakova i Jovana i izašao na goru radi molitve. On je uvek sve udaljavao, uključujući tu čak i apostole. Molio se u samoći, kao što se dogodilo onog dana kada je sa pet hlebova i dve ribe nahranio pet hiljada ljudi sa ženama i decom, a zatim ih sve otpustio i sve učenike primorao da se ukrcaju u lađu, a Sam otišao na goru da se pomoli. Ponekad je sa Sobom vodio nekolicinu onih što su prevashodili ostale. I zaista, kad se približavalo vreme spasonosnih Stradanja, ostalim učenicima je rekao: Sedite tu dok ja odem tamo da se pomolim Bo1u (Mt. 26; 36), a sa Sobom poveo Petra, Jakova i Jovana. U ovom slučaju, uzevši samo njih, izveo ih je na visoku goru i preobrazio se pred njima, tj. na njihove oči.
10. Šta znači „preobrazio se“? Zlatousti Bogoslov kaže: „Otkrio im je, koliko je On blagovoleo, malo od Svog božanstva, i tajnicima pokazao Boga koji u Njemu obitava.“ Kako kaže Luka: Dok se moljaše postade izgled Njegovog lica drugačiji; i: Zasija lice Njegovo kao sunce, kako piše Matej. On kaže: Kao sunce, ne zato da bi neko zamislio tu svetlost kao veštastvenu, jer je to umno slepilo onih koji nisu u stanju da shvate ništa uzvišenije od (vidljivih) prirodnih pojava („fenomena“), nego zato da bismo mi shvatili da ono što za ljude koji žive po čulima i vide saglasno čulima predstavlja sunce, to za one koji žive duhom i gledaju duhovno (na duhovni način) predstavlja Hristos, kao Bog. U tom bogoviđenju bogovidioci nemaju potrebu za
drugom svetlošću. Od večnosti je svetlost On Sam, a ne neko drugi. Kakvu potrebu za drugom svetlošću imaju oni koji poseduju najveću svetlost? Tako je On zasijao za vreme molitve i otkrio izabranim učenicima tu neizrecivu svetlost, dok su tome istovremeno prisustvovali i najveći među prorocima, kako bi pokazao da je molitva uzrok ovog blaženog viđenja, i kako bismo mi shvatili da kroz približavanje Bogu, koje se postiže vrlinama, kao i kroz sjedinenje našeg uma sa Njim, nastaje i javlja se to sijanje koje se daje i koje je vidljivo svima onima što se putem usrdnog tvorenja dobrih dela i čiste molitve neprestano uzdižu ka Bogu. Istinska i najdivnija Lepota – kaže neko – može da bude vidljiva samo onome ko je očistio svoj um, budući da se ona odnosi na božansku i blaženu prirodu, i onaj ko sozercava Njeno sijanje i blagodati i sam dobija nešto od Nje, kao da je i sopstveno lice obojio nekim blistavim sjajem. Otuda se i Mojsejevo lice prosvetlilo (dosl. proslavilo) prilikom besede sa Bogom.
11. Vidite li da se i Mojsej preobrazio kada je izašao na goru (Sinajsku) i tako ugledao slavu Gospodnju? Mojsej je, međutim, „bio podvrgnut“ preobraženju i nije ga izvršio on sam, i to onoliko koliko mu je mera sijanja Istine dopustila da vidi i ponese svetlost Božiju. Naš Gospod Isus Hristos je u Sebi imao to sijanje. On zato nije imao potrebu ni za molitvom koja bi Njegovo telo ozarila božanskom svetlošću, nego je time (molitvom) pokazao odakle će svetiteljima dolaziti to ozarenje Božije i kako će ga oni videti, jer će i pravednici zasjati kao sunce u carstvu Oca njihovog (Mt. 13; 43). Tako će, postavši svecelo božanska svetlost, kao porod božanske svetlosti, videti Hrista kako božanstveno i neizrecivo sija, Hrista Čija se božanska slava, svojstvena Njegovoj prirodi, javila na gori Tavor kao zajednička i Njegovom telu – usled jedinstva Ipostasi. Tako je, usled ove svetlosti, lice Njegovo zasijalo kao sunce.
12. Oni među nama koji se hvale jelinskom naukom (tj. neznabožačkom, humanističkom filosofijom; prim. prev) i mudrošću ovoga sveta, i koji nikako ne žele da slušaju duhovne ljude kada je u pitanju učenje Duha, nego im se čak i protive, kada čuju za svetlost Preobraženja Gospodnjeg na gori, koja je bila vidljiva apostolskim očima, odmah je svode na veštastvenu i stvorenu svetlost, unizujući na tu ravan ovu neveštastvenu, nezalaznu i svagdapostojeću svetlost, koja ne samo da prevazilazi čula, nego i moć uma, jer, budući da su i sami prizemni, ne mogu sebi da predstave nešto više od zemaljskog. On Sam, Koji je zasijao tom Svetlošću, pokazao je da je ona nestvorena nazivajući je „Carstvom Božijim“ – jer Carstvo Božije nije potčinjeno i stvoreno, nego je jedino koje nije podvlašćeno gospodarima, koje je neosvojivo i nalazi se sa one strane (izvan granica) svakog vremena i veka. „Carstvo Božije“, kaže neko, „ne nastaje i nije vezano za neke vekove ili vremena“. Verujemo da je takvo i nasleđe onih koji se spasavaju.
