“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ” – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

“ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ”
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

 
32. Беседа
 
На читање из Еванђеља по Матеју у девету недељу,
у којој се говори и о искушењима
 
1. Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различита искушења, рекао је Јаков, брат Господњи (в. Јак. 1; 2). Он није једноставно рекао “радујте се”, него сваку радост имајте. Он нас не саветује да будемо неосетљиви према болним стварима, него нам саветује да их надвладамо богоугодним помислима. Рекао је: сваку радост, тј. радост савршену, велику и непрекидну, посебно у разним искушењима. Зашто? Зато што кроз трпљење у искушењима постајемо крепкији и опитнији пред лицем Божијим. И не само то, него и бивамо познати као опитни. И заиста, тако се и у Премудрости Соломоновој говори о светима: Бог их испроба и нађе их достојне Себе Самога (Прем. Сол. 3; 5). Зар таква искушења нису достојна сваке радости? Тако је и Бог говорио Јову, ослободивши га патње кроз искушења, казавши: Мислиш ли да сам због нечег другог тако поступио, осим да те покажем као праведног (Јов 40; 8. – овај стих постоји само у Септуагинти, прим. прев.). Шта је тиме желео да му каже? Тако сам поступио с тобом, јер сам испробавао (искушавао) твоју веру у Мене онда, кад си био здрав, славан и богат, и ти си се показао као праведан; све си то користио сагласно с Мојом вољом када ти је она то подарила и када сам Ја то пожелео, расподељујући и управљајући тиме. Поступио сам с тобом тако кад си био болестан, лишен славе и сиромашан, и ти си се показао као праведан, говорећи: Добро смо примали уз руке Господње, па зар зла нећемо претрпети (Јов 2; 10)?
2. Одакле онда потиче трпљење у искушењима? Од истинске вере у Бога. Искушења представљају пробу за веру. Због тога и Јаков, брат Господњи, који нас саветује да се радујемо када доспемо у искушења, додаје: Кушање ваше вере гради трпљење, каже, а трпљење нека усавршује дело (Јак. 1; 3-4). Када на тебе наиђу искушења, нека твоја врлинска дела не буду оштећена (досл. осакаћена) и нека не ослабе услед искушења, него нека се твом трпљењу присаједини и савршена врлина. Човек се не усавршава само кроз оно што је независно од његове воље, него је потребно да са тим буде повезано и оно што од његове воље зависи, као што је разборитост, праведност, љубав према Богу и ближњима и пројаве те љубави, јер и то користи нашем савршенству. Због тога нам божанствени апостол у својој посланици пише и следеће: Трпљење нека усавршава дело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка (ст. 4), отворено говорећи: ако желите да своју веру у Бога покажете као савршену, није довољно да само племенито подносите недаће које вам долазе споља, него је нужно да и сами од себе творите оно што је богоугодно, чак и ако је то напорно. Када делање и страдање ради добра иду једно уз друго, они човека усавршавају у Богу.
3. Зашто апостол није рекао: “Радујте се када творите врлину”, него каже: Радујте се када на вас наиђу искушења? Зато што творење врлина зависи од нас и у нашој је власти. Међутим, од нас не зависи хоћемо ли доспети у искушење. Како без њих (искушења) не може да буде ни савршенства, ни пројављивања вере у Бога, човек, када стреми ка савршенству, пада у искушења и треба да им се радује, као да је нашао оно посредством чега ће достићи савршенство. Искушења су корисна савршенима у вери да би пројавили своје савршенство. Међутим, оно што још више чуди, јесте то што искушења, када нападну несавршене, и њих чине савршенима, а што се показало и кроз еванђелске речи које су данас прочитане.
4. Ми ћемо их вашој љубави изложити од самог почетка. У време оно принуди Исус ученике Своје да уђу у лађу и иду пре Њега на ону страну док Он отпусти народ. И отпустивши народ попе се на гору да се насамо помоли (Мт. 14; 22-23). О каквом смо то “оном времену” говорили? О оном када је са пет хлебова и две рибе Он тако обилно нахранио пет хиљада људи са женама и децом, да је и дванаест корпи било напуњено преосталим јелом, а о чему смо прошле недеље слушали у цркви.
5. Можда ће се неко наћи у недоумици: зашто је Господ приморао ученике да уђу у лађу? Могло би се рећи да је Он и спољашње околности устројавао, хитајући ка оним делима ради чијег је творења и дошао на земљу. Ја бих био у недоумици да Он ученике није приморао да уђу у лађу. Желећи да кроз дела свима Себе представи као пример свега прекрасног, Он је показао како би требало општити са народом па да он од тога има и душевну и телесну корист и преостало Му је још да покаже како би требало општити са Богом, узносећи ка Њему свој ум, ослобођен од свега земног (досл. доњег, приземног). То у великој мери подстичу усамљеништво, пустиња и тишина која у њој влада. Како је дошло време да и то покаже, тј. да је добра пустиња, тишина, молитва и усамљеништво, требало је да се попне на гору и да се тамо у по-моли у самоћи. Ученици су жудели да свагда буду с Њим и тешко су се раздвајали од Њега. Како би онда могао сам да се попне на гору, да их најпре није принудио да уђу у лађу и да пређу на другу страну?
6. Из овога се може јасно видети и нешто друго. Као што је исцелио, поучио и на чудесан начин нахранио мноштво људи, па их отпустио и попео се на гору, а онда приморао Своје ученике да се препусте мору и таласима, тако је и кроз Своје оваплоћење исцелио нашу природу, поучио нас и нахранио Самим Собом, телесно нас напустио и вазнео се на небо, а онда послао Своје ученике у цео свет, а то је исто као да кажемо да их је послао у море народа, горко-слано услед мноштва искушења, са Еванђељем као са лађом и са еванђелском Црквом, са којом су заједно били предати искушењима. Он их није само послао, него их је и принудио. Ако је некоме познато оно што приповеда Јован, Христов љубљени Богослов, ако неко зна зашто се догодила несрећа везана за Стефана и прогон који је за њом уследио, онда разуме шта хоћу да кажем: ученици нису желели да оду из Јерусалима, али су се, приморани прогоном, расејали по свету и на тај начин извршили своје апостолско дело.
7. Они нису били приморани само да плове по житејском мору, где постоји свака невоља и сваки вид искушења, него су морали да пређу и на другу обалу, тј. да победе и да надвладају искушења. Међутим, они без Исуса не би били у стању да то учине, пошто лађа беше већ насред мора, приповеда еванђелиста, угрожена од валова, јер бејаше противан ветар (ст. 24). Неживи (досл. бездушни) ветар није им се тада ништа више противио него касније Дометијан, Трајан и Нерон. Боље би било да кажемо да су ти и њима слични људи били дивљи и страшни таласи који су устали на Цркву а које је подизао и подстицао противан ветар, тј. лукави дух, свагдашњи непријатељ Цркве Христове. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору, каже еванђелиста. Било је то после деветог часа ноћи, јер је за ноћне страже уобичајено да време ноћи поделе на четири дела, сагласно својим сменама, тако да је почетком десетог часа ноћи почињала и четврта стража.
8. Он је допустио да буду изложени бури да би се научили трпљењу и постали способни да поднесу тешкоће. Међутим, кад им се после тога јавио, допустио је да Га сматрају за привиђење и то-лико су се уплашили да су од страха повикали, иако је Он дошао да их спасе. Можеш да видиш да је Он на исти начин поступио и са оним древним народом (тј. са Израиљем). Када је требало да се ис-пред њих на чудесан начин раздвоји море и да им отвори пут спасења, они су се нашли у крајњој опасности, притешњени неминовном пропашћу и будући окружени непријатељима. Сада, у време Његовог присуства, када их ослобађа од демона који су њима овладали, ослобађању претходи велика пометња. На тај начин, Његова доброчинства нису била само прекрасна, него су и дуго остајала у сећању оних којима су учињена. Он се јавља њима који су, несумњиво, у оној бури призивали Бога сваке твари, показујући да Он јесте Бог над свим и да пружа руку помоћи онима што Га призивају. Он корача по таласима разбеснелог мора и јасно показује да је управо Онај о Којем пророштво каже да ће ходати по мору као по копну, о Којем и Давид пророчки говори: У мору су путеви Твоји и стазе Твоје у водама многим (Пс. 76; 20) и: Ти владаш над силом мора и буру таласа њихових Ти укроћујеш (Пс. 88; 10), а што је Он касније и учинио. Када је видео да су они толико уплашени да Га нису ни препознали – осим тога, била је и ноћ – без оклевања је почео да разговара са њима да би Га препознали на основу самог Његовог гласа, рекавши: Ја сам, не бојте се. Ја сам Бог и свагдапо-стојећи, и Човек који је у последња времена вас ради постао Онај Којег сада видите и чујете и Којем је све могуће. Због тога у телу ходам по таласима, и имам моћ да то дам и другима. И заиста, када Му је Петар рекао: Господе, ако си Ти, реци ми да дођем Теби по води (ст. 28), Он је заповедио и тако се и догодило.
9. Међутим, вратимо наше слово ка поређењу које смо већ поменули када смо, објашњавајући, рекли да се онда кад су апостоли послати у житејско море народа, Господ вазнео на небеску висину као на неку гору, где свагда за нас узноси молитве, због нас поставши Првосвештеник и ушавши у унутрашње светилиште, иза завесе, ради умилостивљења за грехе народа, како о томе говори апостол (в. Јевр. 2; 17). Будући, дакле, послати да пређу море, тј. да победе и надвладају кушаче, ученици их нису до краја победили, јер је противник неуморан а народи се махнито буне против Цркве Христове. У четврту стражу ноћи, тј. после природног закона, после писаног закона и после Првог доласка Господњег и закона благодати који је кроз њега дат, неминовно ће доћи и време Другог доласка Христовог који је прекрасно упоређен са четвртом стражом ноћи. Тада долази Господ, газећи, поништавајући и потчињавајући свако поглаварство, власт и силу, јер Њему доликује да у потпуности поништи и погази таласе који се махнито подижу на Цркву Његову.
10. Сећате ли се да таласима које покреће и подстиче противан ветар слово тајанствено изображава кнежеве овога света? Пропустићемо делимично разматрање онога што се догађало у међувремену. Када су у лађу ушли Исус и Петар, који је изашао из лађе и пошао ка Њему, ветар се умирио, а они су, прешавши, стигли на копно. Тако ће Господ и сви свети који су се преселили од нас а које је предизобразио Петар, у време Другог доласка Христовог бити са нама; Он ће коначно уништити духовни противни ветар и ми ћемо, прешавши усталасано житејско море, стићи у земљу кротких одакле је протеран сваки бол, жалост и уздах. А они у лађи приступшие и поклонише Му се Говорећи: Ваистину си ти Син Божији, јер ће се и тада (у време Другог доласка) у име Исусово поклонити свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом, и сваки језик признаће да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Филипљ. 2; 10-11).
11. Оставимо сада ово алегоријско поређење и сетимо се почетка нашег слова, односно, сетимо се да искушења нису корисна само савршенима као што су Јов, Петар, Павле и њима слични, него да она усавршавају и несавршене. У то време, нису само Петар и остали ученици, који су тада и сами били несавршени, задобили корист за своју веру од буре што их је задесила, него су је задобили и сви остали у лађи, тако да су устали и пришли да се поклоне Исусу и да Му кажу: Ваистину си Ти Син Божији. Уистину прекрасно говори апостол чије смо речи поменули на почетку: Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће венац живота (Јак. 1; 12).
12. Не желим, браћо, да вам остане непознато да се искушења јављају у двојаком виду и због тога ћу сада говорити о томе. Искушења долазе људима и кроз радост и кроз жалост, и кроз здравље и кроз болест, и кроз славу и кроз срамоту, и кроз богатство и кроз сиромаштво. Међу њима су далеко тежа она која долазе кроз насладу и здравље, кроз славу и богатство, и то је уистину тако. Ја, међутим, не желим да вам говорим о том двојаком виду искушења. Шта бих, онда, желео да сада сазнате? Пажљиво слушајте и дознаћете. Овај велики Јаков, који се по телу назива братом Господњим услед веридбе Дјеве Богородице са Јосифом која се догодило према божанственом домостроју, каже: Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења… Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан, примиће венац живота. Затим је, као да му је неко рекао ово: “постоје и они који хуле када падну у искушење, док други потпуно падају у очајање; неки на себе стављају омчу уколико искушења долазе од прирођених или телесних узрока, од страсти и жеља; догађа се да неки падну и у (грех) убиства, а да се неки предају разузданости; зар су и таква искушења од Бога, зар и она доносе венце”, додао: Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша, јер Бог је непријемчив за кушање злом и не куша никога (ст. 13). Под “искушењима” се овде јасно подразумевају зло и грех и пад у њега (грех), због чега Христос није подлегао искушењима, иако је био искушаван: Пошто је и Сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани (Јевр. 2; 18). Након што се крстио на Јордану, Он се, како приповеда Еванђеље (Мт. 4; 1), попео на гору да би био искушаван.
13. Искушењима се називају и недаће које људима долазе споља у виду телесних страдања, као и сами демонски напади (насртаји), иако су у Његовом случају били безуспешни. Искушењима се називају и греси којима бива искушаван сваки од нас, као што каже и сам Јаков: Свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. Тада жеља, затрудневши, рађа грех, а грех учињен рађа смрт (ст. 14-15). Какву смрт? Вечну, која услед греха доводи до разлучења душе од Бога и за којом, почев од Адама па до свршетка света, следи и телесна смрт. Тада, у будућем веку, за оне који се нису овде покајали уследиће неизрециве и бесконачне муке душе и тела, праведно осуђених од Онога Који има моћ да и душу и тело погуби у пакленом огњу.
14. Бежимо, браћо, колико год можемо од таквих искушења, јер је бежање од њих у нашој моћи. Када видимо да смо пали у такво искушење, јадикујмо због тога. Ако због њега будемо жалили како доликује, принећемо истинско покајање које неминовно води ка спасењу. Ја сам овде због тога да бих вас избавио од такве врсте искушења која не доносе штету и губитак у оном што је привремено, него у оном што је вечно. Наш Господ Исус Христос, Чијом смо благодаћу ми служитељи, јесте Архијереј будућих, а не привремених добара и Својом Крвљу је уистину ушао у Светињу над светињама, задобивши за вас не привремено, него вечно искупљење. Ово вечно избављење је и наш циљ, и требало би да ми поверите ваша душевна а не телесна искушења, јер ни наше оружје није телесно него, према апостолским речима, сила од Бога за уништење утврђења, али не вештаствених, него оних која је против нас подигао духовни непријатељ (в. 2. Кор. 10; 4).
15. Ви, међутим, како ми се чини, не разумете и не тражите ово ослобођење од душевних искушења, јер јадикујете због оних (искушења) због којих би требало да се радујете и која ће, ако то пожелимо, бити узрочници вечног ослобођења. Ви од мене у великој мери тражите да вас ослободим вештаствених искушења и ја сам овамо дошао да бих састрадавао са вама, иако овом ослобађању од видљивих недаћа придајем мањи значај. Међутим, уколико више будемо жалили због својих сагрешења него због недаћа које нас сналазе, не само да ћемо задобити спасење душе и вечно избављење, него ћемо се ослободити и од привремених искушења. Зашто је наш живот постао мучан и тегобан, испуњен борбама и несрећама? Зар није због тога што смо, преступањем заповести, саме себе бацили у забрањено искушење, односно у грех? Ако се сада путем покајања очистимо од сваког греха, и овде ће нам бити потребна лакша искушења, и у своје време ћемо ступити у живот без жалости и искушења.
16. Обративши се овој спасоносној мисли, жалићемо и бринути не због телесних недаћа и губитака, него због душевне штете која је уистину искушење и достојна је жаљења, да бисмо Богу говорили онако, како нас је Он Сам научио: “Не уведи нас у искушење”, искушење које је забрањено и за које смо одговорни, “него нас избави од лукавога”, јер је Твоје царство и сила и слава у векове векова. Амин.

Comments are closed.