13. Budući da se Gospod preobrazio i zasijao, da je pokazao slavu, blistanje i tu svetlost, i da će ponovo doći takav kakvim su ga videli učenici na gori, zar je moguće da je On tek tada dobio svetlost, u vidu dodatka koji će da poseduje u vekove, ali koji dotle (tj. pre Svoga Preobraženja) nije posedovao? Neka je daleko od nas takva hula! Onaj ko tako govori priznao bi u Hristu tri prirode: božansku, ljudsku i prirodu te svetlosti. Ne, nije On pokazao nikakvo drugo blistanje do ono koje je imao neprojavljeno (skriveno) u Sebi. On je pod telom imao skriveno sijanje božanske prirode. Prema tome, ta svetlost je božanstvo i nije stvorena. Kako tvrde bogoslovi, Hristos prilikom Preobraženja nije primio ništa što dotle nije imao niti se izmenio u nešto što pre nije bio, nego je to učinio da bi Svojim učenicima pokazao ono što On jeste, otvarajući im oči i čineći da slepi progledaju. Vidiš li da su oči koje fizički gledaju slepe za viđenje te Svetlosti? Dakle, niti je ta svetlost bila veštastvena, niti može da se vidi jednostavnim gledanjem čulnim očima, nego očima koje su silom božanskog Duha pripremljene da je vide.
14. Oni su bili izmenjeni, i samo tako videli su izmenjeni oblik, ne onaj koji se tek pokazao, nego onaj koji je On primio od samog sjedinjenja sa našom prirodom, oboženom sjedinjenjem sa Logosom Božijim. Odatle je i Ona koja je začela u devstvenosti i rodila na čudesan način poznala Boga koji je od Nje rođen i nosio telo; a takođe i Simeon, koji Ga je kao mladenca primio na ruke, i starica Ana koja Mu je izašla u susret. Božanska sila se projavljivala kao kroz staklenu opnu, ozarujući one kojima su oči srca očišćene.
15. Zašto On između ostalih bira samo one vrhovne i uzvodi ih, i to nasamo? Sigurno zato da bi pokazao nešto veliko i tajanstveno. Šta je veliko i tajanstveno bilo u gledanju čulne (veštastvene) svetlosti, koje je i pre uzlaska na goru bilo svojstveno kako ovima koji su se popeli, tako i onima koji su ostali dole? Zašto bi im bila potrebna sila Duha, i, blagodareći njoj, pripremanje ili izmenjivanje njihovih očiju, da bi videli tu svetlost, ako je ona bila veštastvena i stvorena? Zar veštastvena svetlost može da bude slava i Carstvo Oca i Duha? Zar će u takvoj slavi i Carstvu u budućem veku da dođe Hristos – tada kad ne bude potrebe ni za vazduhom, ni za svetlošću, ni za mestom ni za bilo kakvom, tome sličnom stihijom (elementom), nego kada će nam, umesto svega toga, kako veli apostol, biti Bog? Ako će da bude umesto svega, onda će, naravno, da bude i umesto svetlosti. Iz svega toga se, opet, pokazuje, da je ta svetlost – svetlost Božanstva. Tako i najveći bogoslov od svih evanđelista, Jovan, u Otkrivenju pokazuje da onaj budući i neprolazni (postojani) grad ne potrebuje sunca ni meseca da mu svetle, jer ga slava Božija osvetli, i svetlost je njegova Jagnje (Otk. 21; 23). Zar nam nije i ovde jasno pokazao Isusa Koji se sada božanstveno preobrazio na Tavoru, i Koji je zaista imao telo kao svetilo, a umesto svetlosti slavu božanstva koja se na gori pokazala onima koji su sa Njim na nju uzašli? I za one koji u tom gradu obitavaju on kaže da im neće trebati svetiljke, ni svetlost sunčana, jer će ih obasjati Gospod Bog, i noći više neće biti (Otk. 22; 5). Kakva je to svetlost kod koje nema izmenljivosti ni senke promene (Jak. 1; 17)? Kakva je to neizmenljiva i nezalazna svetlost? Nije li to svetlost Božanstva?
16. Kako su pak i Mojsej i Ilija, a naročito Mojsej, čija duša nije bila sjedinjena sa svojim telom, mogli da budu vidljivi i proslavljeni veštastvenom svetlošću, jer su i oni, koji su se pokazali u slavi, govorili o Njegovom ishodu koji je trebalo da se savrši u Jerusalimu (Lk. 9; 31). Kako su ih apostoli prepoznali, poznanje)?
17. Da ne bismo odviše umorili vaše umove, ostale evanđelske reči sačuvaćemo do vremena svesveštenog i božanskog sveštenosluženja. Verujući onako kako su nas naučili oni koje je prosvetlio Hristos, tj. oni jedini što poseduju savršeno znanje, jer je, kako Bog kaže kroz Proroka, tajna Moja za Mene i Moje, dakle – divno verujući onako kako smo naučeni, i razumevajući tajanstvo Gospodnjeg Preobraženja, pođimo ka sijanju te svetlosti i, čeznući za lepotom nepromenljive slave, očistimo oči uma (duše) od zemaljske nečistoće. Prezrimo sve ono prijatno i zavodljivo što nije postojano, i što, mada se čini slatko, uzrokuje večnu patnju, sve što, čak i ako ulepšava telo, dušu oblači u onu nakaznu haljinu greha usled koje će onaj ko nije imao odeću nepropadljivog sjedinjenja (sa Hristom) vezanih ruku i nogu biti bačen u oganj i u tamu najkrajnju.
18. Neka se svi mi od toga izbavimo ozarenjem i poznanjem netvarne i svagdapostojeće Svetlosti Gospodnjeg Preobraženja, u slavu Njegovu i bespočetnog Njegovog Oca i živototvornog Duha, Kojima je jedino svojstveno to blistanje, i Božanstvo, i slava i Carstvo i sila, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Pingback: Sveti Grigorije Palama: U VREME POSTA I MOLITVE | Vidovdan

  2. Pingback: Sveti Grigorije Palama – O postu – Sveti Grigorije Palama

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *